Херој са Кошара биће сахрањен после 22 године

ПОСМРТНИ остаци Зорана Веселића (1972-1999.), војника погинулог на Кошарама 1999. биће, после скоро 22 године, сутра преузети у Приштини и у петак сахрањени у родном Лаћарку код Сремске Митровице.

Вељко Одаловић, председник Комисије за нестала лица Владе Србије преузеће сутра у 10 сати на Институту за судску медицину у Приштини тело Веселића, који је био добровољац у регуланим јединицама ВЈ.

- Веселић је погинуо 19. априла са два саборца у месту Маја глава на Кошарама. Посмртни остаци, који су пронађени прошле године, у новембру 2020. су идентификовани и ово је прва примопредаја тела у Приштини од септембра 2019, када смо преузели посмртне остатке седам особа мучки убијених у бункеру у Ђаковици.

Тада смо нашли посмртне остатке породице Шутаковић - родитеља и три малолетна мушка детета, као и брачног пара Петровић. Тражимо још шест тела војника с Кошара имако неке информације о могућим местимагде почивају, предали смо их у Приштини - каже за Курир Одаловић.

Посмртне остатке Зорана, који је рођен 12. фебруара 1972. у Сремској Митровици и са 27 погинуо на Кошарама, сутра ће у Лаћарку дочекати и потом сахранити ујак јер је ова породица имала страшну судбину. Годину дана после Зоранове смрти преминуо је његов отац, а пре де године и мајка, па нису дочекали бар сину на гроб да оду. Брат је тренутно на издржавању затворске казне.

- Зоран ће бити сахрањен уз војне почасти у Лаћарку - наводи Одаловић.

Извор: (Курир)

"Дан Ветерана - Видовдан"

Док су Београђани бауљали на Тргу, поред њих су ветерани и ове ноћи пекли хлеб и спавали у шаторима

Текст који је данас објављен у Телеграфу и "скинут" после неколико сати... Очигледно је да часни ратни ветерани нису пожељни у српским медијима...

Последњу децембарску ноћ, као и све у претходна три месеца, ветерани ратова деведесетих провели су у шатору у Пионирском парку, док је на свега неколико метара од њих одржан новогодишњи концерт.

И док је Лепа Брена на новогодишњем концерту забављала више хиљда Београђана, госте из иностранства и других градова Србије, ветерани су ту тик уз њих, пробдели још једну ноћ.
Многи од гостију били су изненађени призором, видевши шаторе и људе у њима ограђене мобилном оградом. Надлежни су ветеранима изашли у сусрет и обезбедили им ограде, како би њихов камп био заштићен од евентуалних напада, провокацијија и пијаних гостију током новогодишње ноћи.

Сва је прилика да посетиоци на концерту нису били свесни да су ту поред њих управо они којима дугују слободу, они исти који су оставили руке, ноге и здравље, тамо негде на ратиштима пре 20 и више година, даровавши Србији живот, жртвујући себе.

И док је Лепа Брена певала „Југословенку“, „Еј, Шеки, шеки“ и друге хитове, неки од ветерана су чували стражу у кампу, а други су у старом шпорету пекли хлеб.
Ненад Станић, ратник са Кошара, каже да ветерани у кампу не прослављају дочек Нове године.
- Ми смо ту, ево већ три месеца, не одустајемо од својих захтева да се промене и боље уреде законска решења која се тичу борачке популације, јер борци веома тешко живе.
Овде смо прославили крсне славе, славићемо и Божић, бићемо ту док год буде било потребно - додаје Станић.
Мирис домаћег хлеба доминира војничким шатором. Напољу је доста хладно, али стари шпорет успева да некао макар мало ублажи хладноћу.
Хлеб је већ печен, напољу Београд и Србија одбројавају уз ватромет последње минуте одлазеће године.

Иван Секулић, полицијски ветеран из борби на Косову и Метохији, каже да овакав хлеб ретко ко зна да направи.
- Станић је умесио овај хлеб, верујте, ништа лепше нисам пробао. Уз његов хлеб не једе се ништа друго, толико је леп, издашан и укусан, да је довољно само њега јести.
Станић има златне руке, а његов хлеб душу. Не знам у чему је тајна, да ли је до брашна, воде, квасца или до његових руку, али прави најбољи домаћи хлеб.
Свима у Новој години, а првенствено деци, желим здравље, а све остало се да некако решити - поручује Секулић.
Новогодишња ноћ је полако одмицала, а са њом су се и гости са концерта разилазили.

Ветерани из Пионирског парак, тек у рану зору, у својим шаторима, одспавали су мало.
Први јануарски дан по традицији доноси мамурлук, али и лепе жеље.
Остаје нада да ће и за борце Нова година донети неки бољитак.

С.Тасић

"Дан Ветерана - Видовдан"

Сви причају да смо хероји, али потребно је сада да видимо како живе ти хероји

Ибарске Новости 21. јун 2019.
Ратни ветерани причају (44): Ненад Станић из Атенице

Ненад Станић из Атенице код Чачка био је редовни војник када су у Тузланској колони мучки убијени његови класићи. Казна још увек није стигла убице војника који су свој крвави пир директно преносили на локалној телевизији. Када је 1999. године почео копнени напад у рејону Кошара, Ненад Станић, добровољно је отишао заједно са рођеним братом да брани отаџбину од терориста. Из рата се вратио са ранама од минобацачке гранате, а сада се бори за права свих бораца.

– Моје је размишљање било да прво одслужим војни рок, какав је био обичај, па да онда размишљам о томе шта ћу и како ћу даље у животу. Међутим, није увек онако како бисмо желели. Војни рок сам служио у Тузли, у касарни Хусинска буна, где сам осетио и први мирис барута. Упркос договору са властима Тузле да се 92. моторизована бригада ЈНА из касарне 15. маја 1992. повуче мирно са око 200 моторних возила и око 600 официра и војника, међу којима сам био и ја, дошло је до мучког напада на колону ЈНА и том приликом су муслиманске снаге, мада је међу њима било и Хрвата, па и Срба, зверски убиле око 80 војника и старешина.

Ја сам тада имао среће јер сам касарну напустио у колони пре ове која је нападнута. И данас ме мучи чињеница да о овом злочину и правом масакру нико није одговарао. Права реч за оно што се десило у Тузли јесте масакр јер су се нападачи на колону ЈНА иживљавали над војницима који су били дечаци. Тада нисам могао да схватим да у Тузли може да се изроди толика мржња да рањене војнике убијају моткама, кољу их ножевима поред контејнера где су покушавали да се сакрију, да их спаљују и да за то нико није одговарао.

Након онога што сам доживео у Тузли, а и других ратних дејстава у којима су страдали Срби, није ми било тешко да се 1999. са групом старијих и млађих Чачана, међу којима је био и мој рођени брат Дејан, пријавим у добровољце. Списак смо послали Војном одсеку и убрзо смо позвани да се јавимо у Бубањ поток, потом у село Брестовац код Дољевца, а одатле у по злу чувено село Јуник, недалеко од карауле Кошаре. Тамо смо стигли између 11. и 12. априла, а већ 14. априла смо примили борбу са терористима. Караулу је тада бранило свега 130 војника (граничара) и официра и то херојски. Нашим доласком спасли смо, у то сам сигуран, многе животе наших војника. Тих 130 бораца на Кошарама које смо затекли на положајима су, заправо, били више од хероја. Тек касније сам сазнао да је караулу бранило укупно нас 250 до 300 војника и старешина, пре нас само њих 130. Насупрот нама било је више од 3.000 бораца ОВК, војника Албаније, муџахедина, плаћеника из Немачке, Француске и САС-оваца. Посебна опасност је претила од веома обучених снајпериста и веома прецизних минобацачких пројектила великог калибра које су испаљивали, очигледно, веома обучени војници. Ипак, највећа опасност нам је претила од авијације НАТО која нас је непрестано бомбардовала, а стратешки бомбардери су избацивали бомбе тешке и по једну тону! Како изгледа и како се осећа војник када налеће бомбардер праћен ловцима, углавном Ф-35, тешко је речима описати. Но, и у таквим ситуацијама имали смо припремљене тактике за заваравање авијације и то нас је у многим случајевима спасло јер су гађали и погађали лажне циљеве које смо им ми понудили.

Истина је и да су у два-три наврата по нама дејствовали из свих оружја и хеликоптери апач, али су се они, после нашег одговора, брзо повукли и више се нису појавили. Како су апачи прошли, то најбоље знају они који су их послали из простора Албаније и још брже повукли из ратних операција јер су схватили да смо били спремни и за такву врсту ратовања. Међу старешинама и војницима, неки од њих су погинули, а неки рањени, било је и Мађара, Горанаца, Бошњака, Рома, Македонаца, али и доборовљаца из Русије, Грчке, Бугарске, Финске… У тим тренуцима нико никога није питао ко је одакле и које је вере, већ смо настојали да извршимо задатак одбране земље и да помажемо једни другима. Допринос добровољаца и наших ратних другова из иностранства био је веома велики јер су били ратници великог срца. Присуство руских добровољаца међу којима су били Тоља Лебед, покојни Булах Глебович, Алберт Андијев, за нас је било од велике важности и велики подстрек да истрајемо на Кошарама или да сви изгинемо. Од свих бораца на Кошарама забележен је само један случај да је војника, и то добровољца, ухватила паника и то се манифестовало тако што смо приметили бледило на његовом лицу, знојење, повраћање и напад панике. Одмах смо га вратили у позадину, иако је и у таквом стању и изричитој наредби одбијао да се повуче са борбене линије.

