Херој са Кошара биће сахрањен после 22 године

ПОСМРТНИ остаци Зорана Веселића (1972-1999.), војника погинулог на Кошарама 1999. биће, после скоро 22 године, сутра преузети у Приштини и у петак сахрањени у родном Лаћарку код Сремске Митровице.

Вељко Одаловић, председник Комисије за нестала лица Владе Србије преузеће сутра у 10 сати на Институту за судску медицину у Приштини тело Веселића, који је био добровољац у регуланим јединицама ВЈ.

- Веселић је погинуо 19. априла са два саборца у месту Маја глава на Кошарама. Посмртни остаци, који су пронађени прошле године, у новембру 2020. су идентификовани и ово је прва примопредаја тела у Приштини од септембра 2019, када смо преузели посмртне остатке седам особа мучки убијених у бункеру у Ђаковици.

Тада смо нашли посмртне остатке породице Шутаковић - родитеља и три малолетна мушка детета, као и брачног пара Петровић. Тражимо још шест тела војника с Кошара имако неке информације о могућим местимагде почивају, предали смо их у Приштини - каже за Курир Одаловић.

Посмртне остатке Зорана, који је рођен 12. фебруара 1972. у Сремској Митровици и са 27 погинуо на Кошарама, сутра ће у Лаћарку дочекати и потом сахранити ујак јер је ова породица имала страшну судбину. Годину дана после Зоранове смрти преминуо је његов отац, а пре де године и мајка, па нису дочекали бар сину на гроб да оду. Брат је тренутно на издржавању затворске казне.

- Зоран ће бити сахрањен уз војне почасти у Лаћарку - наводи Одаловић.

Извор: (Курир)

"Дан Ветерана - Видовдан"

Док су Београђани бауљали на Тргу, поред њих су ветерани и ове ноћи пекли хлеб и спавали у шаторима

Текст који је данас објављен у Телеграфу и "скинут" после неколико сати... Очигледно је да часни ратни ветерани нису пожељни у српским медијима...

Последњу децембарску ноћ, као и све у претходна три месеца, ветерани ратова деведесетих провели су у шатору у Пионирском парку, док је на свега неколико метара од њих одржан новогодишњи концерт.

И док је Лепа Брена на новогодишњем концерту забављала више хиљда Београђана, госте из иностранства и других градова Србије, ветерани су ту тик уз њих, пробдели још једну ноћ.
Многи од гостију били су изненађени призором, видевши шаторе и људе у њима ограђене мобилном оградом. Надлежни су ветеранима изашли у сусрет и обезбедили им ограде, како би њихов камп био заштићен од евентуалних напада, провокацијија и пијаних гостију током новогодишње ноћи.

Сва је прилика да посетиоци на концерту нису били свесни да су ту поред њих управо они којима дугују слободу, они исти који су оставили руке, ноге и здравље, тамо негде на ратиштима пре 20 и више година, даровавши Србији живот, жртвујући себе.

И док је Лепа Брена певала „Југословенку“, „Еј, Шеки, шеки“ и друге хитове, неки од ветерана су чували стражу у кампу, а други су у старом шпорету пекли хлеб.
Ненад Станић, ратник са Кошара, каже да ветерани у кампу не прослављају дочек Нове године.
- Ми смо ту, ево већ три месеца, не одустајемо од својих захтева да се промене и боље уреде законска решења која се тичу борачке популације, јер борци веома тешко живе.
Овде смо прославили крсне славе, славићемо и Божић, бићемо ту док год буде било потребно - додаје Станић.
Мирис домаћег хлеба доминира војничким шатором. Напољу је доста хладно, али стари шпорет успева да некао макар мало ублажи хладноћу.
Хлеб је већ печен, напољу Београд и Србија одбројавају уз ватромет последње минуте одлазеће године.

Иван Секулић, полицијски ветеран из борби на Косову и Метохији, каже да овакав хлеб ретко ко зна да направи.
- Станић је умесио овај хлеб, верујте, ништа лепше нисам пробао. Уз његов хлеб не једе се ништа друго, толико је леп, издашан и укусан, да је довољно само њега јести.
Станић има златне руке, а његов хлеб душу. Не знам у чему је тајна, да ли је до брашна, воде, квасца или до његових руку, али прави најбољи домаћи хлеб.
Свима у Новој години, а првенствено деци, желим здравље, а све остало се да некако решити - поручује Секулић.
Новогодишња ноћ је полако одмицала, а са њом су се и гости са концерта разилазили.

