Француз позирао са главом Србског војника

– Муџахедин који је у лето 1992. године позирао са одсеченом главом српског војника Благоја Благојевића на Црном врху је француски држављанин Кристофер Казе, за кога се дуго веровало да је, као члан такозване Рубешке групе, погинуо у окршају са белгијском полицијом.



Казе је веома близак пријатељ Лионела Димона, једног од Абу Хамзи, који је ратовао под заставом одреда „Ел муџахедин“, а по занимању је лекар и радио је у болници у Зеници, пише данашњи „Фокус“ позивајући се на неименоване изворе.

Према „Фокусовом“ извору, француске обавештајне службе већ неко време покушавају да од надлежних у БиХ добију информације о Казе, будући да је он, одмах по избијању рата у БиХ, стигао на ове просторе и придружио се исламским ратницима у борбама против Војске Републике Српске .



Муџахедини се иживљавали уз благослов ЦИА-е и исламске верске заједнице: Кристофер Казе позира са главом Благоја Благојевића
„Фокус“ саговорници наводе да је Казе у БиХ живео под најмање три имена и то Абу Џафер, Абу Ибрахим и Абу Мухамед, те да су му управо ти лажни идентитети помогли да се из Француске, после низа скандала које је изазвала „Рубешка група“ , тајним каналима пребаци у БиХ и ту живи можда чак и данас.

Члан Експертског тима Југоисточне Европе за борбу против тероризма и организованог криминала Џевад Галијашевић рекао је да казе заштитници знају да ли је он у БиХ или не, али да то неће рећи ни француским ни домаћим службама.

Према његовим речима, Казе и Димона не повезује само „Рубешка група“, којој су француске власти на терет стављале припрему атентата на неког од чланова Г-17, те низ оружаних пљачки и разбојништава у Француској, него се обојица доводе у везу са наводном хуманитарном организацијом „ИГАСА“, једном од финансијских паравана Ал Каиде, којој се приписује и покушај атентата на покојног поглавара Католичке цркве папу Јована Павла Другог током његове посете Бањалуци 2003. године.

Он сматра да ће француски обавештајци тешко доћи до валидних података о Казе или било ком другом исламском ратнику, јер су они и данас у БиХ заштићени са најмање три прстена.

„Први прстен је врх Исламске верске заједнице, предвођен рејсом Мустафом Церићем, који је и најодговорнији за довођење и масовну натурализацију муџахедина. Други прстен чини Савет за одбрану и безбедност СДА, странке која је још 1990-их година широм отворила врата БиХ Арапима, док трећи прстен представљају оперативци ЦИА, који су од самог почетка знали све о придошлицама у БиХ, али због других интереса нису хтели да реагују, нити да траже њихово протеривање „, појаснио је Галијашевић.

Извор: Срна

Некадашње Београдске параде - Србија се "ПОНОСИЛА" са њима

Извор - Монархистички гласник

Да се зна шта је Парада - дочек српске војске после Другог балканског рата


Повратак српске војске са бојних поља из балканских ратова у престоницу Краљевине Србије био је обележен на свечан начин почетком новембра 1913. године. То је, како су тада писале новине, био „Дан Народног Признања славом увенчаним ратницима нашим“. Сво становништво Београда је изашло у сусрет победницима. На челу свечаног дефилеа био је престолонаследник Александар. Појава пукова славне српске војске више „Славије“ дочекана је са урнебесним клицањем. Краљу Александру је тада поклоњена златна сабља, војводи Радомиру Путнику ловоров венац.

Председник општине Љубомир Давидовић, предајући Престолонаследнику дар Београда, златну сабљу, поздравио га је речима:

Ваше Височанство,
Снага и свест нашега народа никада се није тако дивно манифестовала као у овом ослободилачком рату. Она је најпре лагано расла, затим нагло бујала у горостас српских армија, које су преплавиле српску земљу од Дунава до Бијелога Мора, од Јадрана до Једрена. Јунаци су крв точили, робље је сузе проливало али: из крви је слобода никла; из суза се правда подигла; оствариле су се тежње читавих столећа; јава је доскорашњи сан многих милијуна. Велико дело ослобођења српскога племена, за које се живи и мре почело је да се изводи… Добро дошли Височанство са својим витезовима, добро дошли у престоницу која Вас воли и која се Вама поноси. Живели.

После председника општине ступио је пред Престолонаследника председник Народне скупштине Андра Николић обраћајући се речима:

Ваше Височанство,
Овом радосном одушевљеном дочеку који престоница Србије, разумејући своју дужност, чини Вама и Вашим славним победничким четама, придружују се најтоплије и народни представници.
Председниково право и дужност да говори у име Народне скупштине мени никад није било пријатније него у овом тренутку, кад имам среће исказати Вам, Височанство, а у лицу Вашем исказати целој српској војсци да Народна Скупштина захваљује војсци за одлично извршење ратног задатка и да њеном светлом јунаштву одаје признање и хвалу.
Народна Скупштина увек се најусрдније старала о нашој војсци, гледајући у њој узданицу Народног Завета. Богу хвала, сад смо испуњени неизмерном радошћу, што се у љутим борбама, у сукобима с јаким противницима осведочило и пред целим светом доказало и потврдило да је наша војска одлична и да је наше надање на њу било оправдано. Сад је Народна Узданица постала Народно Поуздање, чврст темељ напретку и свестраном развитку народа.
Сад је јасно, сад могу сви увидети да светле војничке заставе наше војске које су у победном ходу прешле Албанију, Стару Србију, Македонију и Тракију, не закриљују само војничке јединице него су још моћна заштита и српској слободи, српској школи, српској трговини, српском праву и напретку.
Слава српским светлим заставама!
Слава српској војсци!



Како су их тада називали, Осветници Косова и Сливнице ушли су у Београд кроз тријумфалне капије. Капије почињу од Славије и ређају се Немањином и Карађорђевом улицом до Калемегдана, па онда Кнез Михајловом улицом до Славије.
Прва капија је на празном простору код „Славије“ и носи натпис с једне стране: – „Куманово – Скопље – Прилип – Битољ – Добро дошли, осветници Косова!“
С друге стране: „Штип – Кочане – Босиљград – Радовиште – Ви имате су чим пред Милоша“.

У Немањиној улици подигнуте су две капије.
Прва носи натпис, с једне стране: „Виле ће се грабит у вјекове, да вам вјенце достојне саплету“,
а с друге стране: „Душаново Скопље сад је наше. Вама слава то је дело ваше!“.
Друга капија има натпис с једне стране: „Бјежи грдна клетво с рода, завјет Срби испунише!“
а с друге стране: „Од Једрена до Јадрана ори с слава наших дана.“

Капија на почетку Карађорђеве улице носи с једне стране наслов:
„Косово је освећено – Сливница је покајана“,
а с друге стране: „1389. (Косовска битка) – 1912, 1883 (Сливница) – 1913.“

Капија код „Београдске Задруге“ носи овај натпис:
„Част и слава палим за Отаџбину!“,
а с друге стране: „Слава српским херојима!“;

капија код „Мирковића и Лукића“, с једне стране:
„Живела Српска Војска!“,
а са друге стране: „1389-1913.“

Капија код хотела „Национала“ има ове натписе:
„Живели српски официри!“ и
„1885.-1913.“,
а капије, које су на улазу Калемегдана, на Калемегдану и у почетку Кнез Михајлове улице, најлепше су али без натписа.

Капија код фирме Јефта Павловића и Комп. у Кнез Михајловој улици има с једне стране натпис:
„Слава Врховном Команданту“
а с друге стране: „Мудрост владаоца и снага народа, то су победници!“

Капија код „Русије“ носи натпис.
„Нека се овај вијек горди нада свијем вјековима“,
а са друге стране: „Слава Престолонаследнику!“
Капија код Гранд Хотела има натпис:
„Живела српска војска!“ и
„Име вам се хвалом спомињало док је Сунца и док је Месеца!“

На последњој капији код Руског Цара с једна стране:
„Слава Војводи Путнику!“
а са друге стране: „За Косово – Куманово; за Сливницу – Брегалницу!“,

а на Терзијама је писало:
Закликтао бели оро,
У бојноме своме жару,
Дична, храбра српска војска,
Вратила нам славу стару.
Благо вама од сад и до вијека,
Ви имате су чим ред Милоша,
и пред друге српске витезове.

По пристизању славних пукова на Београдску тврђаву, откривен је величанствен споменик Карађорђу. Том приликом Министар војни ђенерал Милош Божановић предао је споменик Вожда Карађорђа председнику београдске општине овим говором:

Господине председниче,
…Преко овог светог места, на коме је подигнут овај споменик, пре 107 година, Врховни Вожд Српског Народа Велики и Бесмртни Карађорђе, оснивач славом увенчане династије Карађорђевића, лично, са мачем у руци на челу својих ратних другова, проломио је београдску тврђаву, срушио у њој турску силу и начео силно османлијско царство.
Цео свет чуо је тада за овај подвиг његов и наших витешких предака.
… Свако поприште Вождовог ратног похода буди свете спомене у захвалној души данашњих захвалних Срба; али ово место и спомен знамените 1806. године Српству су нарочито драги, јер је тада овде, пред војничким генијем Карађорђевим и витештвоом његових другова наших предака, заједно са овим великим утврђењима, пала и сама глава земље Београд, данашња престоница наше славне и миле Отаџбине Србије. Зато је баш на овом месту поникао овај славни споменик.
Краљевско српска родољубива војска није могла остати равнодушна према неумрлој сени Оца Србије Великог Карађорђа, овога славног витеза, овога највећег Србина, који прену намучени српски народ из вековног ропства 1804. године, и који је по речима нашег песника Његоша:
дунуо живот српској души…
српске мишице јунаштвом запојио…
и варварске ланце срушио…
Српска војска да би дала захвалности и дивљења сени Оца Србије, Бесмртног Вожда Карађорђа, подиже њему, оставља Српству овај скроман споменик, који ће кроз векове указивати новим поколењима на Ореол Славе, који краси бесмртну главу овога Великана, и на захвалност данашње генерације Краљевско-српске војске. Српска војска је тим сретнија и поноснија што овај споменик оставља Српству данас, долазећи непосредно са бојних поља; са освећеног Косова, из Старе Србије, Албаније, Маћедоније и Тракије, куда је, по светлом примеру Витешкога Оца Србије, гредила путем славе и части и проносила своје победоносне Заставе из боја у бој, из славе у славу, и одакле је дана дошла да баш на овом месту свије своје славом увенчане заставе да мирно отпочину.