Ако нам је за утеху, у одбрани Кошара погинуло је вишеструко мање наших војника у односу на терористе, али сваки живот је вредан помена. И данас, после 20 година, душа ми плаче на саму помисао на моје изгинуле саборце међу којима су били Јосип Сич из Суботице, Крунислав Иванковић, Бранислав Негић, потпоручник Предраг Леовац… Тела неких од њих смо успели да извучемо, посмртни остаци неколицине њих су извучена касније, али, нажалост, неки су заувек остали на том делу Србије натопљене крвљу и оловом. За мене је најтежа била погибија Предрага Бојовића из Заблаће код Чачка. Предраг је био тешко рањен и дозивао нас је да му помогнемо, али, нажалост, због места где је лежао рањен и где је од задобијених рана преминуо било је немогуће његово извлачења. И данас када затворим очи чујем глас који дозива у помоћ… Тако ће, сигуран сам, бити док сам жив. Било је и војника којима су гранате и авионске бомбе разнеле главу, откинуле руку, ногу… То су слике које никада не бледе.

Завршена је јавна расправа о Нацрту закона о правима бораца, војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова њихових породица. Учествовали сте у тим расправама. Како вам изгледа Нацрт закона?

-У новом Нацрту закона војни инвалиди, цивилни инвалиди рата и чланови њихових породица имају загарантована стечена права и ту би требало да дође до побољшања. Што се тиче самих бораца они немају ништа. То би се могло окарактерисати као закон социјалних случајева. Ми не можемо веровати више обећањима државе, јер 20 година од 1999. године борци немају статус и немају ништа. У предлогу нацрта закона на једном или два места помиње се борачки додатак са навршених 65 година живота, али са 12 условљених тачака, где човек заиста треба да буде социјални случај да би могао да добије борачки додатак. Ми се не слажемо са тим и то је и даље понижавајући однос према борцима- рекао је Ненад Станић, ветеран са Кошара.

Како би требао да изгледа Закон из перспективе бораца?

-Требао би да изгледа као што је свуда у свету и околини. У Хрватској имамо добар пример где постоји и борачко министарство и то и ми овога пута захтевамо. Пост трауматски стресни поремећај је код нас ограничен на 5 година по завршетку ратних дешавања, а Светска здравствена организација то не ограничава. Људи су код нас погођени, живе у агонијама, дижу руку на себе, а то држава не препознаје. У Хрватској људи имају борачки додатак и одлазе у пензију са 60 година. Ми тражимо да Дан ратних ветерана буде на Видовдан и око тог датума смо се сви сложили. Ниједна власт до сада није нас питала шта нама треба. Обезбеђена материјална и здравствена заштита је основно што ми тражимо. Ми захтевамо да се материјална месечна апанажа исплаћује борцу који има навршених 40 година живота- рекао је Ненад Станић, ветеран са Кошара.

Како је регулисана здравствена заштита?

-Ја као ратни војни инвалид лечим се као сваки други грађанин. Ми би требали да имамо приступ војним медицинским центрима и да на основу јединствене ветеранске легитимације борци прескачу чекање и заказивање и да се осете да су обезбеђени по питању здравства. Потребно је и да здравствена заштита буде бесплатна, јер заиста има људи који немају средстава. Борци немају загарантовану и обезбеђену здравствену заштиту. Ја као борац и ратни војни инвалид не могу без упута да се појавим у некој здравственој војној установи. У свету чак имају посебне ветеранске установе док ми то немамо.

Постоји ли могућност да се здравствена заштита новим законом регулише?

-Чекамо извештај са јавне расправе о нацрту закона. Министар Ђорђевић је рекао да је њему стало до нас, али ја лично нисам стекао тај утисак. Сада следи летња пауза и нови закон сачекаће септембар да се нађе у скупштинској процедури. За борце у нацрту новог закона нема ништа позитивно. Кажу да у Министарству нема пара, а само борачка удружења добиће ове године 100 милиона динара. Ми не знамо на шта иду те паре. Све ове године ми од тих борачких удружења нисмо добили ништа. Та удружења су више служила за предизборне кампање и да аминују мрвице које власт просипа пред борцима. Већина удружења је то радила и зато је потребно да имамо борачко министарство како не бисмо морали да будемо чланови удружења. Борачко министарство нам је заиста потребно- рекао је Ненад Станић.

Који су захтеви од којих борци неће одустати?

-Оснивање борачког министарства, Дан ветерана на Видовдан, скидање временског ограничења са пост трауматског стресног поремећаја, борачки додатак за ветеране и националне пензије за ратне војне инвалиде и породице погинулих бораца. То су захтеви од којих нећемо одустати и спремни смо на протесте и да кампујемо испред Скупштине. Овога пута ми ћемо ићи до краја. Ми не дугујемо никоме ништа. Сада се прича о нама у медијима и о нашим борбама. Сви причају да смо хероји , али потребно је сада да видимо како живе ти хероји. Људи се боре да живе нормално, али после рата дошло је до развода, болести, самоубистава, убистава, а држава је остала глува и нема на све то.

Да ли би поново добровољно отишао у рат?

-За отаџбину увек.

П.П. ИБАРСКЕ НОВОСТИ

"Дан Ветерана - Видовдан"

Права ПАРАДА ПОНОСА за Видовдан у Чачку

Ратни Ветерани најављују своју параду поноса за
Видовдан 28.06.2019. у Чачку
- ДАН РАТНИХ ВЕТЕРАНА 1991-2001
МРТВЕ НЕ ЗАБОРАВИТЕ, ЖИВЕ ПОШТУЈТЕ

Ми смо поносни што смо били на бранику Отаџбине. Ко се поноси са нама нека дође у Чачак за Видовдан, на једину и праву параду поноса...

Ратни ветерани, ратни инвалиди и породице погинулих бораца су после дугог низа година донели одлуку да почну са обележавањем дана ратних ветерана, самостално, без политике или било какве друге припадности.

Инсистирамо и наглашавамо једину припадност Отаџбини, и народу, за који смо се у овим последњим ратовима и борили.

У петак 28.06.2019. године, на празник Видовдан, у Чачку, код споменика погинулим борцима ратова 1990.-1999. који се налази у парку код аутобуске станице, обележићемо дан ратних ветерана.

Тада ћемо се сетити свих погинулих наших ратника, као и погинулих руских и осталих иностраних добровољаца који су дали своје животе за слободу српског народа.

То ће бити права прилика да скренемо пажњу јавности и комплетног друштва, да је потребно неговати сећање на погинуле наше саборце, као и на потребно поштовање живих ратника, односно ратних ветерана. Циљ овог окупљања је, да ми ратни ветерани, "опет" упутимо надлежним институцијама и држави захтев да се Дан Ветерана за Видовдан обележава као државни празник. Подсећамо јавност да смо то већ и учинили 2017. године, када смо послали надлежнима званичан захтев...

Програм догађаја: Скуп, односно ЗБОР ратних ветерана, ратних инвалида, породица погинулих бораца, ветерана Републике Српске, као и осталих званица, представника војске и полиције, представника Општине Чачак, представнике руске амбасаде, ће бити у 12,00 часова, на Градском Тргу у Чачку.

Одатле ће се парадно проћи, пар стотина метара, улицом и кроз парк код аутобуске станице, до споменика погинулим ратницима ратова деведесетих. Ту ће се положити венци и указати почасни поздрав.

Овом приликом вас обавештавамо о том догађају и позивамо да присуствујете истом. Линк догађаја где можете укључити и остале заинтересоване: Дан Ветерана - Видовдан, Чачак 2019

Братски поздрав!
Ненад Станић

"Дан Ветерана - Видовдан"

ПОЗИВ НА РАСПРАВУ О НАКАРАДНОМ БОРАЧКОМ ЗАКОНУ

Јавна расправа о Нацрту закона спроводиће се у периоду од 13. маја 2019. године до 3. јуна 2019. године.  Обавезно ићи на линк: Јавна расправа о Нацрту борачког закона


Позив надлежног министарства:

""ЈАВНИ ПОЗИВ ЗА УЧЕШЋЕ У ЈАВНОЈ РАСПРАВИ
о Нацрту закона о правима бораца, војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова њихових породица

На предлог Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Одбор за јавне службе донео је закључак о спровођењу јавне расправе о Нацрту закона о правима бораца, војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова њихових породица (у даљем тексту: Нацрт закона). Нацрт закона сачинила је Радна група у коју су именовани представници: Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Покрајинског секретаријата за социјалну политику, демографију и равноправност полова, Секретаријата за социјалну заштиту Градске управе града Београда, Министарства просвете, науке и технолошког развоја, Министарства одбране, Министарства здравља, Републичког фонда за здравствено осигурање, Министарства државне управе и локалне самоуправе, Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, Управног суда, Правног факултета Универзитета у Београду и Новом Саду и удружења бораца, војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова њихових породица.

