ЊЕГОВО име је Слободан Стојановић...
Имао је само једанаест година када су га, једне дубоке јунске ноћи 1992. године, родитељи шапатом пробудили и руком му дали знак да је време да крену.
У збег. У бег пред смрћу. Зору нису смели да дочекају у својој кући, у свом селу Доња Каменица, у братуначко-зворничком крају. Разуздано и крволочно зло се спремало да у то своје уобичајено “радно време” дође по њих. Као што је претходних зора долазило по друге сељане српске вере и нације...
Искрадали су се на прстима, погнути, у страху да не нагазе на неку грану и све остало што од себе звук даје. Плашили су се властитог кашља... Чуо се само псећи лавеж, село је чврсто спавало, и зло у њему.
На том путу између живота и смрти, минути су сати а метри километри, срце је у грлу а уста у стомаку...
Почело је већ да свањива када су Стојановићи стигли на сигурно. Дочекаше их раширене руке, сузе радоснице, топло млеко... А онда све нађача Слободанов јаук: схватио је да са собом нису повели његовог пса миљеника. Остао је везан у дворишту...
Дечак је био неутешан, молио је родитеље да га пусте да се врати по пса. Наравно, није долазило у обзир да му то допусте, јер су се својим очима уверили да зло којем су побегли нема милости ни за децу.
Слободан је био упоран, али и његови родитељи још одлучнији. Те прве ноћи у сигурности, нису ока склопили слушајући његове јецаје. Није себи могао да опрости што је издао онога ко не би њега никада издао.
А сутрадан, пре доручка, дечак се изненада затрча према напуштеној кући. По своју куцу. Отац и мајка су узалуд трчали за њим, нису успели да га сустигну и зауставе...
Утрчао је право у руке онима који су и по Доњој Каменици убијали и уништавали све српско...
Албанка Елфета Весели, из истог села, познавала је Слободана, наравно. Имала је тог дана пуне 32 године, али и морбидну потребу да и ритуалним иживљавањем над 11-годишњим комшијом “шкијом” утоли мржњу. Доказујући се пред локалним Алаховим ратницима.
Зверски га је мучила пред свима! Свукла је са њега одећу и обућу, и узела нож...
Када су годину дана касније из земље извадили Слободаново беживотно тело, призор је био ужасан... Стомак му је био расечен у облику квадрата, видели су се унутрашњи органи... Расекотине по глави... Ноге поломљене...
Жена-монструм тек на крају је пуцала из непосредне близине право у слепоочницу: метак је прошао леву чеону кост и изашао кроз десну...
Његово име је Слободан Стојановић...
Његова љубав и оданост псу миљенику, била је јача од страха за властити живот... Једнако, као и његова грижа савести што је у бризи за властити живот, и својој и родитељској, заборавио верну куцу...
Зверски је мучен и убијен само зато што је био “шкија”. А за комшије муслимане - “влашче”.
Његово име је Слободан Стојановић...
Име за оно најбоље у људској души и срцу.
АРХИВА:
Умрла Деса Стојановић којој су 1992. измасакрирали јединца
На сахрани мајке, туговало се за сином. Кад су избегли из Доње Каменице, Слободан (11) се вратио по заборављеног пса и – нестао. После годину нађено је дечаково тело - одсечених руку, без иједног прста на стопалима, са прорезом на грудима, огуљене коже и меса
На вечно почивалиште - у хумку поред сина Слободана, отишла је и његова неутешна мајка Деса Стојановић, у селу Дрињачи код Зворника. Њено тело, положили су супруг Илија и ћерка Слађана. На сахрани су биле многобројне комшије, родбина, пријатељи, чланови Борачке организације Зворника. Колико је лелека и суза било за тек умрлом Десом, још више се туговало за њеним дететом. У дану, у којем као да су се спојиле две смрти, проплакало је и небо изнад обронака реке Дрине.
Десанкин син Слободан је под земљом дуже него што је по њој ходао. Убили су га на најсвирепији начин 1992. године, када је имао само једанаест година. О његовој судбини могло би се рећи: дечак је издахнуо 1992. године, а убијали су га свих ових 14 година - и њега, и његове родитеље.
- Није Деса могла више да издржи. Препукло је мајчино, а и моје срце. Не знам како сам још у животу. Моја Деса је отишла у великим мукама, болу и патњи за нашим Слободаном, који је убијен на најсвирепији начин. Ни лечење у Београду, ни све пажње лекара нису јој могле помоћи - каже њен супруг Илија.
ДИЛЕМА, ШТА ЗЛОЧИНЦЕ ДРЖИ У ЖИВОТУ
Илију Стојановића, оца убијеног и измасакрираног једанаестогодишњака, свих ових година муче питања: шта злочинце одржава у животу, шта је то што им омогућава да живе са злоделом у себи, шта их чини толико хладнокрвним, кад им се суди и изриче казна? Да ли је могуће да их касније, на робији и у животу изван нормалног света, држи управо љубав према животу?
