НЕМА ПОВЛАЧЕЊА,НЕМА ПРЕДАЈЕ

Паук однео ауто ратном војном инвалиду

Извор:Вечерње новости 24.11.2011.

Миленку Пуповцу „паук“ у Панчеву однео ауто јер је паркинг само за Панчевце. Смедеревљанин прети тужбом. Пропис промењен почетком новембра


СМЕДЕРЕВО - Миленко Пуповац, ратни војни инвалид из Смедерева, тужиће одговорне у Панчеву због угрожавања људских и Уставом загарантованих права и слобода, јер му је „паук“ дигао возило с паркинга за инвалиде на основу градске одлуке да се ту могу паркирати само инвалиди из Панчева.

Пуповчева „југо флорида“ постала је почетком октобра плен „паука“ у Улици Светозара Шемића у Панчеву, на месту означеном за инвалиде. Пошто је платио одношење аута, потражио је објашњење.


- Добио сам одговор да сам непрописно паркирао возило јер је то место за инвалиде. Када сам рекао да сам ратни војни инвалид рањен у Хрватској, да имам налепницу на возилу и решење као доказ, љубазно ми је објашњено да то важи само за панчевачке инвалиде. Остао сам шокиран, и то осећање није прошло ни када сам почетком новембра добио исти одговор од Градског већа, које је одбило моју жалбу - каже у неверици Миленко.

У панчевачкој Агенцији за саобраћај за „Новости“ је потврђено да је према одлуци о мирујућем саобраћају из 2010. године, на местима за инвалиде забрањено паркирање возила која немају знак приступачности које издаје ова агенција. Такође наводе да одлука више не важи.

- То су била места за возила инвалида са наше територије, која имају знак приступачности. Увидели смо после притужби грађана да је то проблем. Инвалид је инвалид, где год да је, па смо изменили одлуку. По њој сви који поседују документа и доказе о инвалидитету надлежних органа, других локалних самоуправа или држава имају право да бесплатно паркирају возила на местима за особе са инвалидитетом. То смо први урадили у Србији - правда се Ранко Марчетић, директор Агенције за саобраћај.

Марчетић наводи да ће сада међународни знак за инвалиде бити довољан за паркирање.

Измењена одлука панчевачке власти, која је, иначе, ступила на снагу дан пошто је Миленкова жалба одбијена, није утицала на његов случај.

- Тражим да надлежни утврде зашто мени то право није признато у Панчеву. То је дискриминација, угрожавање Уставом загарантованих права. Потражићу правду на суду и одговор на питање да ли је одлука панчевачких власти била у складу са Уставом ове земље - љут је и даље Пуповац.

“ПАУК“ ОШТЕТИО АУТО

ОСИМ што је морао да плати 10.000 динара за одвожење возила и за таксу на жалбу, Миленко има већу главобољу, јер му је „паук“ оштетио ауто, а проблем је како ће да наплати обештећење.
- „Паук“ тренутно није осигуран. Једна осигуравајућа кућа је раскинула уговор с предузећем „Хигијена“, а процедура код друге куће је у току. Шетају ме данима, трошим новац, иако ни ја ни супруга немамо сталан посао. И све због сумануте идеје о дискриминацији инвалида - каже Пуповац.

Бесмртни Херој Драган Грубић - "ГРОМ 1"

"ГРОМОВИ"
...Драган, Чкребо и Кривокућа, изузетни борци, били су део групе коју је водник Александар Шаранчић оформио на караули Кошаре под називом
"Громови". Та група је 1998. године поднела највећи терет у одбрани државне границе код Кошара од терористичке агресије из Албаније. У групи су били војници: Драган Грубић, Драган Вучковић - "Дозер", Милован Вујовић - "Вујке", Слободан Ненадић - "Песник", Драган Кривокућа, Игор Костов, Горан Цветковић, Владан Чкребо, Миодраг Стојковић -"Вучјак-Листер". Сваки "гром" је у џепчићу носио један метак да се убије ако га терористи ухвате без муниције. На војничким плоцицама које су носили око врата било је исписано: "За крст часни и слободу златну".

