Јавна расправа о Нацрту закона спроводиће се у периоду од 13. маја 2019. године до 3. јуна 2019. године за представнике свих удружења бораца, војних инвалида, породица палих бораца и цивилних инвалида рата, органa надлежних за борачко-инвалидску заштиту, државних органа, органа јавних служби, јавних предузећа, стручне јавности, и друге заинтересоване учеснике.
Учесници јавне расправе позивају се да у току периода трајања јавне респраве достављају предлоге, сугестије, иницијативе и коментаре на имејл адресу: boracka_zastita@minrzs.gov.rs, односно писаним путем Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектору за пензијско и инвалидско осигурање и борачко-инвалидску заштиту, Београд, Немањина 22-26, са назнаком: „за јавну расправу“.

Трибине за расправу о Нацрту закона биће организоване у:

1) Врању, дана 13. маја 2019. године, са почетком у 11 часова, у сали Скупштине града Врања, Краља Милана број 1 (представници борачко-инвалидских удружењa, представници првостепених општинских органа који гравитирају граду Врању и др.);
2) Лесковцу, дана 13. маја 2019. године, са почетком у 17 часова, у сали Скупштине града Лесковца, Пана Ђукића 9-11 (представници борачко-инвалидских удружењa, представници првостепених општинских органа који гравитирају граду Лесковцу и др.);
3) Крагујевцу, дана 15. маја 2019. године, са почетком у 12 часова, у сали Скупштине града Крагујевца, Трг слободе број 3 (представници борачко-инвалидских удружењa, представници првостепених општинских органа који гравитирају граду Крагујевцу и др.);
4) Ужицу, дана 17. маја 2019. године, са почетком у 12 часова, у сали Скупштине града Ужица, Димитрија Туцовића број 52 (представници борачко-инвалидских удружењa, представници првостепених општинских органа који гравитирају граду Ужицу и др.);
5) Сјеници, дана 20. маја 2019. године, са почетком у 12 часова, у сали Скупштине општине Сјеница, Краља Петра I број 1 (представници борачко-инвалидских удружењa, представници првостепених општинских органа који гравитирају општини Сјеници и др.) ;
6) Краљеву, дана 20. маја 2019. године, са почетком у 18 часова, у сали Скупштине града Краљева, Трг Јована Сарћа број 1 (представници борачко-инвалидских удружењa, представници првостепених општинских органа који гравитирају граду Краљеву и др.);
7) Сомбору, дана 23. маја 2019. године, са почетком у 11 часова, у сали Скупштине града Сомбора, Трг цара Уроша број 1 (представници борачко-инвалидских удружењa, представници првостепених општинских органа који гравитирају граду Сомбору и др.);
8) Зрењанину, дана 23. маја 2019. године са почетком у 17 часова, у сали Скупштине града Зрењанина, Трг слободе број 10 (представници борачко-инвалидских удружењa, представници првостепених општинских органа који гравитирају граду Зрењанину и др.);
9) Новом Саду, дана 27. маја 2019. године са почетком у 12 часова, у сали Скупштине града Новог Сада, улица Жарка Зрењанина број 2 (представници Покрајинског секретаријата, борачко-инвалидских удружења, представници првостепених општинских органа који гравитирају граду Новом Саду и др.);
10) Зајечару, дана 29. маја 2019. године са почетком у 12 часова, у сали Скупштине града Зајечара, Трг ослобођења број 1 (представници борачко-инвалидских удружењa, представници првостепених општинских органа који гравитирају граду Зајечару и др.);
11) Београду, дана 31. маја 2019. године, са почетком у 12 часова, у сали број 2 (сутерен) Градске управе Града Београда, улица 27. марта број 43-45 (представници Градског секретаријата, борачко-инвалидских удружења, представници првостепених општинских органа који гравитирају граду Београду и др.);
12) Нишу, дана 3. јуна 2019. године, са почетком у 12 часова, у сали скупштине града Ниша, 7. јула број 2 (представници борачко-инвалидских удружења, представници првостепених општинских органа који гравитирају граду Нишу и др.).

Након завршетка јавне расправе Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања ће анализирати све сугестије учесника у јавној расправи и сачинити извештај о спроведеној јавној расправи који ће објавити на својој интернет страници и порталу е-управе најкасније у року од 15 дана од дана окончања јавне расправе.""""

Цео нацрт је накарадан и нема никаквих „новитета“ за побољшање статуса целе борачке популације, који и јесте статус социјалних случајева. Нема признања статуса на основу рана и дела, као и жртве. Из свега виђеног до сада као и претходних година, може се закључити да надлежно министарство и држава немају жеље и воље, да заиста и коначно реше борачку „проблематику“ и да закон буде праведан за све кориснике.

Самим тим показали су да немају слуха, колико год да је то неприхватљиво. Ово је само један у низу безбројних негативних ставова према ратницима, од стране надлежних политичара, којим се наставља вишегодишњи неправедни однос према целој борачкој популацији ратова деведесетих година прошлог века.

И опет, када су ратни ветерани у питању, сви ћуте, медији ћуте. А они, ратници, и даље се боре, иако су ратови одавно завршени.

Та борба ветерана ће и бити заснована на потребама које су им ускраћене, а које нису ускраћене ветеранима у свету и околини. Своје јасне захтеве које ће у наредном периоду апсолутно и без компромиса захтевати су:

1. Обележавање дана ветерана сваког Видовдана. (Државни празник)
2. Апсолутно признање права на ПТСП. (Без временског ограничења)
3. Националне пензије за ветеране, РВИ и ППБ. (Без дезертера)
4. Борачки закон праведан за све. (Поновити расправу у целој Србији)
5. Борачко министарство. (Ветеран министар)

"Дан Ветерана - Видовдан"

Мештани Каменице подигли споменик хероју са Кошара

ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ – Откривање спомен бисте хероју са Кошара Славку Крунићу у његовој родној Каменици биће 4. маја у дворишту тамошње основне школе, на двадесетогодишњицу од његове погибије.

На иницијативу свештеника Далибора Милошевића и бројних мештана, који су за непуних месец дана, прикупили новац за подизање белега војнику из свог села који је страдао у крвавим обрачунима са албанским хордама на падинама Проклетија.

Припадници Восјке РС из Горњег Милановца положиће венце и тиме одати почаст јунаку са Кошара који је дао свој живот бранећи отадзбину.

Иначе, Славко Крунић као двадесетоједногодишњак био је војник – стрелац у 53. граничном батаљону. Погинуо је 4. маја 1999. на рејону Караула – Кошаре -Ђаковица и као НН лице те године сахрањен на гробљу Лешће у Београду. Тек после четири године родитељи настрадалог јунака успели су да га укопају у родном месту.

Спомен биста је дело академског вајара Зорана Васиљевића из Крушевца.

Извор: РИНА

"Дан Ветерана - Видовдан"

Мићо Влаховић, херој Вогошће

20. април 1970.
У Београду, родио се јунак новог доба Мићо Влаховић (24), који је смештен у Дом за незбринуту децу. Са две године је отишао у Александрово, код Зрењанина, у хранитељску породицу. Био је припадник Треће сарајевске бригаде, Сарајевско-Романијског корпуса, Војске Републике Србске. Овај јунак је дошао 1992. године у Вогошћу, где је због своје доброте и храбрости врло брзо добио симпатије Сарајлија. Увек је био први испред своје јединице.
Погинуо је 7. децембра 1994. године на Трескавици, у борбама са муслиманским ратним јединицама.

Обично пишем са лакоћом, прсти на тастатури не могу да прате мисли. Али, када покушам да нешто напишем о Мићи Влаховићу мозак затаји, па узалудно тражим изгубљени почетак. Откако кроз пријатеље упознах Мићу као дјечака, човјека и ратника, те проникох у његову душу и сазнадох његову потресну животну причу, Мићин лик ми не излази из главе. Прати ме на спавање и увијек је ту покрај мене када се пробудим. У овој причи наводим исјечке из дјетињства једног паћеничка чији живот ријечи не могу описати. Мићина животна прича ствара језу код помисли шта живот може некоме да учини. Није праведно да сву несрећу која некога у животу може да задеси нађох у Мићиној тужној причи. Није ни поштено да се све то десило душнобрижној особи, каква је био наш Мићо.

Мићо Влаховић никада није сазнао ко су му родитељи, нити зашто га је мајка једног магловиог јутра оставила умотаног у крпе на прагу београдског дома за сирочад у улици Звечанска број 9. Када је мало јакнуо, усвојила га је једна старатељска породица из Александрова (близу Зрењанина), вјероватно не због тога што су жељели да учине неко хумано дјело него да би од државе добили пристојне мјесечне приходе, као и неке пореске олакшице. Наравно, мушка дјеца много лакше налазе "нови дом" код војвођанских ратара јер у банатским њивама никада нема довољно радника.