- Тешко, пре ће бити да је то страх од смрти, од одласка међу своје жртве – одговара сам себи. - Ја се радујем одласку са овог света. Ваљда ћу тамо негде бити са мојим Слободаном и његовом пресвиснулом мајком – на свој начин се носи са својом несрећом Илија Стојановић.
Слободанов убица Елфете Весели, Албанка из Власенице, живи на слободи, далеко од правде и нема намеру да је тражи. Елфете је имала 32 године када је масакрирала Слободана, који је покушај да спасе свог пса платио својим невиним дечијим животом.
Враћајући се у прошлост, Илија Стојановић се кроз сузе сећа:
- Живели смо у селу Доња Каменица, моја Деса, моја деца Слободан о Слађана, и ја. Муслимани су у овом селу били већина. Данима и ноћима смо ковали план како да побегнемо, јер смо видели шта се спрема Србима. У четвртак, 4. јуна 1992. године, у зору уграбили смо некако прилику и кришом се извукли. Повели смо и четири, пет коза и уточиште нашли у засеоку Џенарике, код кума Зорана Милошевића. То је место на обали Дрине. Када смо стигли, Слободан се сетио да је заборавио пса. Памтим његове речи: “Тата, остао ми Леси на ланцу!“
После тога дечак се отргнуо из мајчиних руку и отрчао према селу, по љубимца којег је неизмерно волео.
УБИЦА, ЕЛФЕТЕ ВЕСЕЛИ У ИТАЛИЈИ
- На убицу мог сина прстом су први упрли муслимани. Рекли су да је то учинила ћерка шумара Рахмана из Власенице. Сва полиција у Босни то зна, знају међународне мисије и страни новинари, али нико не зна где је убица. И сви кажу да је Елфете жива. Мој син је већ 14 година под земљом, а она није пропала у земљу - каже Илија.
- Последњи пут сам видео сина како трчи према брдима. Нико га није могао спречити. Није га више ни било. Данима смо молили бивше комшије муслимане да нам врате дете. Наша власт и војска нудила је размену. Ништа нисмо могли да урадимо. А, онда су ме једног дана позвали да дођем у Ватрогасни дом у Зворнику. Добро памтим тај 16.јун 1993. Препознао сам своје чедо Слободана – скрхан болом прича Илија, и наставља да описује призор какав се може срести у филмовима страве и ужаса.
- Мом Слободану су руке до лаката биле одсечене. На стопалима није имао ни један прст. Уши одсечене. На грудима четвртаст отвор, начињен ножем, а кожа и месо огуљени. На лобањи траг метка од једне до друге стране слепоочнице. Ех моја туго, мој Слободане! Чекам дан да вам се придружим. Живим само да теби, мој једини сине, моја срећо непрежаљена палим свећу, а сада и твојој мајци Деси која ти се придружила - кроз лелек прича Илија, док му низ изборано лице клизе сузе.
Златни љиљан за масакре
Које је све злочине Хашки трибунал опростио Насеру Орићу - Смрт дечака Слободана Стојановића показала колико се мрзело све што је српско. Већина жртава је пре ликвидације унакажена. За "подвиге" Орић награђен "златним љиљаном" - највећим одликовањем за војне заслуге Републике БиХ .
СРПСКИ засеоци или подручја углавном муслиманских села зворничке општине, опколиле су у току ноћи локалне муслиманске оружане формације - припадници Армије БиХ и освојили 6. новембра 1992. Највише су страдала села Горња и Доња Каменица. Заробљени су многи Срби, браниоци ових заселака и чланови њихових породица.
Не зна се поуздано колико је људи тада убијено. Препоставке се крећу од 109 до преко 250. Војска Републике Српске вратила се на овај терен и ослободила Каменицу 16. фебруара 1993. Још од тада се трага за несталима.
Активности на ископавању гробница почеле су истог дана, наставиле се 15. марта исте године и наредних неколико месеци. У седам заједничких гробница, углавном на локалитетима Глођанско брдо, Козјак, Трешњица, Маскалића поток, и Широки пут, пронађена су тела више десетина жртава. Многе од њих биле су укопане у оближњим шумама. Тела су им била у стању распадања.
ОДСЕЦАЛИ ГЛАВЕ
СВИ нису могли да буду идентификовани. Стручњаци тврде да тек када буду пронађене још неоткривене гробнице, добиће се коначни резултати овог српског страдања почетком новембра 1992. За сада су познате 53 жртве.
Тим стручњака судске медицине који је предовдио познати патолог др Зоран Станковић са ВМА, приликом ексхумације и идентификације покојника, утврдио је да су безмало све жртве, претходно мучене и убијене на веома свиреп начин. О масакру су сведочила измасакрирана тела и тела без главе, или појединих удова, ексери и гвоздене шипке у лобањама и грудима, ланци на зглобовима ногу и руку, лобање разбијене тупим предметима, одсечене мошнице, спаљени делови тела. Само три откопане жртве убијене су из ватреног оружја.
