Мештани Каменице подигли споменик хероју са Кошара

ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ – Откривање спомен бисте хероју са Кошара Славку Крунићу у његовој родној Каменици биће 4. маја у дворишту тамошње основне школе, на двадесетогодишњицу од његове погибије.

На иницијативу свештеника Далибора Милошевића и бројних мештана, који су за непуних месец дана, прикупили новац за подизање белега војнику из свог села који је страдао у крвавим обрачунима са албанским хордама на падинама Проклетија.

Припадници Восјке РС из Горњег Милановца положиће венце и тиме одати почаст јунаку са Кошара који је дао свој живот бранећи отадзбину.

Иначе, Славко Крунић као двадесетоједногодишњак био је војник – стрелац у 53. граничном батаљону. Погинуо је 4. маја 1999. на рејону Караула – Кошаре -Ђаковица и као НН лице те године сахрањен на гробљу Лешће у Београду. Тек после четири године родитељи настрадалог јунака успели су да га укопају у родном месту.

Спомен биста је дело академског вајара Зорана Васиљевића из Крушевца.

Извор: РИНА

"Дан Ветерана - Видовдан"

Мићо Влаховић, херој Вогошће

20. април 1970.
У Београду, родио се јунак новог доба Мићо Влаховић (24), који је смештен у Дом за незбринуту децу. Са две године је отишао у Александрово, код Зрењанина, у хранитељску породицу. Био је припадник Треће сарајевске бригаде, Сарајевско-Романијског корпуса, Војске Републике Србске. Овај јунак је дошао 1992. године у Вогошћу, где је због своје доброте и храбрости врло брзо добио симпатије Сарајлија. Увек је био први испред своје јединице.
Погинуо је 7. децембра 1994. године на Трескавици, у борбама са муслиманским ратним јединицама.

Обично пишем са лакоћом, прсти на тастатури не могу да прате мисли. Али, када покушам да нешто напишем о Мићи Влаховићу мозак затаји, па узалудно тражим изгубљени почетак. Откако кроз пријатеље упознах Мићу као дјечака, човјека и ратника, те проникох у његову душу и сазнадох његову потресну животну причу, Мићин лик ми не излази из главе. Прати ме на спавање и увијек је ту покрај мене када се пробудим. У овој причи наводим исјечке из дјетињства једног паћеничка чији живот ријечи не могу описати. Мићина животна прича ствара језу код помисли шта живот може некоме да учини. Није праведно да сву несрећу која некога у животу може да задеси нађох у Мићиној тужној причи. Није ни поштено да се све то десило душнобрижној особи, каква је био наш Мићо.

Мићо Влаховић никада није сазнао ко су му родитељи, нити зашто га је мајка једног магловиог јутра оставила умотаног у крпе на прагу београдског дома за сирочад у улици Звечанска број 9. Када је мало јакнуо, усвојила га је једна старатељска породица из Александрова (близу Зрењанина), вјероватно не због тога што су жељели да учине неко хумано дјело него да би од државе добили пристојне мјесечне приходе, као и неке пореске олакшице. Наравно, мушка дјеца много лакше налазе "нови дом" код војвођанских ратара јер у банатским њивама никада нема довољно радника.

Мићо је спавао у једној малој собици која је мирисала на буђ, и да се у њој није налазио дрвени кревет та просторија би више личила на оставу него на собу. Дане је проводио на њиви, пржен врелим сунцем и купан хладним панонским пљусковима. На поље би најчешће носио само пола килограма хљеба и литру млијека, и то би било све што је добијао за цијели дан напорног рада. Ријетко је причао о својој раној младости, али је једном саборцу са Жучи испричао како му је у тој кући једини пријатељ била сестра Весна, која би му понекад, кријући од осталих, доносила остатке непоједених оброка.

Не желим на овом мјесту да судим другима, нити да бацам клетве на ту старатељску породицу јер се на банатској земљи много ради а тешко живи. Војвођански сељак је одувијек био државно сироче, препуштен на милост и немилост мајке природе и лопова из пољопривредних задруга. Ипак, морам да примјетим да се нико из села не потруди да каже неку лијепу ријеч за тог Мићиног старатеља, оца Ђорђа.