Мићо је спавао у једној малој собици која је мирисала на буђ, и да се у њој није налазио дрвени кревет та просторија би више личила на оставу него на собу. Дане је проводио на њиви, пржен врелим сунцем и купан хладним панонским пљусковима. На поље би најчешће носио само пола килограма хљеба и литру млијека, и то би било све што је добијао за цијели дан напорног рада. Ријетко је причао о својој раној младости, али је једном саборцу са Жучи испричао како му је у тој кући једини пријатељ била сестра Весна, која би му понекад, кријући од осталих, доносила остатке непоједених оброка.

Не желим на овом мјесту да судим другима, нити да бацам клетве на ту старатељску породицу јер се на банатској земљи много ради а тешко живи. Војвођански сељак је одувијек био државно сироче, препуштен на милост и немилост мајке природе и лопова из пољопривредних задруга. Ипак, морам да примјетим да се нико из села не потруди да каже неку лијепу ријеч за тог Мићиног старатеља, оца Ђорђа.

И поред тешког живота, Мићо је зрачио неком позитивном енергијом. У селу су га сви вољели. Имао је много пријатеља, да поменем само неке: Сашу Ђурића званог Бели, као и Зорана Миловановића званог Зода, те Илију Ковачевића. Бели и Зода су сирочад, одрасли у истој хранитељској породици па их то чини "браћом" јер они другог брата немају. Зоду нисам упознао, али се потрудио да пронађе видео касету са Мићине сахране. Зодину касету намјеравам да пребацим на ДВД, па ћу исту да пошаљем донаторима. Илија је домаћи, рођен је у Александрову.

Мића је био и добар друг. Многе је задужио својим добронамјерним савјетима, попут Марије Максић која Мићу окива у звијезде.

На Мићином погребу се окупило много свијета, житеља Александрова и бораца из Источног Сарајева. У најдирљивијем тренутку тог тужног дана, када се народ разишао са гробља, Мићини саборци из Треће сарајевске пјешадијске бригаде су клекнули око хумке - и заплакали.

Срби су из грађанског рата 1992 - 1995 изашли као побједници, јер су многи борци, попут Миће Влаховића, уградили своје кости у темеље Републике Српске. Међутим, што се политике тиче, рат никада није ни објављен па се није ни десио. Ни један српски јунак из прошлог рата није проглашен за хероја, а да јесте Мићо би сигурно био један од њих.

Ми покушавамо да оживимо акцију обиљежавања имена Миће Влаховића, како би Александрово добило улицу Миће Влаховића.


Аутор: Жељко Томић, sokolac.net
19.4.2009.

---------------------------------------------------------

Прије нешто више од 16 година упознао сам једног од највећих хероја новије српске историје Мићу Влаховића. У Вогошћу је стигао из мјеста Александрово (а тада се звало Велике Ливаде), на себи је имао маскирни комбинезон, а око паса му је био опасач на којем је висио бајонет од пушке М48.

Изгледао је јако повучен и скроман, тихог и пријатног гласа без сувишни ријечи у његовом говору. За свој долазак није ништа тражио од команде и био је смјештен у просторије И. Д. В. Вогошћанске бригаде ВРС, која се у то вријеме звала Црновршка бригада. Након доласка добио је задатак да поново формира И. Д. В. који је у то вријеме би расформиран ради криминала и одбијања наређења од претпостављене команде.

Мићо је врло брзо стекао повјерење Вогошћана и постао прави вођа своје јединице. Команде у Вогошћи су се смјењивале као сцене на филмском платну, а сваки нови командант је покушавао да задржи Мићу крај себе, због његове храбрости и извршавања наредби које је добијао. Мићо је низао успјех за успјехом и његова јединица је постала узданица становника Вогошће.

Мићо Влаховић је провео у Вогошћи нешто више од годину и по дана ратујући на просторима Републике Српске и у тим борбама био вјечито испред својих другова, давајући им морал да га прате, до његових успјеха да овлада тереном који контролише непријатељ.

Био је то човјек који се не може описати са пар реченица. Мићо је дошао у Вогошћу да би помогао свом народу. Током рата није тражио ништа за своје учешће. Ратовао је хрбро и достојанствено.
Мићину доброту су користили неки који су се крили иза његове храбрости. Мићо је ишао испред свих, а неки његови борци се често нису појављивали ни на полазном положају. Мићу су сви вољели. Нема официра који је имао да каже нешто што би указивло нешто лоше о Мићи.

О Мићи Влаховићу се у то вријеме причало све најбоље. Мићо није био оштар према људима који су се крили иза његовог имена. Команда је смислила да смијени Мићу како би очистила његову јединицу. То је био само један тактички потез команде, који Мићо није могао да учини својим друговима. Врло брзо су Мићу, вратили на мјесто које заслужује.

Након Мићине погибије се осјећао недостатак кадра за офанзивна дејства и успјехе у њима. Мићо је у рату дао све што је имао. Зато ми данас имамо обавезу да га вратимо међу живе. Једна улица у његовом Александрову је само једна ситница коју је он заслужио од својих преживјелих сабораца.

Данас након скоро 15 година од погибије Миће Влаховића, поносим се што сам познавао таквог хероја. Овом приликом би замолио све који прате овај сајт, а у могућности су да дођу на парастос да нам се прикљуће и да покажемо да наш Мићо Влаховић није заборављен од својих другова и свог народа. Нека је вјећна слава за нашег истинског хероја.


Аутор: Вогошћанин прави,
sokolac.net
5.5.2009.

Злочин над Србима

"Дан Ветерана - Видовдан"

СПОМЕНИК НАД ПРАЗНИМ ГРОБОМ

Пре две деценије у ратном паклу на Кошарама нестао војник Саша Иванковић
Обукао униформу иако није морао да иде у војску; Због родитеља инвалида, Саша није требало да буде прекомандован на КиМ

Стриц, стрина и браћа крај Сашиног споменика

У ПАКЛУ битке на Кошарама, 16. априла 1999. године, заувек је нестао тада двадесетогодишњак, редовни војник, Саша Иванковић из Вреоца, код Лазаревца. Званичног документа како је настрадао ни данас, после две деценије, нема. На гробљу у Лазаревцу, сахрањен је празан ковчег, а његови родитељи умрли су у нади да ће се њихов јединац, можда, неким чудом, појавити на кућном прагу.

Саша, по прописима, није морао да иде у војску, јер је био старатељ мајци Гордани и оцу Миломиру, који су били инвалиди. Међутим, био је чврсто решен да обуче војничку униформу. У армију је отишао пред крај 1998. године, прво у Ваљево на обуку, потом је прекомандован у гарду, у Београд. Кад је почело бомбардовање, његова јединица премештена је на Косово, на Кошаре.

- Саша није требало да буде прекомандован из Београда, због родитеља инвалида, али су његову јединицу, како нам је рекао, кад смо се једном чули телефоном, изненада пребацили на Косово - каже његов стриц Милосав. - Кад је почело бомбардовање НАТО, упорно смо га звали. Јавио нам се први пут 24. марта, потом три дана касније и од тада више ништа о њему нисмо чули. Последњи пут кад смо разговарали, био је веома узрујан. Данима смо упорно звали касарну, ништа о Саши нису хтели да кажу. Већ смо почели да слутимо најгоре...

Кад је у јуну 1999. године потписан мировни споразум, Сашин стриц Милосав и стрина Митка упутили су се, веле, у Трстеник, где се са Косова повукла његова јединица. Ту су сазнали да се њихов синовац води као нестао...

- Од војске до данас нисмо званично добили никакав податак о његовој судбини, ни тројица војника, са којима је био на положају, ништа нису хтела да кажу - прича стриц. - Један од њих, само је рекао да је Саша те ноћи био веома уплашен, да је говорио како једва чека да поново види родитеље, стрица и стрину, браћу од стрица, али је ујутру погинуо. Тај војник нам је рекао и да су их бесомучно засипале гранате злочиначке ОВК, уз подршку агресорске авијације НАТО.

Одмах после завршене средње грађевинске школе у Београду, Саша је одлучио да оде на одслужење војног рока, а кад скине униформу да се дошколује, запосли, заснује породицу. Хтео је да се што пре осамостали, стекне своје парче хлеба.

- Био је дивно дете, одрастао је са нашим синовима, били су као рођена браћа - каже Сашина стрина Митка. - Чврсто је одлучио да иде у војску, одвраћали смо га, јер је био јединац, родитељи инвалиди, али није се ни тренутка двоумио. Сећам се, једном ми је рекао: "Стрина, идем у војску, хоћу да одужим дуг држави, па макар се не вратио." Тако је, нажалост, и било.

Фото Приватна архива / 

Саша Иванковић

Сем споменика на гробљу, који су подигли стриц и стрина, у родним Вреоцима и Лазаревцу нема ниједног обележја војнику који је једини са подручја те београдске општине настрадао на Кошарама, симболу јунаштва и отпора наше војске пред крволочним налетима надмоћнијег агресора са земље и неба. Додуше, на споменику свим борцима изгинулим у ратовима деведесетих, у Лазаревцу, кад је обележје већ било подигнуто, као последње, накнадно је уклесано Сашино име, јер се њега неко ипак сетио. Сазнајемо, ове године Месна заједница Вреоци достојно ће обележити дан Сашине погибије, а у најави је покретање иницијативе да једна улица у Лазаревцу добије његово име.