Са обдукционим бројем З - 18 сахрањен је један од њих, Триша Михајловић. НА њему је пронађена сива војна блуза, кошуља, панталоне, дугачке гаће, џемпер, чарапе. Обућу није имао. Нити документа или неке личне ствари.
- Око врата је имао пластифицирану омчу - сведочи за "Новости" др Станковић. - На врату је остао траг од њеног стезања. Обе ноге у пределу скочних зглобова биле су му чврсто везане жицом, као и лева подлактица која је била привезана црном жицом дугачком око метар и по. Други крај је био обавијен и везан за доњу надлактицу. Иако је тело било у стању одмакле трулежи, са великом вероватноћом могу да кажем да је смрт била насилна.
Познати патолог је на његовој глави могао да констатује и разорење и оштећење великог мозга, преломе лица, и трагове задављења.
СВУДА РАНЕ
СМРТ дечака Слободана Стојановића показала је колико се мрзело све српско. Када је имао само 12 година, његово тело је пронађено без одеће. Око појаса је имао обавијен само тегет раднички мантил са ознаком "Приморје".
- Велика је вероватноћа да је смрт наступила услед разарања и оштећења великог мозга - вели наш саговорник. - Константовали смо и рану на левој половини чела, улазни отвор, прострелине нанете пројектилом из непосредне близине. Имао је и ране на телу, трбуху, секотине...
За ове "подвиге" Насер Орић је са још деветорицом од великог броја својих саучесника, Указом председника Председништва БиХ Алије Изетбеговића, награђен "златним љиљаном" - највећим одликовањем за војне заслуге Републике БиХ .
Према казивањима малобројних преживелих, одговорни за злочине су Насер Орић, Шабан Редић, Мухамед Чикарић и Сенад Салкић. Непосредни извршиоци били су, између осталих, Веиз Бијелић, његов син Зоран Бијелић, Мухамед Реџић, Абдурахман (Мустафе) Реџић, Алија (Мустафе) Реџић, Аљо Реџић, Мухамед Ризић, Мухидин Ризлић, и још двадесет муслиманских бојовника регрутованих из околних села.
Сва српска имовина у засеоцима Каменице опљачкана је и до темеља уништена.
ОДОХ ЈА ПО ЛЕСИ
СЛОБОДАН Стојановић је пронађен са шест избијених зуба горње вилице и са разрезаним трбухом у облику крста. Иако се стално понавља да га је убила месна Албанка Елфете Весели која је припадала формацијама Насера Орића, она никада није одговарала.
Видећи да не иде на добро, Слободан је са родитељима у четвртак, 4. јуна 1992. године, кришом отишао код кума у сеоце Џенарике на обали Дрине.Тек што су стигли, рекао је оцу:"Тата, остаде нам Леси на ланцу. Одох по кера."
Био је то последњи пут да су га родитељи видели живог.
ЗВОРНИК
У СВИМ правосудним предметима до сада, домаћим или Хашког трибунала, зворничка општина се помиње као место где су најстрашније злостаљвани и убијани муслимани. Посебно се издвајају дом културе у Челопеку, пољопривредно добро Економија...
Ни у једном од њих, међутим, нису забележена страдања српског становништва.
СВЕЋЕ
РОДБИНА убијених Срба на подручју сребреничких и братуначких села Загони, Залазје, Биљача и Крњићи у среду је обиласком гробља и паљењем свећа обележила 14 година од страдања 32 српска цивила, које су у овим селима убили припадници муслиманских јединица из Стребренице под командом Насера Орића. Све куће су опљачкане, разорене и запаљене.
МИОДРАГ ПОПОВ: "СУЗЕ СУ ИСТЕ ВЕРЕ"
ВОЗАЧИ КАМИОНА
МУЧКИ УБИЈЕНИ
ТО је велика раскрсница дринских путева. Када се крене из Зворника, ка Братунцу, неко време се прати Дрина која са леве стране тече низводно. Затим пут води десно, оставља реку и улази међ планине. Тако се путује пар километара, а потом стиже у прелепу долину. Коњи се не могу видети, али пространо поље се башкари између два брда. Питома природа, донедавно и људи. Личи на Швајцарску, тврде они који су у тој земљи радили. Рекло би се богато место, њима су трвења најмање потребна. Са десне стране, двадесетак метара од пута, лепе, нове куће. Увек се пуно веша суши по терасама, и по томе се види да ту живе многочлане породице. У центру села, непосредно крај пута, велика џамија која пара небо и висином доминира. Кроз Коњевић Поље води магистрални правац ка Сарајеву. На крају села је раскрсница и она дели пут, лево ка Кравици, десно у Милиће, Власеницу, Соколац и Сарајево.