... Током тих ратних година 1998. и 1999. "громови" су, војујући за слободу наше Србије, у борбу ишли и из ње се враћали са песмом:
"На планини високој крвави се бије бој.
Са ње песма ори се устај громе бори се.
Сви за једног један за све нека памте Шаранове громове.
Где један ту су сви Шаранови громови"


Другог дана копнене агресије на правцу карауле Кошара група од
7 граничара, који су били на полозају код старе карауле, упорно је држала
линију. Они су најдуже држали линију одбране на том подручју. Међутим, када су терористи поставили положаје изнад њих морали су да се повуку иако линија коју су држали није пала. Група у којој су и "громови" у
4,30 часова кренула је према караули потоком не знајући да су тамо терористи. Вујкета и десетара гађају снајперима, Десетара погађају у руку, залежу. Блокирани су. Водник претрчава до њих и извлаче се. Иако сума није олистала, искусни граничари се неопажено провлаче кроз редове терориста и долазе до наше друге линије одбране.
Бранка Ристановића - Ристу и његовог друга, док су са коте 601 ишли узбрдо приликом претрчавања пинц стазе гађају терористи. Ристо види снајперисту који стоји на стени изнад и тражи циљ. Ристо претрчава у заклон, па његов друг. Наизменично претрчавају. Ристо излази на брдо изнад карауле зове друга Цакија, који се не јавља. Ристо мисли да је погођен. Креће према караули, улази у бориће изнад карауле и сакрива се. Чује шиптаре како на српском вичу: "Предај се војско". На караули види терористе. Двориште се црни од њихових униформи. Неки терористи имају маскирне и нарандџасте униформе. Поред њега пролази терориста с дужом брадом у црној униформи. Види Ристу. каже му: "Контрољ". Риста му климне главом, терориста одлази. Двојица терориста, међутим долазе Ристи иза леђа, у наш бункер. Навлаче наше остављене униформе. Један терориста с пушком на рамену, излази испред Ристе који чучи. Скида пушку. Риста је бржи, рафалом га сече преко стомака. Прескаче преко мртвог терористе. Други терориста претрчава поред бункера. Риста почиње да бежи. Терористи распаљују по њему. Гађају га снајпером.
Риста трчи битку за зивот. Прескаче стену, улази у поток и трчи кроз воду да заметне трагове. Терористи јуре за њим. Риста је бржи, ускоро излази на ливаду где су наша возила...

Десетар Славољуб Шарац, који је са десет војника претходног дана одбио све нападе око 500 терориста са положаја 70м од граничне линије, и другог дана одбија силовите нападе терориста који су већ запосели доминантне висове. Једанаесторица величанствених херојски
се бори против побеснелих хорди терориста све до 16.00 часова. Тада не могу више да издрже артиљеријску ватру са свих страна: са Маја главе, Раса кошареса и старе карауле и силовите пешадијске нападе. Терористи, који наше борце виде одозго са околних висова, врше артиљеријско прострељивање терена што је изузетно опасно. Исцрпљени од дводневних борби са 50 пута бројнијим агресором и од артиљеријске ватре, извлаче се на резервне положаје. У жестоким биткама нису имали губитака. Срећа је још једном била уз храбре. Извлачење је изузетно тешко. Док се једна група извлачи, друга одбија напад отварајући ватру да их терористи не би заробили. Резервни положаји су по дубини иза карауле. Извлаче се без губитака. Терористи улазе на наше основне ватрене положаје. Ти први положаји су могли да се бране да су наши борци прешли 200-300м у Албанију и запосели доминантне висове. Наше снаге, међутим, нису улазиле у Албанију.
Наши борци напуштају и караулу која никако не може да се брани јер терористи контролишу околне восове. Изузетно храбар борац, водник Рачић, док су терористи улазили на караулу пришао је с намером да је запали. На капији је наишао на теорирсту. Био је бржи и убио га, али је
морао да се повуче неуспевши да запали караулу. Потпуковник Ђурковић извлачи Димчевског и његове војнике са граничне линије која више не може да се брани. Око 19.00 часова терористи запоседају три доминанатне тачке: вис Раса кошарес 300 м од граничне линије, вис Маја главу на самој граничној линији, без могућности да даље напредују, и улазе у напуштену караулу где одмах праве медијску представу проглашавајући улазак на напуштену караулу, која ни теоријски није могла да се брани "великом" војничком победом. По "истинитом" извештавању познати СНН је први прославио ову "победу" својих љубимаца - терориста. Војнички, међутим, агресор није ништа постигао, сем психолошког момента да су ушли на караулу Кошаре. Био је то први и последњи "успех" и све што су успеле да ураде здружене снаге фанатизованих терориста и плаћеника, албанске армије, НАТО снага и авијације у скоро двомесечној ретко виђеној копненој агресији из Албаније на правцу наших караула Кошаре и Горожуп у којој је учествовало у првим јуришним таласима око 8.000 терориста и припадника албанске армије а у другим ешалонима око 19.ООО уз подршку НАТО авијације и стратегијских бомбардера. Копнену агресију је зауставило око 2.000 насих јунака, достојних наследника наших косовских витезова...


