Ратни војни инвалиди: Док смо гинули, били смо добри

Извор: Вести 011 30.12.2011.


Уместо новогодишњег или божићног поклона, власти у Србији су одлучиле да ратне војне инвалиде и породице погинулих припадника војске ратова од 1991. године “почасте” ревизијом свих решења преко којих око 17.000 људи прима помоћ од државе!

Наиме, према предлогу измена Закона о основним правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица Министарства за рад, борачка и социјална питања, извршиће се преиспитивање уверења, потврда, медицинске и друге документације на основу које је признато право на војни инвалидитет. Исто важи и за проценте инвалидитета. У том поступку обавезно се прибавља нови налаз и мишљење надлежних лекарских комисија.

Предраг Ивановић, председник Савеза ратних војних инвалида Србије, каже за “Вести” да већ има по педесетак позива дневно људи који су збуњени најавом ревизије.

- Сви су да би остварили права већ прошли најмање две лекарске комисије, а сада ће ваљда лекари утврдити да ли су им у међувремену израсле руке или ноге или су се неки дигли из мртвих. Друго, питање је како ће неки доћи до документације јер не само да су јединице у којима су били укинуте, већ више не постоје ни те војске: од ЈНА, Војске СРЈ, Војске СЦГ, Територијалне одбране… Да није тужно, било би смешно на који начин се држава понаша према људима који су погинули или су дали део тела бранећи је – каже огорчено Ивановић.

Према његовим речима, корисницима ових услуга не прети само беспотребно малтретирање по лекарима и прикупљање документације, већ и опасност да током процеса ревизије остану без ове помоћи, јер по важећем закону, током трајања ревизије обустављају се све исплате.

- У Министарству су недавно изјавили да новац за инвалиде није проблем, па ако то није мотив, мада мислимо да јесте, онда су ваљда злоупотребе. Али, зар није могла да се направи Ревизорска комисија у оквиру Министарства која би проверавала све сумњиве работе. Зар због стотинак превараната треба кажњавати 17.000 људи и њихове породице – пита с правом Ивановић.

- Док су ратни војни инвалиди у земљама у окружењу у рангу хероја, дотле смо за ми за Србију и даље ратни профитери или криминалци који су отишли на ратиште да би крали. Тужно, јако тужно – закључује Ивановић који не искључује и масовне протесте ратних војних инвалида и породице палих бораца.

Дуг државе 23.000.000 €

Ивановић каже да ратни војни инвалиди и породице погинулих имају проблем у наплати свих принадлежности, а држава им до сада дугује око 23.000.000 евра.
- Сви који су се судили, добили су спор, али многи су поверовали властима да се тај дуг може решити и ван суднице и даље чекају – каже наш саговорник.

Шта ће нам легитимације?

Новина у измењеном Закону о ратним војним инвалидима и породицама погинулих јесте издавање легитимације.

- Једино што нико не зна да нам каже јесте шта ћемо са тим легитимацијама. Да ли да нас свакодневно подсећају да смо страдали у рату. То знамо и без тога – каже Предраг Ивановић.

Инвалиднине и до 700 евра

Највише новца добијају инвалиди прве категорије – 70.429 динара (око 700 евра), затим друге – 51.413, док инвалиди десете категорије добијају нешто више од 40 евра – 4.266 динара.

- Недавно је један званичник Министарства за рад, борачка и социјална питања изјавио да неки ратни војни инвалиди добијају и по 200.000 динара и да не схвата што су незадовољни. То је тачно. Али, сваки од њих би тај новац одмах мењао само да добије назад барем један део тела – каже Предраг Ивановић и наводи да је велики проблем одређивања степена инвалидитета.

- Човек коме су у рату разнете гениталије по правилнику није инвалид 100, већ само 80 посто. Алал им вера на процени – закључује Ивановић.

САРАДЊА ?????????

Беседа - НА АВИОНЕ! Аеродром Лађевци, 24.03.1999.