Господине председниче,
Као представника Краљевске престонице, ја Вас и уме Српске војске молим да примите на чување овај споменик, који Краљевско Српска Војска преко Вас предаје у аманет престоници Београду и миломе Српству. Нека би дао велики Бог да овај споменик буде жижа, око које ће се скупљати Срби са свих страна, кад год устреба да се развију наше славне заставе, те да нас поведу онамо, куда је тежио геније Великога Вожда Карађорђа.
Слава неумрлом Карађорђу!
Слава свима великим синовима српског народа који паде за част и славу Отаџбине!

Након дефилеа, откривања и предаје споменика Вожду Карађорђу Београду и Српству, дефиле је настављен према Теразијама. На свечаном ручку у Двору Краљу је наздравио председник Министарства Никола Пашић:

Ваше Величанство и Ваша Величанства,
У овим историјским данима дозволите ми, Ваше величанство, да узмем себи слободу да дадем израза општој народној радости, што је Косово освећено, што је Сливнички засенак сјаја српског оружја збрисан, што је име Србиново високо уздигнуто – што је Велика Србија створена… Требало је труда и пожртвовања и сталности да се залече ране ранијијх година да се државне финансије уреде, да се економско стање побољша, да се финансијска моћ државе подигне и наоружање војске изврши, да се Србија вине из унутрашњих ситних спорова на висину задатка српског народа, и приступи остварењу српске заветне мисли.
… Одушевљена, спремна и неустрашива српска војска – прва армија под командом Вашега узвишенога сина, а нашега омиљенога престолонаследника Александра сударила се је с Турском силом на Куманову и у дводневној љутој битци славно је побеђена турска војска и Косово освећено.
Од те одсудне велике победе, српска војска под командом младог, одушевљеног и храброг престолонаследника ишла је од једне победе до друге и ослободила је уз помоћ осталих армија целу Немањићку Стару Србију са старим престоницама наших старих краљева и царева…
Након завршетка овог дела свечаности, за официре је у хотелу Бристол приређен банкет, док су војници имали ручак на Бањици.


Данас тог споменика нема. Подигнут на месту где је сада споменик Захвалности Француској. Овај величанствени споменик порушен је током бомбардовања Београда 1915. године и никада није обновљен. Био је једна од светиња Београдске тврђаве. Нови споменик Карађорђу накнадно је подигнут поред Светосавског храма на Врачару.


11. АВГУСТ 1913. ГОДИНЕ (Владислав Петковић Дис)

Dолазите данас уз добоше, трубе,
Као кад сте пошли за слободу брата,
Само што вас сада венци славе љубе,
И што долазите из два срећна рата.

Ваша жарка љубав и витешке груди
Донеле су веру и времена боља,
Велика и светла, без страха и студи,
И испуњен завет са Косова поља.

Кроз топовску рику и дим од пушака
Подигла се најзад царевина стара.
Ви сте све постигли. Сад нема Турака,
Нема ни Сливнице, ни беса Бугара.

У име слободе и вечног морала,
На које чекаху пет дугих столећа,
Ви сте своју браћу опростили зала,
Пробудили земље и нова пролећа.

Вароши и воде, престонице давне,
И знаке предака донели сте данас,
За нове редове историје славне,
За покрете нове што чекају на нас.

Долазите нама уз добоше, трубе,
Као кад сте пошли за слободу брата,
Само што вас сада венци славе љубе,
И што долазите из два срећна рата,

Што Београд цео са радошћу грли
Вас, децу Србије, понос неумрли.

Да ли ми ишта чујемо!?!

Чујте Срби - Др.Арчибалд Рајс

[1. јуна 1928.]

Био сам с вама када сте били у невољи. Делио сам с вама патње и да бих то могао, жртвовао сам сјајан живот и веома лепу каријеру која је много обећавала. Заволео сам вас, јер сам на делу видео ваше људе из народа у биткама и пресудним тренуцима, када се препознаје истински карактер неке нације. Заволео сам вас и због жртава које сам ради вас поднео, јер за људе и ствари се у толико јаче везујемо у колико нас то везивање кошта жртвовања.

Видео сам вам, међутим, и мане, мане које су се ужасно исказале после рата. Неке ваше мане ће, ако их не отклоните, бити погубне по вашу нацију. Не бих вам био пријатељ ако не бих повикао „чувајте се“ и ако вам не бих, уз врлине, које су истинске и лепе, указао, као у огледалу, на ваше лоше стране.

Ваша нација је имала веома лепу прошлост, после које су уследили дуги несрећни векови. Пошто сте основали велико царство, које је, судећи по ономе што је од њега остало, много обећавало и у своје доба било напредно попут западних царевина и краљевина, пали сте под превласт Турака, затим и у њихово ропство.

Ипак, упркос свим тим невољама, веома је мало ваших вољених покушало да избегне тај грозни положај прихватањем муслиманске вере. Велика већина ваших предака је, и поред дуготрајних патњи, остала одана старој вери и није хтела да повије врат пред окрутним туђином.

Народ вам је храбар и његова храброст често сеже до јунаштва. Могу то с правом да кажем, јер сам гледао ваше војнике, а они су били ништа друго до сам народ, у скоро свим биткама Великог ослободилачког рата.

Народ вам је родољубив. Не знам ни за један народ у којем легендарни национални јунаци толико живе у народној души као код вас.

Претворили сте своју религију у народну цркву, боље рећи у народну традицију. Међутим, ви нисте религиозни. Нисте могли да прихватите Бога какав је у Библији, претворили сте га у вечног и свемоћног главара свог народа. Ако бих могао да у овој области употребим тривијалан израз, радо бих рекао да ваш „бог“ носи оклоп и браду Краљевића Марка, шајкачу вашег ратника са Цера и Јадра, Кајмакчалана и Доброг поља.

Ваш народ је гостољубив.

Народ вам је демократичан, и то заиста демократичан, а не на начин политичара. Међу вашим људима човек се цени онолико колико је човек, а не по ономе што су од њега учинили одело и титуле. Ваш народ зна за самилост и понекад је такав у тренуцима када се човек не нада да ће код њега наћи ту лепу људску особину. Народ вам је поносан, али не и охол. Најзад, ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео.

Погледајмо сада мане вашег народа.

Нисте велики радници. често одлажете за сутра, чак и за прекосутра, оно што бисте могли да учините данас. Последица је да се то, често, никада и не уради. Колико сте само личних и, још горе, колико сте губитака по своју земљу поднели због тог олаког дангубљења! Треба, ипак, рећи да се код вас тај недостатак радне енергије објашњава на два начина. Најпре, под турском влашћу вам је и најтежи рад мало користио. Од њега се богатио само ваш угњетач. Током векова навикли сте се да радите само онолико колико је неопходно. Затим, земља вам је толико плодна. Уз веома мало рада имате што вам је потребно за живот.

Једна од врлина која је код многих међу вама ишчезла јесте захвалност.

Постали сте страшно незахвални. Многи међу вама су веома богати и немилице троше да би се истакли и из забаве, али када ваља показати захвалност према онима који су се жртвовали, ништа не дају, ама баш ништа. Ваше вође нису још, за ових десет година колико је прошло од завршетка рата, свечано обележиле ни један од оних великих догађаја којима дугујете слободу и величину земље. Јасно је, такве свечаности би биле незгодне већини ваших садашњих вођа зато што они, док вам је земља била у смртној опасности и кад се требало жртвовати, ништа нису учинили за њу, већ су се само бринули како да склоне на сигурно своју драгоцену личност, чак су неки искористили несрећу отаџбине да би се обогатили.

Шта сте учинили за своје ратне инвалиде? Од свих земаља које су учествовале у рату ваша се најгоре односи према њима. Док неколико стотина ваших бивших министара, саможивих политичких професионалаца, који, у већини случајева, ништа нису учинили за отаџбину, већ обилато напунили џепове, сређује себи исплаћивање „пензија“ које вас коштају небројених милиона, инвалиди вам могу умирати од глади.

Ваш човек из народа, сељак, неискварен утицајем професионалних политичара, није подмитљив. „Интелигенција“ вам то јесте, и то од најситнијег чиновника са или без дипломе, до министра. „Интелигенција“ Србије скоро ништа није учинила за своју земљу и једина јој је брига била да своје драгоцене чланове склони на сигурно.

Вративши се у отаџбину после победе, у којој нису учествовали, ваши интелектуалци су тежили да управљају свим пословима. Сељаци њима нису ништа значили иако су чинили огромну већину у Србији, а војници, творци победе, за њих су били „простаци“, добри да млате непријатеља и гину, и ни за шта друго.

Као и сва неморална бића, и интелигенција се диви сили, чак и када се највише злоупотребљава. То ју је навело да се, после рата, скоро одмах помири са најгорим непријатељима своје земље, са Немцима.

Уместо да делује позитивно ваша интелигенција је деловала негативно. Уместо да гради, она је разграђивала. Она је жариште трулежи и искварености, од чега толико трпите. Ако јој допустите да настави, земља вам је изгубљена.

Ваш народ је велики љубитељ политичких или боље речено, страначких вођа.

Са све надмоћнијим ступањем на власт интелигенције, појављују се људи који схватају каква се лична корист може извући из ваше склоности за страначку политику. Они стварају занимање од искоришћавања ваше склоности за страначку политику, па сада имате професионалне политичаре који на томе зарађују за живот. Ма, шта говорим – они згрћу богатство.

Тако су вам политичари искварили земљу.

Обичаји професионалних политичара прво искорењују врлине српског тла. А, на несрећу, политичари су вам свемоћни. Политика се меша у све и свуда управља. Укаже ли се неко место у власти, било оно важно или осредње, свеједно, о избору не одлучују заслуге кандидата, већ политичке везе. Може он бити и највећа незналица, најнечаснији човек, ако је „штићеник“ политичара-странчара странке на власти, победиће и човека најквалификованијег и у стручном и у моралном погледу.

