Српски се војник никад не предаје!

УОЧИ КОЛУБАРСКЕ БИТКЕ

Херојска смрт пуковника Бацића: Српски се војник никад не предаје!

Тешко рањени пуковник Живојин Бацић, са двојицом војника, последњи држао одступницу на положају Камаљ. Српски војник се никад не предаје - последње Бацићеве речи.

МОЈ пук, то сам ја! - пркосно је одбрусио тешко рањени пуковник српске војске Живојин Бацић, када га је, видевши га ослоњеног на два војника, на положају Камаљ код Љига, зачуђени аустроугарски високи официр упитао где му је јединица. На позив да се предају, Бацић је својим верним ордонансима наредио да отворе ватру. Истовремено, ка тројици Срба упућена је салва са аустроугарске стране...

- Битка је у јеку. Пуковник Бацић, прекривен крвљу, наставља да командује отпором. Како више не може да иде, његова два ордонанса га носе с једног на друго место. Један официр му се приближава: „Мој пуковниче, наш задатак је извршен... Примили смо наредбу да се држимо 24 сата...“ Бацић га стреља погледом: „Не повлачимо се! Ја се не повлачим!“.Било је то 14. новембра 1914. године, када је по наређењу генерала Павла Јуришића Штурма, команданта Треће армије, Тимочка дивизија кренула ка положају Камаљ, да би га преотела од непријатеља. Убрзо су, међутим, батаљони 13. пука „Хајдук Вељко“ другог позива, оставши без муниције, морали да одступе. Командант, Живојин Бацић, није успео да их задржи на положајима, јер су на њих јуришала чак три аустроугарска пука. Погинуо је, а о његовом храбром држању Анри Барби, ратни дописник париског „Журнала“, забележио је:

Три аустроугарска пука коначно су изгубила снагу, али стигло им је појачање. Успевају да потисну оба крила српске линије, у којој ниједан официр није остао неповређен. Центар српске војске, видевши да ће бити окружен, почиње да се повлачи. Један од последњих официра који је још на ногама, обратио се Бацићу:

- Мој команданте, не можемо више да се држимо, наставићемо битку дубље, у позадини.

Пуковник оклева, његов поглед кружио је по храбрим војницима који око њега леже мртви, али не попушта:

- Ви сте се понели као хероји. Можете се тући у повлачењу. Ја остајем!

Када је, одбивши да се преда, пао покошен аустроугарском ватром, пуковник Бацић још је давао знаке живота. Аустријски генерал Апер, командант 15. аустроугарског корпуса, наредио је да се све учини, да се спасе живот српском пуковнику.

- Овај човек је херој - рекао је Апер својој пратњи. Пришао је смртно рањеном Бацићу, упитавши га: - Због чега се нисте предали, пуковниче?

Бацић је одговорио:

- Српски војник се никад не предаје.

Потом је издахнуо.

Генерал Апер наредио је да се пуковник Бацић сахрани уз све војне почасти, те да му се подигне споменик као противнику достојном поштовања и дивљења. Три аустроугарска пука под оружјем отпратили су његове посмртне остатке до гроба, на ком је аустријски генерал наредио да се на немачком језику напише: „Овде лежи пуковник Живојин Бацић, командант 13. српског пука, који је херојски погинуо“.

- Од старијих мештана сазнао сам да се гроб пуковника Бацића налазио поред реке Љиг, али су његови посмртни остаци тридесетих година прошлог века пренети у темеље нове цркве, која је тада грађена - каже протојереј Светолик Марковић, старешина храма у Љигу. - Овом великом јунаку, команданту чувене јединице и свим изгинулима у балканским и Првом светском рату из љишког краја, сваког Видовдана служимо парастос.

Бацић је одликован Карађорђевом звездом са мачевима четвртог реда. У Љигу му је децембра 1992. године постављена бронзана спомен-биста. На љишкој цркви, њему посвећена, налази се спомен-плоча.

