Поклонимо им се - Мртве не заборавите, живе поштујте

Поклонимо се обичном борцу – СРБИНУ, војнику, о коме новине не писаше, о коме пјесме не испјеваше… Слава им и до неба хвала!

Поштујте браћо и сестре СРБИ оног што живот за СРПСТВО даде! Поштујте оног што се из земље борио, у земљи године проводио и у земљи погинуо!

Поштујте оног што се није сликао! Поштујте нашу браћу, Божије борце, што од униформе имаше оно што им дадоше и што нађоше!

Поштујте НЕНАДА, БОРУ, ДИМИТРИЈА, ДРАГАНА, СТОЈАНА, ЈОВАНА, МИШУ и остале које не красише бјесне униформе и сликање на бојишту.
Свјећу запалите палом борцу којег познаваше само његови ближњи. Поштујте и Богу се помолите за његову душу.

Поштујте оне што леже на гробљима широм наше земље. Окупиране и неокупиране. Поклоните се жртвама СРБИНА који није имао звучне надимке. Који није у рат ишао бјесним џиповима. Који није спавао у креветима.

Захвалите се, како ми кажемо, обичном борцу СРБИНУ! А не да он није био обичан, него је био један од најбољих. Један од најхрабријих. Један од од нас милиона!

Поклонимо се СРБИНУ војнику, полицајцу, о коме новине не писаше, о коме пјесме не испјеваше.

Поклонимо се сестри СРПКИЊИ која са нама на линији све патње прође. Која шминку не знаше! Којој је једини парфем био зној и крв брата СРБИНА! Која нам ране видаше! Која у себи плакаше али нам осмјех охрабрења пружаше!

Устанимо и наздравимо Биљани, Сањи, Весни и свим сестрама нашим које своју младост и провод замјенише борбом за слободу СРПСКОГ рода!
Устанимо и Бога замолимо за покој душе СРБИНА који није од рата виле градио. Који није рат уновчио! Који није камере и фотоапарате у бој носио! Јер браћо и сестре ако се гине коме је до снимања?

Запалимо свјеће за оне живе и погинуле.

Запалимо свјеће и не заборавимо их јер код њих је истина! Истина о борби СРПСКОГ народа!
Код њих је и оно што сваком од нас треба. Јер они држе тајну спасења СРПСКОГ рода!
Од њих учимо како треба СРБИН бити! Од њих тражимо упуства за даље!

Нису се они звали разним именима дивљих и питомих животиња. Они су се називали браћом СРБИМА! Нису се китили разним марамама и ознакама! Они су имали једну ознаку, ознаку која се видјела на даљину! Њихова је ознака била СРБИН! Њихове гаће су биле прљаве, скорене од зноја, од прљавштине. Њихове чарапе су се од нескидања чизама у камен претварале. Они су јели са пацовима. Они су киснули и на њима се сушило то што покисне! Они су јели шта им се да. Они су ћутали и кроз борбу су причали. И испричали најљепше приче СРПСКОГ народа!

Зато вас молим браћо и сестре! МОЛИМ ВАС АКО БОГА ЗНАТЕ!Не величајте тамо неке а знате на које мислим! Не величајте јер тиме умањујете стотине хиљада погинулих СРПСКИХ ЈУНАКА!Јер они су били, вјерујте ми, знам… једини СРБИ СРБИМА!
И зато им одајмо почаст ако више ништа не можемо да урадимо!

ЧАСТ МИ ЈЕ БРАЋО И СЕСТРЕ, С КОЈИМ САМ СЕ БОРИО И С КОЈИМА НИСАМ А КАО ДА ЈЕСАМ, ЧАСТ МИ ЈЕ И ДИКА ШТО САМ ВАС ЗНАО! ЧАСТ МИ ЈЕ И У ИСТО ВРЈЕМЕ ЖАЛ, ШТО НИСТЕ СА НАМА! ЈЕР САД НАМ ОПЕТ ТРЕБАТЕ!НЕКА ВАМ ЈЕ ВЈЕЧНИ СПОКОЈ И ОД СРЦА ХВАЛА!