Ветерани из Пионирског парак, тек у рану зору, у својим шаторима, одспавали су мало.
Први јануарски дан по традицији доноси мамурлук, али и лепе жеље.
Остаје нада да ће и за борце Нова година донети неки бољитак.

С.Тасић

"Дан Ветерана - Видовдан"

Сви причају да смо хероји, али потребно је сада да видимо како живе ти хероји

Ибарске Новости 21. јун 2019.
Ратни ветерани причају (44): Ненад Станић из Атенице

Ненад Станић из Атенице код Чачка био је редовни војник када су у Тузланској колони мучки убијени његови класићи. Казна још увек није стигла убице војника који су свој крвави пир директно преносили на локалној телевизији. Када је 1999. године почео копнени напад у рејону Кошара, Ненад Станић, добровољно је отишао заједно са рођеним братом да брани отаџбину од терориста. Из рата се вратио са ранама од минобацачке гранате, а сада се бори за права свих бораца.

– Моје је размишљање било да прво одслужим војни рок, какав је био обичај, па да онда размишљам о томе шта ћу и како ћу даље у животу. Међутим, није увек онако како бисмо желели. Војни рок сам служио у Тузли, у касарни Хусинска буна, где сам осетио и први мирис барута. Упркос договору са властима Тузле да се 92. моторизована бригада ЈНА из касарне 15. маја 1992. повуче мирно са око 200 моторних возила и око 600 официра и војника, међу којима сам био и ја, дошло је до мучког напада на колону ЈНА и том приликом су муслиманске снаге, мада је међу њима било и Хрвата, па и Срба, зверски убиле око 80 војника и старешина.

Ја сам тада имао среће јер сам касарну напустио у колони пре ове која је нападнута. И данас ме мучи чињеница да о овом злочину и правом масакру нико није одговарао. Права реч за оно што се десило у Тузли јесте масакр јер су се нападачи на колону ЈНА иживљавали над војницима који су били дечаци. Тада нисам могао да схватим да у Тузли може да се изроди толика мржња да рањене војнике убијају моткама, кољу их ножевима поред контејнера где су покушавали да се сакрију, да их спаљују и да за то нико није одговарао.

Након онога што сам доживео у Тузли, а и других ратних дејстава у којима су страдали Срби, није ми било тешко да се 1999. са групом старијих и млађих Чачана, међу којима је био и мој рођени брат Дејан, пријавим у добровољце. Списак смо послали Војном одсеку и убрзо смо позвани да се јавимо у Бубањ поток, потом у село Брестовац код Дољевца, а одатле у по злу чувено село Јуник, недалеко од карауле Кошаре. Тамо смо стигли између 11. и 12. априла, а већ 14. априла смо примили борбу са терористима. Караулу је тада бранило свега 130 војника (граничара) и официра и то херојски. Нашим доласком спасли смо, у то сам сигуран, многе животе наших војника. Тих 130 бораца на Кошарама које смо затекли на положајима су, заправо, били више од хероја. Тек касније сам сазнао да је караулу бранило укупно нас 250 до 300 војника и старешина, пре нас само њих 130. Насупрот нама било је више од 3.000 бораца ОВК, војника Албаније, муџахедина, плаћеника из Немачке, Француске и САС-оваца. Посебна опасност је претила од веома обучених снајпериста и веома прецизних минобацачких пројектила великог калибра које су испаљивали, очигледно, веома обучени војници. Ипак, највећа опасност нам је претила од авијације НАТО која нас је непрестано бомбардовала, а стратешки бомбардери су избацивали бомбе тешке и по једну тону! Како изгледа и како се осећа војник када налеће бомбардер праћен ловцима, углавном Ф-35, тешко је речима описати. Но, и у таквим ситуацијама имали смо припремљене тактике за заваравање авијације и то нас је у многим случајевима спасло јер су гађали и погађали лажне циљеве које смо им ми понудили.