И поред тешког живота, Мићо је зрачио неком позитивном енергијом. У селу су га сви вољели. Имао је много пријатеља, да поменем само неке: Сашу Ђурића званог Бели, као и Зорана Миловановића званог Зода, те Илију Ковачевића. Бели и Зода су сирочад, одрасли у истој хранитељској породици па их то чини "браћом" јер они другог брата немају. Зоду нисам упознао, али се потрудио да пронађе видео касету са Мићине сахране. Зодину касету намјеравам да пребацим на ДВД, па ћу исту да пошаљем донаторима. Илија је домаћи, рођен је у Александрову.

Мића је био и добар друг. Многе је задужио својим добронамјерним савјетима, попут Марије Максић која Мићу окива у звијезде.

На Мићином погребу се окупило много свијета, житеља Александрова и бораца из Источног Сарајева. У најдирљивијем тренутку тог тужног дана, када се народ разишао са гробља, Мићини саборци из Треће сарајевске пјешадијске бригаде су клекнули око хумке - и заплакали.

Срби су из грађанског рата 1992 - 1995 изашли као побједници, јер су многи борци, попут Миће Влаховића, уградили своје кости у темеље Републике Српске. Међутим, што се политике тиче, рат никада није ни објављен па се није ни десио. Ни један српски јунак из прошлог рата није проглашен за хероја, а да јесте Мићо би сигурно био један од њих.

Ми покушавамо да оживимо акцију обиљежавања имена Миће Влаховића, како би Александрово добило улицу Миће Влаховића.


Аутор: Жељко Томић, sokolac.net
19.4.2009.

---------------------------------------------------------

Прије нешто више од 16 година упознао сам једног од највећих хероја новије српске историје Мићу Влаховића. У Вогошћу је стигао из мјеста Александрово (а тада се звало Велике Ливаде), на себи је имао маскирни комбинезон, а око паса му је био опасач на којем је висио бајонет од пушке М48.

Изгледао је јако повучен и скроман, тихог и пријатног гласа без сувишни ријечи у његовом говору. За свој долазак није ништа тражио од команде и био је смјештен у просторије И. Д. В. Вогошћанске бригаде ВРС, која се у то вријеме звала Црновршка бригада. Након доласка добио је задатак да поново формира И. Д. В. који је у то вријеме би расформиран ради криминала и одбијања наређења од претпостављене команде.

Мићо је врло брзо стекао повјерење Вогошћана и постао прави вођа своје јединице. Команде у Вогошћи су се смјењивале као сцене на филмском платну, а сваки нови командант је покушавао да задржи Мићу крај себе, због његове храбрости и извршавања наредби које је добијао. Мићо је низао успјех за успјехом и његова јединица је постала узданица становника Вогошће.

Мићо Влаховић је провео у Вогошћи нешто више од годину и по дана ратујући на просторима Републике Српске и у тим борбама био вјечито испред својих другова, давајући им морал да га прате, до његових успјеха да овлада тереном који контролише непријатељ.

Био је то човјек који се не може описати са пар реченица. Мићо је дошао у Вогошћу да би помогао свом народу. Током рата није тражио ништа за своје учешће. Ратовао је хрбро и достојанствено.
Мићину доброту су користили неки који су се крили иза његове храбрости. Мићо је ишао испред свих, а неки његови борци се често нису појављивали ни на полазном положају. Мићу су сви вољели. Нема официра који је имао да каже нешто што би указивло нешто лоше о Мићи.

О Мићи Влаховићу се у то вријеме причало све најбоље. Мићо није био оштар према људима који су се крили иза његовог имена. Команда је смислила да смијени Мићу како би очистила његову јединицу. То је био само један тактички потез команде, који Мићо није могао да учини својим друговима. Врло брзо су Мићу, вратили на мјесто које заслужује.