Пише: Борац Републике Српске

И "усташе" примају пензију

Хрватска годишње даје 45 милиона евра за пензије бившим НДХ војницима

За пензије више од 13.000 војника некадашње Независне државе Хрватске и чланова њихових породица се годишње издваја више од 45 милиона евра, показују подаци хрватског Завода за пензионо осигурање.

Некадашње усташе, данашњи "пензионери"

Усташки "поглавник" Анте Павелић

Парада усташа

Директор Хрватског државног архива Влатка Лемић изјавила је да та институција од 1993. издаје потврде о учешћу у оружаним снагама НДХ. До краја прошле године је захтев за издавање потврде о учешћу у оружаним снагама НДХ поднело 1.683 особа из Хрватске и Босне и Херцеговине.

Хрватски парламент је 1993. усвојио измене и допуне Закона о пензијском и инвалидском осигурању, којима је припадницима оружаних снага НДХ, названим у том закону "домовинска војска", омогућено да им се свака година проведена у оружаним формацијама рачуна као две године радног стажа. Исти критеријум је примењен на године проведене у ратном заробљеништву.

Младе усташе

Влатка Лемић тврди да је око 70 одсто грађана који су затражили потврду добило негативан одговор, јер се већина војне грађе НДХ чува у Београду, у Војном архиву Министарства обране.

У Заводу за пензијско осигурање су навели да су за издавање уверења о припадности оружаним снагама НДХ надлежна два удружења грађана - Друштво ратних ветерана Хрватски домобран и Друштво бивших војника регуларне хрватске војске.

Тим удружењима су заинтересовани морали доставити потврду Хрватског државног архива или неки други документ, по могућности изворни, да су били припадници снага НДХ.

Овако су усташе стекле пензију

Они који нису имали никакав писмени документ о припадности тим снагама морали су приложити своју фотографију из оружаних снага НДХ или потврду надлежног Уреда за одбрану и оверене изјаве два сведока.

У Заводу за пензијско осигурање тврде да потврде два удружења грађана саме по себи нису биле довољан доказ за остварење повлашћене пензије, већ је посебно тело Завода спроводило доказни поступак, после чега се доносило решење о пензији.

Шта народ мисли о споменику жртвама и браниоцима 1-део

Не очекујем од политичара ама баш ништа. Него од, првенствено родитеља, па и од остале браће по оружју да дођу овде поред споменика и да искажу своје мишљење. Ето то очекујем. Зато сам и снимио ово!!!

Србија да плати 950.000 евра због рушења хеликоптера, Шишић: Не знам ништа о томе

Апелациони суд у Риму пресудио да Србија плати 950.000 евра због рушења хеликоптера ЕЕЗ. Вест из Италије сазнао преко интернета. Без обавештења од наших државних органа.

САСВИМ случајно, пензионисани пилот Емир Шишић (50) на интернету је у среду наишао на вест у којој се помиње његово име. Стегло му се грло, први пут после пет година, колико је протекло откако је изашао на слободу после одслужене казне за рушење хеликоптера ЕЕЗ (Европске економске заједнице) 1992. године. Његово име поново се помиње у старом контексту.

Трећи апелациони суд у Риму, наиме, ових дана обавезао је Србију да исплати одштету од 950.000 евра због хеликоптера Европске економске заједнице, обореног пре 21 годину у Хрватској, током рата. Тада су погинула четворица италијанских дипломата и један француски припадник војске.

Овај случај већ је био затворен, али је поново активиран после жалбе породица погинулих чланова мисије ЕЕЗ. Најновијом пресудом италијански суд, на основу командне одговорности за обарање хеликоптера ЕЕЗ, осудио је у одсуству на по 28 година затвора пензионисаног генерала ЈНА Љубомира Бајића и потпуковника Добривоја Опачића.

Пре њих осуђен је Шишић, који је као пилот „МиГ 21“, погодио ту летилицу. Србија је као наследница ЈНА позвана да исплати одштету породицама страдалих у износу од готово милион евра.

- Нисам до сада о томе добио никакво обавештење од наших државних органа, а ни од италијанског правосуђа - рекао је у четвртак „Новостима“ Шишић, пензионисани пилот који је пре пет година, после изласка из затвора, добио посао у Дирекцији за цивилно ваздухопловство у Београду.