Функционери су вам, по правилу, најгорег квалитета. Често нису ни способни да обављају посао који се тражи од места које заузимају.

Посебно добро познајем вашу полицију јер сам, на своју несрећу, неко време сарађивао са њом. У полицију су вам политичари поставили људе кажњиване због крађе и других злодела. Ваши полицајци су, посебно у Јужној Србији, крали од народа и отимали новац. Пријавио сам то вашим властима, али ти полицајци-злочинци, који су истовремено били и странчари, нису били кажњени, а мене су толико извређали да сам био принуђен да поднесем оставку.

Када стигну до министарског положаја, ваши политичари постају толико охоли да је то скоро смешно.

Опасан ветар вам захвата омладину и гаси онај прочишћавајући родољубиви пламен. За већину ваше садашње омладине родољубље се састоји од неке врсте зависти пуне мржње. Завиде земљама које су богатије или моћније од њихове и том понижавајућем осећању накарадно дају оно лепо име родољубље.

Савремени младић сматра да није његово да обезбеђује живот држави, него да је држава дужна да њему прибави све како би он могао да води што је могуће пријатнији живот. Отуда и она јурњава младих за функцијама. Сви би да буду чиновници, и младићи и девојке. Видите, млади оба пола јако добро знају да сада у вашој земљи није потребно никакво знање или способност да би неко постао чиновник, потребно је само да га погура неки посланик, министар, или утицајни политичар-странчар.

Данашња омладина ће вам одлучно рећи да нипошто не жели да гине, јер јој то ништа не доноси. Зна она из искуства, гледала је то својим очима, и како они који су се жртвовали, код вас, у вашој модерној Србији, добијају само ногом позади.

Немојте дозволити да ваша лепа душа пропадне у том ђубрету које се на њој наталожило нарочито после рата. Нација која је, попут ваше, одолела вековном ропству, која се повукла преко Албаније и која је, изгнана из своје земље, али не и поражена, успела да се врати на своја огњишта као победник – не допушта да је пођарми шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија, презира достојних забушаната и злочинских профитера и зеленаша.

(1928)

НАЈОДЛИКОВАНИЈИ СРПСКИ ОФИЦИР

Ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић

Драгољуб Дража Михаиловић (Ивањица, Краљевина Србија, 27. април 1893 — Београд, ФНРЈ, 17. јул 1946) је био армијски генерал и начелник штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини, као и министар војске, ваздухопловства и морнарице Краљевине Југославије, у влади академика Слободана Јовановића и влади др Божидара Пурића, у току Другог светског рата.


Дражин потпис


Током Балканских ратова и Првог светског рата Дража је био официр Српске војске у Краљевини Србији. Након Другог светског рата нове комунистичке власти су га осудиле на смрт и после стрељања сахраниле на тајном месту.
Тренутно се пред Вишим судом у Београду води поступак за његову рехабилитацију. Михаиловић је један од најодликованијих официра у историји модерне српске државе, а последње одликовање му је доделио постхумно амерички председник Хари Труман марта 1948. године, одликовао га је орденом Легија за заслуге првог степена због организовања и вођења веома важних снага отпора против непријатеља у окупираној Југославији, спасавању америчких авијатичара оборених над Југославијом, доприносу савезничкој ствари и помоћи у коначној победи Савезника у Другом светском рату.

Биографија

Рани живот
Драгољуб и његова сестра Јелица са бабом Станицом (лево) и стрином, у Београду, око 1900.


Драгољуб као ученик.


Драгољуб М. Михаиловић је рођен 27. априла (по јулијанском календару 14. априла) 1893. године у Ивањици, од родитеља Михаила и Смиљане Михаиловић. Име је добио име по мајчином оцу Драгољубу Дражи Петровићу, домаћину рашког села Тисовица. Михаиловићев деда по оцу Милосав био је занатлија - мајстор, члан мешовитог пожаревачког еснафа за производњу одеће и обуће, власник фирме и радње, мајстор папуџијског заната.
Пре него што се у Ивањици запослио као писар Моравичког среза, Михаило Михаиловић је иза себе већ имао један брак и двоје деце.
После Драже, Смиљана и Михаило добили су ћерке Милицу и Јелицу. Милица је вероватно рођена 1894, а Јелица 1895. године. Дражина сестра Милица умрла је млада, 1905. године, од туберкулозе. Јелица је завршила архитектуру у Београду, када је овај факултет тек основан, након чега се запослила у општини града Београда. Удала се за колегу који се презивао Вречко, али је брак кратко трајао и нису имали деце. Јелица је радила у општини града Београда, а живела је у породичној кући у Цвијићевој улици. Стрељана је после уласка Црвене армије у Београд 1944. године.
Михаиловићеви родитељи су умрли релативно рано. Отац Михаило је умро од туберкулозе одмах по Јеличином рођењу, а мајка Смиљана пет година касније. Зато је 1901. године Дражин, Миличин и Јеличин стриц, ветеринарски мајор Владимир Михаиловић, довео сирочиће у свој дом у Београду, у Студеничкој улици (данас улица Светозара Марковића), преузевши старање о њима. Децу је чувала Влајкова мајка, Дражина баба по оцу, Станица. У ондашњем београдском друштву, мајор Михаиловић беше омиљен и познат као "чика Влајко". Официри су били и Дражини стричеви Драгомир и Велимир. Четврти Дражин стриц, Тома, радио је као управник телеграфа у пошти у Београду.
Пошто је завршио четири разреда основне школе, Михаиловић је у јесен 1904. године уписан у први разред Треће мушке гимназије. У овој гимназији завршио је прва три разреда, а следећа три у Другој београдској гимназији. Првог септембра 1910. године Дража је ступио у 43. класу Ниже школе Војне академије у Београду. После шест месеци, 1. марта 1911. године био је унапређен у чин питомца-каплара, а после две године, 1. септембра 1912, у чин питомца-поднаредника. У септембру 1912. 43. класа Ниже школе војне академије је кренула у рат против Турске, а одмах потом, почетком 1913, и у рат против Бугарске.

Први балкански рат

У лето 1912. српска јавност се све чешће суочавала са вестима о злочинима Албанаца над српским живљем у Османском царству на подручју Старе Србије. Написима у штампи захтевала се акција српске владе да се такви злочини спрече. Влада Краљевине Србије је сматрала да влада у Цариграду дозвољава Албанцима да врше притисак над Србима на Косову и Македонији. Чланице Балканског савеза Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора напале су Османско царство октобра 1912. Дража је као питомац доспео први пут на бојно поље, у 19 години. У Првом балканском рату његова класа је распоређена на положаје батаљонских ађутаната. Дража се налазио у IV прекобројном пешадијском пуку првог позива. Ова јединица је била у саставу Дринске дивизије, али је на почетку рата пребачена у Дунавску дивизију другог позива, тако да се Дража борио на македонском фронту.
Војне операције српске војске су се успешно одвијале. Прва армија је у дводневној бици код Куманова (23. – 24. октобра) разбила главне турске снаге. У Кумановској бици Дража је доспео сред најжешћих окршаја, код Нагоричина и реке Пчиње. Добро се показао, па је поред Сребрне медаље за храброст добио и чин наредника. Трећа армија је ушла у Призрен, а потом и у Ђаковицу, док је Ибарска војска ушла у Нови Пазар и спојила се са црногорским трупама. Средином новембра 1912. српске трупе су заузеле Битољ и код Флорине су се спојиле са грчким снагама, Друга српска армија је средином новембра дошла под Једрене на позив бугарске Врховне команде. Дражина дивизија у саставу Друге армије генерала Степе Степановића учествовала је у опсади Једрена. Ту су вођене дуготрајне борбе, које су завршене предајом града, у марту 1913. Излазак српских трупа на Косово омогућио је њихов продор према Јадранском мору. Средином новембра 1912. српске трупе избиле су на обалу код Љеша. Тријумф српских и савезничких армија био је до те мере потпун да је претио да изазове аустроугарски напад. Под притисцима Аустроугарске дипломатије на мировној конференцији и блокадом црногорске обале, српска влада је одлучила да повуче своје трупе јужно до Скадра. Турска је признала пораз, па је 30. маја 1913. потписала мировни уговор у Лондону.

Други балкански рат

Српска влада је због уговора са Бугарском из 1912. требала да уступи делове Македоније. Стварањем албанске државе пореметило је српске планове. Српска влада је захтевала измену ранијег уговора; то је правдала уступцима у Албанији, упућивањем Друге армије под Једрене и одсуством бугарских трупа у операцијама у Македонији. Србија је одбила да се повуче из Македоније, што Бугарска није хтела да прихвати. Међутим, Бугарска је проширила захтеве и на Тракију и део Албаније. То је довело до сукоба са осталим балканским савезницима. У ноћним часовима, 29./30. јуна 1913. бугарске трупе, охрабрене подршком Аустро-угарске, извршиле су изненадан напад на српске положаје на Брегалници. Почетком јула водила се огорчена битка на Брегалници, у којој је бугарска армија била поражена. У Другом балканском рату Дражин IV прекобројни пук најпре се борио на правцу од Страцина до Криве Паланке. Потом је из Дунавске дивизије другог позива пребачен у Моравску дивизију другог позива. На дужност водника једне пешадијске чете. Дража је учествовао у борбама на Злетовској реци и даље према Кочанима. Ту је преболео своје прве ратне ране. Заједно са својом класом, 18. јула 1913. године произведен је у чин потпоручника. Победама српска војске на Злетовској реци, код Штипа и Кочана, на планини Серти, масиву Осогова, код Пепелишта и Криволока бугарски пораз је био окончан. У помоћ српској војсци притекле су армије Румуније и Грчке. У Букурешту потписан је уговор о миру, 10. октобра 1913.
Албанска побуна 1913. После Другог балканског рата Дража је прекомандован на дужност водника у пешадијски пук првог позива „Стефан Немања“, мобилисаним у Ваљеву. Пук је кренуо према Косову и Метохији, ради гушења арнаутске побуне. Дража остаје на Косову до краја 1913. као водник 2. чете 1. батаљона ИВ пешадијског пука првог позива.


Први светски рат
Српски официри у друштву британске болничарке на Солунском фронту. Потпоручник Дража Михаиловић (клечи).


