ТУЖНА СУДБИНА МАЈОРА ГАВРИЛОВИЋА

Херој Мајор Дагутин Гавриловић

Драгутин Гавриловић рођен је 25. мај 1882. године у Чачку. Војну академију завршио је 1901. год. Учествовао је у свим ратовима српске војске. Војну каријеру је завршио у чину пуковника. За разлику од многих сабораца, умро је 19. јула 1945. год. у Београду. Носилац је Карађорђеве звезде, француског Ратног крста као и многих других одликовања. У српској историји остаће запамћен по говору који је одржао браниоцима Београда октобра 1915. године непосредно пред јуриш у коме је и сам тешко рањен.

ТУЖНА СУДБИНА МАЈОРА ГАВРИЛОВИЋА

“Јунаци! Тачно у 15 часова непријатеља треба разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате, дакле, да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!”, наредио је мајор Драгутин Гавриловић војницима своја три вода пред кафаном “Јасеница” 7. октобра 1915. године.

Нажалост, бројно и војно надмоћнији непријатељ савладао је српску војску и два дана касније освојио Београд. Ипак, неколико година касније храбра српска војска успеће да поврати и престоницу и отаџбину.

Међутим, при провлачењу Југословенске краљевске војске, 1941. године, у Сарајеву Драгутина Гавриловића заробили су нацисти, који су га одвели у логор у Нирнбергу, где је био до краја рата. Како су пре неколико година објавиле “Вечерње новости”, нова комунистичка власт кажњавала је његову породицу. Ћерке, у почетку, док је још био у заробљеништву, нису могле да добију посао, јер се отац “није вратио из емиграције”.

Када је умро, жена и деца нису добијали његову војну пензију пуних десет година. Означен је као човек бившег режима, а то се тешко опраштало. Причало се да је Драгутин Гавриловић био хапшен, а потом претучен на улицама Београда до смрти.

- Кад је мој прадеда дошао из заробљеништва, био је кост и кожа. Био је седам дана у сабирном центру на Бањици, где се мало опоравио. Дошао је кући и окупио породицу око себе. Срце му је десетог дана пукло од узбуђења. Умро је у свом стану на Славији, 19. јула 1945, у крајњој беди. Сахрањен је у одрпаној униформи пуковника Југословенске краљевске војске, у гробници своје рођаке на Новом гробљу, јер није имао своју – казује Милош Маринковић, унук славног војсковође.

"Дан Ветерана - Видовдан"

Космет 1998: Мучеништво Срђана Перовића

Страдање Срђана Перовића

УПОЗОРЕЊЕ: СЛЕДИ ТЕКСТ ИЗУЗЕТНО ПОТРЕСНЕ САДРЖИНЕ!!!

Срђан Перовић, од оца Јездимира, рођен је 20. децембра 1962. године у Пећи, на Космету. По професији је био полицајац, запослен у Министарству унутрашњих послова СРЈ.
Био је припадник интервентног вода "Муње" које су бројале 30-ак припадника.

6. јула 1998. године бива послат у село Брезник, удаљено 2км од Пећи, јер је стигла дојава од локалних мештана да су им у село упали шиптарски терористи. Дежурни интервентни вод (32 припадника) креће прему Брезенику. Пошто су добили процену службе безбедности, да се тренутно у реону Брезеник-Лођа и околина налази мања групација терориста ОВК, од 100 припадника. У међувремену, док су на путу према Брезенику (где већ на приласку селу налећу на патролу терориста у "Лади Ниви" са митраљезом "Бровинг 12,7мм" и улазе у сукоб у којем ликвидирају сву тројицу терориста).

Прикупљају се припадници униформисане полиције и долазе до села. Почиње се са извлачењем становника идући од куће до куће и у свакој остављају по једног или 2 припадника да штите сељане. У кући Вујошевића остају Д. и П. Већ у самом селу долази до размене ватре и по информацијама које добијају, долазе до закључка да у овоме реону делује велики број терориста, Јабланичка група ОВК коју предводи Тахир Земај - Змија, а главни командир је Рамуш Харадинај.

