ПОТРЕСНА ИСПОВЕСТ СЕСТРЕ ВОЈНИКА ПОГИНУЛОГ НА КОШАРАМА: Платили 17.500 евра за тело јунака!

ПОТРЕСНА ИСПОВЕСТ СЕСТРЕ ВОЈНИКА ПОГИНУЛОГ НА КОШАРАМА: Платили 17.500 евра за тело јунака!

Душица Коматовић открива да је породица дала велики новац разним мешетарима како би после три године напокон дошла до посмртних остатака њеног брата Саше Коматовића.

Војник резервиста Саша Коматовић дао је живот за отаџбину током битке на Кошарама 6. маја 1999. године са својим другом Владаном Станојевићем. Породица је његове посмртне остатке сахранила три године касније.

Сестра Душица открива за Курир да је породица била жртва многих превара.
- Ни данас не знамо како је Саша погинуо. Постоје две верзије. Према једној је рањен, погођен снајпером. Друга је да су Саша и Владан налетели на минско поље и са собом у смрт одвели 28 припадника терористичке ОВК. Породица нема званичну информацију како је погинуо. Све то се десило на Ђурђевдан пре 18 година. Саша и Владан су кренули да извуку свог колегу Мандића, који је био рањен. Том приликом креће стравична офанзива терориста и њима се губи сваки траг - прича Душица Коматовић.

Случајно сазнали

Породица је случајно сазнала са Сашин нестанак и погибију тако што је његов отац срео његове саборце у Крагујевцу. Тада почиње потрага.
- Прво су нам рекли да је Саша рањен у главу, а Станојевић у руку и да не знају где су. До нас долазе информације да су примљени у болницу у Ђаковици, али да је она бомбардована. У Београду смо претраживали болнице и мртвачнице. Обилазили сваки конвој.

Са друговима са Кошара...
Саша стоји трећи здесна

Разни мешетари покушали су да се овајде о несрећу породице Коматовић.
- Почињу да нас зову неки људи и траже нам откуп за Сашу. Говоре нам да је жив и да се налази у заробљеништву у Македонији. Укупно смо дали око 35.000 марака (17.500 евра). Један адвокат из Крагујевца, презива се Жигић, који је напустио земљу, преварио је много породица на исти злокобан начин. За једно писмо тражили су нам 5.000 марака, а за телефонски позив 10.000 марака. Пристали смо, а разговори су били снимани. Једну касету је узела Државна безбедност, док је другу задржао адвокат. Хтели смо да се чујемо са Сашом, али нам је адвокат рекао да су они одустали и да је Саша рекао да му спакујемо беле старке, фармерке и мајицу, да му пошаљемо, те да ће се примопредаја извршити у Мађарској. И обавезно да понесемо 35.000 марака.

Уцена

На крају, породица је пристала на уцену.
- Оставили смо 17.000 марака на уговореном месту, у том хотелу у Мађарској, нашли смо и писмо. Стриц је чекао два дана и на крају се вратио, свестан да је у питању велика превара - каже Душица.

Тужна судбина: УБИЛИ ГА ЗБОГ ОРГАНА

Сестра Душица верује да се брату догодило оно што се десило многим Србима тих година - да је убијен због трговине органима.
- Трагедија се десила на граници с Албанијом. Претпостављам да су му узели органе. Био је здрав момак, спортиста... Сви знамо шта се тамо налазило. Мислим на „жуту кућу“ - сматра Душица.

Курир

"Дан Ветерана - Видовдан"

63. ТРЕНУТАК ВЕЧНОСТИ: Велика промоција књиге о битки на Кошарама и у Русији

Књига српског књижевника Момчића Минића "63. тренутак вечности" преведена је на руски језик и биће промовисана у тој земљи.

Момчило Минић је ветеран и припадник легендарне 63. падобранске јединице војске, који је прошао сва ратишта у бившој Југославији. Промоција књиге која говори о рату на Кошарама заказана је за 25. мај у граду Вороњежу, у организацији Међународног клуба Руско-српског дијалога.

Поред аутора промоцији књиге присуствоваће и још неколико ветерана 63. падобранске бригаде, а руски падобранци, припадници чувене ВДВ бригаде, који ће бити домаћини организоваће заједнички скок са колегама из Србије, назван "Скок пријатељства".