Јануара 1914. године 43. класа је позвана на допунски курс Ниже школе Војне академије, ради завршетка наставе по скраћеном поступку и програму. По окончању курса, класи је признато да је завршила војну академију, а потпоручници су враћени на дужност водника пешадијских чета. Дража је био одличан студент: дипломирао је као четврти у класи. Дража је требало да пређе у артиљерију, али се од тог распореда одустало због напада Аустроугарске на Србију. Припадник Младе Босне, Гаврило Принцип, извршио је атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, на Видовдан, 28. јуна 1914. Аустроугарска је упутила ултиматум од 10 тачака Србији. Београд је прихватио све тачке осим последње, која је значила губитак државног суверенитета. Незадовољна одговором, Аустроугарска Србији објављује рат 28. јула 1914. и бомбардује Београд. Током мобилизације српске војске, Дража је постављен за водника 3. чете 1. батаљона III прекобројног пука првог позива Дринске дивизије, у саставу Треће армије. Аустроугарске Балканске војске, прешла је реку Саву код Шапца и Дрине код Лознице и наставила напад ка Ваљеву и другим правцима. Током августа вођене су жестоке борбе на планини Цер. Дража је учествовао у Церској бици, да би већ 9. септембра постао и заступник рањеног командира исте чете, капетана II класе Чедомира Станојлевића. Српска војска је у Церској бици победила и протерала непријатеља са своје територије. Али, Аустроугарска Балканска војска креће у нови напад на Србију. У тешким и исцрпљујућим борбама на Дрини, Српска војска је трпела снажне ударе и постепено се повлачила. Дража се добро показао и у тим борбама против Аустроугара, због чега га је похвалио мајор Душан Бесерабић. Све три српске армије су и даље биле у тешком стању. Преломни догађај се одиграо у Колубарској бици, новембра и децембра 1914., у којој је Српска војска победила. Дража учествује и у жестоким борбама у Колубарској бици, истакао се 24. и 25. октобра на Костајнику и 7. новембра на Пламомишту где је остао на положају иако му је батаљон одступио. Мајор Љубомир Ђорђевић у службеним белешкама предлаже да се потпоручник Михаиловић одликује Златном медаљом за храброст, што је после победе Српске војске и учињено. На српском фронту до почетка јесени 1915. завладало је затишје.


Албанска голгота
Потпоручник Дража Михаиловић на Солунском фронту.


Улазак Италије на страни Антанте маја 1915. пробудило је наду да ће војни притисак на Србију да попусти. Међутим, уласком Бугарске у рат на страни Немачке и Аустроугарска, Централним силама је пружило нову прилику да рашчисте рачуне са Србијом. Ратну 1915. Дражин прекобројни пешадијски пук започео је код Шапца, почетком јула. XИ Немачка армија креће у нову офанзиву на Србију. Крајем септембра 1915. Дража је наставио борбу против Немаца у околини Пожаревца, ту је добио нову дужност командира 4. чете 3. батаљона. Због великих губитака, његов батаљон је расформиран 10. октобра 1915. а потом се повлачио према Пећи. Друга половина октобра и почетак новембра протекли су у повлачењу српске војске према југу. Својим напредовањем према Јужној Морави и Вардару Бугари блокирају Српску војску у вардарској Македонији. Пут према Солуну је пресечен. Српска војска и избеглице се налазе у безизлазној ситуацији на Косову и Метохији. Немачка војска са севера и бугарска армија са истока напредују према Косову са јединим циљем да униште Српску војску у расулу. Дража је у том периоду био водник или заступник командира одређених пешадијских чета у 3. и 2. батаљону, да би 20. новембра 1915. уочи поласка Српске војске у Албанску голготу, био постављен за водника пуковског Митраљеског одељења, које је имало четири митраљеза заплењена од Аустроугара. Једини пут Српској војсци и избеглицима према савезницима и јадранској обали водио је преко албанских планина. Српска војска са народом креће у повлачење преко Албаније и Црне Горе у зиму 1915. под страшном хладноћом, снегом завејаним путевима у општем расулу на температури 25 °C испод нуле. Војску у расулу и избегли народ изморен гладом и хладноћом нападају албански разбојници. Са својим митраљеским одељењем, Дража се повлачио правцем Пећ – Беране – Подгорица – Скадар. Прве групе пристижу у Валону, малу луку на југозападу Албаније. Међу њима је и потпоручник Дража Михаиловић. Дражин III прекобројни пук је 9. фебруара 1916. прекомандован у Вардарску дивизију, да би следећег дана био упућен у логор Ипсос на острво Крф. Дража је током Албанске голготе успео да сачува митраљезе које је дужио, мада је све тешко оружје остављено још у Метохији. Последице Голготе су се осећале и на острву Крф и Видо на којима је умрло на хиљаде изнемоглих српских војника. Дража је на Крф пристигао врло исцрпљен и неухрањен.


Солунски фронт
Командант I армије Живојин Мишић у наредби Ађ. Бр. 10001. за 5. јун 1917. похвалио је у овом распису свим јединицама потпоручника Дражу Михаиловића.


Од 15. фебруара 1916. године Михаиловић је у саставу Митраљеског одељења 2. батаљона XXIII пешадијског пука Вардарске дивизије. Овај пук је настао спајањем III и IV прекобројног пешадијског пука I позива. Бродом Абда Михаиловићева јединица је 22. априла напустила Крф и кренула пут Солунског фронта. После опоравка, у јуну и јулу 1916. око 150.000 српских војника пребачено је на бојиште северно од Солуна. По налогу Немачке врховне команде бугарске трупе су у августу предузеле напад на битољско - леринском правцу. Бугарски напад био је изненадан и жесток, непријатељска офанзива убрзо је заустављена, а онда је Српска војска кренула у снажну против офанзиву. Крајем септембра, после жестоких борби у којима је погинуло 3.000 српских војника, Дринска дивизија је овладала Кајмакчаланом и тако поново закорачила на делић територије Краљевине Србије. Десетог новембра 1916. ослобођен је Битољ. На Солунском фронту Михаиловић је учестовао у борбама на Островском језеру, Горничеву, код Жиове, на котама 1050 и 1368, на Сокоцу, Зеленом брду, Говедарском камену и Добром пољу. У бици код села Неокази и Доње Врбине, 11. септембра 1916, тешко је рањен. Лекарска комисија у Солуну проценила је да због последица рањавања потпоручник Михаиловић више није за строј, па му је понудила службу у позадини, међутим, он је то одбио. После опоравка, вратио се у своју јединицу на прву линију фронта, априла 1917. године. Почетком 1918. године, Михаиловић је са својим митраљеским одељењем пребачен у новоосновани 1. југословенски пешадијски пук Југословенске дивизије. У саставу те дивизије учестовао је у пробоју Солунског фронта. На Солунском фронту унапређен је у чин поручника, 25. јануара 1918. године. Орден белог орла са мачевима 4. реда добио је 25. јануара 1918. године, за стечене заслуге и показану храброст у рату. Друго митраљеско одељење 23. пука, једино је у целом пуку одликовано златном медаљом за храброст. Најзад, Михаиловић је, једини у дивизији, добио и Енглески војни крст и то одлуком команданта дивизије. После двадесетчетворочасовне топовске паљбе 15. септембра 1918. у пола шест ујутру, српска пешадија кренула је у јуриш. За десет дана, сламајући отпор немачко-бугарских снага, српска Прва и Друга армија избиле су на линији Штип - Велес. Уз вешта прегруписавања, продор српске војске је био настављен: 5. октобра ослобођено је Врање, 12. октобра српске трупе су ушле у Ниш, а 1. новембра 1918. српска војска победоносно је умарширала у Београд.


Између два светска рата
Капетан I класе Дража Михаиловић, 1922.


Ослобађање Србије поново није донело крај рата. Као и 1913, он је и сада упућен у гушење албанске побуне. На Косову и Метохији је боравио од краја септембра 1918, па све до краја зиме 1919. године. Његово прво мирнодопско одредиште је касарна Краљ Петар I у Скопљу. Као најбољег официра у пуку, командант га је предложио за прелазак у краљеву гарду у Београд. У јесен 1919. године поручник Михаиловић је постао водник 3. чете 1. батаљона пешадијског пука краљеве гарде. Међутим, није се дуго задржао у краљевој гарди, због једног инцидента у кафани Слобода, уочи поноћи 31. децембра. Његов друг, гардијски поручник Стефан Бухоњицки, припит је држао здравицу, у којој је похвално споменуо бољшевичку револуцију. Када су Бохоњицком због тога упућене претње, Дража је извадио пиштољ, репетирао и ставио на сто, рекавши: Да видимо ко је бољи Србин од мене!. Добио је 15 дана затвора, а онда је већ 25. јануара 1920, враћен у 28. пешадијски пук у Скопље.

Неколико месеци после свог првог боравка у затвору, Михаиловић је, 11. априла, још једном одликован златном медаљом за храброст. 11. маја је постављен за водника митраљеског одељења у 3. подофицирској школи у Скопљу. Уследило је унапређење у чин капетана 2. класе, 14. октобра, и још једно одликовање, Орден белог орла са мачевима 5 реда, које му је уручено 1. децембра 1920. године. Те, 1920. године, оженио се са Јелицом Лазаревић, ћерком пуковника Јеврема Бранковића. Јелица и Драгољуб су изродили четворо деце: синове Бранка 1921, Љубивоја 1922 и Војислава 1924 и ћерку Гордану 1927. Бранко је умро 1995, у Београду, Љубивоје је преминуо у првој години живота, а Војислав је погинуо поред свог оца, маја 1945. године на Зеленгори. Гордана је дечији лекар радиолог у пензији и данас живи у Београду.

Следеће, 1921. године, Михаиловић је накратко, од 7. јула до 30. септембра, службовао у Сарајеву. Био је наставник у Другој подофицирској пешадијској школи. Вратио се у Београд пошто је примљен за полазника 23. класе Више школе војне академије. Две године касније дипломирао је са одличним успехом. У међувремену, 5. новембра 1921. године Дража Михаиловић је одликован Албанском споменицом, а 24. октобра 1922. унапређен је у чин капетана 1. класе. Као капетан 1. класе Дража је годину и по дана радио у обавештајном одељењу, а шест месеци у наставном одељењу. Мајорски испит је положио 16. марта 1925. године, да би у чин мајора био унапређен крајем те године, 17. децембра. У генералштабну струку је преведен 24. фебруара 1926, која се може поредити са данашњом титулом доктора војних наука. У то доба Краљевина Југославије је своје најбоље официре слала у Француску на специјализацију, па се и Михаиловић обрео у Паризу 1930. године.

