Јесте ли, можда, чули за Кошаре?

Читам ових дана књигу Ненада Милкића „Зов карауле“ о српским граничарима који су 1999. године на Кошарама бранили суверено парче српске земље, своју војничку част и заклетву и наш, српски образ.

Зоран Шапоњић

Да је среће, и да је Србија данас оно што је понекад кроз историју била, да је оно што неће скоро бити, та књига била би школска лектира! Да из ње, деца у Србији уче шта је то патриотизам, како се воли своја земља, како се поштује свој род, и како, понекад, дођу времена кад је част преча од главе.

Неће то, међутим, скоро бити у Србији. Нису ових времена, овде у моди они који помињу Кошаре и сличне примере. Они су „назадњаци“, „прљави националисти“… Дошло време па су у нашој земљи „ин“ они који славе некакве „ноћи вештица“, они који више воле туђег но свог војника, они који се стиде својих јунака, своје прошлости и своје традиције, своје вере и славе, они којима се на све стране аплаудира кад кажу да су једном у животу славили, и, више неће, јер, ето, изгубили су читав дан спремајући храну за госте… Они којима су брак, деца, црква, икона, поштовање родитеља, назадне, превазиђене категорије… Они који мисле и говоре другачије сад су „аут“, нису популарни. Они су заостали, они живе у прошлости, они неће у обећану будућност…

А, зашто Кошаре неће скорих дана у школску лектиру? Можда и зато што у роману „Зов карауле“ има много места у којима српски граничари са карауле, на висовима око Кошара, пред општи напад на Србију, препознају инструкторе у униформама НАТО, земаља Европске уније… На земљи препознају опрему и оружје војника НАТО, на небу виде њихове авионе који их бесомучно бомбардују…

А, у Србији, таква времена дошла, да се више стрепи шта ће рећи неки НАТО чиновник или ЕУ комесар из Брисела него шта ће рећи српски народ, и шта ће за коју деценију рећи историја.

Где да стављамо Кошаре у лектиру? Где да гурамо прст у око онима који су су наша једина алтернатива? Где да кваримо идиличну, црно-белу слику у којој су нам они једини пријатељи, они који боље знају шта је за нас добро од нас самих? Где да нашој деци причамо о Кошарама и одреду одважних, кад су сада наши јунаци они који су тада били на другој страни, они који су пуцали и убијали нашу децу на Кошарама? Где да се подсећамо бомбардовања Србије, безочног убијања наше деце, кад су у Србији данас на цени они који причају како смо бомбе заслужили, како је то било добро за нас. Тако причају данас, сутра ће већ рећи да нас нису ни бомбардовали него смо ми то умислили!

Деца у Србији не уче се данас патриотизму на причи о Кошарама, на причама о светлим лицима јунака Милана Тепића и пилота потпуковника Миленка Павловића! Нису они данас популарни у Србији, немају рејтинг. Деца у Србији патриотизму се данас уче на холивудским филмовима у којима су патриоте амерички пилоти и маринци који своју земљу бране хиљадама километара далеко од Америке! Наши јунаци данас су амерички див хероји који по гудурама Босне хватају Србе, приказане као бестијалне убице… На телевизијама са националном фреквенцијом у Србији се приказују филмови у којима су Срби ратни злочинци, хладнокрвне убице које стрељају невине комшије и пију њихову крв, терористи који у Америку носе атомску бомбу да убијају невине Американце по Њујорку…

На таквим филмовима одрастају данас деца у Србији. Да у живот крену са осећајем, не поноса на своју државу, на своје претке, своје порекло, него са осећајем кривице. Да добро утуве у главу да је патриота амерички пилот који брани Америку у Вијетнаму, а да њихов, српски граничар, онај који је бранио Кошаре, није заслужио ни да се помене, јер, сунце сија само на Западу, све остало је тама…

Ко зна, можда једног дана књига Ненада Милкића уђе у школску литературу. Можда ће једног дана професори у Србији причати ђацима о Тепићу и Павловићу. Можда. Једног дана кад више почнемо поштовати сами себе, кад нам прече буде ово мало нашег што имамо, него оно њихово велико, слатко, офарбано шареним бојама. Кад престанемо кукати по туђим гробљима. Можда једног дана, што давно рече Живојин Павловић, и сазнамо ко на крају постане бољи човек: они који су у школи имали јединицу из патриотизма а петицу из владања, или буде обрнуто…

Зоран Шапоњић - Искра

"Дан Ветерана - Видовдан"

ЗАБОРАВЉЕНИ ХЕРОЈ

ЗАБОРАВЉЕНИ ХЕРОЈ: 10 ордења и 8 рана “Другог Обилића“ који је одбио стан и пензију у Француској!

Храбром јунаку Илији Илићу, добровољцу у српским ратовима, који се са фронта вратио са осам рана и десет крстова, ордена и медаља, маршал Франше д’Еспере нудио стан и пензију у Француској, а он се захвалио на понуди и вратио се у родни Боровац где је умро у сиромаштву априлу 1938.