- Поступак пуковника Бацића представљао је пркос, отпор и снагу српског народа пред многоструко јачим завојевачем - каже Миша Алексић, председник Подружнице Савеза потомака ослободилачких ратова од 1912. до 1920. године у Лазаревцу. - Показао је храбри пуковник да су у то време били спремни да дају и последњу кап крви за отаџбину, да положаји никад нису изгубљени, да српска војска поново креће у јуриш и победу, као у легендарној Колубарској бици под командом чувеног војводе Живојина Мишића.

АЂУТАНТ КРАЉА ПЕТРА ПРВОГ

Живојин Бацић рођен је у Неготину 1872. године. Основну школу и седам разреда гимназије завршио је у Зајечару. Војну академију са 23. класом и Вишу школу Војне академије у Београду 1899. године.

Као капетан, 1903. године био је командир у Петом пешадијском пуку „Краљ Милан“ у Ваљеву. За ађутанта краља Петра Првог Карађорђевића постављен је 1909. године.

Учествовао је у балканским ратовима.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

Чачак у Великом рату

Чачак је у време Првог светског рата имао око четири хиљаде становника. Највише занатлија, трговаца, кафеџија и келнера, двадесетак железничара, 15 официра, 16 државних службеника, педесет чиновника, три лекара, 12 учитеља, шест професора, четири адвоката, али и лица која су се бавила земљорадњом као и надничара. После убиства Веселина Милекића 20.август/2.септамбар 1914.године, дугогодишњег успешног председника, дужност је преузео Јован Михаиловић који је са делегацијом грађана Чачак предао хрватском генералу Сорсићу  и окупационим јединицама.

Чачак по аустроугарском окупацијом (1917)

Аустријска војска ушла је у  Чачак 19.октобра/1.новембра 1915. године. Слабије српске снаге задржавале су непријатеља на Илијаку и Стражевици, а потом су се два батаљона  повукле ка југу дижући у ваздух железнички мост на Морави. Непријатељска 10. брдска бригада стигла је око 14 часова пред Чачак. За два сата Аустријанци су оспособили мост за прелаз пешадије и ушли без борбе у варош. У наредних неколико недеља Чачак је постао седиште III Аустријско-немачке армије. Живот под окупацијом трајао је три године.

Чачански штампар Стеван Матић унео је у једну своју пословну књигу кратку белешку: „12. Октобра 1918. у 5 сати у зору напустише Аустријанци Чачак и дигоше мост у ваздух, и ми се после трогодишњег робовања ослободисмо...“ У ослобођену варош први је око 10 часова 2/25. октобра 1918. ушао наредник Милан Гавровић. Улицама којима је пролазио обасипан  је цвећем. Последња жртва Великог рата био је Вељко Мишовић, председник атеничке општине, јер је на вест да српска војска надире од Краљева 10. октобра, исцепао слику аустријског цара. Сахрањен је сутрадан, када су ослободиоци пролазили кроз Атеницу и Кулиновце према Чачку.У чачанској цркви прота Велимир Белопавловић одржао је благодарење у част повратка српске војске.

Колико је варош изгубила становника и колико је војника родом из Чачка страдало у рату, тачно се не зна. У „Споменици изгинулим и помрлим у ратовима за ослобођење и уједињење 1912-1918.“ коју су 1922. године сачинили и штампали као књижицу протојереји Сретен Ј. Михаиловић и Милан П. Гавриловић, пописано је 429 лица. На прозивци за вечност уписано је 279 житеља Чачка, из Атенице 64, Кулиноваца 23, Лознице 58, Јездине четири и Придворице један. Та бројка сигурно није коначна. Забележено је да је 1919. у Чачку живела 241 удовица, а у селима их је било далеко више.

Међу витезовима слободе и див-јунацима којима су за ратне заслуге на груди прикачене Карађорђеве звезде  с мачевима налази се 62  лица са подручја чачанске општине и Драгачева. Из чачанског краја 41 витез слободе и части. Али ни то није коначан број.