Позван је и амбасадор Србије у Русији Славенко Терзић. Руски падобранци дан после промоције за пријатеље из Србије спремили су посебан програм са обиласком знаменитости града и околине.

Курир

"Дан Ветерана - Видовдан"

Борац са Кошара од свих заборављен

Милош Јовановић из Троштица код Новог Пазара, без услова за живот. Од доживљеног стреса на Косову, тешко се разболео, често је и гладан. За хуманитарца Хида Муратовића Јовановићи један од најтежих случајева.

Милош Јовановић (десно) са мајком и сестром и новопазарским хуманитарцем Хидом Муратовићем

ТУЖНА судбина војника и ратника који се на Косову храбро борио за своју отаџбину...

У засеоку Троштице, удаљеном два километра од Белих Вода и магистралног пута Нови Пазар - Сјеница, у изнајмљеном и дотрајалом кућерку, склепаном од летава и блата, у беспућу и беди, живи породица Милоша Јовановића (38), војника и храброг борца на Кошарама, сада тешког болесника и невољника, кога су сви заборавили.

Уз Милоша су његова мајка Роса (62), тешко оболела од карцинома дојке. Сестра Марина (35), једина здрава, тешком муком у немаштини брине о болесном брату и још болеснијој мајци. Од имовине поседују само краву и неколико кокошака. Ако се изузме Росина социјала од 13.000 динара, других примања немају.

Борио се Милош храбро на Косову, на албанској граници свакодневно је био под НАТО бомбама и ударима терориста из Албаније који су кидисали на Србију, издржао је у рову све до наредбе о повлачењу и жив се вратио кући, али и одмах потом тешко разболео.

- Свега је тамо било, од преживљеног стреса све се у мени пореметило, био сам изгубљен и једва сам стајао на ногама, а потом сам, од психичких, хормоналних и метаболичких поремећаја почео нагло да се гојим. Нисам имао услова да се адекватно лечим, до неких лекова и данас тешко долазим - каже Милош.

Наглашава да је, док се на Косову борио за Србију, имао 80, а сада је тежак чак 160 килограма.

- Тешко дишем и ни тренутак не смем да се одвојим од пумпице која ми олакшава дисање... Лоше се и хранимо, јер немамо могућности да набавимо мени потребну специјалну храну. У оближњој продавници хлеб узимамо "на рецку", дугујемо за три месеца и струја нам је искључивана јер нисмо могли да је платимо - жали се Милош.

Сав терет борбе за преживљавање породице Јовановић на својим леђима носи Милошева сестра Марина, која се због бриге о болесном брату и мајци још није удала.

- У кући немамо воду, ни купатило. Све перем у металном кориту рукама и воду доносим са удаљеног бунара, купамо се у подруму. Кроз оронулу кућу често нам шетају пацови, деси се да некада упадне и змија... Милош не сме и не може ништа да ради, мајка је тежак инвалид, немоћна сам да било шта променим - прича Марина.

Породицу Јовановић посетили смо са новопазарским хуманитарцем Хидом Муратовићем. Свашта је, каже, видео током деценија бављења хуманитарним радом, а Јовановићи су један од најтежих случајева.

- Све им је потребно, од хране до лекова. Кућа прокишњава и хладна је, немају каучеве, за Милоша је потребан посебан лежај, добро би им дошли телевизор и фрижидер, сањају и о веш-машини. Добили су нешто намирница за прву помоћ, платили смо им и дуг у продавници (50 евра), понећемо им и нешто од одеће и обуће, међутим, њима је потребна већа помоћ како добрих људи тако и државе, поготову што кућа у којој живе није њихова и што сваког тренутка може да се сруши - истиче Муратовић, носилац "Златне плакете" нашег листа у акцији "Најплеменитији подвиг".

ПОМОЋ ЗА СОЦИЈАЛУ

Уз помоћ Хида Муратовића, Милош Јовановић је недавно, после дуго времена, "сишао" у Нови Пазар где је почео да припрема документацију за социјалну помоћ која би му, како наглашава, пуно значила у борби за опстанак у забитом селу на падинама Голије. Нада се да надлежни неће много закерати и да ће му и држава за коју се храбро борио бар на тај начин помоћи.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

БРАТ ДО БРАТА: Мали Зејтинлик – Помен на српске хероје

Снијег на Романији ни ове године, на Васкршње задушнице, није спријечио чланове породица, пријатеље и саборце да одају пошту на војничком спомен-гробљу Мали Зејтинлик у Сокоцу. Тамо је смирај нашло скоро хиљаду јунака Одбрамбено-отаџбинског рата.

