Најмање две стотине грађана Републике Српске годишње почини самоубиство због последица посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП), тврди председник Удружења Јединство из Бањалуке Драган Шајић.
![](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhYdGU95KihJJ7daTv2ELXNXBXFWVKQcXQvwIIufiE-xATME1u_kiKDYdTNlvoo4nd6-E2rUsMIJVh2uQVPwVk2ihL4_yQWfApdRHttA0qXsoKY0GDHJL0rgPWh-hd8fQCyL-2S3ZdltQw/s400/220780_030104s1_if.jpg)
Организација на чијем је челу окупља ветеране Војске РС оболеле од ПТСП-а и покушава да им, у складу са могућностима, колико-толико помогне и олакша живот, али и лечење које је, према тврдњама стручњака, изузетно компликовано и дуготрајно без гаранције да се особа може до краја излечити.
- Веома мало се обраћа пажња на ову категорију становништва која је, у суштини, прилично дискриминисана јер бивши борци који болују од ПТСП-а веома често морају да траже помоћ психијатра, а познато је како се у нашој средини третира одлазак код те врсте лекара. Тешка је ситуација, али наше удружење покушава да, колико може, помогне тим људима - каже Шајић у интервјуу за "Вести".
Каквим подацима располажете?
- Нека истраживања која је спровела Борачка организација показују да је готово сваки други војник оболео од ПТСП-а. Тај проценат иде чак и до 80 одсто код оних бораца који су у рову били од првог до последњег дана рата или оних који су били у специјалним јединицама.
Да ли је податак о 200 самоубистава годишње довољно алармантан да се пробуде и званичне институције?
- Сигурно да јесте. Пре свега, морам рећи да је реч о оквирној процени и да са сигурношћу не можемо да тврдимо да су баш сва самоубиства последица ПТСП-а, јер међу тих 200 људи нису све бивши борци. Међутим, важно је рећи да ПТСП могу да имају и чланови породица војника, избеглице, па чак и деца, дакле и цивили, па смо ми стога и одлучили да променимо назив удружења и у њега уврстимо и помоћ цивилима.
Колико тежак живот и у овим мирнодопским условима утиче на борце да дижу руку на себе?
- Наравно да утиче. Тешка социјална ситуација је свакако препрека за успешно лечење. Рецимо, неко се лечи од тог поремећаја пар месеци, можда ту буде и неког напретка, а онда схвати да је, на пример, изгубио посао и слично. То може да буде погубно.
Шта ваше удружење може да учини како би се помогло тим људима?
- Не можемо много, пре свега, зато што немамо новца. Оно што радимо јесте едукација, штампамо материјале у којима објашњавамо људима која су њихова права, где могу да се обрате, како да се лече. Такође, организујемо и одређене спортске активности јер спорт доста помаже у ослобађању од те врсте стреса.
Сарадња са властима
Да ли власти имају слуха за проблеме људи који болују од ПТСП-а?
- Па засад и немамо неку нарочиту подршку. Ових дана треба да одржимо званичан састанак са надлежнима из Министарства рада и борачко-инвалидске заштите РС. Покушаћемо да дођемо до системског решења како би помогли свима који болују. Морам рећи да је у ФБиХ све то много боље организовано, па тамо скоро свака општина има удружење попут нашег. У РС је засад једино Јединство удружење таквог типа.
Нема коментара:
Постави коментар