Наводимо  имена носилаца Карађорђеве звезде из Чачка и чачанских села:

Милисав Антонијевић, потпуковник (Чачак), Драгољуб Благојевић, генерал (Чачак), Милисав Бојовић, резервни потпуковник (Доња Трепча), Драгомир Вучковић, генерал (Чачак), Драгутин Гавриловић, пуковник (Чачак), Милан Глишић, поднаредник (Горња Горевница), Радоје Ђуровић, потпуковник (Чачак), Михаило Ирижанин (Прељина), Василије Маџаревић, пуковник (Чачак), Радивоје Рајковић (Љубић), Александар Срб, потпуковник (Чачак), Радисав Топаловић, (Прељина), Михаило Чвркић (Рошци), Стеван Аћимовић (Јанчићи), Иван Белошевић (Рошци), Бранислав Вучићевић (Мрчајевци), Драгутин С. Гавриловић, потпуковник (Чачак), Михаило Гавровић, мајор (Чачак), Станимир Гвозденовић (Мојсиње), Душан Глишић, потпуковник (Чачак), Богдан Ерић, капетан (Бељина), Божидар Загорчић, пуковник (Чачак), Миленко Јелић (Чачак), Живојин Југовић (Слатина), Обрад Којовић (Атеница), Светозар Ковачевић (Коњевићи), Новица Кубуровић (Чачак), Милош Матић, капетан (Чачак), Миливоје Милисављевић (Прислоница), Драгомир Недић, пуковник (Чачак), Живко Огњановић (Прислоница), Миладин Павловић (Пријевор), Иван Пишћевић (Чачак), Ратко Ракетић, дивизијски генерал (Чачак), Радивоје Рацковић (Љубић), Јездимир Словић, наредник (Атеница), Живојин Симовић (Љубић), Спиридон Смиљанић (Слатина), Тома Терзић (Атеница) и Радосав Топаловић (Прељина).

Нажалост ни век после великог страдања у Великом рату Чачак се својим витезовима слободе, али и редовима без којих победа не би  била извојевана, није одужио правом споменицом. У годинама када се обележавају славне битке и победе прилика је да се исправе  грешке.

Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ позива потомке јунака са Цера, Колубаре, Кајмакчалана, и других бојишта и путева славе и части, да доставе Библиотеци фотографије својих дедова, дописне карте, дневнике и други материјал из  периода окупације који имају. Жеља нам је да ту злата вредну грађу скенирамо  и објединимо у велико културно и историјско  завичајно наслеђе и оставимо потомцима. Та документа су тапије српског страдања и истинског жрвтовања за слободу.  

Озон-прес

"Дан Ветерана - Видовдан"

Милицу би било срамота шта нам се све дешавало

Мене и моју породицу многи су злоупотребили. Не примам плату шест месеци, приморан сам да се шверцујем у градском превозу – прича Жарко Ракић, отац Милице Ракић, коју је бомба НАТО усмртила 17. априла 1999. у њиховој кући у Батајници.



ПОКРЕТ за развој Батајнице и Општина Земун отвориће 6. септембра у насељу Економија спомен-чесму у знак сећања на дечије жртве НАТО бомбардовања 1999. године. На споменику ће бити бронзани лик девојчице Милице Ракић, коју је у Батајници пре петнаест година убила НАТО бомба. Она је постала симбол страдања током агресије на Србију и Црну Гору.

