Србске Војводе - Живојин Мишић

Србски Војвода Живојин Мишић

ЖИВОЈИН МИШИЋ (1855-1921), најславнији српски војвода и најталентованији војсковођа српске војске. Учествовао у свим ратовима које је Србија водила у периоду од 1876. до 1918. године. У Аустро-Угарској је завршио стрељачку школу од 1887. до 1890. године. За време мира 1898-1904 био је наставник стратегије у Војној академији. Пред балканске ратове био је помоћник начелника штаба Врховне команде генерала Радомира Путника, са којим је разрадио план операција против Турске, као и план одбране од евентуалног напада Аустро-Угарске. За победу у кумановској бици унапређен је у чин генерала. Пред Први светски рат, у одсуству војводе Путника због лечења, заједно са генералом Степом Степановићем реализовао је планове о покрету српских трупа, које је израдио са војводом Путником. То је довело до великих победа српске војске на Церу и Колубари. Заменио је рањеног генерала Петра Бојовића на месту команданта Прве армије и смелом, тактички бриљантном операцијом, победио је у бици на реци Колубари аустроугарску војску и извојевао највећу победу српског оружја у историји. За ту победу добио је, као трећи по реду, највиши чин у српској војсци, чин војводе. После повлачења српске војске на Косово 1915. више пута је захтевао контраофанзиву коју су Краљ и српска влада одбили и наредили одступање преко Црне Горе и Албаније. Те исте 1915. године послат је на опоравак у Француску због физичке изнемоглости. Пред почетак операција на солунском фронту 1916. хитно је позван са одмора и поново је стао на чело Прве армије. 1918. пред сам пробој солунског фронта постављен је за начелника штаба Врховне команде а Прву армију је препустио генералу Бојовићу. Под њиховим вођством пробијен је солунски фронт и муњевитом офанзивом ослобођена Србија и Југославија. Војвода Мишић је после завршеног рата 1918. постављен за начелника генералштаба. Умро је 20 јануара 1921. Читав Београд је изашао да последњи пут поздрави ослободиоца и ствараоца државе, највећег војсковођу Првог светског рата и српске историје.

Србске Војводе - Степа Степановић

Србски Војвода Степа Степановић

СТЕПА СТЕПАНОВИЋ (1856-1929), истакнути војсковођа, војвода српске и југословенске војске. Суделовао је у свим ратовима Србије од 1876. до 1918. У војној хијерархији војвода Степановић је брзо напредовао, од артиљеријског питомца војне академије до генерала 1907. и министра војске 1908. Уочи балканских ратова 1912. генерал Степановић је наименован за команданта Друге српске армије, на чијем челу је остао до краја Првог светског рата 1918. У балканском рату постигао је велике успехе у борбама против Турака, посебно код тракијског града Једрена, који је заузео у корист Бугарске. У Првом светском рату, заступајући одсутног начелника штаба Врховне команде војводу Путника, организовао је мобилизацију и концентрацију целокупне српске војске, заједно са генералом Живојином Мишићем. Затим је у првом ратном сукобу Србије у Првом светском рату извојевао величанствену победу на планини Цер, када је у потпуности уништио аустроугарску војску. За ову сјајну победу генерал Степа Степановић, други по реду добио је чин војводе. Друга армија војводе Степановића, потом је одиграла значајну улогу у бици на Дрини, колубарској бици, као и у одбрани Србије 1915. и у одступању преко Црне Горе и Албаније. На солунском фронту, после победе у добропољској бици 15 септембра 1918. за само неколико дана, трупе војводе Степановића избиле су на бугарску границу и приморале Бугарску да потпише капитулацију. Затим је преко Скопља, Косова и Црне Горе, Друга армија одмарширала према Сарајеву где је војвода Степановић дочекан као коначни ослободилац Босне и Херцеговине од вековне туђинске власти. Од 1919. војвода Степановић је ван активне службе. Умро је у Чачку 27 априла 1929. Његове последње речи су биле: "Полазите напред!" - упућене војницима најславније српске Друге армије, чији је био командант.

Србске Војводе - Петар Бојовић

Србски Војвода Петар Бојовић

ПЕТАР БОЈОВИЋ (1858-1945), четврти и последњи српски војни војвода. Учествовао је у свим ратовима Србије од 1876. до 1918. У балканским ратовима био је начелник штаба Прве српске армије која је имала велике успехе у кумановској и битољској бици 1912. и у брегалничкој бици 1913. У Првом светском рату постављен је за команданта Прве армије која је претрпела велике губитке у бици на Дрини и осујетила аустроугарску офанзиву. У тој бици је генерал Бојовић рањен, па је на место команданта Прве армије постављен генерал Живојин Мишић. Јануара 1916. Генерал Бојовић је постављен на дужност начелника штаба Врховне команде. На том положају је остао све до јуна 1918. када је поднео оставку због неслагања са савезничким генералима да се Србима проширује фронт. Тада поново долази на чело Прве армије. Одмах после пробоја линија солунског фронта, Бојовићева Прва армија је пробијајући се на север оставила иза себе савезничке трупе више од 200 километара. За успешно вођење офанзиве, генерал Петар Бојовић добио је чин војводе. За нешто мање од два месеца Прва армија је под борбом прешла 800 километара и ослободила Београд. 1921. војвода Бојовић је постављен за начелника генералштаба. Од 1922. је ван активне службе. У време агресије Немачке 1941. био је номинални помоћник врховног команданта старе југословенске војске, али без утицаја на операције. Умро је у Београду 20 јануара 1945. године, када је Немачка већ доживела пораз на Балкану.