Пре него што ће отићи у дипломатију, Дража је обављао више дужности у земљи. За помоћника начелника штаба Дунавске дивизије у Београду постављен је 19. марта 1926. године. Поред тога, за 1926. годину био је стални члан испитне комисије за чин потпоручника економске струке. На генералштабне послове у штабу краљеве гарде премештен је 19. јануара 1927. године. У гарди је био помоћник начелника штаба, вршилац дужности начелника штаба, и најзад начелник штаба, а једно време је командовао 3. батаљоном пешадијског пука краљеве гарде. Истовремено, Дража је био члан више испитних комисија, као и наставник стратегије у Нижој школи интендантске академије. Просветни Орден Светог Саве 2. реда добио је 25. јануара 1928. године. Чин потпуковника добио је на Васкрс 1930. године.



Пуковник Михаиловић у друштву британског официра, марта 1941., на војној вежби код Калиновика, уочи немачког напада на Краљевину Југославију.


Службовање у краљевој гарди потпуковник Михаиловић завршио је 14. фебруара 1935, када је прекомандован у организацијско одељење генералштаба министарства војске и морнарице. Ту је остао до 28. маја, кад је стигла наредба за одлазак у Софију, на место војног аташеа Краљевине Југославије. Тамо је научио и бугарски језик и добио два бугарска одличја: Орден Александра Невског 3. степена, који му је уручио лично цар Борис приликом одласка, и Орден крста Светог Александра, који ће стићи три године касније, 1939. За време службе у Софији добио је и пуковнички чин, 6. септембра 1935, поводом рођендана престолонаследника Петра Карађорђевића. Михаиловић је маја 1936. године на захтев бугарске владе повучен из Софије, пошто је успоставио контакте са неким компромитованим бугарским официрима, па је премештен за војног аташеа у Прагу. Пуковник Дража Михаиловић је стигао у Праг 22. маја 1936. године и остао је ту до маја наредне године. У Прагу се није бавио политиком већ бројним војним питањима, као што су набавка чехословачких авиона, панцир прслука, упутстава за противоклопно ратовање итд. На опроштајном пријему, председник Чехословачке уручио је Дражи Михаиловићу Орден белог лава 3. реда.

Маја 1937. године пуковник Дража Михаиловић постављен је за начелника штаба Дравске дивизијске области у Љубљани. Његово ново радно место налазило се у касарни Војвода Мишић. Априла следеће, 1938. године, Михаиловић је прешао за команданта 39. пешадијског пука у Цељу, који је припадао истој дивизионој области. Током службе у Цељу, својим претпостављеним је представио план за реорганизацију југословенске војске на националној основи - на српску, хрватску и словеначку - јер је веровао да је национално хомогене војске бити боље од мешовите, што ће увећати јединство војске и борбене способности. Његови претпостављени су одбацили овај план и 1. новембра 1939. су га казнили са 30 дана затвора. После тачно годину дана, априла 1939. године, Михаиловић се вратио у Љубљану, овог пута за начелника штаба утврђивања. Ту остаје до августа, када је постављен за сталног наставника Војне академије у Београду. Током 1940. године више пута су забележени Дражини јавни антихитлеровски испади. Најзад, после његовог напада на Хитлера на једном пријему у британској амбасади}, немачки посланик Виктор Фон Херн упутио је протест југословенском министру иностраних послова Цинцар-Марковићу. Зато генерал Недић још једном кажњава Михаиловића са 30 дана затвора. Казну издржава у Мостару, где је, такође по казни, упућен за помоћника начелника генералштаба приморске армијске области, 23. октобра 1940. године.


Други светски рат
Немачка потерница за пуковником Дражом Михаиловићем од 9. децембра 1941.



Драгољуб Михаиловић у британској униформи и са југословенском војничком капом, без генералских знамења према правилима гериле, 1943.


Немачке, италијанске, мађарске и бугарске оружане снаге напале су Краљевину Југославију 6. априла 1941. без објаве рата. Пуковник Михаиловић се првог дана рата налазио у Кисељаку код Сарајева на положају начелника Оперативног одељења Друге армије Југословенске војске. Пуковник Михаиловић прелази у Славонију где организује јединице и њихово пребацивање преко реке Саве услед муњевитог продора немачких снага из правца севера. Пуковник Дража наређује својим војницима 9. априла рушење моста на Сави код Брчког ради заустављања непријатељског напредовања. У Грачаници Дража постаје 13. априла командант Брзог одреда. Током 14. априла бори се против хрватских усташа у Дервенти и Босанском Броду, који настоје да ова места прикључе тек проглашеној НДХ. Пуковник Михаиловић 15. априла одбија наредбу о капитулацији и предаји свог одреда, па са делом Брзог одреда одлази у шуму. Дража је 20. априла Брзи одред преименовао у Горски одред. Група официра, подофицира и војника Југословенске војске, на челу са Дражом пребацила се са планина Источне Босне, преко реке Дрине у Западну Србију, са намером да продужи отпор. Дража са Горским одредом стигао је на Равну гору, 11. маја 1941. где је основао Команду Четничких одреда Југословенске војске. Током лета 1941. Дража ради на стварању организације покрета отпора. Почетком августа 1941. Дража упућује групу официра у Босну ради помоћи српским устаницима у борби против НДХ. Крајем августа четници ослобађају Лозницу од Немаца, чиме отпочиње устанак у Србији.

Током устанка избија братоубилачки рат између партизана и четника. Немци користе насталу ситуацију, разбијају устаничке одреде и врше масовне злочине над српским цивилима. Почетком децембра 1941. Немци крећу у офанзиву на Равну гору, под шифрованим називом „Операција Михаиловић. Немачка Врховна команда у Србији преко радија, летака и плаката објављује прву потерницу за Дражом. У међувремену, Дража је успоставио везу са Западним савезницима и Југословенском владом, која се налази у Лондону, они потврђују легитимитет његове акције. Нови председник Владе академик Слободан Јовановић, 19. јануара 1942. поставља Дражу за министра војске, морнарице и ваздухопловства. Дража је указом Владе, 7. децембра 1941. произведен у чин бригадног генерала, а указом од 19. јануара 1942. у чин дивизијског генерала. Током марта и априла 1942. британска и нова југословенска влада у Лондону су направили војни план о отварању Другог фронта у Југославији назвавши га „План инвазије Југославије“. Од 15. маја до 3. јуна 1942. Немци покрећу „Операцију Форстрат“, а потом и „Акцију 800“, ради хватања генерала Михаиловића. Јуна 1942. Дража се од немачких потера склања у Црну Гору, у италијанску окупациону зону, а 17. јула 1942. Југословенска влада га указом унапређује у армијског генерала. У Зимоњића Кули код Автовца, 13. јула 1942. Дража одржава састанак са четничким првацима, Херцеговине, Црне Горе и Далмације, ради припрема за стварање мостобрана приликом Савезничке инвазије Југославије на јадранску обалу. Дража затим одлази изнад Колашина, на планину Сињајавину. Овде се Врховна команда задржала све до маја 1943. где је вршила припреме за заједничко садејство са англоамеричким снагама пред планирану инвазију на Југославију. Залеђе јужног Јадрана, од ушћа реке Бојане до ушћа Неретве за Врховну команду ЈВуО представљало је најзначајније стратешко место, јер је управо у овој области планирано англоамеричко искрцавање из јужне Италије на Југославију. Августа 1942. године британски премијер, Винстон Черчил, је у Москви изнео Стаљину овај план, који је подразумевао да Западни савезници после успешних војних операција против Немаца у северној Африци заузму Сицилију, а потом и доњу Италију, коју је требало искористити као платформу са које би се извршила инвазија око милион војника на Југославију и тиме отворио Други фронт, после чега би се извео брзи продор преко Мађарске, Словачке и Румуније (ове државе нису биле окупиране од Немачке и представљале су Хитлеров меки трбух) и напале с леђа немачке снаге на Источном фронту чиме би се ослабио притисак на Црвену армију и СССР. Међутим, Стаљин је одбио овај план тражећи од Черчила да Западни савезници отворе Други фронт што западније, у Француској, тајно тиме рачунајући на потенцијални ратни плен, источну Европу и Балкан. Черчил је напустио Москву без договора са Стаљином, а Западни савезници су наставили да изводе војне операције према свом војном плану, усмеравајући продор својих снага према Балкану. У наредних годину дана, све до јесени 1943. постојаће сукоб између Западних савезника и СССР око места отварање Другог фронта, Југославије или Француске. Крајем фебруара 1943. због очекиване савезничке инвазије, у Северној Херцеговини почињу жестоке борбе између, партизана и четника, које се настављају несмањеном жестином крајем априла и почетком маја 1943. на Северу Црне Горе, а затим овај сукоб прекида велика немачка офанзива на оба ривалска покрета отпора, упадом око 65.000 немачких војника у италијанску окупациону зону, ова офанзива је носила шифрован назив „Операција Шварц“. Генерал Михаиловић се успешно извлачи из немачког обруча и са делом својих снага креће на север у правцу Златара и Јавора.



Немачка потерница за генералом Дражом Михаиловићем из лета 1943.



Генерал Дража Михаиловић са члановима савезничке војне мисије, америчким потпуковником Албертом Сајцом (лево) и британским бригадним генералом, шефом мисије, Чарлсом Армстронгом (у средини), у јесен 1943. на Златибору.


