НАЈОДЛИКОВАНИЈИ СРПСКИ ОФИЦИР

Ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић

Драгољуб Дража Михаиловић (Ивањица, Краљевина Србија, 27. април 1893 — Београд, ФНРЈ, 17. јул 1946) је био армијски генерал и начелник штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини, као и министар војске, ваздухопловства и морнарице Краљевине Југославије, у влади академика Слободана Јовановића и влади др Божидара Пурића, у току Другог светског рата.


Дражин потпис


Током Балканских ратова и Првог светског рата Дража је био официр Српске војске у Краљевини Србији. Након Другог светског рата нове комунистичке власти су га осудиле на смрт и после стрељања сахраниле на тајном месту.
Тренутно се пред Вишим судом у Београду води поступак за његову рехабилитацију. Михаиловић је један од најодликованијих официра у историји модерне српске државе, а последње одликовање му је доделио постхумно амерички председник Хари Труман марта 1948. године, одликовао га је орденом Легија за заслуге првог степена због организовања и вођења веома важних снага отпора против непријатеља у окупираној Југославији, спасавању америчких авијатичара оборених над Југославијом, доприносу савезничкој ствари и помоћи у коначној победи Савезника у Другом светском рату.

Биографија

Рани живот
Драгољуб и његова сестра Јелица са бабом Станицом (лево) и стрином, у Београду, око 1900.


Драгољуб као ученик.


Драгољуб М. Михаиловић је рођен 27. априла (по јулијанском календару 14. априла) 1893. године у Ивањици, од родитеља Михаила и Смиљане Михаиловић. Име је добио име по мајчином оцу Драгољубу Дражи Петровићу, домаћину рашког села Тисовица. Михаиловићев деда по оцу Милосав био је занатлија - мајстор, члан мешовитог пожаревачког еснафа за производњу одеће и обуће, власник фирме и радње, мајстор папуџијског заната.
Пре него што се у Ивањици запослио као писар Моравичког среза, Михаило Михаиловић је иза себе већ имао један брак и двоје деце.
После Драже, Смиљана и Михаило добили су ћерке Милицу и Јелицу. Милица је вероватно рођена 1894, а Јелица 1895. године. Дражина сестра Милица умрла је млада, 1905. године, од туберкулозе. Јелица је завршила архитектуру у Београду, када је овај факултет тек основан, након чега се запослила у општини града Београда. Удала се за колегу који се презивао Вречко, али је брак кратко трајао и нису имали деце. Јелица је радила у општини града Београда, а живела је у породичној кући у Цвијићевој улици. Стрељана је после уласка Црвене армије у Београд 1944. године.
Михаиловићеви родитељи су умрли релативно рано. Отац Михаило је умро од туберкулозе одмах по Јеличином рођењу, а мајка Смиљана пет година касније. Зато је 1901. године Дражин, Миличин и Јеличин стриц, ветеринарски мајор Владимир Михаиловић, довео сирочиће у свој дом у Београду, у Студеничкој улици (данас улица Светозара Марковића), преузевши старање о њима. Децу је чувала Влајкова мајка, Дражина баба по оцу, Станица. У ондашњем београдском друштву, мајор Михаиловић беше омиљен и познат као "чика Влајко". Официри су били и Дражини стричеви Драгомир и Велимир. Четврти Дражин стриц, Тома, радио је као управник телеграфа у пошти у Београду.
Пошто је завршио четири разреда основне школе, Михаиловић је у јесен 1904. године уписан у први разред Треће мушке гимназије. У овој гимназији завршио је прва три разреда, а следећа три у Другој београдској гимназији. Првог септембра 1910. године Дража је ступио у 43. класу Ниже школе Војне академије у Београду. После шест месеци, 1. марта 1911. године био је унапређен у чин питомца-каплара, а после две године, 1. септембра 1912, у чин питомца-поднаредника. У септембру 1912. 43. класа Ниже школе војне академије је кренула у рат против Турске, а одмах потом, почетком 1913, и у рат против Бугарске.

Први балкански рат

У лето 1912. српска јавност се све чешће суочавала са вестима о злочинима Албанаца над српским живљем у Османском царству на подручју Старе Србије. Написима у штампи захтевала се акција српске владе да се такви злочини спрече. Влада Краљевине Србије је сматрала да влада у Цариграду дозвољава Албанцима да врше притисак над Србима на Косову и Македонији. Чланице Балканског савеза Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора напале су Османско царство октобра 1912. Дража је као питомац доспео први пут на бојно поље, у 19 години. У Првом балканском рату његова класа је распоређена на положаје батаљонских ађутаната. Дража се налазио у IV прекобројном пешадијском пуку првог позива. Ова јединица је била у саставу Дринске дивизије, али је на почетку рата пребачена у Дунавску дивизију другог позива, тако да се Дража борио на македонском фронту.
Војне операције српске војске су се успешно одвијале. Прва армија је у дводневној бици код Куманова (23. – 24. октобра) разбила главне турске снаге. У Кумановској бици Дража је доспео сред најжешћих окршаја, код Нагоричина и реке Пчиње. Добро се показао, па је поред Сребрне медаље за храброст добио и чин наредника. Трећа армија је ушла у Призрен, а потом и у Ђаковицу, док је Ибарска војска ушла у Нови Пазар и спојила се са црногорским трупама. Средином новембра 1912. српске трупе су заузеле Битољ и код Флорине су се спојиле са грчким снагама, Друга српска армија је средином новембра дошла под Једрене на позив бугарске Врховне команде. Дражина дивизија у саставу Друге армије генерала Степе Степановића учествовала је у опсади Једрена. Ту су вођене дуготрајне борбе, које су завршене предајом града, у марту 1913. Излазак српских трупа на Косово омогућио је њихов продор према Јадранском мору. Средином новембра 1912. српске трупе избиле су на обалу код Љеша. Тријумф српских и савезничких армија био је до те мере потпун да је претио да изазове аустроугарски напад. Под притисцима Аустроугарске дипломатије на мировној конференцији и блокадом црногорске обале, српска влада је одлучила да повуче своје трупе јужно до Скадра. Турска је признала пораз, па је 30. маја 1913. потписала мировни уговор у Лондону.