Србски Хероји - Мајор Милан Тепић

Србски Херој Мајор Милан Тепић

Милан Тепић (1957-1991), мајор ЈНА, из поткозарског села Комленица. "Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко" говорио је мајор Милан Тепић. Јула месеца 1991. мајор Тепић се нашао у централном складишту убојних средстава у селу Беденику у близини Бјеловара. Био је приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану од усташа које су опколиле објекат. Двадесет и деветог септембра 1991. не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште и себе.

Србски Хероји - Мајор Драгутин Гавриловић

Србски Херој Мајор Дагутин Гавриловић

Драгутин Гавриловић рођен је 25. мај 1882. године у Чачку. Војну академију завршио је 1901. год. Учествовао је у свим ратовима српске војске. Војну каријеру је завршио у чину пуковника. За разлику од многих сабораца, умро је 19. јула 1945. год. у Београду. Носилац је Карађорђеве звезде, француског Ратног крста као и многих других одликовања. У српској историји остаће запамћен по говору који је одржао браниоцима Београда октобра 1915. године непосредно пред јуриш у коме је и сам тешко рањен.

Бесмртни Херој Драгутин Матић - ОКО СОКОЛОВО

ЗАПИСИ РАТНИХ ДОБРОВОЉАЦА

Јест - то сам ја, Драгутин Матић

"Сад се о њему све зна: то је најпознатији ратни извиђач у историји Српске војске. Око Соколово. Право име Драгутин Матић. Ратна фотографија је обилазила земљину куглу. Служила је као симбол оданости војника ратном задатку ради одбране Отаџбине, као симбол концетрације човека у опасном времену - рату, као симбол будности, преданости, озбиљности у обављању ратног задатка...Кружила, кружила. Улазила у ратне албуме, красила позивнице за прославу ратних догађаја, била незаменљив пратилац публикација о тешким данима, великим борбама, сјајним победама српске војске, о томе да је ''српски опанак спасао европску цивилизацију"...

А он, тај ратник - Око Соколово - није ни знао да је снимак успео, да је фотограф - репортер преживео, и да је његов ратни лик овековечен. И тек после педесет година од фотографисања - ратник види себе. Изненади се, занеми, заћути, филмском брзином кроз мисли пролете ратни дани, другови, гладовања, рањавања...

- Јест' - то сам ја. Заиста ме сликао...

И присећа се да се око њега, кад је пошао на задатак мотао неки новинар, "шта ли'", како га је сликао и отишао. Да, било је пре педесет година.

Драгутин Матић - Око Соколово - рођен је 10. јануара 1888. године у селу Калетинцу испод литица Суве Планине. Најмлађе је, шесто дете, сиромашних пољопривредника. Године 1910. одлази у војску, у тада најелитнији род - коњицу, јер је из породице која је гајила коње. Као коњаник јахао је тик уз Принца Ђорђа Карађорђевића. Кад је завршио то војевање, 1912. године, почиње рат са Турцима за ослобођење јужних делова Отаџбине. Завршисмо са Турцима "лоше - црно" , прође Кумановска, прође Битољска битка. Чекамо, вели, цивилно одело. Али - опет ратна труба: рат са Бугарима. И њих, рече, средимо. Опет без цивилног одела. Долази Први светски рат - Цер, Колубара, Албанија, Крф, Солун, Кајмакчалан...

Ратник се враћа тек 1919. године своме слободном дому. Син је имао годину дана када је тата кренуо у војску, сада је у 11. години. Не познају се. Али - дуг је одужен према Отаџбини.

Ратнику Драгутину Матићу подигнут је величанствени споменик на тргу испред општине Гаџин Хан. Освештао га је владика нишки Иринеј, било је војних почасти и других свечаности, откривен је 1998. године у оквиру прославе осамдестогодишњице ослобођења Србије''.

___________________________________

*Сторија је преузета из књиге "Мој отац - Око Соколово'", новинара Благоја Матића, сина Драгутинова. Књига је издата 1998. године у част 80 година пробоја Солунског фронта.