Брат до брата, отац уз сина, рођаци, пријатељи, саборци – на мјесту вјечне страже хиљаду српских бораца сарајевско-романијске регије и данас достојанство, част, бол.

Брат погинулог борца Радојица Трифковић каже да му је овдје сахрањен брат, као и посмртни остаци 29 убијених мјештана Чемерна. Он подсјећа да су муслиманске снаге 10. јуна 1992. године напале село Чемерно и извршиле покољ 29 мјештана, а да за тај злочин још нико није одговарао.

Милена Кртолина, мајка погинулог борца, у рату је изгубила двоје дјеце, а остала је и без супруга.

Међу друговима који су дали живот за отаџбину и Божидар Марковић из Вогошће. Један од најмлађих. Његова сестра Драгана каже да је имао само 16 и по година, али да није био он једини.

„Било је још његових другова, вршњака, који су се 1992. године придружили и хтјели су да помогну свом народу колико су могли“,са тугом и поносом каже сестра Божидара Марковића.

Ни снијег, ни хладноћа, нису спријечили ратним вихором расељене сарајевске Србе да из свих крајева Српске – Бијељине, Зворника, Братунца, дођу на зимске Задушнице на гробове најмилијих, које уз постдејтонски егзодус нису жељели да оставе ван граница Српске.

Брат погинулог борца Мило Трифковић каже да су тада са собом понијели и кости својих најмилијих и да их нису хтјели оставити.

Радосна Трифковић, супруга погинулог борца, каже да на Мали Зејтинлик долазе на Задушнице, Марковдан, као и када су остале годишњице. Тешко им је, али како додаје, наставиће да посјећују гробове својих најдражих.

Прислужене су данас свијеће и на гробу Јеле Ђуричић, мајке хероине, која је преминула прије 15 мјесеци, а која је годинама свакодневно оплакивала гробове два сина и мужа и, како их је звала, све српске дјеце на Малом Зејтинлику. Светом и поносном мјесту које свједочи о српском херојству у минулом рату.

РТРС

"Дан Ветерана - Видовдан"

Прича о дечаку јунаку: Данас у Москви пројекција филма о Споменку Гостићу

У Амбасади Србије у Москви данас ће премијерно бити приказан документарни филм „Споменко на вјечној стражи“, који је посвећен Споменку Гостићу, најмлађем погинулом борцу Војске Републике Српске.

Аутор филма Миле Савић рекао је Срни да ће ово бити прво приказивање филма о Споменку у Русији, а поводом Дана бораца Војске Републике Српске.

„Срећан сам што ће филм бити приказан у Москви, јер херојство нашег Споменка, његова љубав према српском народу и жеља за слободом, као универзалним правом свих народа, не смију бити заборављени. Веома је важно да се за Споменково херојство чује и ван граница Републике Српске, а поготово у братској Русији“, истакао је Савић.

Он је подсјетио да је прије Русије филм приказан у Србији и Аустрији, те напоменуо да би, након Москве, филм о Споменку требало да буде приказан и у граду Вороњеж 20. фебруара.

Савић је навео да је пројекција филма организована уз свесрдну подршку Амбасаде Србије у Русији и Представништва Републике Српске у Москви.

Пројекцији филма требало би да присуствују представници Амбасаде Србије у Русији, Представништва Српске у Москви, Института руске академије наука, Фонда светитеља Василија Великог, Московског патријархата, Московског државног универзитета „Ломоносов“, Московског дома народа, Савеза „Насљедници побједе“, Српске патријаршије у Москви, те званице из јавног, културног и друштвеног живота.

Филм је снимљен у сарадњи са Борачком организацијом Републике Српске, а претпремијерно је приказан 20. марта у добојском Центру за културу, поводом обиљежавања 23 године од Споменкове погибије.

Петнаестогодишњи Споменко Гостић, који је одбио понуду да се склони од ратних страхота, већ је с комшијама и пријатељима био борац Војске Републике Српске, погинуо је од гранате 20. марта 1993. године недалеко од свог села Јовићи на планини Озрен.