Из архиве,март.2004.
ПОГИНУО ПРЕДСЕДНИК "БРАНИЛАЦА ОТАЏБИНЕ" ДРАГАН ГРУБИЋ

Са 18 година је ушао у рат, у двадесетчетвртој је као војни ветеран стао у одбрану својих повређених и погинулих сабораца. У двадест шестој години је изгубио живот тако што је покушао да спасе туђи.

Драган Грубић, оснивач и председник хуманитарне организације "Браниоци отаџбине 98-99" која је последњих неколико месеци митинзима широм Србије исказивала подршку генералима војске и полиције које је тужилаштво у Хагу оптужило за ратне злочине почињене на Косову 1998. и 1999. године, сахрањен је у петак на градском гробљу у Врбасу.


Међу неколико хиљада рођака и пријатеља, овох младића је на вечни починак испратио и готово комплетран ратни штаб Приштинског корпуса на челу са генерал-пуковником Владимиром Лазаревићем. Дошли су генерали и пуковници да последљи пут поздраве свог Грома.



У среду, 24. марта.2004, враћали смо се из Крушевца где смо положили венац на споменик палим борцима у НАТО агресији. Код Параћина, око 16.35, испред нас је с пута слетео "пасат" и ударио у банкину. Одмах смо се зауставили и Драган је први истрчао како би помогао том возачу. Нажалост, није стигао да спасе још један живот. Док је прелазио аутопут, ударио га је "ауди А6"- прича и даље у шоку Југослав Зорић, Драганов вршњак. Као осамнаестогодишњаци, заједно су, 1999. године, као граничари бранили Србију на граници са Албанијом...

- Драган је био припадник елитног 53. граничног батаљона. Обукао је униформу јуна 1998. године, а од августа па све до 16. јуна 1999. године, био је тамо где је било најтеже, на Кошарама. На самој граници са Албанијом- прича Југослав.

Њихов заједнички друг и саборац Драган Вучковић додаје да су њихову јединицу назвали и "Громови". Драганово шифровано име било је "Гром 1"

-На самом почетку рата мећусобно смо положили завет да нећемо пуцати на децу, цивиле, да нећемо красти... Да ћемо се и у рату понашати као прави православци, часно и поштено, у духу светосавља-каже Драган.

Када се рат завршио и држава заборавила на своје ратнике, баш као у приповетки Лазе Лазаревића "Све ће то народ позлатити", Драган Грубић је поново окупио своје "Громове" и основао хуманитарну удружење "Браниоци отаџбине". Ова организација се на почетку искључиво бавила прикупљањем помоћи за рањене и породице погинулих војника.

-Онда је наша држава почела да изручује Хагу официре који су бранили Косово и Метохију као да су ратни злочинци. Драган се први побунио против тога и предложио да се против тих лажи боримо искључиво истином. У свим већим градовима по Србији организовали смо митинге на којима није било политичких говора, већ изношење пуких чињеница ко је заправо злочинац-причају његови ратни саборци.