Сагласност за постављање лика мале Милице на спомен-чесми дао је њен отац Жарко Ракић, мајстор у Индустрији прецизне механике из Батајнице. Скроман човек, са чврстим радничким рукама, каже да је разочаран људима и животом.
- Мене и моју породицу многи су, позивајући се на нашу Милицу, злоупотребили - прича Жарко. - Почели смо да избегавамо сваки разговор о погибији наше ћеркице и акције одавања почасти њеној жртви. Дао сам сагласност за овај споменик јер су ме људи из Покрета за развој Батајнице уверили да им је намера часна и да желе да се јавно захвале малишанима који су недужни страдали да би нама било боље. А да ли нам је боље, то је питање.
Његову трогодишњу ћерку Милицу усмртили су гелери НАТО бомбе 17. априла 1999. године док је седела на ноши. На фасади породичне куће Ракића у Улици Димитрија Лазаревића Раше број 8 и даље стоје видљива оштећења од пројектила.
- Нисам желео да крпим рупе и да поправљам кућу - каже Жарко Ракић. - Нека стоји као споменик НАТО агресије на моју породицу!
У кући данас Жарко живи са супругом Душицом и двоје деце - сином Алексом, мајстором кухиње у једном ресторану, и ћерком Анђелом, ученицом и одбојкашицом. На зиду велике собе стоји мала позлаћена икона са Миличиним ликом.

- Да је Милица жива данас би имала 18 година. И вероватно би је било срамота шта нам се све дешавало - прича отац и нервозно трља руке.
Трпели су велика разочарања.
- Годину дана пошто је НАТО убио наше дете неко ме је пријавио општинским властима да сам нелегално подигао кућу и гаражу у свом дворишту - наставља Жарко. - Власт је дошла са багером да их руши. Моји пријатељи су хтели то да спрече. Претили су да ће да окупе хиљаду људи да протестују. Један комуналац је, када је чуо да је ту погинула Милица, рекао: „Људи, ја нећу да рушим ову породицу!“ Нисам се бунио, моја гаража је срушена, а около стоје многе нелегално подигнуте куће и гараже.
Друго разочарање је, каже, стигло када је у Батајници организован традиционални фудбалски турнир, под именом Милице Ракић. Жарко, леворуки мајстор механике и фудбалско лево крило, био је задовољан идејом и дао је сагласност да се користи име његове ћерке, али се покајао.
- Турнир се играо сваког 15. септембра - прича Миличин отац. - Док су га организовали моји пријатељи све се одвијало у спортском духу. Када су, касније, други људи преузели организацију турнира, настао је хаос. Људи су ме запиткивали да ли сам одговоран за туче и намештање утакмица. Да се не бих срамотио престао сам да долазим на турнир, а потом сам им забранио коришћење имена моје Милице.
На лицу му се види да пати. Стрепи од помињања имена његове ћеркице у некој лошој причи.
Жарко је рођен 1956. године у селу Колунић код Босанског Петровца. У Београд је дошао седамдесетих и запослио се у Индустрији прецизне механике, у којој и данас ради. Оженио се Душицом са Бежаније 1989. године, која је, такође, једно време радила у истој фирми, али је остала без посла. Жарко је мајстор за системе „бош“, на, како каже, „сељачким програмима“ производње делова за старе тракторе и камионе из осамдесетих година.


- У фабрици нас је остало свега 300 радника и не добијамо плату већ шест месеци - описује муке глава породице Ракић. - Немамо топли оброк, ни маркицу за превоз. Натерани смо да се шверцујемо у градском саобраћају. Из фабрике сам узео потврду да нисам примио плату и показујем је контролорима. Већина њих прихвата моје оправдање зашто немам карту. Кад сазнају ко сам кажу: „Зар је могуће да такав човек нема од чега да живи?“ А кад контролор не прихвати моје извињење, изађем из аутобуса и идем пешице.
Рат у бившој Југославији унесрећио је фамилију Ракић. Поред мале Милице, погинуо је и Жарков брат Здравко. Био је специјалац српске полиције. Чувао је, својевремено, професора Јову Рашковића. Погинуо је на реци Сани, а 11 година није му се знало гробно место. Стара кућа у родном селу Колунић је изгорела у ратним дејствима. Срећом, грађена је од камена, па није срушена. У њој је 2007. године умро Жарков отац Раде, а потом 2013. и његова мајка.
- Никада нисам тражио, али ни држава ми никада није понудила социјалну или неку другу помоћ због страдање нашег детета у рату - говори нам Жарко Ракић. - Желео сам да тужим НАТО због убиства моје Милице, али ми је тадашњи министар спољних послова Вук Драшковић то забранио. Од тада не причам јавно о погибији наше Милице. Излазимо сваког 17. априла на гробље да обиђемо наше дете и потом настављамо да живимо. Колико-толико нормално.