Од даљих немачких потера Дража се склања на планину Чемерно, где се задржава целог лета 1943. Низ неуспелих акција натерао је Немце да уцене главу генерала Михаиловића. Потерница је објављена 21. јула 1943. на 100.000 рајхсмарака у злата. Почетком септембра 1943. Немци сазнају место Дражиног боравка и упућује знатне снаге према Чемерну. Четници примају борбу са Немцима, које затим савлађују и одбацују. Врховна команда и савезнички официри се затим пребацују на Златибор, а почетком октобра 1943. се премештају у околину Вишеграда. Тада јаке четничке снаге крећу у офанзиву према Сарајеву, нападају немачко-усташке снаге у Вишеграду, 5. октобра 1943. и после жестоких борби ослобађају место, а потом у бици на Семећком Пољу, 6. октобра разбијају јаке немачке снаге. Четници и савезнички официри су срушили велики железнички мост код Вишеграда, 7. октобра 1943. а истог дана ослобађају после жестоких борби Рогатицу од усташа. Четници су протерали Немце из Горажда, Фоче и Олова и кренули у напад на Соколац и Сарајево, али су их тада напале са фронта јаке немачко-усташке снаге и натерале на одступање. После победе Црвене армије у тенковској бици код Курска, у наредних пар месеци уследило је ослобођење већег дела СССР. Из страха да Стаљин не потпише сепаратни мир са Хитлером, Западни савезници на Техеранској конференцији у граду Техерану прихватају да отворе Други фронт у Француској и да источна Европа и Балкан постану његов ратни плен. Почетком новембра 1943. Врховна команда на челу са Дражом креће на марш преко планине Таре и Повлена и долази децембра 1943. у Азбуковицу, на планину Бобију. У село Ба, Дража долази 20. јануара 1944. ради припрема Светосавксог конгреса. Вишестраначки Југословенски национални конгрес је одржан од, 25. до 29. јануара 1944. у селу Ба. Конгресу су присуствовали 272 делегата из 11 различитих политичких партија, на крају заседања усвојена је Башка резолуција, која је предвиђала обнову и демократско уређење Југославије као парламентарне монархије са три федералне јединице, Србијом, Хрватском и Словенијом, у којој би била загарантована сва људска и грађанска права њених држављана. После конгреса Дража одлази у област Овчара, где се задржава до почетка марта 1944. Почетком априла отпочела је партизанска офанзива на Србију из правца Санџака. Од средине пролећа до почетка јесени 1944. у Србији је вођено више значајних борби између два ривалска покрета отпора. Четници су спасавали америчке пилоте оборене од стране Немаца изнад Србије. Од краја маја 1944. па до краја фебруара 1945. током Операције Ваздушни мост четници су успешно извршили евакуацију око 700 спасених америчких пилота.



Генерал Дража Михаиловић са члановима америчке војне мисије, јесени 1944. Слева на десно: Пуковник Роберт Мекдауел, капетан Џорџ Мусулин, капетан Ник Лалић, Дража и поручник Мајкл Рајачић


Дража се од априла до септембра 1944. налазио у области Равне горе. Тек што је напунио 21 годину живота, краљ Петар II је, 12. септембра 1944. под притиском британског премијера, Винстона Черчила, одржао говор преко радио Лондона у коме је позвао четнике да стану под команду, партизана, ривалског покрета отпора на чијем челу се налазио Ј. Б Тито. Две недеље касније, 28. септембра 1944. у Србији продире Црвене армија са 300.000 совјетских војника и у Београдској операцији заузима већи део Србије од Немаца, током те ратне операције погинуло је 4.350, а рањено 14. 488 совјетских војника. Црвеној армији су се придружили и Титови партизани. Са Врховном командом и америчком војном мисијом Ренџер Дража половином септембра 1944. са Равне горе стиже у Мачву. Пред саму совјетску инвазију на Србију Дража 27. септембра 1944. прелази преко реке Дрине у Семберију. Четници нису пружали отпор Црвеној армији у Србији, већ су их неке јединице дочекивале као Савезнике и помагале у дејствима против Немаца. Главна четничка војска се ипак повлачи у Босну пред наступом идеолошког непријатеља. Дража из Семберије прелази у босанску посавину, а почетком октобра 1944. борави на планини Требави. Током новембра 1944. Дража се налази у околини Сарајева, а током децембра 1944. са Врховном командом борави у Кладњу, одакле се враћа на Требаву, где остаје до средине марта 1945. Средином марта 1945. све четничке јединице прелазе реку Босну и смештају се на планину Вучијак. Овде Дража доноси одлуку да се преко Централне Босне изврши пробој за Србију. Дражина војска се кретала у три велике колоне. Дража је желео да стигне у Србију пре немачке капитулације. Од планине Мотајице скренули су на југ, па брзим покретима општим правцем: Мотајица - источно од Котор Вароши - између Травника и Зенице, избили су у област Фојнице. Овим правцем колоне су биле стално нападана од усташа. Четници су прешли преко Иван - планине и западних падина Бјелашнице, обишли су Калиновик са запада, скренули су на исток где су покушали да пређу реку Дрину, на месту ушћа Сутјеске. На Зеленгори, четници су се 13. маја 1945. сукобили са партизанима. Главнина војске је изгинула или заробљена и потом већином стрељана.


Одликовања

• Сребрна медаља за храброст, уручена 1913.
• Споменица за Српско – турски рат, уручена 1913.
• Споменица за Српско – бугарски рат, уручена 1913.
• Златна медаља за храброст, уручена 1915.
• Енглески Војни крст, уручен 1917.
• Бели орао са мачевима четвртог реда, уручен 1918.
• Бели орао са мачевима петог реда, уручен 1920.
• Споменица за рат 1914 – 1918., уручена 1920.
• Златна медаља за храброст, уручена 1920.
• Албанска споменица, уручена 1921.
• Орден Светог Саве четвртог реда, уручен 1928.
• Бугарски Командирски крст Светог Александра, уручио лично цар Борис у Софији 1936.
• Чехословачки Орден белог лава трећег степена за војне заслуге, уручио лично председник 1937.
• Француски Ратни крст, доделио генерал Шарл де Гол, 1943.
• Америчка Легија заслуга првог степена, највиши орден намењен странцима, доделио председник Хари Труман 29. марта 1948. Уручен Дражиној кћерки Гордани 2005.

Дража је уочи Другог светског рата послао пакет са свим орденима добијеним до 1938. поштом из Мостара, где је био са војном службом 1940., породици у Београд. Али, породица није никад примила пакет. Сви Дражини ордени су бесповратно изгубљени у поштанском саобраћају. Последња два одликовања која су додељена Дражи, француски Ратни крст и америчка Легија заслуга првог степена, додељен постхумно, данас се налазе у Музеју на Равној гори. Драгољуб Михаиловић је најодликованији српски официр у историји.


Француски Ратни крст
Де Голово одликовање

Командант француског покрета отпора, генерал Шарл де Гол, одликовао је генерала Дражу Михаиловића Ратним крстом. Уз овај орден он је издао и похвалну наредбу, која је 2. фебруара 1943. године прочитана свим француским јединицама:

„Армијски генерал Драгољуб Д. Михаиловић, легендарни јунак, симбол најчистијег родољубља и највиших југословенских војничких врлина, није престао водити борбу на окупираном националном тлу. Уз помоћ родољуба, он без сустајања не да мира окупаторској војсци, тако припремајући онај коначан јуриш који ће довести до ослобођења његове отаџбине и целог света, раме уз раме с онима који никад нису сматрали да се једна велика земља може да покори суровом завојевачу.“


Америчка Легије заслуга
Орден Легије за заслуге првог степена за Врховне команданте.


Поред одликовања које је Дража Михајловић добио током Балканских и Првог светског рата, 1948. год. амерички председних Хари Труман постхумно га је одликовао орденом Легије заслуга због учествовања у операцији спасавања америчких пилота оборених изнад Југославије.

Комисија за одликовања Пентагона одлучила је да генерала Драгољуба Михаиловића уврсти у “Легију заслужних”, након извештаја истражне комисије Комитета за праведан суд Дражи Михаиловићу.

Ова комисија, која је окупљала најугледније људе САД (шест сенатора, осам конгресмена, пет гувернера...) отворила је јавна саслушања у Адвокатској комори њујоршке општине 13. маја. Саслушања су трајала пет дана, паралелно с процесом који су комунистичке власти у Београду водиле против Драже Михаиловића.

Највећу пажњу Комисија је посветила наводној сарадњи Михаиловића са Силама осовине, једној од најтежих тачака оптужнице који је Војни суд у Београду прихватио.

Орден је, у мају 2005. год. уручен његовој ћерки Гордани на скромној церемонији одржаној у амбасади САД у Београду. Одликовање није уручено све до тада зато што је амерички интерес на Балкану била неутрална Југославија под Титовом управом. Претпостављало се да би један овакав чин гурнуо Југославију у наручје СССР-у и да би она постала чланица Вашравског пакта. Вест о додели одликовања генералу Дражи Михајловићу, тачније о његовом уручењу Дражиној ћерки Гордани изазвала је бурне реакције у Босни и Хрватској међу оним снагама које настоје да Југословенску војску у отаџбини изједначе са Усташама и другим војним формацијама састављеним од припадника некадашњих југословенских народа које су оперисале на Балкану.
Током Другог светског рата, 1944. год. америчка обавештајна служба је, у сарадњи са Југословенском војском у отаџбини и њеним командантом генералом Дражом Михајловићем спровела операцију "Холјард" (Халyард). Главни циљ операције била је евакуација америчких пилота, припадника америчке 15. ваздухопловне армије који су оборени изнад територије Југославије. Оборени амерички пилоти су уз помоћ припадника ЈВуО пребацивани на територију под њиховом контролом одакле су америчким авионима евакуисани у Италију са импровизованих пољских аеродрома Бољанићи, Коциљево и Прањани. Операција Холјард била је највећа операција организованог спасавања оборених америчких авијатичара у Другом светском рату.



25. маја 1942. у часопису Тајм је изашао чланак о Драгољубу Михаиловићу, са његовом сликом на насловној страни.