Други балкански рат

Српска влада је због уговора са Бугарском из 1912. требала да уступи делове Македоније. Стварањем албанске државе пореметило је српске планове. Српска влада је захтевала измену ранијег уговора; то је правдала уступцима у Албанији, упућивањем Друге армије под Једрене и одсуством бугарских трупа у операцијама у Македонији. Србија је одбила да се повуче из Македоније, што Бугарска није хтела да прихвати. Међутим, Бугарска је проширила захтеве и на Тракију и део Албаније. То је довело до сукоба са осталим балканским савезницима. У ноћним часовима, 29./30. јуна 1913. бугарске трупе, охрабрене подршком Аустро-угарске, извршиле су изненадан напад на српске положаје на Брегалници. Почетком јула водила се огорчена битка на Брегалници, у којој је бугарска армија била поражена. У Другом балканском рату Дражин IV прекобројни пук најпре се борио на правцу од Страцина до Криве Паланке. Потом је из Дунавске дивизије другог позива пребачен у Моравску дивизију другог позива. На дужност водника једне пешадијске чете. Дража је учествовао у борбама на Злетовској реци и даље према Кочанима. Ту је преболео своје прве ратне ране. Заједно са својом класом, 18. јула 1913. године произведен је у чин потпоручника. Победама српска војске на Злетовској реци, код Штипа и Кочана, на планини Серти, масиву Осогова, код Пепелишта и Криволока бугарски пораз је био окончан. У помоћ српској војсци притекле су армије Румуније и Грчке. У Букурешту потписан је уговор о миру, 10. октобра 1913.
Албанска побуна 1913. После Другог балканског рата Дража је прекомандован на дужност водника у пешадијски пук првог позива „Стефан Немања“, мобилисаним у Ваљеву. Пук је кренуо према Косову и Метохији, ради гушења арнаутске побуне. Дража остаје на Косову до краја 1913. као водник 2. чете 1. батаљона ИВ пешадијског пука првог позива.


Први светски рат
Српски официри у друштву британске болничарке на Солунском фронту. Потпоручник Дража Михаиловић (клечи).


Јануара 1914. године 43. класа је позвана на допунски курс Ниже школе Војне академије, ради завршетка наставе по скраћеном поступку и програму. По окончању курса, класи је признато да је завршила војну академију, а потпоручници су враћени на дужност водника пешадијских чета. Дража је био одличан студент: дипломирао је као четврти у класи. Дража је требало да пређе у артиљерију, али се од тог распореда одустало због напада Аустроугарске на Србију. Припадник Младе Босне, Гаврило Принцип, извршио је атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, на Видовдан, 28. јуна 1914. Аустроугарска је упутила ултиматум од 10 тачака Србији. Београд је прихватио све тачке осим последње, која је значила губитак државног суверенитета. Незадовољна одговором, Аустроугарска Србији објављује рат 28. јула 1914. и бомбардује Београд. Током мобилизације српске војске, Дража је постављен за водника 3. чете 1. батаљона III прекобројног пука првог позива Дринске дивизије, у саставу Треће армије. Аустроугарске Балканске војске, прешла је реку Саву код Шапца и Дрине код Лознице и наставила напад ка Ваљеву и другим правцима. Током августа вођене су жестоке борбе на планини Цер. Дража је учествовао у Церској бици, да би већ 9. септембра постао и заступник рањеног командира исте чете, капетана II класе Чедомира Станојлевића. Српска војска је у Церској бици победила и протерала непријатеља са своје територије. Али, Аустроугарска Балканска војска креће у нови напад на Србију. У тешким и исцрпљујућим борбама на Дрини, Српска војска је трпела снажне ударе и постепено се повлачила. Дража се добро показао и у тим борбама против Аустроугара, због чега га је похвалио мајор Душан Бесерабић. Све три српске армије су и даље биле у тешком стању. Преломни догађај се одиграо у Колубарској бици, новембра и децембра 1914., у којој је Српска војска победила. Дража учествује и у жестоким борбама у Колубарској бици, истакао се 24. и 25. октобра на Костајнику и 7. новембра на Пламомишту где је остао на положају иако му је батаљон одступио. Мајор Љубомир Ђорђевић у службеним белешкама предлаже да се потпоручник Михаиловић одликује Златном медаљом за храброст, што је после победе Српске војске и учињено. На српском фронту до почетка јесени 1915. завладало је затишје.