Истина је и да су у два-три наврата по нама дејствовали из свих оружја и хеликоптери апач, али су се они, после нашег одговора, брзо повукли и више се нису појавили. Како су апачи прошли, то најбоље знају они који су их послали из простора Албаније и још брже повукли из ратних операција јер су схватили да смо били спремни и за такву врсту ратовања. Међу старешинама и војницима, неки од њих су погинули, а неки рањени, било је и Мађара, Горанаца, Бошњака, Рома, Македонаца, али и доборовљаца из Русије, Грчке, Бугарске, Финске… У тим тренуцима нико никога није питао ко је одакле и које је вере, већ смо настојали да извршимо задатак одбране земље и да помажемо једни другима. Допринос добровољаца и наших ратних другова из иностранства био је веома велики јер су били ратници великог срца. Присуство руских добровољаца међу којима су били Тоља Лебед, покојни Булах Глебович, Алберт Андијев, за нас је било од велике важности и велики подстрек да истрајемо на Кошарама или да сви изгинемо. Од свих бораца на Кошарама забележен је само један случај да је војника, и то добровољца, ухватила паника и то се манифестовало тако што смо приметили бледило на његовом лицу, знојење, повраћање и напад панике. Одмах смо га вратили у позадину, иако је и у таквом стању и изричитој наредби одбијао да се повуче са борбене линије.

Ако нам је за утеху, у одбрани Кошара погинуло је вишеструко мање наших војника у односу на терористе, али сваки живот је вредан помена. И данас, после 20 година, душа ми плаче на саму помисао на моје изгинуле саборце међу којима су били Јосип Сич из Суботице, Крунислав Иванковић, Бранислав Негић, потпоручник Предраг Леовац… Тела неких од њих смо успели да извучемо, посмртни остаци неколицине њих су извучена касније, али, нажалост, неки су заувек остали на том делу Србије натопљене крвљу и оловом. За мене је најтежа била погибија Предрага Бојовића из Заблаће код Чачка. Предраг је био тешко рањен и дозивао нас је да му помогнемо, али, нажалост, због места где је лежао рањен и где је од задобијених рана преминуо било је немогуће његово извлачења. И данас када затворим очи чујем глас који дозива у помоћ… Тако ће, сигуран сам, бити док сам жив. Било је и војника којима су гранате и авионске бомбе разнеле главу, откинуле руку, ногу… То су слике које никада не бледе.

Завршена је јавна расправа о Нацрту закона о правима бораца, војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова њихових породица. Учествовали сте у тим расправама. Како вам изгледа Нацрт закона?

-У новом Нацрту закона војни инвалиди, цивилни инвалиди рата и чланови њихових породица имају загарантована стечена права и ту би требало да дође до побољшања. Што се тиче самих бораца они немају ништа. То би се могло окарактерисати као закон социјалних случајева. Ми не можемо веровати више обећањима државе, јер 20 година од 1999. године борци немају статус и немају ништа. У предлогу нацрта закона на једном или два места помиње се борачки додатак са навршених 65 година живота, али са 12 условљених тачака, где човек заиста треба да буде социјални случај да би могао да добије борачки додатак. Ми се не слажемо са тим и то је и даље понижавајући однос према борцима- рекао је Ненад Станић, ветеран са Кошара.

Како би требао да изгледа Закон из перспективе бораца?

-Требао би да изгледа као што је свуда у свету и околини. У Хрватској имамо добар пример где постоји и борачко министарство и то и ми овога пута захтевамо. Пост трауматски стресни поремећај је код нас ограничен на 5 година по завршетку ратних дешавања, а Светска здравствена организација то не ограничава. Људи су код нас погођени, живе у агонијама, дижу руку на себе, а то држава не препознаје. У Хрватској људи имају борачки додатак и одлазе у пензију са 60 година. Ми тражимо да Дан ратних ветерана буде на Видовдан и око тог датума смо се сви сложили. Ниједна власт до сада није нас питала шта нама треба. Обезбеђена материјална и здравствена заштита је основно што ми тражимо. Ми захтевамо да се материјална месечна апанажа исплаћује борцу који има навршених 40 година живота- рекао је Ненад Станић, ветеран са Кошара.