"ДОЋИ ЋЕ САША"

- ДЕВЕР и јетрва толико су били срећни кад се Саша родио, па кад је растао, стасао у лепог и доброг младића. Његова мајка Гордана је до краја живота веровала да ће се однекле њен јединац ипак појавити - кроз сузе говори Митка. - На самрти, Горданине последње речи, очију пуних суза, биле су: "Доћи ће Саша, молим вас, пазите га и чувајте."

ПРОГЛАШЕН МРТВИМ

- КОЛИКО смо успели да сазнамо, Саша је био тешко рањен, па је војник Златко Ацић покушао да га извуче, али је и он повређен, а кад је кренуо да им помогне иста судбина задесила је и водника Дејана Митића - каже Сашин брат од стрица, полицијски службеник Велисав. - Из разговора са неким његовим саборцима, сутрадан наша војска није нашла никог од њих тројице. Велика је вероватноћа да су их терористи негде однели са тог положаја. Тако се Саши губи сваки траг. Иванковић је, по закону, после 10 година од нестанка званично проглашен умрлим.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

РТС I - Ратне приче са Кошара

Кошаре...Симбол одбране земље и државне границе .. једна од најсуровијих и најтежих битки у новијој српској историји....Битка, за коју они који су је преживели кажу да је била пакао на земљи? Како је све почело? И шта се на Кошарама дешавало?

Одговоре на ова питања доноси нови документарно-играни филм Слађане Зарић, који је реализован у продукцији Радио-телевизије Србије и Министарства одбране (Војно филмског центра Застава филм).

Документарни филм Ратне приче са Кошара бави се хронологијом догађаја који почињу 9. априла 1999. године када су снаге УЧК-а напале државну границу Савезне републике Југославије из правца Албаније. Битка је трајала 67 дана и завршена је 14. јуна када се Војска Југославије након потписаног Кумановског споразума повукла са простора Косова и Метохије.

"Филм је посвећен свима онима који су се борили и дали живот за слободу и одбрану отаџбине. 108 војника Војске Југославије погинуло је на Кошарама и ја сам у филму кроз драматизације догађаја покушала да што верније дочарам те тешке и трагичне тренутке у којима су млади момци, војници на служењу војног рока старости од 18 до 22 године, бранили границу наше земље. Управо храброст, посвећеност и пожртвованост који су ти војници, ти дечаци, тада показали је нашто што је мене мотивисало да снимим овај филм" - каже Слађана Зарић, ауторка филма и уредница документарних филмова у Информативном програму РТС-а.

Смрт већине војника и официра је кроз сећања њихових сабораца драматизована у овом документарно-играном филму. Снимљено је преко 70 саговорника из бројних јединица које су учествовале у бици на Кошарама, како граничара 53 граничног батаљона, припадника 125 моторизоване бригаде, 63 падобранске бригаде, 72 специјалне бригаде тако и добровољаца.

"На Кошарама је смрт сваког тренутка била присутна... Људи не схватају и не знају шта се тамо дешавало... ровоска битка се данима водила на 2000 метара надморске висине, на деловима где је и у мају било и по неколико метара снега... Гинуло се од минобацача, снајпера, од забрањених касетних бомби... кажу да је на Кошарама било најтеже када се ништа не дешава, када се чека следећи тренутак, нови напад, ново бомбардовање... Тамо је гинула младост, просечна старост погинулих војника и официра је била 25 година" - прича ауторка Зарић.

Филм је сниман на локацијама које по конфигурацији терена личе на планиске врхове Проклетија, односно Јуничких планина на којима су смештене Кошаре. Снимано је на Копаонику, Старој планини, Власини и на војном полигону Пасуљанске ливаде. Снимано је по снегу, магли и киши, по врло неприступачним теренима. Све у циљу како би се ти трагични дани што више приближили гледаоцу и како би се истакао значај битке на Кошарама.

"На Кошарама Војска Југославије није бранила само државну границу већ је на један индиректан начин одређивала и сам исход ратног сукоба. Да су снаге УЧК које су нападале са територије Албаније успела да пробију одбрану југословенске војске и да су се, што им је био циљ, спојиле са УЧК снагама у Метохији, питање је како би се одвијала даља хронологија рата на Косову 1999. године и која би била судбина наше војске и народа. Даљи продор УЧК снага су на Кошарама зауставили војници ВЈ." - објашњава Слађана.

Када је постало јасно да ова акција, која се у албанским и НАТО изворима назива Стрела 1 није успела и када су схватили да у реону Кошара не могу да пробију линију одбране југословенске војске, УЧК војници су са НАТО планерима започели другу копнену офанзиву на Паштрику, планини која се налази у близини Призрена. Ни ту снаге УЧК нису успеле да дубље уђу у територију Косова и Метохије. И Стрела 2 је "поломљена".

Документарни филм "Ратне приче са Кошара" је емитован на годишњицу почетка битке на Кошарама 9. априла на Првом програму РТС у 21 час. Реприза је 12. априла на Првом програму РТС у 21:55 часова.

Прича о Паштрику је други део овог ратног серијала који РТС продуцира заједно са Застава филмом. Документарни филм "Ратне приче са Паштрика", који говори о сјајној и у јавности веома мало познатој војној операцији - биће емитован 26. маја када се обележава почетак борбе на Паштрику.

Аутор филма је Слађана Зарић.
Директори фотографије Жарко Пекез и Петар Вујанић, монтажер Бојан Перишић, продуценти Снежана Родић Синђелић и Горан Иконић, новинар Весна Илић и композитор Владимир Тошић.

РТС

Филм се може погледати овде: Ратне приче са Кошара

"Дан Ветерана - Видовдан"

Ратни ветеран се полио бензином и запалио, преминуо од опекотина

Ратни ветеран се полио бензином и запалио, преминуо од опекотина

Од последица тешких опекотина на 90 одсто тела, Војислав Бошковић (46) из села Дивци код Ваљева, који се протеклог викенда полио бензином и запалио у свом домаћинству, преминуо је у Београду, пише „Блиц“.

Бошковић, који је био ратни ветеран, највероватније у стању психичког растројства најпре је запалио шупу и нову кућу у свом дворишту, а онда се, док су ватрогасци гасили пожар, у старој кући у којој је проводио највише времена, полио бензином и запалио.

Из ваљевске болнице, где му је указана прва помоћ, одмах је пребачен на даље лечење у Београд, али је изгубио живот због опекотина трећег и четвртког степена које су захватиле више од 90 одсто његовог тела.

Несрећни човек је био члан Удружења бораца ратова од 1990. из Ваљева, а како потврђује председник тог Удружења Љубомир Брадић, лечио се од последица ПТСП – пострауматског стреса.

„Здравље му се драстично погоршало у последњих годину дана када је у року од свега неколико месеци остао без мајке и брата с којима је живео у породичној кући. Док су му мајка и брат били живи, помагали су му колико су могли, посебно око набавке лекова али, како је био без посла, није имао довољно новца да купи све лекове који су му прописани“, каже Брадић, додајући да се са Бошковићем чуо последњи пут седам дана пре трагедије, када је ратни ветеран поднео молбу за преглед код психијатра, с обзиром да је нередовно узимао терапију.

Пошто је Бошковић живео сам и био без прихода, трошкове допремања његовог тела из Београда, као и сахране, преузео је ваљевски Центар за социјални рад, чији је био корисник.

Блиц

"Дан Ветерана - Видовдан"

РАТНЕ ПРИЧЕ СА КОШАРА: Смрт је вребала у сваком тренутку

Нови документарно-играни филм Слађане Зарић о Кошарама. Све је почело када су снаге УЧК напале државну границу Савезне Републике Југославије из правца Албаније.

КАКО је изгледала једна од најсуровијих и најтежих битака у новијој српској историји - сазнаћемо у новом документарно-играном филму "Ратне приче са Кошара". Остварење Слађане Зарић, рађено у продукцији РТС и Министарства одбране биће емитовано на 20-годишњицу почетка битке на Кошарама 9. априла на РТС 1 у 21 час.

Фото: Игор Салингер

Све је почело када су снаге УЧК напале државну границу Савезне Републике Југославије из правца Албаније. Битка је трајала 67 дана и завршена је 14. јуна када се Војска Југославије након потписаног Кумановског споразума повукла са простора Косова и Метохије. Филм је посвећен свима који су дали живот за слободу и одбрану отаџбине, открива ауторка и уредница документарних филмова у Информативном програму РТС.

- На Кошарама је погинуло 108 војника Војске Југославије. Кроз драматизацију догађаја, покушала сам да што верније дочарам тешке и трагичне тренутке у којима су млади момци, војници на служењу војног рока, старости од 18 до 22 године, бранили границу наше земље. Управо храброст, посвећеност и пожртвованост које су ти војници, ти дечаци, тада показали је нешто што је мене мотивисало да снимим овај филм - каже ауторка.

Смрт већине војника и официра је, кроз сећања њихових сабораца, драматизована. Снимљено је више од 70 саговорника из бројних јединица које су учествовале у бици.