СКЛОЊЕНА БИСТА СА ТАШМАЈДАНА

У ТаШмајданском парку у Београду, у склопу споменика страдалој деци, постојала је биста Милице Ракић, али је склоњена. Споменик су подигле „Вечерње новости“, уз помоћ читлаца. А ђаци основних школа у Србији су, на конкурсу, одабрали поруку за постамент: „Били смо само деца!“ Споменик стоји, али је биста склоњена.
- Склоњена је да њен лик не вређа представнике НАТО и ЕУ који долазе у посету Србији - сматра Жарко.

СПОМЕН МАЛЕНОЈ Милици Ракић су у Батајници посвећени парк код сеоске цркве, спортски центар и улица у којој се налази кућа др Војислава Шешеља. Општина Земун има хуманитарни фонд, који носи њено име. У требињском манастиру Тврдош стоји позлаћена икона, специјално урађена поводом канонизације Милице Ракић за свеца СПЦ. - Мени је најдраже поштовање људи, који су непосредно после смрти наше ћерке својим тек рођеним девојчицама давали име Милица - наводи Жарко Ракић.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

Заборављена битка која је спасила Србију

Ивањица – Неколико стотина људи присуствовало је парастосу изгинулим ратницима Студеничког одреда Дринске дивизије, који су животе положили на олтару отаџбине 11. новембра 1915. године у Бици на врху Чемерна. Подаци говоре да је у овом важном боју страдало око 2000 српских и 625 аустро-угарских војника.

Значај ове неправедно заборављене битке је у томе што је она успорила напредовање непријатеља према Студеници, чиме је осигурана одступница Србија за повлачење преко Албаније и Црне Горе. Крајем 1915. године српска војска је била у дефанзиви, нападнута са три стране, а краљ, команда, главнина војске и много народа налазили су се на подручју Рашке док су наши јунаци одолевали Аустро-Угарима на Чемерну. То је била последња одбрана, којој је претходило неколико мањих сукоба на троглаву, Јелици, Врановцу и другим местима на потезу од Краљева ка Студеници.

Према речима историчара Јована Радовића Србија је спасена на овом планинском врху. На такозваном југозападном фронту, у одбрани краља, отаџбине и темеља српске државе, биле су Прва и Друга армија, са око 36 000 људи од Александровца до Ивањице. На Чемерну је дејствовало 17 600 војника, а око 4500 волова и коња вукло је топове. Са нашег подручја борили су се Студенички одред, Ужичка војска, друго и трећепозивци из Ужица, Косјерића, Пожеге, Ариља и делом, Ивањице, објаснио је он.

Аустријанци сахранили своје, кости српских војника још увек разбацане по планини

Тог 11. новембра 1915. године пао је снег преко метра. Аустријанци, предвођени генералом Кевешом изгубили су 625 људи које су покопали када је окопнио снег, а када су се промениле политичке прилике, 1935. године платили да се ископају и пребаце у отаџбину. А кости наших предака још су расуте по овој планини. Никада није направљена листа погинулих, никада ни један војник није достојно сахрањен. Зато је крајње време да се тај проблем заборава и срамоте реши. Архитекта Алекса Маричић из нашег удружења Братство Јован Бојовић дао је предлог за спомен костурницу, а захтев за изградњу поднели смо Министарству за рад и социјална питања и Војсци Србије, додао је Радовић.