Када су прикупили цивиле крећу у колони прему излазу из Брезеника према кући Вујошевића где су још два њихова друга са породицом и чекају да се крене. Када су дошли на средину села, иза трафо станице излази терориста ОВК и зољом гађа воз. Погодак је био у једино слабо место и ту гину Мирко Радуновић и Дејан Прелевић, док су К., Н. и Н. рањени. Терористи их нападају из заседе и од последица пројектила бива лакше рањен и Срђан Перовић.

Како је био дезорјентисан од екплозије, изгубио је наочаре, није приметио да су кренули ван села већ је кренуо према терористима. Остали су почели да га дозивају али су се чули терористи и Шаља је почео да се дере: "Срђо, Срђо овамо". Шаља је био класни колега Перовићу на полицијској Академији и перфектно је причао српски. Од све те вике, пуцњаве, без наочара и још под дејством екплозије, Срђо иде према терористима и они га хватају и одвлаче у кукуруз.

Екипа из "Муња" креће за њима док се остали униформисани полицајци повлаче за Пећ са сељанима, али терористи их пресецају код куће Вујошевића и они остају блокирани у кући. Остали упадају у заседу и виде да се ту налази око 300 припадника ОВК. Док се боре, остали стижу у Пећи и у СУП предају извештај и објашњавају ситуацију. Тамо је у том моменту био пуковник ЈСО Милорад Улемек и он тражи да се извуку и ослободе Перовић и Раичевић, који су такође били заробљени. Начелник безбедности, и начелник СУП-а Пећ одбијају да пошаљу људство (?!) да се ваде људи јер су у међувремену схватили да се радило о јакој концентрацији терориста уз образложење да је немогуће да се извуку и да не смеју оставити град без заштите! Командант Легија тог тренутка зове своје колеге из ЈСО у Истоку и они долазе. Након четири сата борбе, извлаче их из обруча и доводе пред Лођу, али из низа разлога, нису могли да нападну село. Б. и Б. се током вечери сами извлаче са породицом Вујошевић и долазе у Пећ. Знало се да су заробили и Срђу, са њим Раићевића али су очекивали да ће понудити размену за неке своје припаднике.

Двадесет дана касније, у једној патроли заробљавају се два припадника ОВК, и пошто су схватили да су заробљеници убијани и мучени, врше притисак над овима и сазнају све.

Срђан Перовић је доведен у Лођу од стране Мифтар Саље и његовог брата Бинаком Саље и смештен у кућу која им је служила за затвор. Био је пребијан, размена се тражила, али је Мифтар одбио. Идуће јутро, Мифтар Саља са братом Бифтаром и Ганија Кастратијем изводи премлаћеног Срђана и везује га за стуб посред села. Уз увреде узима нож и сече му оба ува које Кастрати ексером прибија на дрвену плочу поред стуба. Томе присуствује цело село уз одобравање. Срђу Перовића враћају у бараку, превијају и настављају да пребијају. Сломили су му ребра, руке, ноге.

Идући дан га иста екипа изводи на трг, веже на исто место и Мифтар Саља му реже нос који опет Кастрати прибија на полочу и опет се сви веселе. Срђу опет враћају у колибу, превијају и остављају без воде и поломљеног и унакаженог до идућег дана. Треће га јутро изводе у истом саставу, вежу за стуб ... и Саља најављује да ће да му одреже полни орган да више "не силује албанке". Те речи наилазе на весеље код свих, а највише то подржавају Недзимија Морина, иначе медицинска сестра из Лође, и припаднице ОВК Махуса и Гина Саља те Хира Морина. Кастрати откопчава шлиц Перовићу а Саља му реже полни орган и опет га прибијају на плочу. Тако унакаженог Перовића после неког времена одвезује и канапом вежу за ауто и Бинак Саља га вуче по селу једно пар кругова. Кад се зауставио Срђа је још био жив и неколико терориста ОВК уринира по њему после чега га одвлаче колима. Његово се тело идуће јутро појављује са прострелном раном на челу. Тело бацају у јарак међу ђубре и остаје тамо до српског напада на Лођу у августу месецу 1998.