• У угледном часопису Тајм маја 1942. изашао је чланак о генералу Драгољубу Михаиловићу, са његовом сликом на насловној страни.
• У време док је Други свјетски рат увелико беснио, у Холивуду су се снимали филмови. Тако је Холивуд постао један од центара антинацистичке пропаганде и део америчке ратне машинерије. У мору оваквих филмова снимљена је и филмска епопеја о херојском отпору четника нацистичким окупаторима Краљевине Југославије. Филм је снимљен 1943. године у режији Луиса Кинга под називом "Четници - борбена герила ". Улога четничког команданта и вође покрета отпора припала је Филипу Дорну. Британци су са променом своје званичне политике овај филм приказивали без уводне шпице под именом Партизани.
• У последњој фази рата амерички председник Френклин Делано Рузвелт поклањао је заслужним појединцима луксузно опремљену књигу "Четири слободе", која се састојала од по четири фотографије и четири текста. Истакнути амерички уметници изражавали су, пером и кичицом, своје виђење слободе говора и изражавања мисли, слободе вероисповести, слободе од сиромаштва и слободе од страха. Један примерак књиге председник Рузвелт поклонио је генералу Дражи Михаиловићу. Данас се књига "Четири слободе" намењену генералу Михаиловићу чува у Архиву САНУ у Београду.
• Градоначелник Лос Анђелеса Том Бредли је донео Указ којим се 17. јул 1986. проглашава за „Дан сећања на генерала Дражу Михаиловића.“
• Током боравка у затвору и ишчекивању пресуде 1946. године генералу Дражи Михаиловићи је било дозвољено да чита књиге. Последњи роман који је Дража прочитао и од кога се у ћелији није одвајао све до своје смрти био је Стен¬да¬лов Парм¬ски кар¬ту¬зи¬јан¬ски ма¬на¬стир.
Реаговања поводом вести о погубљењу Генерала Драже
„Михаиловић се за време овог рата борио на страни савезника и неправедно је погубљен. Грех за његово погубљење сносе и судије и судијини заповедници.“
(Краљ Петар II Карађорђевић)

„Била сам много тужна када сам овог јутра у новинама прочитала да је стрељан родољуб г. Михаиловић, човек који је запалио луч слободе.“
(Елеонора Рузвелт)

„Свет се тресе из темеља. Михаиловић, часни родољуб, пао је као жртва и мученик под ноге победника комунистичке инвазије са истока.“
("Тајмс" 28. јула 1946.)

„Цели овај процес гола је политика, иста ствар која се десила у Москви 1936. године, и све је било у служби комунистичке пропаганде.“
("Ла Газета" из Лозане 17. јула 1946.)

„Инквизиторски калуђери средњега века били су права деца у примени својих мачева у односу на Тита и његовог судију Ђорђевића“
(Атина 18. јула 1946. године.)

„Дража Михаиловић био је легендарна личност и за време свог живота; његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол светог ратника. Са временом тај ће ореол бивати све светлији, а име Дражино све славније. А који се зову Дражини, нека подржавају Дражу. Бог да му дарује вечни живот у сјају Небеске Србије!“
(Свети Владика Николај у својој бесједи о Дражи у цркви Христовог Васкрсења у Чикагу, 18. јула 1954. године)

„Умирем грешан, био сам обичан судија смрти!“
(Судија Михаило Ђорђевић, којег је прогањала мисао да је на смрт осудио невиног човека)


Преузет део објаве из Википедије, слободне енциклопедије

Хероизам и борбена снага

Извор - Тврђава


Овом темом су се бавили многи наши научници, тако да се о томе нема шта ново рећи. Али је потребно да се једним краћим прегледом да добра основа за даље детаљније истраживање овог више од етношсихолошког феномена. О том феномену опширније и дубље су писали Јован Цвијић и Владимир Дворниковић. Значај и величина њиховог доприноса науци је неизмеран. Тако да ћу ја само прећи преко онога што су они записали и проучавањем закључили.

Једна од највеће антитезе великог периода наше историје је раја-хајдук. Од великог етнопсихолошког и карактеролошког значаја: раја представља елемент пасивног трпљења и чекања, док хајдук отпор, побуну и освету. Ореол »добрих хајдука« из борби за слободу има, по мишљењу Дворниковића, дубљег смисла у већ наведеној антитези: корелација и узајамно допуњавање феминалног и маскулиног принципа у историо-биолошкој целини народа.

Тешко је рећи који је облик код нас примарнији, активна борба или пасивно трпљење. Закон ритмике: епохе борбе, крајњих напора и одрицања одмењивале су се релативно мирним епохама чекања и пребирање нове снаге. Било је и периода дубоке заспалости, када је Србин у тим периодима личио на миран вулкан за који се никада не зна хоће ли се и када ће се изнова пробудити. Тај континуитет виталне снаге, прекривен привидно мртвим епохама, специјалне су ознаке балканског жилавог етничког континуитета и закон балканске историјске ритмике. Занимљив су пример Бугари, код којих је та црта још видљивија него код нас. У средњем веку, пре турске најезде, Бугари су неколико пута привидно обамирали, онесевешћени византијском песницом, али су се увек поново враћали свом етничком и политичком животу. Нагли успони бугарске државе могу се тумачити монголским ратничким духом. Многи аутори нам показују нератнички карактер старих Словена. Балканско тло и његова традиција, стапање са староседеоцима и нова животна средина извршили су у психи и карактеру Јужних Словена дубоке промене које су у својим радовима и истраживањима приказали Цвијић и Дворниковић, као најбитнију трансформацију у историјском бићи Јужних Словена. Примањем хришћанства тај процес трансформације није заустављен. Настављен је и Турском епохом.

Рацел наводи пример Монгола централне Азије, чији је ратнички дух био угушен религиозним, што код нас Словена никако није било могуће. У доба формирања српске државе и цркве, Срби се у Европи сматрају као ратнички народ. Многи европски научници, као нпр. Јиринчек, приказује Србе средњег века као народ бешт у ратовању. Витешке игре и лов били су најомиљенији начин забаве нашег, а и осталог европског племства. Да не дође до забуне, Срби ниси тражили борбу ради борбе. Велика хероизација Срба, а и појединих других Јужних Словена, прерушавање у балканско-источњачки модел са вечитим арсеналом пушака и ножева за појасом, био је одговор завојевачким Азијатима. У борби са Азијатом Србин је и сам добио вид Азијата. Довољно је замислити слику човека хајдучког типа са танким, грациозно повијеним, али опасним и подмуклим оријенталним оружјем (јатаган), слабо подсећа на старе Словене. Главни представници наше хероизације, Црногорци, постали су етнолошки слични са Арбанасима, старим балканским ратницима трако-илирског типа. Свест о првобитној разлици, словенској питомини и арнаутској дивљини и крволочности, остала је будна међу старим црногорским племенима. Мемори Марка Миљанова, неки мисле великог албанофила, говоре баш у том погледу. Јован Цвијић сматра да динарска плаховитост није исто што и арнаутска дивљина и крволочност. Херојски патријахализам развио се природном потребом као нарочити животни и друштвени облик; ван тог оквира не би могло бити живота ни опстанка. Сви идеали такве средине морали су се развити само ка једном циљу: неустрашивој храбрости и истрајности отпора. Ми Срби данас треба да се вратимо тим идеалима, борбени и херојски квалитет морамо ценити изнад свега. Све што стварамо мора да буде херојског високог моралног духа. Филозоф и пророк са Цетиња, херојског патријахализма, Његош, подигао је култ јунаштва до религије и мистике: »Јунаштво је цар зла свакојега – А и пиће наслеђе душевно – Којијем се пјане покољење.«

Читава средина, до последњег детета, учествовала је у моралном притиску и формирању тог идеала. Тако мора бити и данас. Најлакше је свој кукавичлук гајити иза кукавичлука вечине. Први органски облици херојско-патријахалног друштва узмакли су касније пред неким друштвеним појавама. Јуначке врлине не дајемо само Црногорцима, велики део нашег народа од динарског соја развио се у истом смеру. Дуго је требало да Србија створи модерну војску, која је, иако малобројна, стекла велики углед у ратовима. Брзина и надљудска издржљивост српског војника у Балканском рату задивила је и изненадила Европу, а да и не говоримо о слави коју су Срби стекли у Првом светском рату. Безбројних је примера о свесној пожртвованости српских војника, о жилавој упорности српског борбеног духа који није у најтежим тренуцима, ни усред неуспеха, неће клонути. Колико је само борбене, моралне снаге (моралне више него војничке) требало за албански екзодус. То је једини пример у светској историји да преостало језгро војске и народа емигрира и води рат даље, после пропасти државе, без сопствене територије. Када се српском војнику покаже привидна апатија или недисциплина, у души он остаје непоколобљив и спреман на борбу до последњег даха.

Свесна жртва је исто одлика српског војника. Цвијић нам говори како су се у току Првог светског рата јављали српски официри и војници са жељом да се што корисније жртвују за отаџбину. Данас када преовладава саможивост и кукавичлук међу српским родољубима, који не познају тај урођени нагон за пожртвовањем, људи херојског и пожртвованог духа ће им изгледати као чудаци и занесењаци и опчињени неким застарелим идеологијама. Зар љубав према народу и својој отаџбини могу бити застарели идеали? Некада је омладина од 15 до 16 година била захваћена овим традиционалним духом, а да не говоримо о војницима.

По својој снази и димензијама, мали народ, уз то и распарчан, Срби су развијали одбрамбени дух. Срби су народ који је увек само бранио своје право на живот, самосталност и слободу. Ратнички карактер Срба изазван је невољом, а не експанзивним, агресивним, освајачким инстиктом. Србин остаје на своме и брани своје. Срби, сви без разлика, а нарочито они из брдских предела, храбри су и издржљиви ратници. Има народа јачег борбеног елана, али истрајнијег у отпору тешко се може наћи.

Развијајмо хероизам и борбену снагу!


Написао Вукашин Лутовац

СОКОЛАЦ- СЈЕЋАЊЕ НА 4.000 ПОГИНУЛИХ

Потпредсједница НСРС Сњежана Божић рекла је данас да манастир Светог великомученика Георгија на Равној Романији код Соколца, у чије је зидове уписано 4.000 имена погинулих бораца у протеклом рату из сарајевско-романијске регије - свједочи о страдању Срба у борби за слободу.- Ово је споменик онима који су живот уградили у темеље Српске, а окупљања у светом храму и манастирској порти требало би да буде света обавеза грађана да тако његују сјећање и успомене на српске хероје који су животом онемогућили непријатељу да пређе Романију и покори источни дио Српске - рекла је Божићева.