Управо тим путем се из Зворника ка свом одредишту, руднику боксита у Милиће, враћала колона камиона након испоруке руде. У овом селу постављена је заседа и изненада су нападнути. Убијено је свих пет возача камиона рудника. О том догађају говорио је много касније један од заробљених муслиманских војника, неки "Скејо", Мирсад Сулејмановић. Испричао је да су у том нападу учествовале две групе бораца из околних села. Знали су када ће камион наићи, поставили су заседу и све их побили, измасакрирали и бацили крај пута.
Сандићи, 29. мај 1992. - Мештани Муслимани у овом селу подижу барикаду и заустављају саобраћајна возила ка Сарајеву. Одмах ка том месту креће полицијска патрола из Братунца да види шта се дешава и уклони препреке са пута и успостави саобраћај. Управо на тој деоници постављена је заседа и пуцају на полицију. Убијен је начелник полицијске станице Братунца Милутин Милошевић и још девет лица.
У неким страним медијима након тог злочина појавила се вест да су начелника полиције Милошевића у ствари убили Срби зато што је, наводно, бранио Муслимане. У селу Сандићи, ту на ливади где је извршен масакр, и он је закопан са осталима. Тек након десет месеци Муслимани су дозволили да се преузму њихова тела и да их породице сахране у свом месту, како доликује.
Опарци, 1. јун 1992. - Убијено је шест Срба, попаљене су све двадесет две српске куће. Преживели сведоци причају да су то урадиле њихове комшије из суседних села. Код првих кућа лежала су беживотна тела Живојина и Дикосаве Петровић. Он је погођен из пушке у груди и лице, а она преклана.
Зло са печатом Сребренице се захуктава. Злочини су све чешћи и све грознији.
Лозница, 4. јун 1992. - Група мештана из суседног села Пирића, на ливади испред села Лозница, нешто после 15 часова напала је Срећка Миловановића и његову жену Јовану док су чували овце. Ухватили су их и изболи ножем. Када су стигли српски војници, Јована је још давала знаке живота, и недуго затим је издахнула. Срећка је крај потока у трњу предвече пронашао његов брат Станоје. Видео је велику рану на врату испод левог уха, као и рану на грудима. Обе су биле нанете ножем. Снаја Јована имала је више рана у пределу стомака и груди. Док су их увече сахрањивали, Муслимани из суседног села Полозника пуцали су по гробљу, па су под ватром на брзину загрнули гробове, а касније, у току ноћи, довршили закопавање.
Рупово Брдо, 10. јун 1992. - Српско село где је од 116 житеља било само 8 Муслимана. Рано изјутра, нешто пре пет сати, напданути су са четири стране. Било је између 150 и 250 нападача. Од 5 ујутру до 15 сати село је бранило само десетак мештана који су остали у својим кућама. Нису могли издржати нападе, јер њих је било неупоредиво више. Петоро Срба је убијено, а спаљено 37 кућа. Војислав Милинковић је убијен пред кућом, а његова супруга Мирјана на кућном прагу. Потом су унесени у кућу и спаљени.
Имао је само једанаест година када су га, једне дубоке јунске ноћи 1992. године, родитељи шапатом пробудили и руком му дали знак да је време да крену.
У збег. У бег пред смрћу. Зору нису смели да дочекају у својој кући, у свом селу Доња Каменица, у братуначко-зворничком крају. Разуздано и крволочно зло се спремало да у то своје уобичајено “радно време” дође по њих. Као што је претходних зора долазило по друге сељане српске вере и нације...
Искрадали су се на прстима, погнути, у страху да не нагазе на неку грану и све остало што од себе звук даје. Плашили су се властитог кашља... Чуо се само псећи лавеж, село је чврсто спавало, и зло у њему.
На том путу између живота и смрти, минути су сати а метри километри, срце је у грлу а уста у стомаку...
Почело је већ да свањива када су Стојановићи стигли на сигурно. Дочекаше их раширене руке, сузе радоснице, топло млеко... А онда све нађача Слободанов јаук: схватио је да са собом нису повели његовог пса миљеника. Остао је везан у дворишту...
Дечак је био неутешан, молио је родитеље да га пусте да се врати по пса. Наравно, није долазило у обзир да му то допусте, јер су се својим очима уверили да зло којем су побегли нема милости ни за децу.
Слободан је био упоран, али и његови родитељи још одлучнији. Те прве ноћи у сигурности, нису ока склопили слушајући његове јецаје. Није себи могао да опрости што је издао онога ко не би њега никада издао.
А сутрадан, пре доручка, дечак се изненада затрча према напуштеној кући. По своју куцу. Отац и мајка су узалуд трчали за њим, нису успели да га сустигну и зауставе...
Утрчао је право у руке онима који су и по Доњој Каменици убијали и уништавали све српско...