Син јединац, Драган Грубић је иза себе оставио мајку Милеву и оца Милована.

Део из књиге: ДРУГИ КОСОВСКИ БОЈ

"Дан Ветерана - Видовдан"

Споменко Гостић – дечак у одбрани отаџбине

Зашто је заборављен дечак Споменко Гостић, који је у рату погинуо на Озрену? Ко је све заказао у небризи према добитнику ордена заслуга за народ?


Да ли знате где се у Републици Српској налази Основна школа „Споменко Гостић“?

Одговор на ово квиз-питање је једноставан и кратак: нигде. А можда би било примерено да бар једна оваква установа буде „његова“.

По Споменку Гостићу не носи име ниједна улица у његовом родном Добоју или Бања Луци – местима где је пре и после несретног рата у БиХ измењено на стотине имена улица и насеља, али се надлежни никад нису сетили овог дечака који је живот, у 14. години, уградио у темеље Републике Српске.

Остале су само забрађена хумка и медаља заслуга за народ, којом је постхумно одликован овај мали борац, великог и храброг срца.

Живот Споменка Гостића био је кратак, суров и са трагичним крајем. На ту биографију подсећа његов брат од тетке Саша Малешић.

- Споменко је рођен у Добоју 14. августа 1978, а погунуо је 20. марта 1993. године у селу Јовићи, на планини Озрен. Био је припадник Војске РС – каже Саша Малешић.

Споменков вршњак и другар Велибор Трипић присећа се почетка рата у БиХ:

- Почетком 1992. беснео је прави рат. Село Јовићи, у којем је Споменко живео са мајком, било је окружено насељима са већинским муслиманским живљем. Некада су били добри суседи, а онда их је ођедном делила ратна линија. Мајка му је у међувремену умрла, а на почетку ратних сукоба Споменко и ја се добровољно пријављујемо у српску војску и постајемо курири.

У септембру 1992, присећа се Велибор, под кишом граната испаљених на Јовиће са муслиманске стране гине Споменкова бака и он остаје сам.

- Једину заштиту имао је у војсци. Са курирских задатака „унапређују“ га у снадбевача храном. Поверена су му коњска кола, а заповест је била да развози храну по дугој одбрамбеној линији према Маглају. Тако је Споменко свакодневно, помоћу два коња, јурио од рова до рова. А онда се догодила трагедије – улетео је у минско поље. Гину коњи, а Споменко пролази са повредама. Чим се опоравио поново се ставио на располагање војсци. Био је десна рука комаданту одбране. Међутим, због офанзиве муслиманских снага војска и народ се повлаче и Јовићи су опустели, али Споменко остаје са неколицином војника да га брани, да се успостави линија и врате изгубљени положаји – сећа се Трипић.

После смиривања ситуације на том делу ратишта Споменко остаје са војницима – тобџијама. У марту 1993, од гранате испаљене са муслиманске стране, наш јунак је смртно рањен. Тада је погинуло још пет српских војника.

Споменко Гостић издахнуо је на брду Висићи, а сахрањен је касније са својим саборцима на сеоском гробљу Јовићи, које припада маглајској општини. Нажалост, данас то село се граничи са Бочињом, за коју тврде да је упориште вехабија.

Споменко је међу првима своју младост уградио у темеље Српске и сигурно је заслужио да његов гроб буде измештен, да достојно почива у миру.

Понуда из Париза

Споменка је на ратишту упознао један Србин који је живео у Француској. Гледао га је на неком ТВ каналу и дошао из Париза са намером да га одведе кући и – усвоји.

- Споменко ми је причао да је позив одбио речима: „Док моја нога са саборцима не ступи у Маглај ја не идем одавде“. Французу се захвалио на позиву и животу у Паризу, а овај га је частио са две штеке цигарета – присећа се дијалога са Споменком Велибор Трипић.