године француски генерал Морис Сарај, командант савезничких трупа, обилазио је српске положаје у пратњи српских команданата Живојина Мишића и Степе Степановића. На положају Камена чука генерал је застао и двогледом осмотрио бугарски положај. – Господине команданте, треба нам бугарски војник – обратио се Степи. То је чуо јунак кога су звали Други Обилић, искочио је из рова и у ставу мирно саопштио да ће он лично да ухвати бугарског војника. – Како се зовеш војниче, из које си јединице, упитао је командант. – Господине команданте, ја сам редов Илија Поп Тоне Илић из села Боровца, Јабланичког среза, Врањског округа, бомбаш Прве армије, прве чете, трећег батаљона, шеснаестог пешадијског пука „Цар Никола други”. Војници ме зову Други Обилић.

Команданти су били одушевљени његовим ставом и одобрили су му да изврши задатак. Док су они обилазили положаје, Илија је, користећи се ратним лукавством, пришао бугарском положају и у први сумрак се кроз шикару прикрао бугарском рову. Када се појавио бугарски официр, као пантер је скочио и шчепао га за врат. Изненађен и уплашен, није се опирао, већ је запомагао и молио Илију да га пусти. Илија га је довео у командно место, а затим га уз обезбеђење и пратњу предао. Заробљени официр је испричао: – Ваш војник је извео изненадни препад. Хитар је и веома јак. Кад ме је заскочио, мислио сам да ме је ухватио медвед, а не човек. Био је као неко ванземаљско биће и нека сила са небеса.

Поред бројних подвига овог јунака, историчар Добросав Туровић у својим делима описује и његов сусрет са командантом, регентом Александром. Наиме, после заузећа бугарског положаја, српска војска је постројена да свечано дочека регента Александра, француског генерала Сараја и команданте српских армија. После извршене смотре, регент је наредио да изађу бомбаши. Први је искочио Други Обилић и у ставу мирно оштро поздравио Александра.

– Јесте ли ви, јуначе, Илија Поп Тоне Илић – упитао је регент.

– Јесам, ваше величанство – одговори одсечно Илић.

– Јуначе, одликујем те Карађорђевом звездом, да и даље служиш нашој војсци за пример. Регент се срдачно руковао са Илијом и на његову војничку блузу окачио Карађорђеву звезду са мачевима. Тада је одликован и италијанском Златном медаљом за храброст.

Илија Поп Тоне Илић рођен је 10. јануара 1893. године у Боровцу код Сијаринске Бање, од оца Тона и мајке Вучице, рођене Мазић. Његова породица води порекло из села Чобића са Косова. Отац поп Тоне Илић био је српски комита и борио се против арбанашког и турског ропства. Пошто су му злотвори ушли у траг, са женом Вучицом бежи у Србију, у село Боровац. Илија се оженио Дивном, рођеном Спалевић, са којом је изродио осморо деце: Милована, Радована, Милоја, Милоша, Даринку, Петру, Лепосаву и Радојку.

У ратовима од 1912. до 1918. године учествовао је као добровољац. На Солунском фронту поднаредник Илија Илић био је најхрабрији борац 16. пешадијског пука. Био је прави горостас, висок преко два метра, широк и кошчат, мрка ока и брка и оштрих црта лица. Дуго војевање завршио је 1918. године са осам рана и десетак крстова, ордена и медаља. У позну јесен те године вратио се са фронта у опустошени завичај. Уместо куће, затекао је згариште и гробове. Све до смрти живео је у крајњем сиромаштву.

Поводом десет година од пробоја Солунског фронта Влада Краљевине Југославије организовала је у Београду прославу којој је присуствовао Луј Франше д’Еспере, командант савезничке војске на Солунском фронту. Испред Белог двора постројили су се јунаци Карађорђеве звезде и Легије части. Био је ту и горостас Други Обилић који је својом фигуром надвисио строј. Био је у сукненом оделу, са опанцима на ногама, на изношеној блузи блистала су одличја. Смотру су извршили маршал Д’Еспере и краљ Александар. Маршал га је питао где је добио Легију части, а он је одговорио: „Господине маршале, на бугарском неосвојивом кршу.” – Да јуначе, добро се сећам, читао сам о вашем јунаштву у нашим новинама – узвратио је Д’Еспере, а затим је рекао српској пратњи да такав јунак не би требало да буде у тако оскудној одећи. Приметио је да Срби изгледа не знају за његове јуначке подвиге. Понудио му је пензију и стан у Француској, али је он захвалио на понуди и вратио се у завичај.

Десет година после тога, 1938. године, разболео се од стомачних болести, па су га синови воловским колима одвезли у приштинску болницу. – Докторе, ако ме вечерас не оперишете, умрећу, рекао је лекару, а он му је узвратио да ће још дуго живети. Те ноћи је умро. Синови су га довезли кући. Уз војничке почасти сахрањен је на гробљу у Сијаринској Бањи.

Политика

"Дан Ветерана - Видовдан"