Албанка Елфета Весели, из истог села, познавала је Слободана, наравно. Имала је тог дана пуне 32 године, али и морбидну потребу да и ритуалним иживљавањем над 11-годишњим комшијом “шкијом” утоли мржњу. Доказујући се пред локалним Алаховим ратницима.
Зверски га је мучила пред свима! Свукла је са њега одећу и обућу, и узела нож...
Када су годину дана касније из земље извадили Слободаново беживотно тело, призор је био ужасан... Стомак му је био расечен у облику квадрата, видели су се унутрашњи органи... Расекотине по глави... Ноге поломљене...
Жена-монструм тек на крају је пуцала из непосредне близине право у слепоочницу: метак је прошао леву чеону кост и изашао кроз десну...
Његово име је Слободан Стојановић...
Његова љубав и оданост псу миљенику, била је јача од страха за властити живот... Једнако, као и његова грижа савести што је у бризи за властити живот, и својој и родитељској, заборавио верну куцу...
Зверски је мучен и убијен само зато што је био “шкија”. А за комшије муслимане - “влашче”.
Његово име је Слободан Стојановић...
Име за оно најбоље у људској души и срцу.
АРХИВА:
Умрла Деса Стојановић којој су 1992. измасакрирали јединца
На сахрани мајке, туговало се за сином. Кад су избегли из Доње Каменице, Слободан (11) се вратио по заборављеног пса и – нестао. После годину нађено је дечаково тело - одсечених руку, без иједног прста на стопалима, са прорезом на грудима, огуљене коже и меса
На вечно почивалиште - у хумку поред сина Слободана, отишла је и његова неутешна мајка Деса Стојановић, у селу Дрињачи код Зворника. Њено тело, положили су супруг Илија и ћерка Слађана. На сахрани су биле многобројне комшије, родбина, пријатељи, чланови Борачке организације Зворника. Колико је лелека и суза било за тек умрлом Десом, још више се туговало за њеним дететом. У дану, у којем као да су се спојиле две смрти, проплакало је и небо изнад обронака реке Дрине.
Десанкин син Слободан је под земљом дуже него што је по њој ходао. Убили су га на најсвирепији начин 1992. године, када је имао само једанаест година. О његовој судбини могло би се рећи: дечак је издахнуо 1992. године, а убијали су га свих ових 14 година - и њега, и његове родитеље.
- Није Деса могла више да издржи. Препукло је мајчино, а и моје срце. Не знам како сам још у животу. Моја Деса је отишла у великим мукама, болу и патњи за нашим Слободаном, који је убијен на најсвирепији начин. Ни лечење у Београду, ни све пажње лекара нису јој могле помоћи - каже њен супруг Илија.
ДИЛЕМА, ШТА ЗЛОЧИНЦЕ ДРЖИ У ЖИВОТУ
Илију Стојановића, оца убијеног и измасакрираног једанаестогодишњака, свих ових година муче питања: шта злочинце одржава у животу, шта је то што им омогућава да живе са злоделом у себи, шта их чини толико хладнокрвним, кад им се суди и изриче казна? Да ли је могуће да их касније, на робији и у животу изван нормалног света, држи управо љубав према животу?
- Тешко, пре ће бити да је то страх од смрти, од одласка међу своје жртве – одговара сам себи. - Ја се радујем одласку са овог света. Ваљда ћу тамо негде бити са мојим Слободаном и његовом пресвиснулом мајком – на свој начин се носи са својом несрећом Илија Стојановић.
Слободанов убица Елфете Весели, Албанка из Власенице, живи на слободи, далеко од правде и нема намеру да је тражи. Елфете је имала 32 године када је масакрирала Слободана, који је покушај да спасе свог пса платио својим невиним дечијим животом.
Враћајући се у прошлост, Илија Стојановић се кроз сузе сећа:
- Живели смо у селу Доња Каменица, моја Деса, моја деца Слободан о Слађана, и ја. Муслимани су у овом селу били већина. Данима и ноћима смо ковали план како да побегнемо, јер смо видели шта се спрема Србима. У четвртак, 4. јуна 1992. године, у зору уграбили смо некако прилику и кришом се извукли. Повели смо и четири, пет коза и уточиште нашли у засеоку Џенарике, код кума Зорана Милошевића. То је место на обали Дрине. Када смо стигли, Слободан се сетио да је заборавио пса. Памтим његове речи: “Тата, остао ми Леси на ланцу!“
После тога дечак се отргнуо из мајчиних руку и отрчао према селу, по љубимца којег је неизмерно волео.
УБИЦА, ЕЛФЕТЕ ВЕСЕЛИ У ИТАЛИЈИ
- На убицу мог сина прстом су први упрли муслимани. Рекли су да је то учинила ћерка шумара Рахмана из Власенице. Сва полиција у Босни то зна, знају међународне мисије и страни новинари, али нико не зна где је убица. И сви кажу да је Елфете жива. Мој син је већ 14 година под земљом, а она није пропала у земљу - каже Илија.