Албанска голгота
Потпоручник Дража Михаиловић на Солунском фронту.


Улазак Италије на страни Антанте маја 1915. пробудило је наду да ће војни притисак на Србију да попусти. Међутим, уласком Бугарске у рат на страни Немачке и Аустроугарска, Централним силама је пружило нову прилику да рашчисте рачуне са Србијом. Ратну 1915. Дражин прекобројни пешадијски пук започео је код Шапца, почетком јула. XИ Немачка армија креће у нову офанзиву на Србију. Крајем септембра 1915. Дража је наставио борбу против Немаца у околини Пожаревца, ту је добио нову дужност командира 4. чете 3. батаљона. Због великих губитака, његов батаљон је расформиран 10. октобра 1915. а потом се повлачио према Пећи. Друга половина октобра и почетак новембра протекли су у повлачењу српске војске према југу. Својим напредовањем према Јужној Морави и Вардару Бугари блокирају Српску војску у вардарској Македонији. Пут према Солуну је пресечен. Српска војска и избеглице се налазе у безизлазној ситуацији на Косову и Метохији. Немачка војска са севера и бугарска армија са истока напредују према Косову са јединим циљем да униште Српску војску у расулу. Дража је у том периоду био водник или заступник командира одређених пешадијских чета у 3. и 2. батаљону, да би 20. новембра 1915. уочи поласка Српске војске у Албанску голготу, био постављен за водника пуковског Митраљеског одељења, које је имало четири митраљеза заплењена од Аустроугара. Једини пут Српској војсци и избеглицима према савезницима и јадранској обали водио је преко албанских планина. Српска војска са народом креће у повлачење преко Албаније и Црне Горе у зиму 1915. под страшном хладноћом, снегом завејаним путевима у општем расулу на температури 25 °C испод нуле. Војску у расулу и избегли народ изморен гладом и хладноћом нападају албански разбојници. Са својим митраљеским одељењем, Дража се повлачио правцем Пећ – Беране – Подгорица – Скадар. Прве групе пристижу у Валону, малу луку на југозападу Албаније. Међу њима је и потпоручник Дража Михаиловић. Дражин III прекобројни пук је 9. фебруара 1916. прекомандован у Вардарску дивизију, да би следећег дана био упућен у логор Ипсос на острво Крф. Дража је током Албанске голготе успео да сачува митраљезе које је дужио, мада је све тешко оружје остављено још у Метохији. Последице Голготе су се осећале и на острву Крф и Видо на којима је умрло на хиљаде изнемоглих српских војника. Дража је на Крф пристигао врло исцрпљен и неухрањен.


Солунски фронт
Командант I армије Живојин Мишић у наредби Ађ. Бр. 10001. за 5. јун 1917. похвалио је у овом распису свим јединицама потпоручника Дражу Михаиловића.


Од 15. фебруара 1916. године Михаиловић је у саставу Митраљеског одељења 2. батаљона XXIII пешадијског пука Вардарске дивизије. Овај пук је настао спајањем III и IV прекобројног пешадијског пука I позива. Бродом Абда Михаиловићева јединица је 22. априла напустила Крф и кренула пут Солунског фронта. После опоравка, у јуну и јулу 1916. око 150.000 српских војника пребачено је на бојиште северно од Солуна. По налогу Немачке врховне команде бугарске трупе су у августу предузеле напад на битољско - леринском правцу. Бугарски напад био је изненадан и жесток, непријатељска офанзива убрзо је заустављена, а онда је Српска војска кренула у снажну против офанзиву. Крајем септембра, после жестоких борби у којима је погинуло 3.000 српских војника, Дринска дивизија је овладала Кајмакчаланом и тако поново закорачила на делић територије Краљевине Србије. Десетог новембра 1916. ослобођен је Битољ. На Солунском фронту Михаиловић је учестовао у борбама на Островском језеру, Горничеву, код Жиове, на котама 1050 и 1368, на Сокоцу, Зеленом брду, Говедарском камену и Добром пољу. У бици код села Неокази и Доње Врбине, 11. септембра 1916, тешко је рањен. Лекарска комисија у Солуну проценила је да због последица рањавања потпоручник Михаиловић више није за строј, па му је понудила службу у позадини, међутим, он је то одбио. После опоравка, вратио се у своју јединицу на прву линију фронта, априла 1917. године. Почетком 1918. године, Михаиловић је са својим митраљеским одељењем пребачен у новоосновани 1. југословенски пешадијски пук Југословенске дивизије. У саставу те дивизије учестовао је у пробоју Солунског фронта. На Солунском фронту унапређен је у чин поручника, 25. јануара 1918. године. Орден белог орла са мачевима 4. реда добио је 25. јануара 1918. године, за стечене заслуге и показану храброст у рату. Друго митраљеско одељење 23. пука, једино је у целом пуку одликовано златном медаљом за храброст. Најзад, Михаиловић је, једини у дивизији, добио и Енглески војни крст и то одлуком команданта дивизије. После двадесетчетворочасовне топовске паљбе 15. септембра 1918. у пола шест ујутру, српска пешадија кренула је у јуриш. За десет дана, сламајући отпор немачко-бугарских снага, српска Прва и Друга армија избиле су на линији Штип - Велес. Уз вешта прегруписавања, продор српске војске је био настављен: 5. октобра ослобођено је Врање, 12. октобра српске трупе су ушле у Ниш, а 1. новембра 1918. српска војска победоносно је умарширала у Београд.