Извор: Вечерње новости

СРЂАН КОШАНИН,СТАРЕШИНА СА ТРИ СРЦА И ТРИ РАТА

Срђан Кошанин,звани Ђидо,рођен је 4. фебруара 1968. године, у Ушћу код Краљева.За Кошанине у Ушћу зна свако дете,сваки рудар,и случајни пролазник.Треба бити камен па не засузити над свиме ониме што би тамо чуо и видео.Отац Душан (упокојен)бивши виши пољопривредни техничар и резервни капетан,мајка Милена агроном,више је кип него живо биће од када је Срђан погинуо.Телом је на овом свету,то је сигурно.А Саша,Срђанов брат близанац,иако не личе,тих и миран,сада је ветеринар у Ушћу,ожењен,отац предивне ћеркице.

Срђан је основну школу завршио у Ушћу,одличан ђак увек био,а средњу медицинску је уписао у Шапцу и исту такође с одличним успехом завршио и уписао Војну академију коју је завршио 1990. и одмах ступио на службу ,по распореду,у Мостар,и баш у време ратних дејстава.О томе какав је Срђан официр,старешина,брат,друг био,какве врлине и особине је имао,какву улогу у извлачењу војника ,с поштовањем се говори још увек међу свим старешинама и колегама,а поготову међу бившим војницима које је спашавао.

Сам податак да је међу последњим официрима напустио Мостар најречитије говори о Срђановом моралу и војничкој части.Тада га је Генерал Перишић одликовао за све те заслуге и врлине и ванредно га унапредио у чин капетана.Након завршених дејстава у Мостару распоређен је на Бањицу,Топчидер,Војна пошта 2834,Војна полиција,специјална војна јединица.

Одатле је два пута ,у два наврата прелазио Дрину,а први одлазак у помоћ браћи преко Дрине био је,када је кренуо с Топчидера на Богојављење 19. јануара 1993,а већ за Светог Јована био стациониран у школи " Вук Караџић" у Братунцу.Даље је историја.

Ратовао је по Источној Босни,од Зворника,Скелана,Кравице,Братунца,Чауш,Обади,
Коњевића Поља(Теочак брдо),Дрињача,све до Сребренице.

Оженио се 1997,додељен му је стан,унапређен је у чин капетана I класе.Имао је све врхунске квалитете човека и старешине и ко зна докле би догурао ,у војничком смислу,да на Косову нису почеле да се оглашавају ратничке трубе.Отишао је у нови рат и није се вратио.

Иначе,ратна трагедија је пратила одувек породицу Кошанин.Срђанов деда по мајци Милени,а и очев отац,значи други деда,погинуше 1944. године,бранећи ону Југославију.Ни покојни чика Душан ни тетка Милена нису упамтили своје очеве,а ни Срђанова ћеркица Срђана која је рођена након 53 дана од Срђанове погибије на Кошарама 1999. године.


Срђан је погинуо 19. априла 1999. Године, на Караули Кошаре,"Војни Извештај"говори да је Срђан Кошанин,капетан I класе(након смрти,постхумно додељен му је чин мајора) погинуо у борби с шиптарским терористичким снагама,храбро се борећи против тада знатно надмоћнијег непријатеља,али не устукнувши ни педаљ уназад.

Званично је погинуо заједно са још тројицом колега,официра и подофицира,од гелера бачених од стране НАТО агресора,али је заправо страдао од метака калибра 5,56 мм НАТО у поврату из једне од акција из правца Тропоје,Албанија,где је са групом старешина из ПТ чете,минирао и дигао у ваздух добар део центра за обуку шиптарских терориста.Тим САС(британаца)их је сачекао у повратку на Кошаре и ту сасекао,само тројица преживеше.


Ето,неко три пута одлази у рат и погине,да свој живот за своју отаџбину,народ,браћу и сестре,децу,а неко нити један пут.Црно,али истинито и срамотно.Срђан је био храбар,тачан,прецизан,принципијелан,карактеран,и превише амбициозан старешина.Све мајке и очеви војника који су служили у Мостару знају за Срђана Кошанина који је све те војнике извукао из тога града и војних објеката из тог ратног пакла,али Кошаре су биле прави пакао за све нас,па и Срђана.Није Срђан пуно бринуо за себе колико за ону децу,војнике децембарске класе,њих око 80,такав је био.Много је Краљево и Срђаново Ушће код Краљева дало својих синова који су пали за одбрану своје отаџбине,њих 41-ог.Слава им вечна,Бог да им душу прости и помилује,амин.