Како је регулисана здравствена заштита?

-Ја као ратни војни инвалид лечим се као сваки други грађанин. Ми би требали да имамо приступ војним медицинским центрима и да на основу јединствене ветеранске легитимације борци прескачу чекање и заказивање и да се осете да су обезбеђени по питању здравства. Потребно је и да здравствена заштита буде бесплатна, јер заиста има људи који немају средстава. Борци немају загарантовану и обезбеђену здравствену заштиту. Ја као борац и ратни војни инвалид не могу без упута да се појавим у некој здравственој војној установи. У свету чак имају посебне ветеранске установе док ми то немамо.

Постоји ли могућност да се здравствена заштита новим законом регулише?

-Чекамо извештај са јавне расправе о нацрту закона. Министар Ђорђевић је рекао да је њему стало до нас, али ја лично нисам стекао тај утисак. Сада следи летња пауза и нови закон сачекаће септембар да се нађе у скупштинској процедури. За борце у нацрту новог закона нема ништа позитивно. Кажу да у Министарству нема пара, а само борачка удружења добиће ове године 100 милиона динара. Ми не знамо на шта иду те паре. Све ове године ми од тих борачких удружења нисмо добили ништа. Та удружења су више служила за предизборне кампање и да аминују мрвице које власт просипа пред борцима. Већина удружења је то радила и зато је потребно да имамо борачко министарство како не бисмо морали да будемо чланови удружења. Борачко министарство нам је заиста потребно- рекао је Ненад Станић.

Који су захтеви од којих борци неће одустати?

-Оснивање борачког министарства, Дан ветерана на Видовдан, скидање временског ограничења са пост трауматског стресног поремећаја, борачки додатак за ветеране и националне пензије за ратне војне инвалиде и породице погинулих бораца. То су захтеви од којих нећемо одустати и спремни смо на протесте и да кампујемо испред Скупштине. Овога пута ми ћемо ићи до краја. Ми не дугујемо никоме ништа. Сада се прича о нама у медијима и о нашим борбама. Сви причају да смо хероји , али потребно је сада да видимо како живе ти хероји. Људи се боре да живе нормално, али после рата дошло је до развода, болести, самоубистава, убистава, а држава је остала глува и нема на све то.

Да ли би поново добровољно отишао у рат?

-За отаџбину увек.

П.П. ИБАРСКЕ НОВОСТИ

"Дан Ветерана - Видовдан"

Права ПАРАДА ПОНОСА за Видовдан у Чачку

Ратни Ветерани најављују своју параду поноса за
Видовдан 28.06.2019. у Чачку
- ДАН РАТНИХ ВЕТЕРАНА 1991-2001
МРТВЕ НЕ ЗАБОРАВИТЕ, ЖИВЕ ПОШТУЈТЕ

Ми смо поносни што смо били на бранику Отаџбине. Ко се поноси са нама нека дође у Чачак за Видовдан, на једину и праву параду поноса...

Ратни ветерани, ратни инвалиди и породице погинулих бораца су после дугог низа година донели одлуку да почну са обележавањем дана ратних ветерана, самостално, без политике или било какве друге припадности.

Инсистирамо и наглашавамо једину припадност Отаџбини, и народу, за који смо се у овим последњим ратовима и борили.

У петак 28.06.2019. године, на празник Видовдан, у Чачку, код споменика погинулим борцима ратова 1990.-1999. који се налази у парку код аутобуске станице, обележићемо дан ратних ветерана.

Тада ћемо се сетити свих погинулих наших ратника, као и погинулих руских и осталих иностраних добровољаца који су дали своје животе за слободу српског народа.

То ће бити права прилика да скренемо пажњу јавности и комплетног друштва, да је потребно неговати сећање на погинуле наше саборце, као и на потребно поштовање живих ратника, односно ратних ветерана. Циљ овог окупљања је, да ми ратни ветерани, "опет" упутимо надлежним институцијама и држави захтев да се Дан Ветерана за Видовдан обележава као државни празник. Подсећамо јавност да смо то већ и учинили 2017. године, када смо послали надлежнима званичан захтев...