Између два светска рата
Капетан I класе Дража Михаиловић, 1922.


Ослобађање Србије поново није донело крај рата. Као и 1913, он је и сада упућен у гушење албанске побуне. На Косову и Метохији је боравио од краја септембра 1918, па све до краја зиме 1919. године. Његово прво мирнодопско одредиште је касарна Краљ Петар I у Скопљу. Као најбољег официра у пуку, командант га је предложио за прелазак у краљеву гарду у Београд. У јесен 1919. године поручник Михаиловић је постао водник 3. чете 1. батаљона пешадијског пука краљеве гарде. Међутим, није се дуго задржао у краљевој гарди, због једног инцидента у кафани Слобода, уочи поноћи 31. децембра. Његов друг, гардијски поручник Стефан Бухоњицки, припит је држао здравицу, у којој је похвално споменуо бољшевичку револуцију. Када су Бохоњицком због тога упућене претње, Дража је извадио пиштољ, репетирао и ставио на сто, рекавши: Да видимо ко је бољи Србин од мене!. Добио је 15 дана затвора, а онда је већ 25. јануара 1920, враћен у 28. пешадијски пук у Скопље.

Неколико месеци после свог првог боравка у затвору, Михаиловић је, 11. априла, још једном одликован златном медаљом за храброст. 11. маја је постављен за водника митраљеског одељења у 3. подофицирској школи у Скопљу. Уследило је унапређење у чин капетана 2. класе, 14. октобра, и још једно одликовање, Орден белог орла са мачевима 5 реда, које му је уручено 1. децембра 1920. године. Те, 1920. године, оженио се са Јелицом Лазаревић, ћерком пуковника Јеврема Бранковића. Јелица и Драгољуб су изродили четворо деце: синове Бранка 1921, Љубивоја 1922 и Војислава 1924 и ћерку Гордану 1927. Бранко је умро 1995, у Београду, Љубивоје је преминуо у првој години живота, а Војислав је погинуо поред свог оца, маја 1945. године на Зеленгори. Гордана је дечији лекар радиолог у пензији и данас живи у Београду.

Следеће, 1921. године, Михаиловић је накратко, од 7. јула до 30. септембра, службовао у Сарајеву. Био је наставник у Другој подофицирској пешадијској школи. Вратио се у Београд пошто је примљен за полазника 23. класе Више школе војне академије. Две године касније дипломирао је са одличним успехом. У међувремену, 5. новембра 1921. године Дража Михаиловић је одликован Албанском споменицом, а 24. октобра 1922. унапређен је у чин капетана 1. класе. Као капетан 1. класе Дража је годину и по дана радио у обавештајном одељењу, а шест месеци у наставном одељењу. Мајорски испит је положио 16. марта 1925. године, да би у чин мајора био унапређен крајем те године, 17. децембра. У генералштабну струку је преведен 24. фебруара 1926, која се може поредити са данашњом титулом доктора војних наука. У то доба Краљевина Југославије је своје најбоље официре слала у Француску на специјализацију, па се и Михаиловић обрео у Паризу 1930. године.

Пре него што ће отићи у дипломатију, Дража је обављао више дужности у земљи. За помоћника начелника штаба Дунавске дивизије у Београду постављен је 19. марта 1926. године. Поред тога, за 1926. годину био је стални члан испитне комисије за чин потпоручника економске струке. На генералштабне послове у штабу краљеве гарде премештен је 19. јануара 1927. године. У гарди је био помоћник начелника штаба, вршилац дужности начелника штаба, и најзад начелник штаба, а једно време је командовао 3. батаљоном пешадијског пука краљеве гарде. Истовремено, Дража је био члан више испитних комисија, као и наставник стратегије у Нижој школи интендантске академије. Просветни Орден Светог Саве 2. реда добио је 25. јануара 1928. године. Чин потпуковника добио је на Васкрс 1930. године.



Пуковник Михаиловић у друштву британског официра, марта 1941., на војној вежби код Калиновика, уочи немачког напада на Краљевину Југославију.


Службовање у краљевој гарди потпуковник Михаиловић завршио је 14. фебруара 1935, када је прекомандован у организацијско одељење генералштаба министарства војске и морнарице. Ту је остао до 28. маја, кад је стигла наредба за одлазак у Софију, на место војног аташеа Краљевине Југославије. Тамо је научио и бугарски језик и добио два бугарска одличја: Орден Александра Невског 3. степена, који му је уручио лично цар Борис приликом одласка, и Орден крста Светог Александра, који ће стићи три године касније, 1939. За време службе у Софији добио је и пуковнички чин, 6. септембра 1935, поводом рођендана престолонаследника Петра Карађорђевића. Михаиловић је маја 1936. године на захтев бугарске владе повучен из Софије, пошто је успоставио контакте са неким компромитованим бугарским официрима, па је премештен за војног аташеа у Прагу. Пуковник Дража Михаиловић је стигао у Праг 22. маја 1936. године и остао је ту до маја наредне године. У Прагу се није бавио политиком већ бројним војним питањима, као што су набавка чехословачких авиона, панцир прслука, упутстава за противоклопно ратовање итд. На опроштајном пријему, председник Чехословачке уручио је Дражи Михаиловићу Орден белог лава 3. реда.