На Чемерну су и данас видљиви остаци ровова, који сведоче о страдању српских одреда који су штитили одступницу државном и војном врху, војсци и народу и тако, омогућивши њихово уништење и дајући значајан допринос очувању и каснијем васкрсу државе српске након албанске голготе и Солунског фронта.

На скупу је донета одлука да се о стогодишњици битке, 2015. испод војничког крста сагради спомен-капела, где ће бити постављене мермерне плоче са именима погинулих, која буду пронађена у архивама.

Обележавање 99. годишњице битке на Чемерну организовали су потпомци погинулих ратника Студеничког одреда Дринске дивизије и Ужичке војске, братство „Јован Бојовић“ из Краљева, удружење „Краљевина Србија“, породица Розгић и мештани села Осоница, град Краљево општине Ивањица и Лучани и многобројни поштоваоци краљевских ратника Србије, Надибра, Драгачева, и Старог Влаха.

Глас западне Србије 12.08.2014.

"Дан Ветерана - Видовдан"

Српска војска уочи Првог светског рата

Након балканских ратова 1912–1913. и "арнаутске побуне" 1913. године, Србија није имала времена да реорганизује војску, а у "Новим областима" регрути су били тек на обуци. У ратна дејства 1914. године, српска војска је ушла углавном са ранијом ратном формацијом, која се показала ефикасном у претходним, балканским ратовима.

Обавеза служења у кадру обухватала је све способно становништво од 18 до 55 година, док су се оружане снаге делиле на први, други, трећи позив и последњу одбрану. Први позив су сачињавали обвезници од 21 до 31 године живота, други позив 32–38, трећи позив 39–45, а последњу одбрану сачињавали су младићи од 18 година до 21 године и старије људство од 45 до 55 година старости.

Припадници гардијске јединице

Први и други позив образовали су оперативну војску, а трећи позив и последња одбрана служили су за заштиту и затварање граница, за унутрашњу службу и обезбеђење земље. У оперативном погледу није било велике разлике између првог и другог позива, па чак ни за поједине јединице трећег позива који је употребљаван за оперативне задатке.
Оваква подела је била условљена недостатком материјално-техничких средстава и опреме, за подједнако наоружавање и опремање, пре свега свих оперативних јединица. У организационом смислу, оружане снаге су се делиле на главне родове војске, помоћне родове војске и помоћне струке. У организационом смислу главни родови војске били су пешадија, коњица и артиљерија, помоћни родови војске – инжињерија, пољски болничари, возарија и административна одељења, а помоћне струке – ђенералштабна, војносудска, санитетска, административна, војнотехничка, телеграфска, железничка, поштанска и свештеничка.
И мада су територијом Србије протицале две велике, пловне реке (Сава и Дунав), ограничене финансијске могућности нису јој дозвољавале да има речну флотилу, тако да је у суштини Војска Краљевине Србије имала само копнене снаге. Пред почетак рата, српска војска је располагала са само три авиона и четири пилота (Први аероплански ескадрон) и једним балонским одељењем.
У војноадминистративном смислу, не рачунајући "Нове области", Србија је била подељена на пет дивизијских области. Дивизијске области су биле Моравска (са седиштем штаба у Нишу), Шумадијска (са седиштем штаба у Крагујевцу), Дринска (са седиштем штаба у Ваљеву), Дунавска (са седиштем штаба у Београду) и Тимочка (са седиштем штаба у Зајечару). Свака дивизијска област делила се на три пуковске окружне команде (укупно 15 пуковских окружних команди), а оне на четири батаљонска среза.