Програм догађаја: Скуп, односно ЗБОР ратних ветерана, ратних инвалида, породица погинулих бораца, ветерана Републике Српске, као и осталих званица, представника војске и полиције, представника Општине Чачак, представнике руске амбасаде, ће бити у 12,00 часова, на Градском Тргу у Чачку.

Одатле ће се парадно проћи, пар стотина метара, улицом и кроз парк код аутобуске станице, до споменика погинулим ратницима ратова деведесетих. Ту ће се положити венци и указати почасни поздрав.

Овом приликом вас обавештавамо о том догађају и позивамо да присуствујете истом. Линк догађаја где можете укључити и остале заинтересоване: Дан Ветерана - Видовдан, Чачак 2019

Братски поздрав!
Ненад Станић

"Дан Ветерана - Видовдан"

ПОЗИВ НА РАСПРАВУ О НАКАРАДНОМ БОРАЧКОМ ЗАКОНУ

Јавна расправа о Нацрту закона спроводиће се у периоду од 13. маја 2019. године до 3. јуна 2019. године.  Обавезно ићи на линк: Јавна расправа о Нацрту борачког закона


Позив надлежног министарства:

""ЈАВНИ ПОЗИВ ЗА УЧЕШЋЕ У ЈАВНОЈ РАСПРАВИ
о Нацрту закона о правима бораца, војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова њихових породица

На предлог Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Одбор за јавне службе донео је закључак о спровођењу јавне расправе о Нацрту закона о правима бораца, војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова њихових породица (у даљем тексту: Нацрт закона). Нацрт закона сачинила је Радна група у коју су именовани представници: Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Покрајинског секретаријата за социјалну политику, демографију и равноправност полова, Секретаријата за социјалну заштиту Градске управе града Београда, Министарства просвете, науке и технолошког развоја, Министарства одбране, Министарства здравља, Републичког фонда за здравствено осигурање, Министарства државне управе и локалне самоуправе, Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, Управног суда, Правног факултета Универзитета у Београду и Новом Саду и удружења бораца, војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова њихових породица.

Јавна расправа о Нацрту закона спроводиће се у периоду од 13. маја 2019. године до 3. јуна 2019. године за представнике свих удружења бораца, војних инвалида, породица палих бораца и цивилних инвалида рата, органa надлежних за борачко-инвалидску заштиту, државних органа, органа јавних служби, јавних предузећа, стручне јавности, и друге заинтересоване учеснике.
Учесници јавне расправе позивају се да у току периода трајања јавне респраве достављају предлоге, сугестије, иницијативе и коментаре на имејл адресу: boracka_zastita@minrzs.gov.rs, односно писаним путем Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектору за пензијско и инвалидско осигурање и борачко-инвалидску заштиту, Београд, Немањина 22-26, са назнаком: „за јавну расправу“.

Трибине за расправу о Нацрту закона биће организоване у:

1) Врању, дана 13. маја 2019. године, са почетком у 11 часова, у сали Скупштине града Врања, Краља Милана број 1 (представници борачко-инвалидских удружењa, представници првостепених општинских органа који гравитирају граду Врању и др.);
2) Лесковцу, дана 13. маја 2019. године, са почетком у 17 часова, у сали Скупштине града Лесковца, Пана Ђукића 9-11 (представници борачко-инвалидских удружењa, представници првостепених општинских органа који гравитирају граду Лесковцу и др.);
3) Крагујевцу, дана 15. маја 2019. године, са почетком у 12 часова, у сали Скупштине града Крагујевца, Трг слободе број 3 (представници борачко-инвалидских удружењa, представници првостепених општинских органа који гравитирају граду Крагујевцу и др.);
4) Ужицу, дана 17. маја 2019. године, са почетком у 12 часова, у сали Скупштине града Ужица, Димитрија Туцовића број 52 (представници борачко-инвалидских удружењa, представници првостепених општинских органа који гравитирају граду Ужицу и др.);
5) Сјеници, дана 20. маја 2019. године, са почетком у 12 часова, у сали Скупштине општине Сјеница, Краља Петра I број 1 (представници борачко-инвалидских удружењa, представници првостепених општинских органа који гравитирају општини Сјеници и др.) ;
6) Краљеву, дана 20. маја 2019. године, са почетком у 18 часова, у сали Скупштине града Краљева, Трг Јована Сарћа број 1 (представници борачко-инвалидских удружењa, представници првостепених општинских органа који гравитирају граду Краљеву и др.);
7) Сомбору, дана 23. маја 2019. године, са почетком у 11 часова, у сали Скупштине града Сомбора, Трг цара Уроша број 1 (представници борачко-инвалидских удружењa, представници првостепених општинских органа који гравитирају граду Сомбору и др.);
8) Зрењанину, дана 23. маја 2019. године са почетком у 17 часова, у сали Скупштине града Зрењанина, Трг слободе број 10 (представници борачко-инвалидских удружењa, представници првостепених општинских органа који гравитирају граду Зрењанину и др.);
9) Новом Саду, дана 27. маја 2019. године са почетком у 12 часова, у сали Скупштине града Новог Сада, улица Жарка Зрењанина број 2 (представници Покрајинског секретаријата, борачко-инвалидских удружења, представници првостепених општинских органа који гравитирају граду Новом Саду и др.);
10) Зајечару, дана 29. маја 2019. године са почетком у 12 часова, у сали Скупштине града Зајечара, Трг ослобођења број 1 (представници борачко-инвалидских удружењa, представници првостепених општинских органа који гравитирају граду Зајечару и др.);
11) Београду, дана 31. маја 2019. године, са почетком у 12 часова, у сали број 2 (сутерен) Градске управе Града Београда, улица 27. марта број 43-45 (представници Градског секретаријата, борачко-инвалидских удружења, представници првостепених општинских органа који гравитирају граду Београду и др.);
12) Нишу, дана 3. јуна 2019. године, са почетком у 12 часова, у сали скупштине града Ниша, 7. јула број 2 (представници борачко-инвалидских удружења, представници првостепених општинских органа који гравитирају граду Нишу и др.).

Након завршетка јавне расправе Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања ће анализирати све сугестије учесника у јавној расправи и сачинити извештај о спроведеној јавној расправи који ће објавити на својој интернет страници и порталу е-управе најкасније у року од 15 дана од дана окончања јавне расправе.""""

Цео нацрт је накарадан и нема никаквих „новитета“ за побољшање статуса целе борачке популације, који и јесте статус социјалних случајева. Нема признања статуса на основу рана и дела, као и жртве. Из свега виђеног до сада као и претходних година, може се закључити да надлежно министарство и држава немају жеље и воље, да заиста и коначно реше борачку „проблематику“ и да закон буде праведан за све кориснике.

Самим тим показали су да немају слуха, колико год да је то неприхватљиво. Ово је само један у низу безбројних негативних ставова према ратницима, од стране надлежних политичара, којим се наставља вишегодишњи неправедни однос према целој борачкој популацији ратова деведесетих година прошлог века.

И опет, када су ратни ветерани у питању, сви ћуте, медији ћуте. А они, ратници, и даље се боре, иако су ратови одавно завршени.

Та борба ветерана ће и бити заснована на потребама које су им ускраћене, а које нису ускраћене ветеранима у свету и околини. Своје јасне захтеве које ће у наредном периоду апсолутно и без компромиса захтевати су:

1. Обележавање дана ветерана сваког Видовдана. (Државни празник)
2. Апсолутно признање права на ПТСП. (Без временског ограничења)
3. Националне пензије за ветеране, РВИ и ППБ. (Без дезертера)
4. Борачки закон праведан за све. (Поновити расправу у целој Србији)
5. Борачко министарство. (Ветеран министар)

"Дан Ветерана - Видовдан"

Мештани Каменице подигли споменик хероју са Кошара

ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ – Откривање спомен бисте хероју са Кошара Славку Крунићу у његовој родној Каменици биће 4. маја у дворишту тамошње основне школе, на двадесетогодишњицу од његове погибије.

На иницијативу свештеника Далибора Милошевића и бројних мештана, који су за непуних месец дана, прикупили новац за подизање белега војнику из свог села који је страдао у крвавим обрачунима са албанским хордама на падинама Проклетија.