Беседа

Обраћање команданта
Срета Малиновића,
пилотима 98. јуришног пука
пред борбено полетање
Аеродром Лађевци, 24.03.1999.

Синови моји драги, Тигрови 98. јуришног пука!
Летесмо до данас хиљаде летова изнад наше отаџбине,
летесмо и уживасмо у њеној лепоти из ваздуха.
Али данас, данас вас не водим на један такав лет,
данас вас водим на лет са којег се можда нећете вратити.
Можда је ово лет у смрт, али не обичну, већ часну,
са хиљаду километара на час. То је привилегија само нас одабраних.
И данас као необројено пута у нашој историји,
не наређује наша команда.
Србија нас зове анђели моји челични!
Иста она у којој проведошмо наше најлепше дане.
Србија зове!
Испод наших крила остаће наши градови,
наша деца, жене, мајке и очеви.
Не бацајмо љагу на наш образ,
нека вас води гесло са наше ратне заставе,
заставе 98. Јуришног пука:
ОТАЏБИНА ИЗНАД СВЕГА!
То гесло смо заједнички изабрали,
покажимо да нам је оно и на срцу.
Знам драги моји, да данас нема теже ствари на свету
него бити пилот ратног ваздухопловства.
Ни теже ни поносније!
Ја вам не могу обезбедити станове, веће плате, бољи живот.
Обезбедићу вам лет у вечну славу,
у коју ћу вас ја лично повести!
Зато за мном, крило уз крило као небројено пута до сада.
За част професије, за образ отаџбине.

НА АВИОНЕ!

Пакао Србских Јунака

Србски Јунаци,припадници Војске и Полиције, који су 1998. и 1999. годину провели у реону Карауле Кошаре,дуж Србско-албанске границе,Косова и Метохије и имали среће да се врате живи, знају како изгледа ПАКАО. Многи од њих и данас „живе пакао“.

Они Србски јунаци, које је Господ Бог изабрао да својом крвљу залију Свету Косметску земљу, преко ратног пакла су стигли у Божији рај.Они су бранили Србију својим телима и молитвама пред Господом.
Молимо Господа да „оне“ који покушавају да још једном убију Србске јунаке,а са њима и Косово и Метохију, ОПОМЕНЕ, приведе на Свој суд, и „све“ који данас игноришу њихову борбу и жртву за Србију. ОПОМЕНИ Господе „оне“ који верују да за „њих“ на земљи нема одговорности.

На срећу Србије и наших Јуначких синова, постоји још један суд. Суд у коме нема „заштићених сведока“. Суд Господа Бога у чијој су пороти Пећка Патријаршија, Грачаница, Високи Дечани, Свети Архангели, Богородица Љевишка и све Србске Светиње,које су пуне душа оних који поклонише своја срца Светом Србском Срцу, КОСОВУ.
У Име Оца и Сина и Светога Духа Амин.

Споменка Гостића сахранити у РС - Дечак у одбрани Отаџбине

Реаговање бораца на писање „Новости“ о споменку петнаестогодишњаку са Озрена, који је погинуо марта 1993. године


БАЊАЛУКА - Борачка организација РС покренуће иницијативу да се посмртни остаци Споменка Гостића, младог хероја отаџбинског рата, са планине Озрен, односно дела који припада Федерацији БиХ, изместе на територију Српске. Борачка организација реаговала је после приче коју су „Новости“ објавиле о 14-годишњем Споменку Гостићу, који је погинуо 20. марта 1993. године у селу Јовићи, на планини Озрен, као припадник Војске РС.

Пантелија Ћургуз, председник Борачке организације, каже за „Новости“ да посмртни остаци овог младог хероја морају да буду сахрањени на подручју РС уз све војне почасти.

- Ангажоваћемо све институције РС. Планирамо да се обратимо председнику Додику, премијеру Џомбићу и ресорном минситарству РС - поручује Ћургуз.

Један од Споменкових вршњака са Озрена Велибор Трипић присећа се почетка рата у БиХ и свог настрадалог друга.