- Последњи пут сам видео сина како трчи према брдима. Нико га није могао спречити. Није га више ни било. Данима смо молили бивше комшије муслимане да нам врате дете. Наша власт и војска нудила је размену. Ништа нисмо могли да урадимо. А, онда су ме једног дана позвали да дођем у Ватрогасни дом у Зворнику. Добро памтим тај 16.јун 1993. Препознао сам своје чедо Слободана – скрхан болом прича Илија, и наставља да описује призор какав се може срести у филмовима страве и ужаса.
- Мом Слободану су руке до лаката биле одсечене. На стопалима није имао ни један прст. Уши одсечене. На грудима четвртаст отвор, начињен ножем, а кожа и месо огуљени. На лобањи траг метка од једне до друге стране слепоочнице. Ех моја туго, мој Слободане! Чекам дан да вам се придружим. Живим само да теби, мој једини сине, моја срећо непрежаљена палим свећу, а сада и твојој мајци Деси која ти се придружила - кроз лелек прича Илија, док му низ изборано лице клизе сузе.
Златни љиљан за масакре
Које је све злочине Хашки трибунал опростио Насеру Орићу - Смрт дечака Слободана Стојановића показала колико се мрзело све што је српско. Већина жртава је пре ликвидације унакажена. За "подвиге" Орић награђен "златним љиљаном" - највећим одликовањем за војне заслуге Републике БиХ .
СРПСКИ засеоци или подручја углавном муслиманских села зворничке општине, опколиле су у току ноћи локалне муслиманске оружане формације - припадници Армије БиХ и освојили 6. новембра 1992. Највише су страдала села Горња и Доња Каменица. Заробљени су многи Срби, браниоци ових заселака и чланови њихових породица.
Не зна се поуздано колико је људи тада убијено. Препоставке се крећу од 109 до преко 250. Војска Републике Српске вратила се на овај терен и ослободила Каменицу 16. фебруара 1993. Још од тада се трага за несталима.
Активности на ископавању гробница почеле су истог дана, наставиле се 15. марта исте године и наредних неколико месеци. У седам заједничких гробница, углавном на локалитетима Глођанско брдо, Козјак, Трешњица, Маскалића поток, и Широки пут, пронађена су тела више десетина жртава. Многе од њих биле су укопане у оближњим шумама. Тела су им била у стању распадања.
ОДСЕЦАЛИ ГЛАВЕ
СВИ нису могли да буду идентификовани. Стручњаци тврде да тек када буду пронађене још неоткривене гробнице, добиће се коначни резултати овог српског страдања почетком новембра 1992. За сада су познате 53 жртве.
Тим стручњака судске медицине који је предовдио познати патолог др Зоран Станковић са ВМА, приликом ексхумације и идентификације покојника, утврдио је да су безмало све жртве, претходно мучене и убијене на веома свиреп начин. О масакру су сведочила измасакрирана тела и тела без главе, или појединих удова, ексери и гвоздене шипке у лобањама и грудима, ланци на зглобовима ногу и руку, лобање разбијене тупим предметима, одсечене мошнице, спаљени делови тела. Само три откопане жртве убијене су из ватреног оружја.
Са обдукционим бројем З - 18 сахрањен је један од њих, Триша Михајловић. НА њему је пронађена сива војна блуза, кошуља, панталоне, дугачке гаће, џемпер, чарапе. Обућу није имао. Нити документа или неке личне ствари.
- Око врата је имао пластифицирану омчу - сведочи за "Новости" др Станковић. - На врату је остао траг од њеног стезања. Обе ноге у пределу скочних зглобова биле су му чврсто везане жицом, као и лева подлактица која је била привезана црном жицом дугачком око метар и по. Други крај је био обавијен и везан за доњу надлактицу. Иако је тело било у стању одмакле трулежи, са великом вероватноћом могу да кажем да је смрт била насилна.
Познати патолог је на његовој глави могао да констатује и разорење и оштећење великог мозга, преломе лица, и трагове задављења.
СВУДА РАНЕ
СМРТ дечака Слободана Стојановића показала је колико се мрзело све српско. Када је имао само 12 година, његово тело је пронађено без одеће. Око појаса је имао обавијен само тегет раднички мантил са ознаком "Приморје".
- Велика је вероватноћа да је смрт наступила услед разарања и оштећења великог мозга - вели наш саговорник. - Константовали смо и рану на левој половини чела, улазни отвор, прострелине нанете пројектилом из непосредне близине. Имао је и ране на телу, трбуху, секотине...
За ове "подвиге" Насер Орић је са још деветорицом од великог броја својих саучесника, Указом председника Председништва БиХ Алије Изетбеговића, награђен "златним љиљаном" - највећим одликовањем за војне заслуге Републике БиХ .