Маја 1937. године пуковник Дража Михаиловић постављен је за начелника штаба Дравске дивизијске области у Љубљани. Његово ново радно место налазило се у касарни Војвода Мишић. Априла следеће, 1938. године, Михаиловић је прешао за команданта 39. пешадијског пука у Цељу, који је припадао истој дивизионој области. Током службе у Цељу, својим претпостављеним је представио план за реорганизацију југословенске војске на националној основи - на српску, хрватску и словеначку - јер је веровао да је национално хомогене војске бити боље од мешовите, што ће увећати јединство војске и борбене способности. Његови претпостављени су одбацили овај план и 1. новембра 1939. су га казнили са 30 дана затвора. После тачно годину дана, априла 1939. године, Михаиловић се вратио у Љубљану, овог пута за начелника штаба утврђивања. Ту остаје до августа, када је постављен за сталног наставника Војне академије у Београду. Током 1940. године више пута су забележени Дражини јавни антихитлеровски испади. Најзад, после његовог напада на Хитлера на једном пријему у британској амбасади}, немачки посланик Виктор Фон Херн упутио је протест југословенском министру иностраних послова Цинцар-Марковићу. Зато генерал Недић још једном кажњава Михаиловића са 30 дана затвора. Казну издржава у Мостару, где је, такође по казни, упућен за помоћника начелника генералштаба приморске армијске области, 23. октобра 1940. године.


Други светски рат
Немачка потерница за пуковником Дражом Михаиловићем од 9. децембра 1941.



Драгољуб Михаиловић у британској униформи и са југословенском војничком капом, без генералских знамења према правилима гериле, 1943.


Немачке, италијанске, мађарске и бугарске оружане снаге напале су Краљевину Југославију 6. априла 1941. без објаве рата. Пуковник Михаиловић се првог дана рата налазио у Кисељаку код Сарајева на положају начелника Оперативног одељења Друге армије Југословенске војске. Пуковник Михаиловић прелази у Славонију где организује јединице и њихово пребацивање преко реке Саве услед муњевитог продора немачких снага из правца севера. Пуковник Дража наређује својим војницима 9. априла рушење моста на Сави код Брчког ради заустављања непријатељског напредовања. У Грачаници Дража постаје 13. априла командант Брзог одреда. Током 14. априла бори се против хрватских усташа у Дервенти и Босанском Броду, који настоје да ова места прикључе тек проглашеној НДХ. Пуковник Михаиловић 15. априла одбија наредбу о капитулацији и предаји свог одреда, па са делом Брзог одреда одлази у шуму. Дража је 20. априла Брзи одред преименовао у Горски одред. Група официра, подофицира и војника Југословенске војске, на челу са Дражом пребацила се са планина Источне Босне, преко реке Дрине у Западну Србију, са намером да продужи отпор. Дража са Горским одредом стигао је на Равну гору, 11. маја 1941. где је основао Команду Четничких одреда Југословенске војске. Током лета 1941. Дража ради на стварању организације покрета отпора. Почетком августа 1941. Дража упућује групу официра у Босну ради помоћи српским устаницима у борби против НДХ. Крајем августа четници ослобађају Лозницу од Немаца, чиме отпочиње устанак у Србији.

Током устанка избија братоубилачки рат између партизана и четника. Немци користе насталу ситуацију, разбијају устаничке одреде и врше масовне злочине над српским цивилима. Почетком децембра 1941. Немци крећу у офанзиву на Равну гору, под шифрованим називом „Операција Михаиловић. Немачка Врховна команда у Србији преко радија, летака и плаката објављује прву потерницу за Дражом. У међувремену, Дража је успоставио везу са Западним савезницима и Југословенском владом, која се налази у Лондону, они потврђују легитимитет његове акције. Нови председник Владе академик Слободан Јовановић, 19. јануара 1942. поставља Дражу за министра војске, морнарице и ваздухопловства. Дража је указом Владе, 7. децембра 1941. произведен у чин бригадног генерала, а указом од 19. јануара 1942. у чин дивизијског генерала. Током марта и априла 1942. британска и нова југословенска влада у Лондону су направили војни план о отварању Другог фронта у Југославији назвавши га „План инвазије Југославије“. Од 15. маја до 3. јуна 1942. Немци покрећу „Операцију Форстрат“, а потом и „Акцију 800“, ради хватања генерала Михаиловића. Јуна 1942. Дража се од немачких потера склања у Црну Гору, у италијанску окупациону зону, а 17. јула 1942. Југословенска влада га указом унапређује у армијског генерала. У Зимоњића Кули код Автовца, 13. јула 1942. Дража одржава састанак са четничким првацима, Херцеговине, Црне Горе и Далмације, ради припрема за стварање мостобрана приликом Савезничке инвазије Југославије на јадранску обалу. Дража затим одлази изнад Колашина, на планину Сињајавину. Овде се Врховна команда задржала све до маја 1943. где је вршила припреме за заједничко садејство са англоамеричким снагама пред планирану инвазију на Југославију. Залеђе јужног Јадрана, од ушћа реке Бојане до ушћа Неретве за Врховну команду ЈВуО представљало је најзначајније стратешко место, јер је управо у овој области планирано англоамеричко искрцавање из јужне Италије на Југославију. Августа 1942. године британски премијер, Винстон Черчил, је у Москви изнео Стаљину овај план, који је подразумевао да Западни савезници после успешних војних операција против Немаца у северној Африци заузму Сицилију, а потом и доњу Италију, коју је требало искористити као платформу са које би се извршила инвазија око милион војника на Југославију и тиме отворио Други фронт, после чега би се извео брзи продор преко Мађарске, Словачке и Румуније (ове државе нису биле окупиране од Немачке и представљале су Хитлеров меки трбух) и напале с леђа немачке снаге на Источном фронту чиме би се ослабио притисак на Црвену армију и СССР. Међутим, Стаљин је одбио овај план тражећи од Черчила да Западни савезници отворе Други фронт што западније, у Француској, тајно тиме рачунајући на потенцијални ратни плен, источну Европу и Балкан. Черчил је напустио Москву без договора са Стаљином, а Западни савезници су наставили да изводе војне операције према свом војном плану, усмеравајући продор својих снага према Балкану. У наредних годину дана, све до јесени 1943. постојаће сукоб између Западних савезника и СССР око места отварање Другог фронта, Југославије или Француске. Крајем фебруара 1943. због очекиване савезничке инвазије, у Северној Херцеговини почињу жестоке борбе између, партизана и четника, које се настављају несмањеном жестином крајем априла и почетком маја 1943. на Северу Црне Горе, а затим овај сукоб прекида велика немачка офанзива на оба ривалска покрета отпора, упадом око 65.000 немачких војника у италијанску окупациону зону, ова офанзива је носила шифрован назив „Операција Шварц“. Генерал Михаиловић се успешно извлачи из немачког обруча и са делом својих снага креће на север у правцу Златара и Јавора.