Припадници Восјке РС из Горњег Милановца положиће венце и тиме одати почаст јунаку са Кошара који је дао свој живот бранећи отадзбину.

Иначе, Славко Крунић као двадесетоједногодишњак био је војник – стрелац у 53. граничном батаљону. Погинуо је 4. маја 1999. на рејону Караула – Кошаре -Ђаковица и као НН лице те године сахрањен на гробљу Лешће у Београду. Тек после четири године родитељи настрадалог јунака успели су да га укопају у родном месту.

Спомен биста је дело академског вајара Зорана Васиљевића из Крушевца.

Извор: РИНА

"Дан Ветерана - Видовдан"

Мићо Влаховић, херој Вогошће

20. април 1970.
У Београду, родио се јунак новог доба Мићо Влаховић (24), који је смештен у Дом за незбринуту децу. Са две године је отишао у Александрово, код Зрењанина, у хранитељску породицу. Био је припадник Треће сарајевске бригаде, Сарајевско-Романијског корпуса, Војске Републике Србске. Овај јунак је дошао 1992. године у Вогошћу, где је због своје доброте и храбрости врло брзо добио симпатије Сарајлија. Увек је био први испред своје јединице.
Погинуо је 7. децембра 1994. године на Трескавици, у борбама са муслиманским ратним јединицама.

Обично пишем са лакоћом, прсти на тастатури не могу да прате мисли. Али, када покушам да нешто напишем о Мићи Влаховићу мозак затаји, па узалудно тражим изгубљени почетак. Откако кроз пријатеље упознах Мићу као дјечака, човјека и ратника, те проникох у његову душу и сазнадох његову потресну животну причу, Мићин лик ми не излази из главе. Прати ме на спавање и увијек је ту покрај мене када се пробудим. У овој причи наводим исјечке из дјетињства једног паћеничка чији живот ријечи не могу описати. Мићина животна прича ствара језу код помисли шта живот може некоме да учини. Није праведно да сву несрећу која некога у животу може да задеси нађох у Мићиној тужној причи. Није ни поштено да се све то десило душнобрижној особи, каква је био наш Мићо.

Мићо Влаховић никада није сазнао ко су му родитељи, нити зашто га је мајка једног магловиог јутра оставила умотаног у крпе на прагу београдског дома за сирочад у улици Звечанска број 9. Када је мало јакнуо, усвојила га је једна старатељска породица из Александрова (близу Зрењанина), вјероватно не због тога што су жељели да учине неко хумано дјело него да би од државе добили пристојне мјесечне приходе, као и неке пореске олакшице. Наравно, мушка дјеца много лакше налазе "нови дом" код војвођанских ратара јер у банатским њивама никада нема довољно радника.

Мићо је спавао у једној малој собици која је мирисала на буђ, и да се у њој није налазио дрвени кревет та просторија би више личила на оставу него на собу. Дане је проводио на њиви, пржен врелим сунцем и купан хладним панонским пљусковима. На поље би најчешће носио само пола килограма хљеба и литру млијека, и то би било све што је добијао за цијели дан напорног рада. Ријетко је причао о својој раној младости, али је једном саборцу са Жучи испричао како му је у тој кући једини пријатељ била сестра Весна, која би му понекад, кријући од осталих, доносила остатке непоједених оброка.

Не желим на овом мјесту да судим другима, нити да бацам клетве на ту старатељску породицу јер се на банатској земљи много ради а тешко живи. Војвођански сељак је одувијек био државно сироче, препуштен на милост и немилост мајке природе и лопова из пољопривредних задруга. Ипак, морам да примјетим да се нико из села не потруди да каже неку лијепу ријеч за тог Мићиног старатеља, оца Ђорђа.

И поред тешког живота, Мићо је зрачио неком позитивном енергијом. У селу су га сви вољели. Имао је много пријатеља, да поменем само неке: Сашу Ђурића званог Бели, као и Зорана Миловановића званог Зода, те Илију Ковачевића. Бели и Зода су сирочад, одрасли у истој хранитељској породици па их то чини "браћом" јер они другог брата немају. Зоду нисам упознао, али се потрудио да пронађе видео касету са Мићине сахране. Зодину касету намјеравам да пребацим на ДВД, па ћу исту да пошаљем донаторима. Илија је домаћи, рођен је у Александрову.