Према казивањима малобројних преживелих, одговорни за злочине су Насер Орић, Шабан Редић, Мухамед Чикарић и Сенад Салкић. Непосредни извршиоци били су, између осталих, Веиз Бијелић, његов син Зоран Бијелић, Мухамед Реџић, Абдурахман (Мустафе) Реџић, Алија (Мустафе) Реџић, Аљо Реџић, Мухамед Ризић, Мухидин Ризлић, и још двадесет муслиманских бојовника регрутованих из околних села.
Сва српска имовина у засеоцима Каменице опљачкана је и до темеља уништена.
ОДОХ ЈА ПО ЛЕСИ
СЛОБОДАН Стојановић је пронађен са шест избијених зуба горње вилице и са разрезаним трбухом у облику крста. Иако се стално понавља да га је убила месна Албанка Елфете Весели која је припадала формацијама Насера Орића, она никада није одговарала.
Видећи да не иде на добро, Слободан је са родитељима у четвртак, 4. јуна 1992. године, кришом отишао код кума у сеоце Џенарике на обали Дрине.Тек што су стигли, рекао је оцу:"Тата, остаде нам Леси на ланцу. Одох по кера."
Био је то последњи пут да су га родитељи видели живог.
ЗВОРНИК
У СВИМ правосудним предметима до сада, домаћим или Хашког трибунала, зворничка општина се помиње као место где су најстрашније злостаљвани и убијани муслимани. Посебно се издвајају дом културе у Челопеку, пољопривредно добро Економија...
Ни у једном од њих, међутим, нису забележена страдања српског становништва.
СВЕЋЕ
РОДБИНА убијених Срба на подручју сребреничких и братуначких села Загони, Залазје, Биљача и Крњићи у среду је обиласком гробља и паљењем свећа обележила 14 година од страдања 32 српска цивила, које су у овим селима убили припадници муслиманских јединица из Стребренице под командом Насера Орића. Све куће су опљачкане, разорене и запаљене.
МИОДРАГ ПОПОВ: "СУЗЕ СУ ИСТЕ ВЕРЕ"
ВОЗАЧИ КАМИОНА
МУЧКИ УБИЈЕНИ
ТО је велика раскрсница дринских путева. Када се крене из Зворника, ка Братунцу, неко време се прати Дрина која са леве стране тече низводно. Затим пут води десно, оставља реку и улази међ планине. Тако се путује пар километара, а потом стиже у прелепу долину. Коњи се не могу видети, али пространо поље се башкари између два брда. Питома природа, донедавно и људи. Личи на Швајцарску, тврде они који су у тој земљи радили. Рекло би се богато место, њима су трвења најмање потребна. Са десне стране, двадесетак метара од пута, лепе, нове куће. Увек се пуно веша суши по терасама, и по томе се види да ту живе многочлане породице. У центру села, непосредно крај пута, велика џамија која пара небо и висином доминира. Кроз Коњевић Поље води магистрални правац ка Сарајеву. На крају села је раскрсница и она дели пут, лево ка Кравици, десно у Милиће, Власеницу, Соколац и Сарајево.
Управо тим путем се из Зворника ка свом одредишту, руднику боксита у Милиће, враћала колона камиона након испоруке руде. У овом селу постављена је заседа и изненада су нападнути. Убијено је свих пет возача камиона рудника. О том догађају говорио је много касније један од заробљених муслиманских војника, неки "Скејо", Мирсад Сулејмановић. Испричао је да су у том нападу учествовале две групе бораца из околних села. Знали су када ће камион наићи, поставили су заседу и све их побили, измасакрирали и бацили крај пута.
Сандићи, 29. мај 1992. - Мештани Муслимани у овом селу подижу барикаду и заустављају саобраћајна возила ка Сарајеву. Одмах ка том месту креће полицијска патрола из Братунца да види шта се дешава и уклони препреке са пута и успостави саобраћај. Управо на тој деоници постављена је заседа и пуцају на полицију. Убијен је начелник полицијске станице Братунца Милутин Милошевић и још девет лица.
У неким страним медијима након тог злочина појавила се вест да су начелника полиције Милошевића у ствари убили Срби зато што је, наводно, бранио Муслимане. У селу Сандићи, ту на ливади где је извршен масакр, и он је закопан са осталима. Тек након десет месеци Муслимани су дозволили да се преузму њихова тела и да их породице сахране у свом месту, како доликује.
Опарци, 1. јун 1992. - Убијено је шест Срба, попаљене су све двадесет две српске куће. Преживели сведоци причају да су то урадиле њихове комшије из суседних села. Код првих кућа лежала су беживотна тела Живојина и Дикосаве Петровић. Он је погођен из пушке у груди и лице, а она преклана.
Зло са печатом Сребренице се захуктава. Злочини су све чешћи и све грознији.