У време обарања хеликоптера ЕЕЗ, потпуковник Опачић био је први надређени мајору Шишићу на аеродрому Жељева у Бихаћу, одакле је „МиГ 21“ полетео. Осуђени генерал Бајић био је тада командант Пете армијске области, док је пуковник Божидар Мартиновић, командант оперативног центра противваздушне одбране у Београду, ослобођен оптужби.

Бивши начелник Генералштаба ЈНА Благоје Аџић у међувремену је преминуо и није дочекао пресуду. Четворица челника ЈНА претходно су, 2008, ослобођена оптужби за авионску несрећу, вишеструко убиство и покушај убиства, због недостатка доказа, али су породице погинулих уложиле жалбу, што је на крају довело до овакве пресуде.

До најновије пресуде италијанског суда, мајор Емир Шишић био је једини који је одговарао за обарање летилице ЕЕЗ. Њега је најпре у одсуству осудила Хрватска на 20 година затвора, због чега је по њеној потерници ухапшен у Мађарској 9. маја 2001, када је прешао границу да набави лекове.

У екстрадиционом притвору у Мађарској провео је 13 месеци, а на захтев Италије испоручен је тој земљи. Тамо је првобитно осуђен у на доживотну казну затвора, али је Апелациони суд смањио казну најпре на 15, а потом на 12 година.

У италијанском затвору „Ребибија“,Шишић је провео четири године а затим је добио дозволу да остатак казне служи у Србији, у Сремској Митровици. Пуштен је условно 2008. године.

Пошто је после седам година поново закорачио у слободу,Шишићеве прве речи биле су да му је са професионалног становишта савест чиста.

- Један италијански пуковник рекао ми је да би урадио исто што и ја. И сваки мој колега би то урадио, ја сам тада поступио по дужности, био сам тога дана дежурни - казао је Шишић.

Данас, пет година доцније, тај догађај ретко се помиње у кући новосадске породице Шишић. Емир и Весна посветили су се потпуно кћеркама Ирени и Ади које имају 26, односно 21 годину. Лете заједно само у породичним сновима. И даље видају ожиљке због година које им је отео рат, оног 7. јануара 1992. године када је, игром случаја, баш Емир био дежурни пилот.

Новости

Сећање на злочин у Грделичкој Клисури - видео

Гробови Срба у долини смрти

И данас, скоро сто година од почетка Првог светског рата, потомци српских бораца из отаџбине траже по Словачкој гробове својих најмилијих. Помажемо колико можемо да утврдимо истину о страдању наших људи и да сачувамо сећања на Србе који су као заробљеници или војници страдали у ослободилачком рату. Подигли смо им споменик као захвалност српског народа својим херојима!

Овим речима се Стане Рибић, председник Удружења Срба у Словачкој, обратио члановима српске делегације која је током прошле недеље положила цвеће на српске гробове у Великом Међеру у Словачкој.

За време Првог светског рата Срби су на подручју Словачке доживели тешка страдања. Пре свега у заробљеничким логорима – у Нађмеђеру или Великом Међеру, Дунајској Стреди, Шаморину и у другим местима.

- У логору није било масовних убистава, али је било масовног страдања. Срби су умирали од тифуса, глади и исцрпљености. У логорима у Словачкој умрло је око 8.000 српских заробљеника, а у Великом Међеру највише, 5.500 Срба – сведочи др Небојша Кузмановић, који истражује страдања Срба у Словачкој.

КЊИГА И ФИЛМ

Александар Невери, градоначелник Великог Међера, одлучио је да на стогодишњицу Првог светског рата са словачким Србима објави књигу „Српско гробље“, да се уради документарни филм и преуреди ово меморијално место, како би било и историјски споменик.

О страдању Срба први је писао историчар Ристо Ковијанић, који је тврдио да је „Аустро-Угарска дала велики допринос културном варваризму“. Учесник је три рата, а тамновао је у два концлогора. Један од њих био је управо логор Нађмеђер, у коме је био од 1916. до 1918. године. Искуства из тог периода је описао на словачком и српском у књизи „Нађмеђерска – долина смрти“, са поднасловом „На гробовима 6.000 српских мученика“. Саставио је и први списак жртава овог логора.