Немачка потерница за генералом Дражом Михаиловићем из лета 1943.



Генерал Дража Михаиловић са члановима савезничке војне мисије, америчким потпуковником Албертом Сајцом (лево) и британским бригадним генералом, шефом мисије, Чарлсом Армстронгом (у средини), у јесен 1943. на Златибору.


Од даљих немачких потера Дража се склања на планину Чемерно, где се задржава целог лета 1943. Низ неуспелих акција натерао је Немце да уцене главу генерала Михаиловића. Потерница је објављена 21. јула 1943. на 100.000 рајхсмарака у злата. Почетком септембра 1943. Немци сазнају место Дражиног боравка и упућује знатне снаге према Чемерну. Четници примају борбу са Немцима, које затим савлађују и одбацују. Врховна команда и савезнички официри се затим пребацују на Златибор, а почетком октобра 1943. се премештају у околину Вишеграда. Тада јаке четничке снаге крећу у офанзиву према Сарајеву, нападају немачко-усташке снаге у Вишеграду, 5. октобра 1943. и после жестоких борби ослобађају место, а потом у бици на Семећком Пољу, 6. октобра разбијају јаке немачке снаге. Четници и савезнички официри су срушили велики железнички мост код Вишеграда, 7. октобра 1943. а истог дана ослобађају после жестоких борби Рогатицу од усташа. Четници су протерали Немце из Горажда, Фоче и Олова и кренули у напад на Соколац и Сарајево, али су их тада напале са фронта јаке немачко-усташке снаге и натерале на одступање. После победе Црвене армије у тенковској бици код Курска, у наредних пар месеци уследило је ослобођење већег дела СССР. Из страха да Стаљин не потпише сепаратни мир са Хитлером, Западни савезници на Техеранској конференцији у граду Техерану прихватају да отворе Други фронт у Француској и да источна Европа и Балкан постану његов ратни плен. Почетком новембра 1943. Врховна команда на челу са Дражом креће на марш преко планине Таре и Повлена и долази децембра 1943. у Азбуковицу, на планину Бобију. У село Ба, Дража долази 20. јануара 1944. ради припрема Светосавксог конгреса. Вишестраначки Југословенски национални конгрес је одржан од, 25. до 29. јануара 1944. у селу Ба. Конгресу су присуствовали 272 делегата из 11 различитих политичких партија, на крају заседања усвојена је Башка резолуција, која је предвиђала обнову и демократско уређење Југославије као парламентарне монархије са три федералне јединице, Србијом, Хрватском и Словенијом, у којој би била загарантована сва људска и грађанска права њених држављана. После конгреса Дража одлази у област Овчара, где се задржава до почетка марта 1944. Почетком априла отпочела је партизанска офанзива на Србију из правца Санџака. Од средине пролећа до почетка јесени 1944. у Србији је вођено више значајних борби између два ривалска покрета отпора. Четници су спасавали америчке пилоте оборене од стране Немаца изнад Србије. Од краја маја 1944. па до краја фебруара 1945. током Операције Ваздушни мост четници су успешно извршили евакуацију око 700 спасених америчких пилота.