Споменко Гостић сахрањен је на мјесном гробљу Горњи Улишњак, гдје почивају његова мајка и бака. Предсједник Републике Српске одликовао га је Орденом заслуга за народ.

Почетак данашње пројекције у Москви заказан је за 19.00 часова.

Искра, СРНА, РТРС

"Дан Ветерана- Видовдан"

Минут ћутања би трајао две године и 136 дана!

Песма „Креће се лађа француска“ једна је од најпознатијих из Првог светског рата. Међутим, мало ко зна да ми сада користимо искључиво прерађену верзију песме, која се значајно разликује од оригинала, чији су стихови међу најтужнијима из тог периода.

Ова „тугованка“ настала је у Солунском пољу 1917, тадашњој општини Микра која од 2011. не постоји у том облику, јер су је локалне власти сврстале под већу градску област, Терми. А у Микри, где је био логор нераспоређених официра 1917. године, пешадијски пуковник Бранислав Милосављевић је написао песму „Изгнаници“. Неке њене стихове сви знамо, нарочито онај из уводне строфе, „Креће се се лађа француска“.

Песма је била посвећена рањеним српским војницима који су превожени даље од Солунског фронта, на афричко тло, у Бизерту и друге базе које су Французи имали на северу овог „црног континента“. Још после повлачења српске војске кроз Албанију, у ону чувену зиму 1915. на 1916, део српских трупа и нешто мало цивила пребачено је у Бизерту, у коју су довожени и када су почеле борбе на, како се тада звало бојиште код Солуна, „македонском фронту“ или „јужном (европском) фронту“. У француским базама у којима су боравили Срби, организоване су и обуке приспелих добровољаца, рад са инвалидима, културни живот…

Многи, међутим, због немачких подморница (стара реч „сумарен“) нису успели да стигну на то одредиште. И, баш њима је пуковник Милосављевић посветио „Изгнанике“. Песма је први пут објављена у збирци „Мач и лира“, 1922. године. Али, ми и не знамо ту верзују, већ ову нову:

Креће се лађа француска (нова, краћа верзија)

Креће се лађа француска

са пристаништа солунска.

Транспорт се креће Србади,

ратници, браћа болесни.

Полазим тужан, болестан,

помислим: Боже, нисам сам,

и моја браћа путују

да са мном заједно тугују.

Сваки се боји и на трен,

наиће швапски сумарен.

Сви моле светог Николу,

његову силу на мору.

Стара, оригинална верзија, налази се сада пред вама, а у издању збирке „Мач и лира“ из 1930, наглашено је да се ова „данас свима позната песма пева са измењеним текстом“. Овако је изгледа оригинал, уз појашњење да је „маћијо“ = „маћехо“, „војно“ = „војник“:

Изгнаници

Сиње је мора широко,

Широко, хладно, дубоко.

Креће се лађа француска

Са пристаништа солунска.

Одлазе моји другови,

Другови српски витези,

У земљу даљну Африку;

Сви носе тугу велику.

Из своје земље прогнани,

По свету блуде млађани;

Туђино мајко – маћијо,

Збогом занавек Србијо!

Па кад се море заљуља,

Махнито силно удара,

Сви моле Светог Николу,

Његову силу на мору!

Многи ће од њих бити плен,

Кад дође швапски сумарен,

Много је Срба пропало

У мору хладном остало.

Шта ли је Србин згрешио?

Богу се увек молио;

Седам се лета борио;

У рову славу славио.

Узалуд чекаш мајко ти,

Да ти се војно жив врати,

Море је сито – мирује;

Јединца твога – милује!

Огромне жртве: Минут ћутања би трајао две године и 136 дана!

Србија је, према подацима Конференције мира у Паризу 1919., изгубила 1.247.435 људи, односно 28% од целокупног броја становника које је имала по попису из 1914. год. Од овог броја погинуло је или умрло од рана и епидемије 402.435 војника. Приликом преласка преко Албаније умрло је 77.455 војника, у борбама на Солунском фронту 1916.18 године 36.477, побијено или умрло у заробљеништву 81.214, а 34 781 војника умрло од рана или болести на територији Србије 1915. године. Што се тиче цивилног становништва, губици су износили 845.000. Од 200.000 грађана који су пошли за војском преко Албаније погинуло је или умрло преко 140.000 људи. Епидемија пегавог тифуса 1914/1915 однела је 360.000 људи.