Лозница, 4. јун 1992. - Група мештана из суседног села Пирића, на ливади испред села Лозница, нешто после 15 часова напала је Срећка Миловановића и његову жену Јовану док су чували овце. Ухватили су их и изболи ножем. Када су стигли српски војници, Јована је још давала знаке живота, и недуго затим је издахнула. Срећка је крај потока у трњу предвече пронашао његов брат Станоје. Видео је велику рану на врату испод левог уха, као и рану на грудима. Обе су биле нанете ножем. Снаја Јована имала је више рана у пределу стомака и груди. Док су их увече сахрањивали, Муслимани из суседног села Полозника пуцали су по гробљу, па су под ватром на брзину загрнули гробове, а касније, у току ноћи, довршили закопавање.
Рупово Брдо, 10. јун 1992. - Српско село где је од 116 житеља било само 8 Муслимана. Рано изјутра, нешто пре пет сати, напданути су са четири стране. Било је између 150 и 250 нападача. Од 5 ујутру до 15 сати село је бранило само десетак мештана који су остали у својим кућама. Нису могли издржати нападе, јер њих је било неупоредиво више. Петоро Срба је убијено, а спаљено 37 кућа. Војислав Милинковић је убијен пред кућом, а његова супруга Мирјана на кућном прагу. Потом су унесени у кућу и спаљени.
Samo bolesni neljudi cine ovakva zlodela.
ОдговориИзбришиSmucio mi se zivot. Nisam mogao da procitam ceo clanak, poceo sam da placem.
ОдговориИзбришиJadno dete. Jebes ovaj zivot i jebes te zivotinje.
NISU ZIVOTINJE KRIVE! VEC TI "LJUDI" :'(
Избришиsrce moje malo ,nadam se da si kod naseg miloga Boga i da te on sad cuva sa njegovim andjelima,ovde su te povredili ali gore nikad vise nece te niko povrediti niti ce moci...jebem vam seme kad ste zaceti majku vam jebem muslimansku...Mladicu trebo si sve onu gamad pobiti u autobusima sto si ih pustio...pas vam sve jebo muslimansko...
ОдговориИзбришиНишта страшније од ове приче нисам ни чула ни прочитала. Плачем кад год мислим на ово мило дете. Зар је могуће да такви монструми ходају земљом? Драги Боже, дај мир напаћеној души малог Слободана и снагу његовом оцу да иѕдржи овај живот док не буде поново са својим драгим сином. Срби, читајте ово, морате знати ко су вам највећи непријатељи, учите своју децу, једино тако их можете заштитити. И док ово пишем, плачем. Почивај у миру мали Слободане, анђеле мили.
ОдговориИзбришиСлободане,нека те чувају анђели мили добри сине!
ОдговориИзбришиПлачем без гласа.
Не дишем,молим за спокој твоје душе.
Sve ce im se to jednog dana vratiti...Ima nas dosta koji ne zaboravljamo!
ОдговориИзбришиOko za oko, zub za zub, upamet se braćo dozovite, nema mira snjima, nema mira mrtvima bez osvete
ОдговориИзбришиTako je brate...oprosti,ali vrati svakom sta je zasluzio-OKO za OKO ZUB za ZUB!!!
ИзбришиЧесто се вратим на овај сајт и прочитам баш ову причу,да ме подсети,да не заборавим.................
ОдговориИзбришиMolim Vas da se, koliko je god moguće, svako od nas angažuje maskimalno da se ta guba bedna istera na čistinu i da odgovara pred narodom za to što je uradila. Ja već satima kopam po internetu i tražim sve adrese gde ta nakaza može da životinjari sada. Dužni smo kao ljudi da poognemo da ovo nečoveštvo ne ostane ne kažnjeno. Ajte sad razmislite i krenite ko šta i koliko može. Neko ovo bude neka polazna tačka. Ako Vam je stvarno stalo do toga da neko odgovara....
ОдговориИзбришиbraco srbi ne dajte glavu uzalud!naplati te svoje i decu skoluj te u vojnim skolama.moramo imati vojsku.snaznu i pametnu.decu ucite patriotizmu i veri.vrati cemo mi to visestruko.doci ce nama nas ratko i novi ratko i imace ko da stane i povede mudro u bitke jer nasa su deca vojnici.
ОдговориИзбришиDoći će dan, mora doći taj dan... mi, stariji moramo primiti greh samo na svoju dušu i okončati već jednom sa otpadom od nacije i vere, sa satrapima! Neka nam deca žive u miru i spokojstvu. DELETE!!!
ОдговориИзбришиSta reci za takve koji se sadisticki izivljavaju nad ljudskim bicem. Ali svedok sam Americke televizije koja je sve to Srbima pripisivala kao varvarima koje trba zbrisati sa zemaljske kugle. To su reci koje je John Mckain govorio javno na Amerckoj telaviziji.
ОдговориИзбриши