ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ О ДИМИТРИЈУ ЉОТИЋУ

На путу из Илирске Бистрице у Св. Петар код Горице у аутомобилској несрећи погинуо је 23. априла 1945., око 22 часа, Димитрије Љотић. Он је ишао у штаб војводе Момчила Ђуића да се поздрави са Епископом Николајем уочи његовог одласка из Словеније. Мртво тело Димитрија Љотића пренесено је у капелу Динарске четничке дивизије где је после помена Епископ Николај одржао говор у коме је рекао следеће:

"Да је одсецена само једна грана, стабло не би много осетило, али стабло је одсецено до корена, и нама је нанесен велики бол. Ај, Боже! То је Твоја воља и ми јој се морамо покоравати. Када се један камен баци у воду, он прави концентричне кругове који се шире. Тако и смрт Димитрија Љотића иде тугом његовој породици, његовој мајци Љубици, тамо далеко у Смедереву, његовој супрузи Ивки, његовом брату Јаши, његовим синовима и његовој кћери. Други круг иде кругу добровољаца, његовим сапутницима и једномишљеницима у миру и рату, у добру и злу, у радости и жалости. Трећи круг иде са дичним четницима, к оном коме је већчетри године земља простирач а небо покривач. И сад долази и четврти круг, који обавља цео свет, јер Љотић није био само нас, он је припадаочовечанству, Европи, свету.
Димитрије Љотић био је државник, учитељ и хришћанин. Он није био само државник, он је био хришћански државник. За последњих сто педесет година, ми смо имали великих политичара, великихљуди као сто су Гарашанин, Јован Ристић и Никола Пашић, али то су људи били велики за своје време, и у границама Србије док је Димитрије Љотић засао у велике кругове светске политике. То је био политичар са крстом. Имао сам прилике да га чујем у манастиру Жичи када је рекао : "Српски народ неће бити срећан док сав свет не буде срећан." Он је био учитељ који је учио најпре делима, па теко онда речима, упућивао је, и сам је био пример. Никада није говорио а да делом није показао. Ништа није било да је говорио, а да није делом остварио. О, да су такви били наши учитељи! Христос је рекао: "Треба радити па учити, а не само учити." О њему ће се говорити као човеку, државнику и дубоком хришћанину, и ту је он био највећи. Он почиње од себе, а то користи свету. Ако почињеш од периферије, од другог, а не од себе онда не користиш никоме. То је било његово гесло, Димитрије Љотић је био човек дубоке вере. Он је као министар Правде додавао кадионицу свештеникууцркви. Многи су се томе ругали, али он се није стидео. Он је говорио: "Ја идем да испитујем вољу Господњу, па кад је сазнам ићи ћу за њом , не обазирући се ни лево ни десно ." Без ДимитријаЉотића осећа се велика Празнина, а то је празнина која се не може лако попунити. Дрво је одсечено, али Бог зна ста ради и ми се морамо покорити Његовој вољи. Ако је дрво одсечено, али из одсеченог дрвета никле су многе младице, а то су многи и многи Љотићи. Ако је пао Димитрије Љотић, десетине хиљаде српских јунака под оружјем заједнички сједињени, не појединци, него заједнички су заменици Димитрија Љотића. Димитрије Љотић је човек који је надахњивао људе. Носио је тешки крст и урату и у миру, јер ни у миру муљуди нисухтели дати мира. А у рату је извршио своју дужност и као војник и као грађанин. Баш они који су били на површини и који су били глава народана нису га разумели. Зато смо и пропали сто нисмо знали ценити такве вредности. Бог га је узео башу своје време. Рећи ће неко: узели су нам га. Али га нисуузели, јер је он дао упут својим животом и својим трудом до сада. Колико понизности, какав аскетизам, испосник Светогорски, какве молитве, дечје милине! Ми благодаримо њемуњегова Светост и ја, захваљујем мушто смо дошли из заточења до Беча, и од Беча овамо. Ми не можемо то никада заборавити највернијем сину Српства.
Кад сам говорио са њим у Бечу о сједињењу наших народних националних снага, он је, говорећи о ономе за кога сам рекао да му је већчетри године земља простирач а небо покривач, смерно одговорио: "Он нека заповеда, ја ћу слушати. Он нека буде на врху, ја чу на дну. Ја ћу му ноге прати." И дошло је јединство. Ко је познавао тог човека, мора о га је волети. Он је био идеолог, светски, широке душе, лав ухрабрости а јагње у кроткости. Говорио је: "Ако учиним све народе срећним, бићемо и ми срећни. Чедо Милић велики мостарски јунак, рекао је : "Још сам видео јунака, али јунака као Љотића нигде." О њемуће се зато писати књиге. Писаће не само Срби, него и сви Европљани који су га познавали. Било је људи који су говорили да он воли да прима од некуд, да сакупља, да гомила. Али где суњегове куће? Где су му поља? Ја тога не видим. Али је био велики богаташ духом, поштењем, вером. Духован човек, карактеран, поштен одлучан и религиозан. Он је био толико богат душом, да је од ње могао дати и другом, позајмити осталима увек спреман да даде савета и лепу реч. За њега политика није била акробатика, него етика. Он је био репрезентатор душе и срца српског, чари и истине српске. Он је био идеолог хришћанског национализма. О је волео своје војводе. Он је то мени причао, а исто о њему причале су ми и војводе, и кружиле похвалнице о њему Један велики војвода, који је овде међу нама, рекао ми је једном приликом пре кратког времена: "Не могу се од њега одвојити. Речи изњеговихуста теку као мед. Он је прави репрезентатор српске политике." Он је дао толико од себе, па да је живео још педесет година, он не би имао шта више да да. Он је у својој идеологији обухватао све гране народног живота. Жалимо га сви, жале га свак. Жале га и Немци. Многи су му пребацивали да се сувише наслања на Немце. И то баш они који нису били народни људи, који поседују виле и богатства, и који као јазавци припремају себи унапред богатство за сто година. Али, он је највише критиковао Немце, и баш зато су га они поштовали. Критиковали су га само они који га нису познавали. Колико је само волео своје војнике. Причао ми је један официр из његове пратње: "Када смо одступали из Београда, на путу смо застали и делили храну војницима који су били гладни. Када смо поделили храну, пришао сам Љотићу и рекао му да је још остало хране само за мене и њега. Наста ми је он рекао: "Подели и то. Ми ћемо лакше. Сада и тако идемо да спавамо, а лакше се спава кад се не једе." И тако сам учинио." Он је поштовао човека изнад свега, само најпре и изнад свега- Бога. Он је био велики човек. Оно што је посадио, ухватило је дубока корена. И све сто је урадио, мирисаће. Добровољци, певајте у славу Димитрија Љотића! Четници, плетите венце славе! Срби, спомињите Димитрија Љотића! Пала је највећа жртва. Боже, не тражи више. Боже, доста, молимо Те: узео си много и као највећужртвуњега! Боже, нека буде доста. Ја верујем да је ова велика жртва капија која ће нас довести до слободе. Димитрије Љотић је капија наше нове Отаџбине. Зато сви, браћо, молимо се за душу великог човека и нека га прими уцарство своје. Нека нам Бог услиши молитве, а њему нека да место које заслужује. Бог да прости душу Димитрија Љотића! Во вјек и вјекова, Амин. Није мртав Димитрија Љотић. Он сада припада читавом Српству. Он сада припада небеској Србији. А мртви су јачи него зиви. Он је сада јачи, него када је био жив. Он је сада јачи, него када је био жив и спутан. Он сада још више ради и поседује више снаге. Он тек сад ради. Хвала му (Април 1945)