Након Мићине погибије се осјећао недостатак кадра за офанзивна дејства и успјехе у њима. Мићо је у рату дао све што је имао. Зато ми данас имамо обавезу да га вратимо међу живе. Једна улица у његовом Александрову је само једна ситница коју је он заслужио од својих преживјелих сабораца.

Данас након скоро 15 година од погибије Миће Влаховића, поносим се што сам познавао таквог хероја. Овом приликом би замолио све који прате овај сајт, а у могућности су да дођу на парастос да нам се прикљуће и да покажемо да наш Мићо Влаховић није заборављен од својих другова и свог народа. Нека је вјећна слава за нашег истинског хероја.


Аутор: Вогошћанин прави,
sokolac.net
5.5.2009.

Злочин над Србима

"Дан Ветерана - Видовдан"

СПОМЕНИК НАД ПРАЗНИМ ГРОБОМ

Пре две деценије у ратном паклу на Кошарама нестао војник Саша Иванковић
Обукао униформу иако није морао да иде у војску; Због родитеља инвалида, Саша није требало да буде прекомандован на КиМ

Стриц, стрина и браћа крај Сашиног споменика

У ПАКЛУ битке на Кошарама, 16. априла 1999. године, заувек је нестао тада двадесетогодишњак, редовни војник, Саша Иванковић из Вреоца, код Лазаревца. Званичног документа како је настрадао ни данас, после две деценије, нема. На гробљу у Лазаревцу, сахрањен је празан ковчег, а његови родитељи умрли су у нади да ће се њихов јединац, можда, неким чудом, појавити на кућном прагу.

Саша, по прописима, није морао да иде у војску, јер је био старатељ мајци Гордани и оцу Миломиру, који су били инвалиди. Међутим, био је чврсто решен да обуче војничку униформу. У армију је отишао пред крај 1998. године, прво у Ваљево на обуку, потом је прекомандован у гарду, у Београд. Кад је почело бомбардовање, његова јединица премештена је на Косово, на Кошаре.

- Саша није требало да буде прекомандован из Београда, због родитеља инвалида, али су његову јединицу, како нам је рекао, кад смо се једном чули телефоном, изненада пребацили на Косово - каже његов стриц Милосав. - Кад је почело бомбардовање НАТО, упорно смо га звали. Јавио нам се први пут 24. марта, потом три дана касније и од тада више ништа о њему нисмо чули. Последњи пут кад смо разговарали, био је веома узрујан. Данима смо упорно звали касарну, ништа о Саши нису хтели да кажу. Већ смо почели да слутимо најгоре...

Кад је у јуну 1999. године потписан мировни споразум, Сашин стриц Милосав и стрина Митка упутили су се, веле, у Трстеник, где се са Косова повукла његова јединица. Ту су сазнали да се њихов синовац води као нестао...

- Од војске до данас нисмо званично добили никакав податак о његовој судбини, ни тројица војника, са којима је био на положају, ништа нису хтела да кажу - прича стриц. - Један од њих, само је рекао да је Саша те ноћи био веома уплашен, да је говорио како једва чека да поново види родитеље, стрица и стрину, браћу од стрица, али је ујутру погинуо. Тај војник нам је рекао и да су их бесомучно засипале гранате злочиначке ОВК, уз подршку агресорске авијације НАТО.

Одмах после завршене средње грађевинске школе у Београду, Саша је одлучио да оде на одслужење војног рока, а кад скине униформу да се дошколује, запосли, заснује породицу. Хтео је да се што пре осамостали, стекне своје парче хлеба.

- Био је дивно дете, одрастао је са нашим синовима, били су као рођена браћа - каже Сашина стрина Митка. - Чврсто је одлучио да иде у војску, одвраћали смо га, јер је био јединац, родитељи инвалиди, али није се ни тренутка двоумио. Сећам се, једном ми је рекао: "Стрина, идем у војску, хоћу да одужим дуг држави, па макар се не вратио." Тако је, нажалост, и било.