- На Кошарама је смрт сваког тренутка била присутна. Људи не знају шта се тамо дешавало. Рововска битка се данима водила на 2.000 метара надморске висине, на деловима где је и у мају било и по неколико метара снега. Гинуло се од минобацача, снајпера, од забрањених касетних бомби. Кажу да је на Кошарама било најтеже када се ништа не дешава, када се чека следећи тренутак, нови напад, ново бомбардовање. Тамо је гинула младост, просечна старост погинулих војника и официра је била 25 година - прича Зарићева.

Ауторка на снимању
Фото: Игор Салингер

Филм је сниман на локацијама, које по конфигурацији терена личе на планинске врхове Проклетија, односно Јуничких планина на којима су смештене Кошаре. Снимано је по снегу, магли, киши на Копаонику, Старој планини, Власини и на војном полигону Пасуљанске ливаде.

- На Кошарама Војска Југославије није бранила само државну границу, већ је одређивала и сам исход ратног сукоба. Да су снаге УЧК које су нападале са територије Албаније, успеле да пробију одбрану југословенске војске и да су се, што им је био циљ, спојиле са УЧК снагама у Метохији, питање је како би се одвијала даља хронологија рата на Косову 1999. године и која би била судбина наше војске и народа - објашњава Слађана.


ПАШТРИК У МАЈУ

КАДА су схватили да у рејону Кошара не могу да пробију линију одбране југословенске војске, УЧК војници су са НАТО планерима започели другу копнену офанзиву на Паштрику, објашњава Зарићева. Шта се тамо дешавало, гледаћемо у документарном филму "Ратне приче са Паштрика" који ће бити емитован 26. маја када се обележава почетак борбе на планини у близини Призрена.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

Јосип Сич – Суботичанин који је оставио живот на Кошарама

Јосип Сич – Суботичанин који је оставио живот на Кошарама

Почетак НАТО агресије на нашу земљу Јосип Сич није могао мирно да гледа са прозора свог дома на Прозивци. Као припадник противваздушне одбране Сич је добровољно отишао да брани своју земљу за коју је и погинуо 16. априла и то на самом попришту борбе, караули Кошаре на граници Југославије и Албаније.

Јосип је иза себе оставио супругу Маргиту и двоје деце – тада тек пунолетног Златка и неколико година старију Љиљу.

- Није могао да гледа како бесомучно туку по нашој земљи и добровољно је отишао и пријавио се. Није ми ништа рекао, само је дошао код мене на посао и показао ми позив да се јави 30. марта а горе је великим ћирилиним словима писало „добровољно“. То ми је показао, рекао да мора да иде и да му припремим ствари јер ујутру у пет иде возом за Бубањ поток – прича супруга Маргита, која се и после две деценије живо сећа сваког тренутка кобног пролећа 1999. године. – Заједно смо пешке дошли до Јадрана, ту смо се растали, он отишао на воз а ја на посао. Поздравии смо се, али се није окренуо. То ме је толико потресло, као да сам знала да се неће вратити.

На самом одласку, како се сећа син Златко, био је јако срећан јер иде у војску.

- Пробудио ме је, дао ми златан ланчић са врата и рекао ми да га чувам. Питао сам га зашто иде а он ми је само рекао да иде да би мени било боље. Тада нисам разумео тежину његових речи – додаје Златко. – После неког времена се јавио, рекао ми да чувам маму, да не бринемо. Само нам је рекао да је на самом југу Србије и да не може ништа да нам прича.

Јосип је био део 125. моторизоване бригаде која је дејствовала на караули Кошаре. У јеку борбе, када их је са неба тукла НАТО авијација, а са земље војска УЧК, 16. априла Јосип је погинуо.

- Тек 1. маја су ми јавили да је погинуо, али да не могу да нађу тело. Све до новембра, када смо добили позив да индентификујемо тело надали смо се да је грешка. Живели смо у нади да ће се вратити. Узалуд, погинуо је на сам дан нашег венчања – покушавајући да задржи сузе прича даље Маргита.

До породице су долазиле разне информације о његовој смрти. Све док недавно Златка није посетио очев капетан Милош (Деда) Ралевић.

- Звали су га „Мађар“ и сви су га волели и поштовали. Један млади војник је стално излећао из групе, није послушао Деду, и следећи пут када је излетео је погинуо. Неколико минута после тога пала је граната поред тате и однела га – наставља Златко. – Недавно сам видео снимак са неког албанског сајта како се види како мој отац лежи мртав. То ме је јако потресло.

Породици су све ове године без оца пролазиле тешко, са пуно борбе за живот. Фалио им је и за добро, и за тескобне ситуације.

- Само четири дана пре но што је отишао испред зграде је засадио багрем. Тада је то била тек стасала садница а сада је право дрво које сваког дана гледам са терасе, као да гледам део њега. Некад му се изјадам, некад тражим помоћ, некад му се похвалим – искрено ће Маргита.

Јосип Сич је постхумно одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности 1. реда. Знамење, као и друге његове личне ствари породица данас брижљиво чува у шанку, који је он направио свом сину.

- Он је то направио мени, а сада је то његов кутак. Био је врстан бициклиста Спартака, добровољни давалац крви и све његове медаље и захвалнице су ту – поносно ће Златко. – Боли ме што су он, и други његови саборци неправедно заборављени. Они су дали животе да овој земљи буде боље, а она их је сада заборавила. Дуго смо се борили да његово и имена још три момка која су страдала 1999. године буду уписана на споменик Њиховој верности поред Јадрана. Волео бих када би нека улица у граду носила његово име, јер је својом жртвом то заиста заслужио.

Суботица.цом

"Дан Ветерана - Видовдан"

"Северни Зејтинлик"

Замислите да сваког дана идете 35 километара на посао. Али, не превозом, него пешке. И да немате плату. Плата вам је што сте живи. Замислите да на послу копате камен.

Или, градите фабрику. Или копате водовод. Од хране, добијете пола векне хлеба. Сваки други дан. Понекад супа, ко зна од чега. Грејања нема, дрвене бараке кроз чије несавршене зидове хуче ледени ветар је место становања. Не и одмора, јер нема одмора: или се ноћу спава, или се иде на посао. Сваки дан, око 18 километара у једном правцу, па исто толико назад. Пешке. Док не умрете. Ако вас пре тога неко не убије кундаком јер сте Србин. Или вас покоси тифус или нека друга страшна болест. Или се, просто, отрујете јер са ђубришта узимате остатке бачене хране, често пресне, која није била довољно добра ни да се скува. Или вам промрзлине дођу главе. Немате обућу, боси идете било да је лето, или она зима. Одећа више није одећа, рите су то, дроњци. И не чуди, једино то и носите три године. Притом, нема везе да ли сте мушко или женско. Имате ли 92 или осам година. Нема везе да ли сте војник или цивил. Не, ништа нема везе, само да сте Срби.

Сви знате за Зејтинлик, 7.441 наших предака је тамо оставило кости током Солунског фронта. А знате ли за место на коме лежи 7.670 њих, помрлих и убијених у Великом рату? Ово је прича управо о том, "Северном Зејтинлику" нашег страдања.

Бохемија. Сада Чешка, не тако давно Чехословачка, а у време када ова прича почиње - Аустроугарска. Ту, на северозападу Чешке, у некадашњем Хајнрихсгрину, оформљен је логор за ратне заробљенике. Тако је бар требало да буде, када су први заробљени Руси доведени у јуну 1915. Доведени су и неки заробљени италијански војници. Али, када је тројним нападом Аустроугарске, Немачке и Бугарске у зиму 1915/1916 уследио слом Србије, у новоизграђени логор у Хајнрихсгрину почели су да доводе наше претке. Само... Не једино војнике, већ и цивиле. Жене и децу. Старце. Заправо, од 66.000 заробљеника, ограђених бодљикавом жицом и под суровом стражом Аустроугара, више од 40.000 је било Срба. А од њих, око 12.000 цивила.

Сваког дана у три поподне почињале су сахране. Ово је једна од сцена из мртвачнице у Јиндриховицама

Умирало се сваки дан. Иако је Хајнрихсгрин, по жицама и рефлекторима, био тек претеча концентрационих логора из Другог светског рата, у њему се стварно умирало сваки дан. Понекад од батина стражарских. Понекад од пуцња, из обести, за које нико није никада одговарао. Чешће од глади. Још чешће од мучења тешким радом. Камен се копао недалеко од логора. Али, оних 18 километара даље ишло се у Соколов, да се гради фабрика. Пешке, сваки дан. По 18 километара тамо и амо. А у међувремену рад. Градиле се и пруге. Аустоугари су за то време радили се нашом децом. О, нарочито са децом. Она су била одвојена у посебне павиљоне, у којима су - преваспитавана. Шта то тачно значи можете да замислите и сами, сада када знате колико се водило рачуна о томе да преживе одрасли поробљени Срби.

Парче хлеба на дан, прозирна супа понекад и - рад, увек. До смрти. А било је смрти у Хајнрихсгрину баш много. То место је, када Аустроугарске више није било, преименовано у Јиндриховице, по чешком називу за њега. И сада се тако зове. Није далеко од чувене бање Карлови Вари, тек 25 километара. Није смрт никада ни далеко од живота. Нити мучење немоћних од уживања незаинтересованих.