У августу 1998. заједно са ЈСО српски полицајци врше ослобађање села Лођа у операцији коју су назвали "Операција Срђанова душа" и налазе се њихова тела. Преносе се у Пећ и сахрањују после 44 дана од њиховог нестанка.

Злочин над Србима

"Дан Ветерана - Видовдан"

Последњи српски војник на Космету 1999: „Идите, ја остајем!“

Последњи српски војник на Космету: „Срам вас било, сви сте ви издали! Идите, ја остајем!“

О Милошу Ћирковићу се ништа не зна. Кажу да су га терористи убили после неколико дана опсаде. Други веле да је преко Проклетија успео да се извуче до Црне Горе.

Чује се такође да данас живи негде у иностранству. Оно што не мора да се нагађа је да је Милош одбио да се повуче, дa je данима из своје куће пружао отпор терористима и ликвидирао најмање њих 18, сокољен гуслама које је пуштао у инат крвницима. Одбио је да се повуче речима: „Сви сте издали – ја остајем“!

Филм „Ви идите ја остајем“ режисера Хаџи Драгана Ђуровића говори о Милошу Ћирковићу, Србину из Пећи, који није желeо да напусти град, већ је остао као последњи војник Војске Југославије, свесно се жртвујући, и достојно се одменивши.

Митрополит Амфилохије је у свом четворотомном делу „Љетопис новог косовског распећа“ – Дневнички и други записи (март-август 1999.), описао ововременог Милоша Обилића.

Ево шта је Митрополит записао:

„Дознајемо од Италијана и ово: у селу у своме дому остао је сам Милош Ћирковић, шумар од својих 38 година, у рату водич српских специјалаца, који је ‘одлично познавао свако дрво, сваки крш’.

Остао да брани село. Шаљем оца Радомира Никчевића са једним младићем из куће Стошића да га поздрави и замоли у моје име да пређе са нама у Патријаршију. О. Радомир га затиче наоружаног и обученог у војничку униформу.

Не жели да је скине. Једини српски војник у униформи на Косову и Метохији после повлачења јуна 1999. О. Радомир му преноси поздрав и поруку. Моли га, куми Богом, убеђује упорно да крене са нама. Моли га и млади Стошић. А он ће, неземаљски одлучан и земаљски опор:

‘Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!… Идите, ја остајем!..’

Последњи бранич Цркве и народа у овом погрому, спреман да погине „за краља и отачаство“, прича нам о. Радомир, по повратку.

„Сва му је кућа изрешетана. Он забаракадиран у мртвом бетенском углу приземља са гомилом муниције унаоколо. Решен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање…

Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на последњи подвиг речима:

‘Добар си дeо изабрао, Милоше срца обилићевскога! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу!’

Неколико дана касније чуло се да је око 26, по некима 20. јуна, од шиптарских зулумћара вероватно рањен, савладан и уграбљен Милош Ћирковић. Тврде да је 22. јуна требало да напуни 38 година.

Посетисмо и његову кућу у Белом Пољу. Нађосмо је спаљену. Зјапи и дими рупа од старог подрума. Новији предњи дио куће бетонски грађен стоји без крова. Тамо где је била кухиња, нађосмо мецима, бомбама и пожарима потпуно неоштећену славску икону Милошеву Светог Алимпиjа Столпника, Свето Писмо, неколико породичних слика и других предмета, међу којима и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у селу Преказе), као и неколико видео касета.