Фото Приватна архива / 

Саша Иванковић

Сем споменика на гробљу, који су подигли стриц и стрина, у родним Вреоцима и Лазаревцу нема ниједног обележја војнику који је једини са подручја те београдске општине настрадао на Кошарама, симболу јунаштва и отпора наше војске пред крволочним налетима надмоћнијег агресора са земље и неба. Додуше, на споменику свим борцима изгинулим у ратовима деведесетих, у Лазаревцу, кад је обележје већ било подигнуто, као последње, накнадно је уклесано Сашино име, јер се њега неко ипак сетио. Сазнајемо, ове године Месна заједница Вреоци достојно ће обележити дан Сашине погибије, а у најави је покретање иницијативе да једна улица у Лазаревцу добије његово име.

"ДОЋИ ЋЕ САША"

- ДЕВЕР и јетрва толико су били срећни кад се Саша родио, па кад је растао, стасао у лепог и доброг младића. Његова мајка Гордана је до краја живота веровала да ће се однекле њен јединац ипак појавити - кроз сузе говори Митка. - На самрти, Горданине последње речи, очију пуних суза, биле су: "Доћи ће Саша, молим вас, пазите га и чувајте."

ПРОГЛАШЕН МРТВИМ

- КОЛИКО смо успели да сазнамо, Саша је био тешко рањен, па је војник Златко Ацић покушао да га извуче, али је и он повређен, а кад је кренуо да им помогне иста судбина задесила је и водника Дејана Митића - каже Сашин брат од стрица, полицијски службеник Велисав. - Из разговора са неким његовим саборцима, сутрадан наша војска није нашла никог од њих тројице. Велика је вероватноћа да су их терористи негде однели са тог положаја. Тако се Саши губи сваки траг. Иванковић је, по закону, после 10 година од нестанка званично проглашен умрлим.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

РТС I - Ратне приче са Кошара

Кошаре...Симбол одбране земље и државне границе .. једна од најсуровијих и најтежих битки у новијој српској историји....Битка, за коју они који су је преживели кажу да је била пакао на земљи? Како је све почело? И шта се на Кошарама дешавало?

Одговоре на ова питања доноси нови документарно-играни филм Слађане Зарић, који је реализован у продукцији Радио-телевизије Србије и Министарства одбране (Војно филмског центра Застава филм).

Документарни филм Ратне приче са Кошара бави се хронологијом догађаја који почињу 9. априла 1999. године када су снаге УЧК-а напале државну границу Савезне републике Југославије из правца Албаније. Битка је трајала 67 дана и завршена је 14. јуна када се Војска Југославије након потписаног Кумановског споразума повукла са простора Косова и Метохије.

"Филм је посвећен свима онима који су се борили и дали живот за слободу и одбрану отаџбине. 108 војника Војске Југославије погинуло је на Кошарама и ја сам у филму кроз драматизације догађаја покушала да што верније дочарам те тешке и трагичне тренутке у којима су млади момци, војници на служењу војног рока старости од 18 до 22 године, бранили границу наше земље. Управо храброст, посвећеност и пожртвованост који су ти војници, ти дечаци, тада показали је нашто што је мене мотивисало да снимим овај филм" - каже Слађана Зарић, ауторка филма и уредница документарних филмова у Информативном програму РТС-а.

Смрт већине војника и официра је кроз сећања њихових сабораца драматизована у овом документарно-играном филму. Снимљено је преко 70 саговорника из бројних јединица које су учествовале у бици на Кошарама, како граничара 53 граничног батаљона, припадника 125 моторизоване бригаде, 63 падобранске бригаде, 72 специјалне бригаде тако и добровољаца.

"На Кошарама је смрт сваког тренутка била присутна... Људи не схватају и не знају шта се тамо дешавало... ровоска битка се данима водила на 2000 метара надморске висине, на деловима где је и у мају било и по неколико метара снега... Гинуло се од минобацача, снајпера, од забрањених касетних бомби... кажу да је на Кошарама било најтеже када се ништа не дешава, када се чека следећи тренутак, нови напад, ново бомбардовање... Тамо је гинула младост, просечна старост погинулих војника и официра је била 25 година" - прича ауторка Зарић.