Генерал Дража Михаиловић са члановима америчке војне мисије, јесени 1944. Слева на десно: Пуковник Роберт Мекдауел, капетан Џорџ Мусулин, капетан Ник Лалић, Дража и поручник Мајкл Рајачић


Дража се од априла до септембра 1944. налазио у области Равне горе. Тек што је напунио 21 годину живота, краљ Петар II је, 12. септембра 1944. под притиском британског премијера, Винстона Черчила, одржао говор преко радио Лондона у коме је позвао четнике да стану под команду, партизана, ривалског покрета отпора на чијем челу се налазио Ј. Б Тито. Две недеље касније, 28. септембра 1944. у Србији продире Црвене армија са 300.000 совјетских војника и у Београдској операцији заузима већи део Србије од Немаца, током те ратне операције погинуло је 4.350, а рањено 14. 488 совјетских војника. Црвеној армији су се придружили и Титови партизани. Са Врховном командом и америчком војном мисијом Ренџер Дража половином септембра 1944. са Равне горе стиже у Мачву. Пред саму совјетску инвазију на Србију Дража 27. септембра 1944. прелази преко реке Дрине у Семберију. Четници нису пружали отпор Црвеној армији у Србији, већ су их неке јединице дочекивале као Савезнике и помагале у дејствима против Немаца. Главна четничка војска се ипак повлачи у Босну пред наступом идеолошког непријатеља. Дража из Семберије прелази у босанску посавину, а почетком октобра 1944. борави на планини Требави. Током новембра 1944. Дража се налази у околини Сарајева, а током децембра 1944. са Врховном командом борави у Кладњу, одакле се враћа на Требаву, где остаје до средине марта 1945. Средином марта 1945. све четничке јединице прелазе реку Босну и смештају се на планину Вучијак. Овде Дража доноси одлуку да се преко Централне Босне изврши пробој за Србију. Дражина војска се кретала у три велике колоне. Дража је желео да стигне у Србију пре немачке капитулације. Од планине Мотајице скренули су на југ, па брзим покретима општим правцем: Мотајица - источно од Котор Вароши - између Травника и Зенице, избили су у област Фојнице. Овим правцем колоне су биле стално нападана од усташа. Четници су прешли преко Иван - планине и западних падина Бјелашнице, обишли су Калиновик са запада, скренули су на исток где су покушали да пређу реку Дрину, на месту ушћа Сутјеске. На Зеленгори, четници су се 13. маја 1945. сукобили са партизанима. Главнина војске је изгинула или заробљена и потом већином стрељана.


Одликовања

• Сребрна медаља за храброст, уручена 1913.
• Споменица за Српско – турски рат, уручена 1913.
• Споменица за Српско – бугарски рат, уручена 1913.
• Златна медаља за храброст, уручена 1915.
• Енглески Војни крст, уручен 1917.
• Бели орао са мачевима четвртог реда, уручен 1918.
• Бели орао са мачевима петог реда, уручен 1920.
• Споменица за рат 1914 – 1918., уручена 1920.
• Златна медаља за храброст, уручена 1920.
• Албанска споменица, уручена 1921.
• Орден Светог Саве четвртог реда, уручен 1928.
• Бугарски Командирски крст Светог Александра, уручио лично цар Борис у Софији 1936.
• Чехословачки Орден белог лава трећег степена за војне заслуге, уручио лично председник 1937.
• Француски Ратни крст, доделио генерал Шарл де Гол, 1943.
• Америчка Легија заслуга првог степена, највиши орден намењен странцима, доделио председник Хари Труман 29. марта 1948. Уручен Дражиној кћерки Гордани 2005.

Дража је уочи Другог светског рата послао пакет са свим орденима добијеним до 1938. поштом из Мостара, где је био са војном службом 1940., породици у Београд. Али, породица није никад примила пакет. Сви Дражини ордени су бесповратно изгубљени у поштанском саобраћају. Последња два одликовања која су додељена Дражи, француски Ратни крст и америчка Легија заслуга првог степена, додељен постхумно, данас се налазе у Музеју на Равној гори. Драгољуб Михаиловић је најодликованији српски официр у историји.


Француски Ратни крст
Де Голово одликовање

Командант француског покрета отпора, генерал Шарл де Гол, одликовао је генерала Дражу Михаиловића Ратним крстом. Уз овај орден он је издао и похвалну наредбу, која је 2. фебруара 1943. године прочитана свим француским јединицама:

„Армијски генерал Драгољуб Д. Михаиловић, легендарни јунак, симбол најчистијег родољубља и највиших југословенских војничких врлина, није престао водити борбу на окупираном националном тлу. Уз помоћ родољуба, он без сустајања не да мира окупаторској војсци, тако припремајући онај коначан јуриш који ће довести до ослобођења његове отаџбине и целог света, раме уз раме с онима који никад нису сматрали да се једна велика земља може да покори суровом завојевачу.“


Америчка Легије заслуга
Орден Легије за заслуге првог степена за Врховне команданте.


Поред одликовања које је Дража Михајловић добио током Балканских и Првог светског рата, 1948. год. амерички председних Хари Труман постхумно га је одликовао орденом Легије заслуга због учествовања у операцији спасавања америчких пилота оборених изнад Југославије.

Комисија за одликовања Пентагона одлучила је да генерала Драгољуба Михаиловића уврсти у “Легију заслужних”, након извештаја истражне комисије Комитета за праведан суд Дражи Михаиловићу.

Ова комисија, која је окупљала најугледније људе САД (шест сенатора, осам конгресмена, пет гувернера...) отворила је јавна саслушања у Адвокатској комори њујоршке општине 13. маја. Саслушања су трајала пет дана, паралелно с процесом који су комунистичке власти у Београду водиле против Драже Михаиловића.