Изнад предњег угла куће у коме је био забаракадиран, на спрату нађосмо у ћошку – спаљени костур, још увек се димио. Прва мисао нам беше да је Милошев. Но, преврнувши га штапом, видјесмо по лобањи да се ради о спаљеној овци. Побегла, сирота, да се спасе! Нађосмо и Милошев молитвеник, црквене књиге. Све ово потврди да је заиста био човек побожан, како су нам рекли…

Испред куће много испаљених чаура. Од Милоша ни трага ни гласа.

Веле да је у својој јуначкој одбрани убио више од 18 терориста који су га држали под опсадом и јуришали на њега даноноћно. У каналу испред Милошеве куће отац Миљко и Раде Павловић, који су му односили храну, избројали су дванаест убијених арнаутских терориста, а пред школом су нађена два запаљена блиндирана возила која су са посадом изгорела.

Откада су у његовој спаваћој соби двојица Шиптара покушала да га усред ноћи ликвидирају, али је од његове пушке један погинуо, док је други утекао, Милош, будући стално под оружјем и у униформи, готово да више није спавао.

Да непријатељ никада не би био сигуран где је, стално је мењао место и прелазио из куће у кућу напуштеног села, накрцану оружјем и муницијом одбегле војске…

Отац Миљко и Раде Павловић односили су му храну, остављајући је час у новој, час у старој кући како је Милош чувао положај. Осмога дана, шумар није узео храну… Побегао је у шуму? Убијен, па склоњен? Вест да се појавио у Андријевици, показала се нетачна. Једно је било сигурно: пре погибије скупо је наплатио своју јуначку главу….

Кажу да су браћа, када је аутобус којим су испоручени и евакуисали последње Белопољце стигао, покушала да га наговоре да пође, али узалуд. Милош је подигао пушку и узвикнуо претећи:

‘Ви идите, ја остајем!…’ Његову славску икону и нађене ствари похранисмо у Патријарховом конаку, на спрату. Одатле их је касније узео неко од његове родбине, како нам рекоше сестре монахиње…“

Војвођанске новине/ИН4С

"Дан Ветерана - Видовдан"

Кад и мртви сметају! Уклоњен споменик погинулим припадницима полиције

ЖАНДАМЕРИЈА ЈЕ УКЛОНИЛА СПОМЕНИК У ОБЛИКУ КРСТА јер је иритирао Албанце


Припадници Жандармерије су рано јутрос (04. јула 2015.) уклонили споменик у облику крста изнад села Лучен код Бујановца, што је председник општине Бујановац Нагип Арифи оценио као „добар потез“.

„У последње време то је једини добар потез који је Влада Србије урадила овде“, рекао је Арифи ФоНету.

Он је додао да не зна где ће споменик, који је подигнут 2012. године, бити пребачен.

„Ако је премијер Србије Александар Вучић мислио да ће уклањањем споменика Жандармерије смањити тензије овде, то јесте добар потез, али не и довољан да би људима који живе овде било боље. Влада Србије треба још пуно тога да учини“, истакао је Арифи.

На споменику су имена припадника полиције који су погинули у борбама са припадницима Ослободилачке војске Прешева, Бујановца и Медведје (ОВПМБ) од друге половине 2000. до краја маја 2001. године.

Подизање овог споменика, који никада није био откривен и био је увијен у заштитну фолију, изазивало је оштре реакције медју албанским становништвом и политичким представницима.

Споменици албанским екстремистима свуда по Прешеву и Бујановцу
Лучане, Добросин, Кончуљ… села су на правцу од Бујановца према Гњилану у којима су током албанске побуне вођене жестоке битке.

Између Лучана и Кончуља подигнут је споменик Албанцу који је 2000. са својом групом убио једног и ранио три полицајца.

А на пола пута између Добросина и Лучана наслања се на церову шуму споменик тројици погинулих “војника ОВПБМ”. На позадини од жутог лишћа истичу се лимене црвене табле.

Фонет, Блиц.рс, crveneberetke.com, Србин.инфо