Када се посматрају подаци са париске Конференције о жртвама Србије, испостави се да, када бисмо одржали минут тишине за сваког грађанина наше земље погинулог/погинулу у Првом светском рату, ћутали бисмо непрекидно 866 дана, односно две године и 136 дана.

Блиц

"Дан Ветерана - Видовдан"

Потпоручник Лео

Сећање на једног дивног човека, часног официра и хероја одбране Кошаре, Предрага Леовца, који је смртно рањен бранећи границу од шиптарских терориста.

Текст је посвећен њему и објављен у Зову карауле, а слика је из породичног албума породице Леовац.

* * *

Нападом са леве стране од карауле „Морине“ према врху Маја Глава са циљем потискивања терориста према караули „Кошаре“ командовао је потпоручник Предраг Леовац. Добри момак из Пљеваља, на функцији командира вода 53. граничног батаљона, био је омиљен међу војском којом је командовао и они су га следили и безусловно слушали и поштовали. Ценили су га јер се и након тешког рањавања вратио међу своје војнике на граници са Албанијом, иако то није морао.

С обзиром на то да није добро познавао терен, као испомоћ му је додељен командир карауле „Морина“ Анђелковић, који га је током усиљеног марша према Маја Глави упитао:
– Шта ви мислите, господине потпоручниче, о свему овоме?
– Немој ми персирати, командире, нема потребе за формалностима у овој ситуацији. А, шта мислим? Не знам. Трудим се да не мислим ништа. Имамо задатак и на нама је да га извршимо.
– Знам ја то, него, питам се, ево, нападају ваш рејон већ три дана и ништа. Узели су два брда и то је то. Ни макац даље. Не схватам…
– Када би они, мој Анђелковићу, знали да цео овај простор брани тек стотинак људи, и то добрим делом младе војске, прегазили би нас. Сигуран сам да Шиптари немају појма ни ко брани овај терен, ни колико нас је ту јер, кажем ти, да знају, не бисмо их у трку зауставили све до Ђаковице.

* * *

Тридесет и шест војника, раширених у линији, кренуло је у чишћење терена према Маја Глави са намером да овај врх врати под своју контролу, у нади да ће им у исто време стићи обећана и очекивана помоћ са друге стране, из правца Шкозе.
– Ово неће бити добро – више је себи у браду, него обраћајући се другима, рекао Леовац.
– Молим? – пришао му је Анђелковић.
– Гледам ово брдо. Шума, па чистина, и онда онај камењар тамо. Широко је, а са једне стране стрма увала док је са друге близу граница. Ако су се ту укопали, тешко ћемо проћи.
И пре него што је добио одговор запуцало се негде изнад њих.
– ЛЕЗИ! – издао је наређење Леовац те са осмехом погледао у свог пратиоца: – Па не морам ја баш увек да будем у праву!

Цео кишни дан протекао је у одмеравању снага. Пар корака напред, пуцање, па исто толико назад. Војници су били уморни и морал је полако почео да пада јер ништа од онога што су радили није давало резултата. Леовац је морао брзо да одлучи шта чинити и донео је решење које је сматрао најбољим. Одлучио је да остане са већином људи на терену док је остале послао у базу по муницију и храну.
Предвођени својим потпоручником граничари су тог дана без вечере полегали на мокру земљу, пуштајући да их киша, која је немилосрдно падала, умири и успава. На све се жив човек навикне. На рафале, опасност, смрт, а да неће на кишу и хладноћу.

Следећег јутра стигла је поражавајућа вест да муницију и храну неће добити јер је патрола упала у заседу и три војника су избачена из строја. Леовац је, неуобичајено за њега, псовао све по списку, и одлучио да се свим силама удари на терористичке линије на Маја Глави. Ношени адреналином који их је ојачао и предвођени храбрим старешином, војници потиснуше терористе на другу линију, али крај задатка није се ни назирао. Маја Глава је и даље стоички стајала испред њих пркосећи им скоро исто колико и сазнање да ће и другу ноћ провести под ведрим небом и без хране.