Највећу пажњу Комисија је посветила наводној сарадњи Михаиловића са Силама осовине, једној од најтежих тачака оптужнице који је Војни суд у Београду прихватио.

Орден је, у мају 2005. год. уручен његовој ћерки Гордани на скромној церемонији одржаној у амбасади САД у Београду. Одликовање није уручено све до тада зато што је амерички интерес на Балкану била неутрална Југославија под Титовом управом. Претпостављало се да би један овакав чин гурнуо Југославију у наручје СССР-у и да би она постала чланица Вашравског пакта. Вест о додели одликовања генералу Дражи Михајловићу, тачније о његовом уручењу Дражиној ћерки Гордани изазвала је бурне реакције у Босни и Хрватској међу оним снагама које настоје да Југословенску војску у отаџбини изједначе са Усташама и другим војним формацијама састављеним од припадника некадашњих југословенских народа које су оперисале на Балкану.
Током Другог светског рата, 1944. год. америчка обавештајна служба је, у сарадњи са Југословенском војском у отаџбини и њеним командантом генералом Дражом Михајловићем спровела операцију "Холјард" (Халyард). Главни циљ операције била је евакуација америчких пилота, припадника америчке 15. ваздухопловне армије који су оборени изнад територије Југославије. Оборени амерички пилоти су уз помоћ припадника ЈВуО пребацивани на територију под њиховом контролом одакле су америчким авионима евакуисани у Италију са импровизованих пољских аеродрома Бољанићи, Коциљево и Прањани. Операција Холјард била је највећа операција организованог спасавања оборених америчких авијатичара у Другом светском рату.



25. маја 1942. у часопису Тајм је изашао чланак о Драгољубу Михаиловићу, са његовом сликом на насловној страни.


• У угледном часопису Тајм маја 1942. изашао је чланак о генералу Драгољубу Михаиловићу, са његовом сликом на насловној страни.
• У време док је Други свјетски рат увелико беснио, у Холивуду су се снимали филмови. Тако је Холивуд постао један од центара антинацистичке пропаганде и део америчке ратне машинерије. У мору оваквих филмова снимљена је и филмска епопеја о херојском отпору четника нацистичким окупаторима Краљевине Југославије. Филм је снимљен 1943. године у режији Луиса Кинга под називом "Четници - борбена герила ". Улога четничког команданта и вође покрета отпора припала је Филипу Дорну. Британци су са променом своје званичне политике овај филм приказивали без уводне шпице под именом Партизани.
• У последњој фази рата амерички председник Френклин Делано Рузвелт поклањао је заслужним појединцима луксузно опремљену књигу "Четири слободе", која се састојала од по четири фотографије и четири текста. Истакнути амерички уметници изражавали су, пером и кичицом, своје виђење слободе говора и изражавања мисли, слободе вероисповести, слободе од сиромаштва и слободе од страха. Један примерак књиге председник Рузвелт поклонио је генералу Дражи Михаиловићу. Данас се књига "Четири слободе" намењену генералу Михаиловићу чува у Архиву САНУ у Београду.
• Градоначелник Лос Анђелеса Том Бредли је донео Указ којим се 17. јул 1986. проглашава за „Дан сећања на генерала Дражу Михаиловића.“
• Током боравка у затвору и ишчекивању пресуде 1946. године генералу Дражи Михаиловићи је било дозвољено да чита књиге. Последњи роман који је Дража прочитао и од кога се у ћелији није одвајао све до своје смрти био је Стен¬да¬лов Парм¬ски кар¬ту¬зи¬јан¬ски ма¬на¬стир.
Реаговања поводом вести о погубљењу Генерала Драже
„Михаиловић се за време овог рата борио на страни савезника и неправедно је погубљен. Грех за његово погубљење сносе и судије и судијини заповедници.“
(Краљ Петар II Карађорђевић)

„Била сам много тужна када сам овог јутра у новинама прочитала да је стрељан родољуб г. Михаиловић, човек који је запалио луч слободе.“
(Елеонора Рузвелт)

„Свет се тресе из темеља. Михаиловић, часни родољуб, пао је као жртва и мученик под ноге победника комунистичке инвазије са истока.“
("Тајмс" 28. јула 1946.)

„Цели овај процес гола је политика, иста ствар која се десила у Москви 1936. године, и све је било у служби комунистичке пропаганде.“
("Ла Газета" из Лозане 17. јула 1946.)

„Инквизиторски калуђери средњега века били су права деца у примени својих мачева у односу на Тита и његовог судију Ђорђевића“
(Атина 18. јула 1946. године.)

„Дража Михаиловић био је легендарна личност и за време свог живота; његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол светог ратника. Са временом тај ће ореол бивати све светлији, а име Дражино све славније. А који се зову Дражини, нека подржавају Дражу. Бог да му дарује вечни живот у сјају Небеске Србије!“
(Свети Владика Николај у својој бесједи о Дражи у цркви Христовог Васкрсења у Чикагу, 18. јула 1954. године)

„Умирем грешан, био сам обичан судија смрти!“
(Судија Михаило Ђорђевић, којег је прогањала мисао да је на смрт осудио невиног човека)


Преузет део објаве из Википедије, слободне енциклопедије