Текст написао Срђанов колега и саборац:
П.пук.Милосављевић М. Братислав-Бобан ВП 2834/1,Топчидер,Београд

20-година од окончања борби за Вуковар

Извор - Патриотски Фронт


18.11.2011.- На данашњи дан пре 20 година завршена је по обиму ,на жалост и жртвама најпознатија ратна операција грађанског рата 1990 -1996.-операција „Вуковар“.Предајом више од 2000 непријатељских војника трупама ЈНА окончана је тромесечна акција легалних оружаних снага бивше СФРЈ, против хрватских паравојних снага. Несразмерна разарања, као и број жртава, рањених и несталих на обе стране, неразјашњени злочини, предмет су пажње још увек разних институција, организација и удружења, а најболнија свакако за родбину погинулих и несталих. Главни одбор ПАТРИОТСКОГ ФРОНТА ће као и сваке године, одати почаст жртвама присуствовањем црквеној литургији у храму Светог Јована Крститеља и паљењем свећа за пострадале.

У самој операцији учествовала су цела два корпуса бивше ЈНА, а на хрватској страни тзв. 204. бригада ЗНГ и још толико наоружаних цивила, припадника МУП-а и добровољаца из Хрватске и иностранства. Материјална разарања, процењена од међународних експерата износе преко 2 милијареде америчких долара, није постојао војни или цивилни објекат на коме нису остали видљиви трагови разарања. Према подацима хрватске стране, у тромесечној како њихови извори наводе „опсади“Вуковара изгинуло је или рањено преко 600 хрватских војника у граду, а у непосредној близини још око 1000. Број цивилних жртава процењују на 1100,а несталих око 2600. По самом завршетку операције,на оближњој фарми још под неразјашњеним околностима (судски процеси вођени у Србији и Хагу) стрељано је око 270 хрватских заробљеника. Жртве ЈНА, ТО и осталих учесника на нашој страни њихови извори „процењују“ на 6-8000!???О истом догађају подаци наше стране говоре сасвим друкчије. Погинулих војника, припадника хрватских паравојних снага и наоружаних цивила било је око 2500, а према доступним подацима заробљених око 1700. Већина их је касније међудржавним споразумом размењена или пуштена. Што се тиче наших губитака, оно што се ретко или никако не спомиње, а десило се пре или уочи самог оружаног сукоба је 70-так убијених или несталих Срба, цивила који су хапшени, на најсвирепији начин мучени,а затим убијани и бацани у р.Дунав. У току саме ратне операције и непосредно после утврђен је и број погинулих и рањених. Смртно је страдало преко 1300 припадника наших оружаних снага, а број теже или лакше рањених кретао се од 1800-2000 војника, уз неколико десетина несталих. Држава Србија за све ово време није положила нити један једини венац на гробове људи који су поштујући још тада важећи устав и заклетву дану ЈНА отишли…и никада се нису вратили. Сами, готово супротни подаци две сукобљене стране, говоре да рат ни после 20 година још није готов-овај пут „бесомучни“рат бројкама. Воде га они који ни онда ,а ни данас нису имали храбрости за нешто друго, да исти спрече, зауставе на време,а Вуковар сачувају разарања. Улога међународне заједнице у свему овоме такође није занемарљива, јер се све дешавало пред очима тих истих светских душебрижника, који су добрим делом општепознато, иницирали сам распад СФРЈ, дозволили наоружавање хрватске паравојске, а затим њеним признањем као државе подгрејали пакао грађанског рата на истом простору. Данас операцију „Вуковар“ углавном помињу само фамилије погинулих, рањених и несталих…учесници самог сукоба, а повремено и званичници обе земље, наравно повремено и у тренутку унутрашње-политичке потребе (из књиге Р.Ц.-„Вуковар-моја Истина“).