Трећи дан на терену Леовац је дочекао нервозан. Узео је моторолу, позвао базу и кршећи правила комуникације директно упитао:
– Па добро, мајку му, да ли ви мислите да покријете артиљеријом испред нас, или не?
– Знаш каква је ситуација!
– Знам, али се онда за ову коту можете сликати. Ми не можемо да мрднемо одавде. Људи су гладни и уморни. Уколико у наредних пола сата не извршите артиљеријску припрему, ја повлачим своје људе па нека дођу они из Генералштаба и покажу како мисле да се освајају овакве чуке.
– Лео..
– Пола сата! – дрекнуо је потпоручник Леовац преко мотороле, а затим утишао везу јер је знао да ће га звати ко зна колико пута. Међутим, није погрешио у процени. Након двадесетак минута започело је гранатирање врха изнад њих.
– Анђелковићу, узми моторолу и наводи артиљерију!
Следећа два удара били су прецизнији и истерали су терористе на чистину.
– Е, тако! Сад може да се ратује! Војско, за мном!!! – наредио је потпоручник Леовац и у стилу старих српских војвода и генерала кренуо у јуриш предводећи своје војнике који су га охрабрени његовим примером пратили у стопу.

Леовац је прескочио једно стабло и нашао се између двојице терориста изненадивши их. Брзо је реаговао и једног одмах избацио из строја, док је другог елиминисао гра¬ничар који га је пратио. Бацио је поглед према врху. Био је близу, толико да му се учинило да ће, ако пружи руке, моћи да га загрли. Шиптари су се панично повлачили према граници док је Леовац грабио последње десетине метара. Већ је видео себе како јавља команди да је задатак испуњен. Приметио је да се са друге стране води борба око Шкозе и застао како би део војника усмерио на ту страну.

Застао је да више никада не крене. Осетио је као да га је нешто пецнуло у врат и то место је притиснуо дланом. Насмешио се и кренуо најближем до себе да каже Откуд муве у ово доба године, али је, уместо речи, из уста испљунуо крв. Спустио је руку са врата, а цела шака се црвенела. Осе¬тио је како му животна течност излази из вратне жиле у снажним млазевима односећи са собом снагу. Губио је кисеоник, а крви је било све мање. Метак, испаљен са висине из снајпера, погодио га је у врат и прошао кроз тело поред самог срца. Предраг Леовац сручио се на земљу.

Један од војника одмах му је притрчао. Са себе је поцепао део платна како би потпоручнику обмотао око врата у нади да ће зауставити крварење. Четири војника ставила су Леовца у шаторско крило, а са њима су, као обезбеђење, кре¬нула још четворица. Радио-везом јавили су да је потпоручник тешко рањен и одмах су према њима кренули из базе са носилима. Срели су се на половини пута.Почела је трка са смрћу. Војници су знали да су мале шансе да Леовац преживи, али докле год је било и најмање наде, чинили су све да спасу вољеног старешину. Држали су страшан, готово неиздржив темпо, стално се смењујући да не би губили на брзини. Често су у трку проверавали да ли је жив. Био је. Још увек су били испред смрти на пар корака и пар секунди. То у оваквим тркама није мало, али у многим случајевима није ни довољно.

У бази их је чекао упаљени санитет и командир Анђелковић поред возила. Војници су скоро у трку носила са Леовцем убацили у возило и возач је дао гас. Ипак, за тај један трен колико је требало да се затворе врата, смрт је смањила разлику. Свима који су били ту учинило се да је Леовац на трен отворио очи и да се насмешио. Или су бар тако желели.
Возило је јурило макадамским путем према Ђаковици. Возач се борио са кривинама, а доктори са смрћу покушавајући да одрже потпоручника у животу. Ипак, она је дошла по своје. Још јој нико није успео побећи. Ђаковица је била сувише далеко.
Кошаре су одлучиле о судбини потпоручника Леовца. Нису му дозволиле да их жив напусти. Умро је након неколико километара и његова је душа, баш као и душе многих његових граничара, остала да лута Кошарама.

Када је радио-веза закрчала сви су се тргли. Четири речи одјекнуле су између њих – Нашег Леовца више нема. Мук. Нико од њих који су се нагледали толико смрти и недаћа претходних дана није могао да поверује. Отишао је један од најбољих. Кажу да је тај дан последњи у којем је командир „Морине“ пустио сузу.

ДЕО ИЗ РОМАНА "ЗОВ КАРАУЛЕ" - Аутор, Ненад Милкић

"Дан Ветерана - Видовдан"