- Село Јовићи, у којем је Споменко живео са мајком, било је окружено насељима са већинским муслиманским живљем. Те 1992. године рат је започео и на овом подручју. Споменкова мајка је умрла, а на почетку ратних сукоба Споменко и ја се добровољно пријављујемо у српску војску и постајемо курири - присећа се Трипић.

Под кишом граната испаљених на Јовиће са муслиманске стране у септембру 1992. године гине Споменкова бака и он остаје сам.

- Једину заштиту имао је у војсци. Са курирских задатака „унапређују“ га у снадбевача храном. Поверена су му коњска кола, а заповест је била да развози храну по дугој одбрамбеној линији према Маглају. Тако је Споменко свакодневно, помоћу два коња, јурио од рова до рова. А онда се догодила трагедије - улетео је у минско поље. Гину коњи, а Споменко пролази са повредама. Чим се опоравио поново се ставио на располагање војсци. Био је десна рука команданту одбране. Због офанзиве муслиманских снага војска и народ се повлаче и Јовићи су опустели, али Споменко остаје са неколицином војника да брани село, да се успостави линија и врате изгубљени положаји - сећа се Трипић.

После смиривања ситуације на том делу ратишта Споменко остаје са војницима-тобџијама. У марту 1993. од гранате испаљене са муслиманске стране наш јунак је смртно рањен. Тада је погинуло још пет српских бораца.

Споменко Гостић је издахнуо на брду Висићи, а сахрањен је касније са својим саборцима на сеоском гробљу Јовићи, које припада маглајској општини. Данас се то село граничи са Бочињом, за коју тврде да је упориште вахабија.

ПОНУДА ИЗ ПАРИЗА

СПОМЕНКА је на ратишту упознао један Србин који је живео у Француској. Гледао га је на неком ТВ каналу и дошао из Париза са намером да га одведе кући и - усвоји.
- Споменко ми је причао да је позив одбио речима: „Док моја нога са саборцима не ступи у Маглај ја не идем одавде“. Французу се захвалио на позиву и животу у Паризу, а овај га је частио са две штеке цигарета - присећа се разговора са Споменком Велибор Трипић.

ДАН СВИХ СРБСКИХ РАТНИКА - ВИДОВДАН

Ваљало би кад би ова идеја о дану ратних ветерана на Видовдан заживела и као дан свих Србских ратника,како у Србији тако и ван ње.Треба питати браћу из Републике Србске шта мисле о томе и ко зна можда они покрену питање и дају пример осталима како треба радити,без политике наравно.

РАТНИ ВЕТЕРАНИ - отаџбина их понизила

Извор - Исцељење траума,блогер


Између 400.000-500.000 ратних ветерана који су током распада Југославије учествовали у ратним дејствима у Хрватској, Босни и на Космету, за државу Србију и ово друштво и даље представљају непотребан терет – ваљда мисле да ће санкције, рат и све ружно што нам се дешавало од ‘90-их па до данас нестати, ако се праве да ратни ветерани не постоје. Па наравно да неће.
У том негирању отишло се толико далеко, да се чак рутински врше и физичке ликвидације свих ратних ветерана који би се “дрзнули” да случајно помену да су као припадници Војске Југославије учествовали у рату у Републици Српској. А јесмо учествовали.

Императив државе и друштва постали су антиратни профитери – корумпирани политичари, министри, владини службеници, бизнисмени, судије, лекари, професори, полицајци, безбедњаци… и овој листи можете додати све оне који ово друштво намерно спречавају да крене даље. Ако нисте припадник неке од “мафија”, онда се сматра да и не вредите много.

У том и таквом друштву, у заједници људи која је дупло суровија и крволочнија него што је то било које ратиште, ратни ветерани су понижени, гурнути на маргину друштва и заборављени. Масовна незапосленост, осећај одбачености, породични проблеми, ратне трауме и нарочито тежак живот ратних војних инвалида, довео је до тога да све већи број ветерана губи битку са животом, док неки свој живот завршавају самоубиством.

Преживели су ратишта, да би их отаџбина због које су ратовали понизила и отерала у смрт.