- На гробљу је, по Ковијанићу, само за два месеца – од 20. децембра 1914. до 20. фебруара 1915. – пало преко 2.900 Срба, које су „сахранили“ у 155 безимених дунавских мочвара. Концлогор у Великом Међеру је био затвор за војнике, али и целе породице из Србије и Црне Горе, које су дале добровољце у српску војску – наглашава Стане Рибић, лидер српске заједнице у Словачкој.

Званично гробље у Нађмеђеру је настало 1918. године као део италијанског ратног гробља. Како никада није урађен списак сахрањених Срба, њихова имена могу се читати са надгробних споменика: „Овде почива Вуко Неимаревић, умро 1917. Споменик подиже његов брат Момчило.“ На гробу Николе Бојића натпис је нечитак. На неким плочама пишу само иницијали, рецимо – М. Глишић, или број покојника – 1520.

Гробље је било заборављено и запуштено све до 2002. године, када су га уредили Срби из Братиславе. О српском гробљу Велики Међер, после Зејтинлика највећој српској гробница изван отаџбине, најпре је бринула Краљевина СХС, која је означила гробове и саградила малу капелу, а потом држава Чехословачка, која је у томе била крајње аљкава. После распада ЧССР и СФРЈ гробље су посећивали само представници Удружења бораца ослободилачких ратова и православни свештеници из Комарна.

- Када сам 2001. године посетио Велики Међер, био сам шокиран оним што сам видео. Гробље подигнуто на крају насеља постало је део вароши. Половина српског гробља је на захтев локалних обожавалаца паса претворена у тркалиште за кучиће – локална мађарска самоуправа цело гробље је изнајмила месном кинолошком друштву, које је ту направило псеће тркалиште. Друга половина гробља је била обрасла травом, а капела руинирана – говори и данас узбуђено др Кузмановић.

Почетком октобра 2001. званична власт у Братислави анулирала је срамну одлуку локалне самоуправе у Великом Међеру.

- У међувремену, српско удружење „Светозар Милетић“ је реновирало гробље и изградило спомен-плочу, на којој пише: „Српским мученицима страдалим 1914-1918. Српски народ“ – поносан је др Кузмановић.

Од 2004. године, сваког новембра, на Дан примирја у Првом светском рату, и сваког Видовдана, српске делегације полажу венце и одају почаст страдалим Србима у Великом Међеру. Прошле године је градоначелник прихватио и иницијативу удружења да улица на којој се налази српско гробље понесе назив Српска.

СПОМЕНИЦИ

На тлу Словачке постоји осам споменика српских страдања – места Комарно, Трнава, Жилина, Илава, Банска Бистрица и Шаморин имају војничко гробље са непознатим бројем погинулих војника Краљевине Србије. У Тренчину се налази споменик са костурницом подигнут 1928. у коме је сахрањено 56 Срба, бораца Првог светског рата.

(Вечерње новости)

Србин. инфо

Држава заборавила ратне ветеране

Велики број грађана Србије, мобилисаних деведесетих година, без посла, нарушеног здравља и без одговарајуће подршке отаџбине на чији позив су обукли униформе

Драган Марјановић, Бранко Стевановић, Драган Марјановић и Радомир Миливојевић Рођа (Фото Б. Нововић)

Ваљево – Драган Марјановић (56) дошао ја на разговор за „Политику“, јер тог дана није имао посла за надницу. Испорука угља за једну приватну котларницу, како му је речено, касни до даљег. Овај негдашњи радник пропале ваљевске штампарије средином 1991. године добио је позив за мобилизацију. Пуна три месеца био је на ратишту као припадник тенковске јединице, а у време НАТО агресије 85 дана провео је на теренима Памбуковице.

Док разговарамо ломи прсте, врти се на столици и прича да је приликом једне и друге мобилизације код куће оставио жену са двоје деце од којих нико није имао посао. Осећао се, вели, као да их је издао и оставио саме у некој пустињи.