У Јиндриховицама је најстарији умрли заточени Србин имао 92 године. Неки кажу свештеник, неки да је чак био епископ. Најмлађи који је тамо скончао био је његов праунук, имао је само осам година. Да испричате осмогодишњацима све ово, вероватно вас не би вас разумели. Али, ни осамнаестогодишњаке не уче о Јиндриховицама.

Маузолеј који је изграђен тамо после Великог рата садржи кости 7.570 наших предака. И 189 Руса. У оближњем шумарку, који није постојао у оно време већ је то било гробље, леже посмртни остаци још око стотину Срба. Леже и њихови споменици, заборављени од свих нас. Редом, Душан Недељковић, резервни пешадијски капетан 1. класе, Крушевац, рођен 1876. – умро 27. новембра 1916; Божидар Рајковић из Пожаревца, рођен 1895. - умро 9. априла 1918; Станко Стојковић, свршени питомац војно-техничког завода у Крагујевцу, рођен 1885. – умро 22/23. јуна 1917...

У маузолеју су хиљаде кутија, дугих 79 сантиметара, широких и високих по 30. У ту костурницу смештене су кости 7.570 Срба. Које не морамо да знамо по именима, зна њих Бог, као и сваког мученика. Али, морамо да знамо за наш "Северни Зејтинлик". За осмогодишњаке који су тамо умирали. Или слуге Божије, 92 године старе. Или оне војнике који су бранили идеју о слободи. Или жене, које су баш у Јиндриховицама скончале.

Да, замислите да сваког дана идете 35 километара на посао. Али, не превозом, него пешке. И да немате плату. Плата вам је што сте живи. И, замислите да на послу копате камен. Од хране, добијете пола векне хлеба. Али не сваки дан, већ сваки други. Обуће нема. А од одеће, само рите. Рад и батине. То су следовања, јер сте се усудили на нешто страшно - да не одустанете од слободе.

Замислили?

Е, онда сте почели да враћате дуг прецима. Бог душе да им прости.

Сећање на њих настављамо да чувамо на Гвоздени пук

"Дан Ветерана - Видовдан"

Чиче су браниле Чачак.

Три пута су Немци отели град од њих, али су га чиче сваки пут повратиле. Тек онда када их је четири петине било онеспособљено за борбу, могли су Немци коначно задржати Чачак.

Са пушкама свих могућих калибара, и сувише стари за праве војнике, искључени из три позива, чиче из Чачка сукобиле су се са војском, какву је само Немачка била у стању да отправи, потпуно опремљеном, сјајно снабдевеном и која је све јасније увиђала да се пред њом ломи цела једна држава.

Али чича зна не само како да се цео дан одржи на сувом хлебу од пола фунте, него зна и како да се заклони за дрво и камен. Кад је видео, да се Србија налази у самртним мукама, он је желео само једно - да и он умре с њом.

Ја држим да су чиче протужиле за својом отаџбином више но ма ко други. Већина од њих провела је свој живот у слободи њеној. Они не могу, попут школованих Срба, да виде сјајну звезду Србије иза црног облака, који се надвио над њом...

Седам дана по паду Чачка сусрео сам једну чету из последњег позива на врху једне црногорске планине. Било је то оних дана када нису имали никакве хране, када су гледали како на њихове очи падају стотине њихових другова; мртви од глади, студи, изнурености; када не оста ниједне стопе српског слободног земљишта; када су били одвојени од својих породица по свој прилици заувек, у најбољем случају за читаве године; када их је притисла беда коју човек није у стању да издржи...

И на моје највеће изненађење, чиче су ишле путем и певале!

- Фортијер Џонс

Фортијер Џонс (1893 - 1940) је амерички новинар који 1915. године извештавао из Србије и са српском војском је прешао преко Албаније. О својим ратним данима у Србији објавио је у Њујорку 1916. године, књигу "Са Србијом у изгнанство - доживљаји једног Американца са неуништивом армијом". Књигу је посветио "српским чичама"...

"Дан Ветерана - Видовдан"

БАЊА КОВИЉАЧА – Улица носи име јунака са Кошара

ОД ДАНАС У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Улица носи име јунака са Кошара

Три табле са натписом Улица Бранислава Негића постављене су данас на делу пута који од Бање Ковиљаче води врху планине Гучево. У тој улици живео је Негић који је као припадник Војске Југославије погинуо у рејону карауле “Кошаре” током НАТО агресије априла 1999. године. Тиме је реализована иницијатива коју је пре десетак година покренуо Радосав Јошић, заменик председника МЗ Бања Ковиљача, а прошле је усвојио и локални парламент.

Према речима младићевог оца Миливоја, у априлу ће бити двадесет година откако је Бранислав погинуо као редован војник бранећи своју земљу на тадашњој југословенско-албанској граници.

- Посмртни остаци мога сина остали су на Проклетијама где вечно чувају границу Србије. Истовремено сам тужан јер је ова туга претешка, уједно и поносан што сам отац таквог сина који је био изузетно добро и храбро дете. Значи нам што је улица у којој је Бранислав живео понела његово име, то значи да нису заборављени ни он ни његова жртва, да ће његово име бити помињано и после нас. Они који буду овуда пролазили знаће шта је урадио за своју земљу. Овуда је као дете пролазио, данас ми њоме идемо и докле могу корачаћу поносно улицом која носи име мог храброг сина – рекао је данас Миливоје држећи у руци урамљену фотографију свога Бранислава.

Своју улицу у Бањи Ковиљачи има и мештанин Ивица Ивановић, који је такође погинуо на Кошарама, и Миливоје се нада да ће градска управа подржати предлог да се до априла наредне године, на двадесетогодишњицу погибије, поставе и њихове бисте. Радосав Јошић, заменик председника МЗ, покретач иницијативе да две улице понесу имена по настрадалим мештанима, задовољан је што је то коначно завршено.

-То је нешто најмање што смо могли да учинимо за породице ових младих људи, а уједно и нека врста сатисфакције њиховим породицама, али начин и да се њихова имена трајно сачувају од заборава. Хвала свима у градској управи који су допринели да се ова идеја реализује. Савет МЗ Бања Ковиљача усвојио је иницијативу да се за ову двојицу наших суграђана на прикладној локацији у нашем месту постави одговарајуће спомен-обележје. Важно је да то прихвати градска управа, спремни смо да разговарамо о свим детаљама како би и та идеја била реализована до априла наредне године,а убеђен сам да ћемо и ту имати подршку Града Лознице – казао је он.

Градски менаџер и помоћник градоначелника Дејан Сталовић каже да је давања имена улицама ''најминималнији начин да се одужимо људима који су изгубили живот на Кошарама, бранећи своју земљу и слободу'' и да локална самоуправа ''апсолутно подржава иницијативу за постављање спомен-обележја''.

Негић и Ивановић су као припадници 125. Моторизоване бригаде погинули у борбама са албанским терористима 14, односно 16. априла 1999. године на Кошарама. Бранислав је у војску отишао 10. јуна 1998. у Ваљево, у септембру је прекомандован у Косовску Митровицу. Имао је 21 годину. Ивица Ивановић је као добровољац 1. априла ступио у редове Војске Југославије на подручју Косова и Метохије. Имао је 44 године. Одликовани су Орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена, а њихови посмртни остаци нису нађени.

Улица војника Бранислава Негића је део пута ка Гучеву, од “Санаторијума” до скретања према старом бањском гробљу, а Улица војника Ивице Ивановића прва од три улице у насељу Георгија Димитрова.

Т.М.С - Лозничке новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

БРАЦО (Незаштићени свједок)

БРАЦО (Незаштићени свједок)

Кад смо се срели први пут, у једној растуреној сарајевској улици, Брацо је имао двадесет година а ја тек коју више. Вјеровали смо да смо на јединој правој страни, да својим тијелима и срцима бранимо хришћанство и да је само питање дана кад ћемо стати раме уз раме са Милошем, Хајдук Вељком, Гаврилом или Војом Танкосићем.
Бесмртни витезови.

Они старији и покваренији су нас соколили причама о ордењу и златним кашикама, а нису знали да ти метали нису предмет нашег интересовања. Важна је пјесма и статус у раји.
Годинама смо се вукли по овој несрећној земљи, тукли се са сличним с друге стране, и све мање вјеровали у своју мисију одбране хришћанства и јунаке из епских пјесама, а све чешће ишли на сахране: Крста, Ноне, Гавран, Комарац, Брзи, Пићнути...и све чешће осјећали бијес на оне с ордењем и са златним есцајгом. Некоме рат, а некоме брат.

Кад је све стало и кад је врховни шеф одсвирао крај, скоро сви од оних са статусом у раји осјећали су се ко монаси ухваћени у курвалуку. Рукама би сакрили стидљива мјеста, али погледи сијеку са свих страна и фали руку. Они старији су збрисали у Београд и Нови Сад или су ко признати привредници отворили приватне фирме у којима се пријављујемо на листу чекања за физичког радника, али под условом да никоме не признамо своју ратну прошлост.

Само ријетки су то успјели, а још рјеђи нису пристајали на те срамне услове.
Данас бити поносан значи-бити гладан.
Брацо је био из ове још рјеђе екипе.