Филм је сниман на локацијама које по конфигурацији терена личе на планиске врхове Проклетија, односно Јуничких планина на којима су смештене Кошаре. Снимано је на Копаонику, Старој планини, Власини и на војном полигону Пасуљанске ливаде. Снимано је по снегу, магли и киши, по врло неприступачним теренима. Све у циљу како би се ти трагични дани што више приближили гледаоцу и како би се истакао значај битке на Кошарама.

"На Кошарама Војска Југославије није бранила само државну границу већ је на један индиректан начин одређивала и сам исход ратног сукоба. Да су снаге УЧК које су нападале са територије Албаније успела да пробију одбрану југословенске војске и да су се, што им је био циљ, спојиле са УЧК снагама у Метохији, питање је како би се одвијала даља хронологија рата на Косову 1999. године и која би била судбина наше војске и народа. Даљи продор УЧК снага су на Кошарама зауставили војници ВЈ." - објашњава Слађана.

Када је постало јасно да ова акција, која се у албанским и НАТО изворима назива Стрела 1 није успела и када су схватили да у реону Кошара не могу да пробију линију одбране југословенске војске, УЧК војници су са НАТО планерима започели другу копнену офанзиву на Паштрику, планини која се налази у близини Призрена. Ни ту снаге УЧК нису успеле да дубље уђу у територију Косова и Метохије. И Стрела 2 је "поломљена".

Документарни филм "Ратне приче са Кошара" је емитован на годишњицу почетка битке на Кошарама 9. априла на Првом програму РТС у 21 час. Реприза је 12. априла на Првом програму РТС у 21:55 часова.

Прича о Паштрику је други део овог ратног серијала који РТС продуцира заједно са Застава филмом. Документарни филм "Ратне приче са Паштрика", који говори о сјајној и у јавности веома мало познатој војној операцији - биће емитован 26. маја када се обележава почетак борбе на Паштрику.

Аутор филма је Слађана Зарић.
Директори фотографије Жарко Пекез и Петар Вујанић, монтажер Бојан Перишић, продуценти Снежана Родић Синђелић и Горан Иконић, новинар Весна Илић и композитор Владимир Тошић.

РТС

Филм се може погледати овде: Ратне приче са Кошара

"Дан Ветерана - Видовдан"

Ратни ветеран се полио бензином и запалио, преминуо од опекотина

Ратни ветеран се полио бензином и запалио, преминуо од опекотина

Од последица тешких опекотина на 90 одсто тела, Војислав Бошковић (46) из села Дивци код Ваљева, који се протеклог викенда полио бензином и запалио у свом домаћинству, преминуо је у Београду, пише „Блиц“.

Бошковић, који је био ратни ветеран, највероватније у стању психичког растројства најпре је запалио шупу и нову кућу у свом дворишту, а онда се, док су ватрогасци гасили пожар, у старој кући у којој је проводио највише времена, полио бензином и запалио.

Из ваљевске болнице, где му је указана прва помоћ, одмах је пребачен на даље лечење у Београд, али је изгубио живот због опекотина трећег и четвртког степена које су захватиле више од 90 одсто његовог тела.

Несрећни човек је био члан Удружења бораца ратова од 1990. из Ваљева, а како потврђује председник тог Удружења Љубомир Брадић, лечио се од последица ПТСП – пострауматског стреса.

„Здравље му се драстично погоршало у последњих годину дана када је у року од свега неколико месеци остао без мајке и брата с којима је живео у породичној кући. Док су му мајка и брат били живи, помагали су му колико су могли, посебно око набавке лекова али, како је био без посла, није имао довољно новца да купи све лекове који су му прописани“, каже Брадић, додајући да се са Бошковићем чуо последњи пут седам дана пре трагедије, када је ратни ветеран поднео молбу за преглед код психијатра, с обзиром да је нередовно узимао терапију.

Пошто је Бошковић живео сам и био без прихода, трошкове допремања његовог тела из Београда, као и сахране, преузео је ваљевски Центар за социјални рад, чији је био корисник.

Блиц

"Дан Ветерана - Видовдан"