Ми то чинимо сваког 11. августа, али и другим данима у години доласком у ову богомољу да прислужимо свијеће и помолимо се Богу за душе наших јунака. Овакви скупови морају послати јасну поруку да народ у Српској неће заборавити прошлост у којој се гинуло за слободу и опстанак на вјековним огњиштима - истакла је Божићева у порти манастира, гдје је одржан програм под називом

"Теби, горо Романијо" поводом Дана манастира.


Светом архијерејском литургијом коју је служило свештенство Епархије дабробосанске, јутрос је почело обиљежавање девет година од освештања манастира Светог великомученика Георгија. Обављено је и даривање барјака и икона, а затим је литија са барјацима и иконама обишла око храма.


Предсједник Предсједништва БОРС-а Дражен Перендија рекао је на свечаности, да су успјело у томе да буду сачувани простори на којима живе Срби.

У културно-умјетничком дијелу програма учествовали су Дјечији хор "Палчићи" из Пала, Дејана Хршум из Источног Сарајева, чланови етно-групе "Роса" са Пала, као и народни гуслари Ђорђије Копривица и Миљан Рађеновић, здравичар Саво Ковач, изворне групе "Јахорина" из Источног Старог Града, "Планике" и "Младост" из Пала, "Сарајевско поље" и друге.

Извор - "Равногорски покрет" Вишеград,Дражевина

Голгота Србије

Извор - "Глас са Цера"

Помишљајући да је историја слушкиња комитета и да се може одбацивати пола века, а приказивати кад је у Србији и око Србије густо, закључено је, ваљда, да је „сад тренутак“ да из тмине бункера, где је деценијама скриван, изроне филм Станислава Кракова „Голгота Србије“.

Нећу, сад, о томе колико је у тој свити, тако отменој и тако раздраганој, било „идеолошких секретара“ и истакнутих сарадника и следбеника Јосипа Броза, чија је 25. регемента, знају то они одавно, починила у том рату оне крваве злочине у Мачви и Подрињу. Нећу, кажем, сада о томе, али морам о њиховом труду да буду примећени, о жељи да их види Србија, а посредством сателита и свет. Неки из те свите понашали су се као протагонисти, као да су учествовали у оним борбама прса у прса. Други би, да није сведока у Кинотеци, били спремни да изјаве како су тај филм јуче отели од опозиције, која га је скривала пола века, а они, родољуби, одлучили да га одмах прикажу.

А филм је потресна прича о непоклеку српског народа, аутентично сведочење о његовим витешким борбама за одбрану вере, слободе и независне државе; филмска прича о његовим патњама и страдањима, о његовом васкрсењу на Крфу и Виду, о његовом рововском рату и оном одлучујућем, судбоносном јуришу у поробљену отаџбину.
Филм је историјско поглавље, као што ће историјско поглавље бити и овај манипулативни тренутак приређивача овог спектакла, његова жеља да пошто – пото нађе неку спону, да не кажем континуитет, Србије оног времена, њене епопеје, њеног патриотског жара и данашње Србије.
Као да се ништа није догодило у пола века!

Србије наших очева и дедова нема већ пола века ону витешку Србију, из филма, пуну моралног здравља, пуну вере у себе, пуну елана и снаге, лепоте и патриотизма – убили су Броз и његови комунисти! Та Србија је у масовним, невидљивим и неопојаним гробницама! Та Србија је под земљом, испод бетона, у темељима кућа… Витешка Србија је у Лисичијем потоку у Београду, у Белимарковићем воћњаку, у порти манастира Ваведење и даље, низ планину, око Бањице, Шарене ћуприје… Та Србија је испод бетона Скојевског парка у Ужицу – млади играју фудбал на костима својих дедова; Србија је близу бедема око Мораве у Чачку, поред тврђаве у Смедераву и дуж обале Дунава, у крагујевачкој Капислани, у пет масовних гробница у Крушевцу, на Крушку, на Крушику и Звекарама у Ваљеву, на Бубњу и око робијашнице у Нишу, у селу Сливнику надомак Лесковца, на „Брду Мира“ у Горњем Милановцу, у Свилајнцу и Јагодини, у Зајечару и Шапцу – наводим само неке од масовних гробница у које је затрпана витешка Србија.
Нема на њима ни ружа, ни споменика. Воштанице се на њима не пале. Мртви нису појани.
Пресуде је изрицала мржња! Они који нису били за Броза, оптужени су да су против свога народа! Теже оптужбе није могло бити! Кад год би Броз подигао прст, српски комунисти су подизали нишан! Кад би Броз спустио прст, српски комунисти би осули рафал у Србе! Броз оком, српски комунисти скоком. Броз се уселио у Краљев двор, српски комунисти у туђе виле на Дедињу.
Дању ватромети слободе, ноћу масовна убијања!
Колико су Брозови „ослободиоци“ убили Срба – знаће се кад се ускоро отворе гробнице и преброје лобање.
Солунски ратници први су се нашли на удару српских комуниста. Па још ако су били краљевским официри, носиоци Карађорђеве звезде, леле.

Један од јунака филма „Голгота Србије“ војвода Петар Бојовић доживео је, по свршетку Другог светског рата, још једну голготу. Брозови „ослободиоци“ чим су Немци протерани из Београда, упали су у војводину кућу, у Трнској 25. Људима у кожним капутима, већ по злу чувеним ознашима, много се допала једноспратна кућа – хтели су да виде ко станује у тој „буржујској“ творевини, какав ли страшни „реакционар“ ужива у њој. Кад тамо – славом овенчани војвода! Преко наслона столице његов војводски мундир, на сточићу шапка.


Све време окупације, војвода није изашао из куће. Немци га нису узнемиравали: дао им је реч да неће изаћи из кућног притвора. Већ и сама чињеница да је Бојовић био „краљев војвода“ била је довољна да „ослободиоци“ примене силу: најпре су шутирали његову војводску шапку, а потом су, богме, после грубих речи, насрнули и на слабашног војводу, тада на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скочио је да заштити оца, али је савладан снажним ударцима… Срећа је војводина што је умро у јануару 1945. године, па није морао да види како ознаши из куће одводе његовог сина. Узалуд је војводина супруга Милена писала лично Брозу, молећи га да заштити њеног ухапшеног сина, истичући да се политиком никада није бавио. Броз, разуме се, није ни одговорио – знао је да је Добросав отпослан у робијашницу Сремске Митровице на десетогодишње „преваспитавање“ у комунистичко-социјалистичком духу.

Из мноштва ликова у филму „Голгота Србије“ издвојен је, посебно, легендарни мајор Драгутин Гавриловић. То је онај јунак који је, на Дунавском кеју, у часу када је српска престоница била у диму и пламену, последњим живим браниоцима рекао: „Ми више не постојимо, ми смо жртвовани за част Београда и отаџбине!“ Преживео је мајор Гавриловић љуте ране у одбрани Београда и касније на Солунском фронту, али је у априлском слому 1941. допао немачког ропства. Био је пуне четири године утамничен у немачком логору.


А кћери његове, Милица, Емилија и Даница – Боже, каква су зла претурила преко главе! Како испричати насиље, које су Брозови „ослободиоци“ извршили над Милицом и Емилијом кад су упали у њихов стан и кад су сазнали да су „официркуше“ жене краљевих официра! И да су им мужеви у заробљеничком логору! Како описати ту бруку и несрећу! А кад су, претурајући по орманима, нашли официрске панталоне њиховог оца, почели су да од црвеног лампаса, на лицу места, пред пониженим женама, изрезују петокраке звезде.
Трећа кћер, Даница, удата Докмановић, живела је у Чачку, али је кажњена тиме што је као професор могла да предаје само у основној школи, како у средњој не би „тровала“ омладину идеологијом свог оца.
Зла судбина није мимоишла легендарног Гавриловића. Кад је логор ослобођен, он се вратио у своју престоноицу коју је два пута јуначки бранио. Али, тај воз са заробљеницима стражарно је спроведен од Марибора до Београда. Цео тај транспорт, све официре и војнике „ослободиоци“ су стрпали у бивши усташки логор на Сајмишту! Ту су их саслушавали и малтретирали, изгладњавали и кињили питањима „што су дошли“ и „хоће ли да организују устанак против нове власти“? Легендарни Гавриловић је умро после непуних месец дана.

Филм је приказао најзнаменитији лик у српској војсци – њеног врховног команданта, регента Александра Карађорђевића, „крвавог“ краља и творца „тамнице народа и народности“ – како су га српски комунисти називали. Ишао је, будући краљ, с једног ватреног положаја на други, не скривајући се по пећинама и земуницама. То је онај исти краљ у чији ће се Двор насилно уселити аустроугарски фелдвебел Јосип Броз, отимајући тако његову имовину и забрањујући његовим синовима да се врате у своју отаџбину. Замислите: забранити Карађорђевићима да живе у својој земљи, а допустити да у њој неприкосновени господар живота и смрти буде Броз, чији идентитет још није утврђен! Има ли веће срамоте и већег греха?!

У оном судбоносном јуришу са кајмакчаланских висова према Нишу, Смедереву и Београду, и даље, преко Саве и Дунава, и преко Дрине, био је капетан Петар Симић, из Смедеревске Паланке, касније пуковник и командант Краљевске гарде. Мучен у затворима Озне у Београду, Симић је, зато што је „ширио неверицу у усрећитељски комунизам и социјализам, стражарно, везан ланцима, отпремљен у митровачки казамат. Тог „непоправљивог солунца“ и „реакционара“ батинама су дочекали Душан Миленовић и Миле Тороман.
Подвргнут страшним мукама, батинан три године, Симић више није могао да издржи – одлучио је да себи одузме живот. Ујутру, 18. јула 1948. године, изведен је из ћелије да проспе киблу. Прилазећи огради, успео је да довикне затвореницма: „Браћо ја вас напуштам! Не могу више да издржим комунистичко насиље, одлазим у смрт!“
Јунак са Кравице и Јежа, са Доброг Поља, те најсуровије битке, скочио је са другог спрата, ударио главом о бетон и смрскао је.
Кад је о томе обавештен злогласни Миленовић, кратко је рекао: „Добро је, један солунаш мање!“

Тако су окончали живот јунаци о којима потресно сведочи филм „Голгота Србије“.

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