Додатни елемент, специфичан за ову операцију је проблем самих учесника са обе стране...здравствени, психо-социјални, морални. Највећи проценат оболелих од ПТСП у читавом грађанском рату је баш код самих учесника битке за Вуковар. Српски ветерани су од стране, али неретко и домаће јавности оптужени као "рушитељи", "злочинци" ,"пљачкаши", што представља тужну, лажну и најблаже речено тендециозну квалификацију; бројне потернице хрватског правосуђа и даље су на снази, за разлику од домаћих, које супротна страна, јединственим, државним ставом једнострано не прихвата. Српски ветерани за разлику од хрватских немају никакву законску сатистфакцију, нити постоји таква регулатива, па су приморани да се сами сналазе по питањима здравствене, правне, социјалне заштите. Ипак, најтужнија чињеница је, да држава која је упутила људе на ратиште, данас игнорише и само помињање, обележавање овог датума, не водећи рачуна о преко 1000 жртава, десетине несталих и хиљаде рањених....Истовремено Хрватска, уз подршку и почаст највишег војног и цивилног руководства, неколико хиљада бивших бораца, организује достојанствен комеморативни скуп, чија слика одлази у свет.
У Србији, осим породица, родбине и директних учесника нико други не придаје значај овом догађају...20 година после "Србија није била у рату"...само њени држављани.....сами, напуштени и заборављени.

Караула Горожуп,сећање на дан 05.06.1999.

Караула Горожуп,сећање на дан 05.06.1999.

"На данашњи дан 5.јуна 1999 године у раним јутарњим сатима одпочеле су нај жешће борбе са Шиптарским терористичким групама на "Горожупском платоу"у подножју планине Паштрик.Положаји Војске Југославије су тога дана у више наврата бомбардовани од стране НАТО авијације,а током целог дана су гранатирани од стране Албанске артиљерије и НАТО снага.Од поднева негде око 13 и 30 сати одпочео је жесток артиљеријски напад са минобацачким дејством од стране шиптарских терориста по нашим положајима.Наше јединице су трпеле током целог дана јаку непријетељску ватру али су на крају успеле да задрже своје положаје а непријатеља потисну и врате на почетне позиције.У жестоким борбама било је доста рањених војника и старешина међу њима је био и војник Јочић Драган један од најтеже рањених бораца,који је на положају код карауле Горожуп дошао са четом Војне полиције да би нама помогли у одбрани државне границе.Нека ми нико не замери од припадника Војске Југославије који су бранили државну границу од Шиптарских терориста,али ето сетио сам се данашњег дана и свих мојих ратних другова који су заједно самном делили и добро и зло.
НЕКА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ ТО НАШЕ ДЕЛО,ВЕЧНА СЛАВА СВИМА КОЈИ ДАДОШЕ СВОЈЕ ЖИВОТЕ ЗА НАШЕ КОСОВО И МЕТОХИЈУ"

Жарко Петровић,старешина карауле Горожуп.
Написано 05.06. 2011.

Драган је одмах после рањавања пребачен на ВМА,где је провео 5 месеци и имао 6 операција.На трећој операцији скидана му је кожа са леве ноге и пребачена на десну.На петој операцији скинут му је дедо кости са кука,са којом му десна нога није остала краћа од леве.Због инфекције је имао и шесту операцију.Трајно носи „шипку“ од колена до кука.

Драган Јочић на ВМА,15 дана после рањавања



Драган данас каже да се навикао на бол,иако му то све смета у свакодневном животу и раду.Инвалид је 50% четврте групе,али то му не смета да ради као возач и да самостално добринесе квалитетнијем животу,занемарујући свакодневницу нашег друштва и све оно са чиме се сусрећу Ратни Војни Инвалиди.
Одликован је медаљом за заслуге у одбрани и безбедности земље и медаљом за храброст.




Горожупски плати или ,Врата пакла, како су називали.

Караула,,Горожуп, након дејства Нато авијације.