– Када сам се коначно вратио кући, задовољан што сам жив и здрав, понадао сам се да ће ми се и држава на неки начин одужити. Понудити посао и дати одређену новчану надокнаду. Међутим, до данас ништа од тога – ни помоћи, ни пара нити било каквог поштовања. У међувремену сам покуцао на врата неколико предузећа, али када су сазнали да сам ратни ветеран истог трена су ми се захвалили. Супруга и ја немамо здравствене књижице, што је с обзиром на наше године права траума. На срећу, деца су заштићена. Срце ми је ослабило од силних стресова и да није било прегледа које је организовало наше удружење из Ваљева, не знам како би се све завршило. Све ово што се дешава мени и мојим друговима са ратишта је велика брука и срамота за државу – прича овај бивши графичарски радник и ратни ветеран.

Бранко Стевановић (52) из ваљевског села Бабина Лука, радник угашене трговинске куће „Дива“, на ратишту је провео пуних седам месеци. И он је тада кући поред старих родитеља, који су убрзо умрли, оставио жену и двоје деце. Живели су од пољопривреде, али земља без снаге и вештине не даје род.

– На терену у врло конфузној и опасној ситуацији ниједног момента нисам помислио да дигнем руке од свега и вратим се породици. Речено нам је да треба да бранимо отаџбину, што сам прихватио као свету обавезу и велику част. Међутим, када се све завршило ни части ни почасти, већ само понижења и увреде. Немам ни здравствену књижицу, јер су ми тражили из Фонда за здравствено осигурање да уплатим 200.000 динара, колико не могу да уштедим ни за десет година, уколико бисмо пили само воду. Тако смо ја и моја жена одавно заборавили како изгледају лекари. Ето то се дешава мени који сам 88 пута дао крв како бих помогао другима – прича Бранко, подсећајући да је доживео и то да је скоро 100 пута писао Дирекцији за земљотрес у Ваљеву, да му поправе кућу која му је саграђена по систему „кључ у руке“. Каже да није омалтерисана и у којој је столарија уграђена од шперплоча, тако да се укућани осећају као да су у некој склепаној ветрењачи.

Још један Драган Марјановић (61), али бивши радник ракетног програма „Крушика“, присећа се да су једно јутро 1991. године на фабрици затворили улазне капије и уручили му позив за мобилизацију. После неколико месеци са ратишта се вратио као инвалид са озбиљним последицама на једном бубрегу, али ни то га није амнестирало да у време агресије НАТО-а буде ангажован још два и по месеца. Има, каже, инвалидниду која је са 4.000 порасла на 14.000 динара. У међувремену, 2002. године, у фабрици је проглашен технолошким вишком.

– Свуда у свету се ратни ветерани поштују и напросто чувају од свих недаћа изузев код нас, тако да ме не би изненадило да нас после „епитета“ да смо грађани другог реда, прогласе и домаћим издајницима – каже резигнирано ветеран Марјановић.

Никола Милановић (Фото Б. Нововић)

„Откуд, чича, ти овде? Ко је тебе позвао?”, питали су млађи резервисти Николу Милановића (69) из Ваљева, који је после мобилизације био ангажован као возач такозваног покретног магацина муниције.

– Могао сам, сваког дана, стотину пута да погинем, јер је била довољна и најмања непажња да се одлети у ваздух. Замислите какав је то осећај када задремате и легнете у кабини камиона на сандук са бомбама или минама. Данас то нико не ферма нити сам за то добио било шта. Имам пензију од које могу да скрпим недељу дана у месецу и то је све. Брука и срамота – прича Никола који је замолио да упишемо податак да је 140 пута дао крв. Каже да се овде добре и хумане ствари и све оно што ваља брзо заборавља.

Радомир Миливојевић (83) познатији као Рођа, и пре него што је мобилисан радио је курирске послове. На моменат смо помислили да он не припада групи ветерана који тешко живе. Да, барем, неко од одликовања које је окачио на ревер свог капута повлачи пристојну принадлежност. Међутим, курир Рођа, који је и 1991. и 1999. године хитро и на врховима прстију као да му је 20 а не 80 лета, разносио поруке по ратиштима, изненадио нас је када је рекао да је стални абонент народног казана у Ваљеву и – да им је пасуљ најбољи на свету.

Политика