Мића је био и добар друг. Многе је задужио својим добронамјерним савјетима, попут Марије Максић која Мићу окива у звијезде.

На Мићином погребу се окупило много свијета, житеља Александрова и бораца из Источног Сарајева. У најдирљивијем тренутку тог тужног дана, када се народ разишао са гробља, Мићини саборци из Треће сарајевске пјешадијске бригаде су клекнули око хумке - и заплакали.

Срби су из грађанског рата 1992 - 1995 изашли као побједници, јер су многи борци, попут Миће Влаховића, уградили своје кости у темеље Републике Српске. Међутим, што се политике тиче, рат никада није ни објављен па се није ни десио. Ни један српски јунак из прошлог рата није проглашен за хероја, а да јесте Мићо би сигурно био један од њих.

Ми покушавамо да оживимо акцију обиљежавања имена Миће Влаховића, како би Александрово добило улицу Миће Влаховића.


Аутор: Жељко Томић, sokolac.net
19.4.2009.

---------------------------------------------------------

Прије нешто више од 16 година упознао сам једног од највећих хероја новије српске историје Мићу Влаховића. У Вогошћу је стигао из мјеста Александрово (а тада се звало Велике Ливаде), на себи је имао маскирни комбинезон, а око паса му је био опасач на којем је висио бајонет од пушке М48.

Изгледао је јако повучен и скроман, тихог и пријатног гласа без сувишни ријечи у његовом говору. За свој долазак није ништа тражио од команде и био је смјештен у просторије И. Д. В. Вогошћанске бригаде ВРС, која се у то вријеме звала Црновршка бригада. Након доласка добио је задатак да поново формира И. Д. В. који је у то вријеме би расформиран ради криминала и одбијања наређења од претпостављене команде.

Мићо је врло брзо стекао повјерење Вогошћана и постао прави вођа своје јединице. Команде у Вогошћи су се смјењивале као сцене на филмском платну, а сваки нови командант је покушавао да задржи Мићу крај себе, због његове храбрости и извршавања наредби које је добијао. Мићо је низао успјех за успјехом и његова јединица је постала узданица становника Вогошће.

Мићо Влаховић је провео у Вогошћи нешто више од годину и по дана ратујући на просторима Републике Српске и у тим борбама био вјечито испред својих другова, давајући им морал да га прате, до његових успјеха да овлада тереном који контролише непријатељ.

Био је то човјек који се не може описати са пар реченица. Мићо је дошао у Вогошћу да би помогао свом народу. Током рата није тражио ништа за своје учешће. Ратовао је хрбро и достојанствено.
Мићину доброту су користили неки који су се крили иза његове храбрости. Мићо је ишао испред свих, а неки његови борци се често нису појављивали ни на полазном положају. Мићу су сви вољели. Нема официра који је имао да каже нешто што би указивло нешто лоше о Мићи.

О Мићи Влаховићу се у то вријеме причало све најбоље. Мићо није био оштар према људима који су се крили иза његовог имена. Команда је смислила да смијени Мићу како би очистила његову јединицу. То је био само један тактички потез команде, који Мићо није могао да учини својим друговима. Врло брзо су Мићу, вратили на мјесто које заслужује.

Након Мићине погибије се осјећао недостатак кадра за офанзивна дејства и успјехе у њима. Мићо је у рату дао све што је имао. Зато ми данас имамо обавезу да га вратимо међу живе. Једна улица у његовом Александрову је само једна ситница коју је он заслужио од својих преживјелих сабораца.

Данас након скоро 15 година од погибије Миће Влаховића, поносим се што сам познавао таквог хероја. Овом приликом би замолио све који прате овај сајт, а у могућности су да дођу на парастос да нам се прикљуће и да покажемо да наш Мићо Влаховић није заборављен од својих другова и свог народа. Нека је вјећна слава за нашег истинског хероја.


Аутор: Вогошћанин прави,
sokolac.net
5.5.2009.

Злочин над Србима

"Дан Ветерана - Видовдан"