Три пута ратник

У војсци га је затекао Први балкански рат, у коме и он учествује. Био је активни учесник и Другог балканског рата. У оба ова рата војник Матић показао је велику храброст. Избијањем Првог светског рата 1914. Драгутин Матић по трећи пут одлази на фронт. Због показане храбрости и одважности, током Церске и Колубарске битке, војне власти су му повериле задатак извиђача.

На приложеној фотографији, Драгутин Матић је снимљен као војник извиђач. Није поуздано утврђено када и где је она настала. Сматра се да је снимљена „негде на Дрини пре повлачења српске војске преко Албаније“. Не зна се ни њен аутор. „Слику је направио неки ратни репортер, кога су војници звали Рушњак, због његовог руског имена или презимена.

„Дуго се није знало ни име војника са фотографије. Због тога је, уместо имена, испод фотографије стајао потпис Око соколово или Српски војник извиђач на Дрини. Слика је обишла свет, стигла је до далеког Јапана.

Отуда је дошла вест да је један јапански стручњак направио студију о психофизичкој напрегнутости овог ратника. Из погледа Драгутина Матића јапански психолог је видео како неписмени српски сељак хоће да продре у тајне великог маневра непријатеља и да о томе обавести своју команду.

 

На приложеној фотографији војник Матић на глави има српску шајкачу, а обучен је у војнички шињел. Наоружан је пушком са бајонетом. Осим тога, на себи има и неке одевне предмете које су носиле друге војске. Официр старе југословенске војске Предраг Јечменица истиче „да војник Матић на себи има и део војничке опреме коју је носила турска војска. То је једна врста војничког огртача тзв. бешли, који су носили турски војници. Израђиван је од камиље длаке и служио је за заштиту од хладноће, кише и ветра“. По свој прилици, то је део ратног плена српске војске из Првог балканског рата. У свој завичај вратио се „негде око Божића 1919. године“. Ратовао је пуних шест година, а две године је провео на одслужењу војног рока. За показано јунаштво и храброст, одликован је са више ратних одликовакwа. По повратку у родно село, вратио се својим свакодневним пословима. Бавио се земљорадњом, а ишао је и у печалбу радећи као циглар и ћерамиџија. Једно време био је чувар градилишта својих рођака Матића у Београду.Своје ратне заслуге никада није истицао, нити је од државе тражио било какву привилегију и бенефицију. Напротив, скромно је истицао „да је то била само његова обавеза према своме народу и отаџбини„.

Годину дана после доласка са Солуна, родило му се и пето дете син Благоје. Осим на војничком пољу, Драгутин Матић достојно се одужио српству и својим бројним потомством. Иза њега је остало више од двадесеторо унучади и праунучади. Најмлађи Драгутинов син, Благоје Матић дуго година био је дописник листа „Политика“ из Ниша.

Између два светска рата био је кмет у свом родном селу. Уживаоје велико поштовање народа свога краја и биран је за општинског одборника. Његовим заузимањем изграђен је (тридесетих година) у Калетинцу, сеоски водовод који и данас служи.

Ордење и медаље овог храброг српског ратника, на жалост нису сачувани. „Његова жена Круна, плашећи се Бугара, спаковла је одликовања и још нека документа у дрвени сандук и закопала у песак, близу реке. Учинила је то 1941. године. Круна је највише страховала од Бугара, јер је у Првом светском рату била сведок њихових зверстава. Тако су заувек нестала, знамења о сналажљивости и храбрости Драгутина Матића у три рата.“

Цео свој радни и животни век провео је у родном Калетинцу. Из њега је одлазио у војску, рат и печалбу, али му се увек враћао, јер га је неизмерно волео. У њему је и умро, дванаест дана пре свог 83. рођендана.

Ратници с колена на колено

Осим Драгутина, у ослободилачким ратовима Србије било је још ратника из његове фамилије, Калетинца и целог Заплања. Заједно са њим, из Калетинца је на Солунски фронт отишло око стотину његових мештана. У борбама за слободу српског народа, показали су велику храброст и војничку способност. О томе сведоче њихова бројна одликовања, медаље и стечени војнички чинови. Многи од њих дали су и своје животе за ослобођење своје отаџбине.

Обрад, Драгутинов синовац, кренуо је у ослободилачке ратове као резервни официр. У њима је показао велико јунаштво, због чега је био одликован Карађбрћевом звездом и Орденом Белог орла. Посебно је показао велику умешност и војничку способност приликом повлачења српске војске преко Албаније. Зато је био писмено похваљен лично од регента Александра. После ослобођења био је „секретар канцеларије краљевих ордена“. Павле и Чедомир, Драгутинова браћа од стричева, такоће су били солунски борци. Обојица су преживела рат и после ослобођења радили као винарски трговци у Београду.

Казивање Драгутиновог сина Благоја Матића 

Бесмртни Хероји неба

Србији су потребни узори да би поново пронашла свој идентитет и треба јој подсећање на прошлост да би знала како да одабере прави пут у будућност.



Бесмртни Херој - Пуковник Миленко Павловић