И док сам се ја продао за ситне новце, за безвриједне бенефиције и јефтине похвале, он је ко Гари Купер ишао сам. Добро смо знали чиме се бави и како зарађује за овај усрани живот, али и он је знао да га нико од нас никад неће издати. Он је био наша Правда. И кад смо посљедњи пут разговарали код Гаге, евоцирали успомене из оних година и зезали Милована због некаквих половних треба из Русије и Америке, Брацо нам се пожалио:
-Уморан сам више од оваквог начина живота. Кад би ме неко хтио запослити за плату од триста марака, одмах би пристао. Само да ми дјеца имају хљеба.

Неколико дана касније сви медији у БиХ и околини су објавили вијест о пљачки банке у Олову. Послије благовремене потјере и одличне сарадње МУП-а Федерације и Републике Српске, двојица учесника пљачке су се предала полицији, док се трећи наоружан забарикадирао у једној кући у Нахореву.
-Он им се никад жив неће предати!

Шта се тог поподнева дешавало у Нахореву, знају само припадници кантоналне специјалне полиције. Један од њих, лафо, желећи да остане анониман, федералним медијима је испричао.
" Осумњичени је пружао отпор дуже од два сата, а онда је изашао пред врата, прекрстио се, погледао у небо, клекнуо на кољена, наслонио пиштољ на сљепоочницу, прије него што смо ми стигли-окинуо. То му је био посљедњи метак у пиштољу.

Верзија догађаја је сасвим могућа, али је послије ње ипак остао горак укус у устима.
Неколико дана касније на локалном гробљу у Српском Сарајеву окупили смо се на Брациној сахрани. Само се још у таквим приликама окупљамо. Бивше медицинске сестре из Касиндолске улице, бивши возачи оклопа из Неџарића, бивши тенкисти са Дома здравља, бивши Шалетови гардисти, бивши извиђачи јуришног батаљона, бивши Брнетови четници, бивши специјалци МУП-а, бивши војковћански анђели, бивши, бивши! Сви смо само бивши. Ови садашњи из моралних разлога нису могли доћи.

Лако је бити моралан и продавати поштење под бубреге, и ја бих то умио, кад су ти дјеца сита, кад не бринеш како ћеш се зимус гријати, како ћеш платити рукавице гинекологу да ти породи жену, али волио бих да те видим, царе, да си два дана кокуз и сиротиња. Да немаш за кафу, а око тебе дезертери и шљам водају најљепше дјевојке, возе најбоља аута, пјевају четничке пјесме, дижу високо три прста и окрећу туре. Твој орден и ране и све твоје погинуле другове могу купити за ситне новце. Ко земичке с маком. Ееех.

Свештеника није било. По црквеним законима, свештенству је забрањено да чита опијело самоубицама, а по новинском извјештају, Брацо се сам убио. Због тога од покојника говорима су се опростили његов ујак и наш предсједник општинске борачке организације. Док је овај други подсјећао на Нишићку висораван, Мајевицу, Трново и Горажде, непознатом момку ошишаном на ову модерну јаничарску фризуру, обученом у црну ролку и тренерку, зазвонио је мобилни телефон. До бола дуго, он се премјештао с ноге на ногу и некоме с друге стране жице објашњавао гдје се налази и на чијој је то сахрани.

Стани мирно, маму ти јебем, данас сахрањујемо мог пријатеља и саборца!

Преузето са странице: Жељко Пржуљ

"Дан Ветерана - Видовдан"

ЛОВАЦ НА ЖИВЕ ЈЕЗИКЕ...

ОН ЈЕ НАЈОДЛИКОВАНИЈИ СРПСКИ ВОЈНИК Ко је био Михаило Маџаревић, славни ратник и ЛОВАЦ НА ЖИВЕ ЈЕЗИКЕ...

На груди Михаила И. Маџаревића, момка из Мургаша код Уба, стале су три Карађорђеве звезде са мачевима, сребрна и златна Медаља за храброст, Орден белог орла са мачевима, Албанска споменица, француска Легија части и енглески Ратни крст...

Свакако за ова силна одликовања, која су га сврстала у најхрабрије и најодликованије српске ратнике, нису ни биле битне груди, већ оно што је куцало иза њих, а у њему није било страха.

Једну Карађорђеву звезду му је 1916. године лично окачио регент Александар Карађорђевић, претходно је скидајући са свог шињела. За њим је исто урадио француски генерал Сарај, премештајући са својих на Маџаревићеве груди Орден Легије части. Добио их је за један од најопаснијих задатака које је извршио, а било их је много и ниједан није био безазлен.

Овај пут су ушанчени Бугари са највише тачке Кајмакчалана немилосрдно косили српску војску. У једном тренутку регенту Александру, војводи Живојину Мишићу и француском генералу Морису Сарају пришао је млади мајор Маџаревић (тај чин је добио у 27. години) и тражио допуштење да на свој начин реши проблем. Мишић му није дозволио, али Француз је климнуо главом. Усред дана Маџаревић, опасан бомбама, креће са својим наредником ка бункеру. Сачекали су да се Бугари склоне од врућине, пришли су упоришту и бацили бомбе. Митраљез је умукао, а кроз дим и прашину су се скотрљала двојица хероја и стигла да рапортирају да је задатак извршен.

Месец дана касније учествовао је у офанзиви на Кајмакчалан, ухватио живог бугарског војника који је одао снагу непријатеља, а у том нападу је и сам рањен. Ране је видео у тунишком граду Бизерти.

Хватање “живих језика” била је ужа специјалност мајора Маџаревића. Када се почетком 1915. године нашао као појачање 5. пешадијском пуку, доспео је до обала Саве, где је српска команда муку мучила да сазна следећи потез Аустроугарске војске. Михаило је без одобрења команде са петнаестак војника прешао Саву у потрази за “живим језицима”. Два пута ју је прелазио: први пут је довео једног аустроугарског војника, други пут осморицу и довео их на наше положаје да кажу шта имају. А један његов поподневни одмор прекинуо је позив ордонанса команданта батаљона да се хитно јави на телефон. Разговор који је уследио забележио је сам Маџаревић у својој књизи “Кроз сјај и сенке рата”, коју је издао у Београду 1933. године:

- Ало!

- Овде Петар!

- Који , бре, Петар, презиме?

- Краљ Петар.

Михаило је салутирао са слушалицом у рукама.

- Изволите, ваше величанство!

- За показану и осведочену храброст приликом првог и другог преласка Саве и заробљавање непријатељских војника, ја вас, Маџаревићу, унапређујем у чин поручника!



- Хвала, ваше величанство!

- Тићили ми се такви јунаци у мојој војсци!

- Бог нас чуо, ваше величанство!

На сличан начин ће га у чин капетана произвести регент Александар, који је био добро обавештен о његовим подвизима. Сусрет се одиграо 1916. на Солунском фронту, а разговор је текао овако:

- Ког чина бејасте?

- Поручник, ваше краљевско височанство!

- Ви сте капетан! - рече му регент Александар.

- Нисам, поручник сам!

- Знам, али сте од овог тренутка капетан. Најсрдачније вам честитам чин!

И у чин мајора ће га експресно унапредити војвода Мишић после оне акције на Кајмакчалану. Све своје чинове, осим оног подофицирског наредничког, кад је изашао из војне школе и у ратове ступио као голобради деветнаестогодишњак, Маџаревић је зарадио у биткама. Са својим војницима је наступао или као претходница или као одступница, увек на пушкомет непријатељу.

Михаило Маџаревић је после Великог рата демобилисан, а када је почео Други светски рат, одбија да прихвати функцију команданта Жандармерије у окупираној Србији. Одведен је у немачки логор, а када се рат завршио, одбио је да се врати у Југославију, која је допала у руке комунистима и 1950. године је отишао у Америку, где ће и умрети, далеко од породице, коју никад више није видео. Сахрањен је у порти манастира Светог Саве у Либертвилу, где су почивали и краљ Петар Други, Јован Дучић, Свети Владика Николај Велимировић. Само још његове кости чекају да буду враћене у отаџбину.

Уцењен на 50.000 круна

Када су Аустријанци заузели Мишарску Аду код Шапца и заробили неколико српских војника, опет се за акцију јавио Маџаревић. Са двеста добровољаца кришом се искрцао на острво, пришли су непријатељу с леђа и заробили их заједно са официрима. Од једног официра је тада сазнао да су за њега чули и Аустријанци и да му је глава уцењена на 50.000 круна.

У одбрани Смедерева заробио је пун понтон немачких војника, а пред повлачење је бранио одступницу. Немци су тражили предају и Михаило је остао сам на мосту, сачекао је да му се немачки војник приближи, потегао је оружје и упуцао га. Потом се хладнокрвно удаљио, док су се Немци разбежали у заклоне.

Хитац са 400 метара

Када је почео напад на Србију, 28. јуна 1914. године, Михаило се налазио у Скопљу, одакле је прекомандован у околину Лознице.

Једном приликом је држао одступницу свом одреду и том приликом је приметио непријатељског војника како иде преко неке чистине, држећи и гурајући испред себе једну сељанку као живи штит. Нанишанио је и са даљине од четири стотине метара убио је Аустријанца.


Ранко Пивљанин, Блиц

"Дан Ветерана - Видовдан"