Пешадија маршира на фронт

Како је попуна била на територијалном принципу, и јединице су се попуњавале људством из одређеног рејона, људством које је живело, радило и ратовало заједно. С обзиром на то да у формално-правном и војноадминистративном смислу "Нове области" нису још биле интегрисане, нове дивизијске области (Вардарска, Брегалничка, Битољска, Косовска и Ибарска), образоване тек крајем 1913. године, убрзано су обучавале регруте.
Дивизијске области давале су људство за једну дивизију I позива, једну дивизију II позива (које су носиле име дивизијске области нпр. Дринска I и Дринска II позива) и потребан број обвезника за јединице и установе ван дивизијског састава. Од артиљерије, Србија је располагала са 550 лаких оруђа распоређених у дивизијама (по један артиљеријски пук), а ван састава дивизија располагала је са једним брдским артиљеријским пуком од девет батерија (36 топова), хаубичком артиљеријом (15 хаубичких батерија од 12 оруђа 150 милиметара, и једном мерзерском батеријом од 150 милиметара).
По формацији из 1909. године, предвиђено је било формирање "Комбиноване дивизије", од прекобројних пукова из Моравске, Шумадијске и Тимочке дивизије. У балканским ратовима, то није учињено, да би пред рат 1914. године од 1, 2, 5. и 6. прекобројног пука, ова дивизија била формирана и ушла у састав оперативне војске.
Просечно бројно стање пешадијских дивизија је, због претходних губитака у балканским ратовима, износило 14.000–16.000 људи, док се у погледу артиљерије и митраљеза, осећала оскудица. Пред рат 1914. године, српска војска је имала мобилисаних 11 пешадијских и једну коњичку дивизију (из пет дивизијских области по једну пешадијску дивизију првог и другог позива – укупно 10, комбиновану дивизију и коњичку дивизију).

Јуриш српске коњице

При разради ратног плана, пошло се од претпоставке да у евентуалном сукобу са Аустроугарском, Русија неће остати неутрална, јер би уништењем Србије, Аустроугарска постала господар Балкана и угрозила интересе Русије. С обзиром на то да је и држање Бугарске било неизвесно, српски Генералштаб одредио је основну идеју ратног плана: "Држати се одбране док се политичка и стратегијска ситуација не разјасни, а тада дејствовати према ситуацији." Одлука, донесена у складу са идејом ратног плана, била је – да се на граничном фронту поставе слабије снаге које би водиле еластичну одбрану, док би главне снаге, груписане у дубљој унутрашњости територије, биле спремне да се употребе према развоју ситуације. Коначна разрада ратног плана завршена је 1908. године.
Од 11. јуна 1914. године, због старости и оболелости краља Петра I, на престолонаследника Александра пренето је, у краљево име, вршење краљевских дужности. Самим тим, престолонаследник је постао и врховни заповедник војске.

Радомир Путник и Живојин Мишић

Начелник штаба Врховне команде био је војвода Радомир Путник, а помоћник начелника штаба Врховне команде генерал Живојин Мишић.
Командант Прве армије био је генерал Петар Бојовић (команданти: Тимочке дивизије I позива генерал Владимир Кандић, Тимочке дивизије II позива генерал Вукоман Арачић, Моравске дивизије II позива пуковник Љубомир Милић, Браничевског одреда – заправо већи део Дунавске дивизије II позива – пуковник Милош Васић, Коњичке дивизије пуковник Бранко Јовановић).
Kомандант Друге армије био је генерал Степан Степановић (команданти: Дунавске дивизије I позива пуковник Миливоје Анђелковић Кајафа, Комбиноване дивизије генерал Михаило Рашић, Моравске дивизије I позива генерал Илија Гојковић, Шумадијске дивизије I позива пуковник Стеван Хаџић);
Командант Треће армије био је генерал Павле Јуришић Штурм (команданти: Дринске дивизије I позива пуковник Никола Стевановић, Дринске дивизије II позива пуковник Драгутин Димитријевић).
Ужичком војском командовао је генерал Милош Божановић (команданти: Шумадијске дивизије II позива пуковник Драгутин Милутиновић, Ужичке бригаде пуковник Иван Павловић).

Команданти српских армија 1914. године: Петар Бојовић, Степа Степановић, Павле Јуришић и Милош Божиновић

Ствараоци, а стицајем околности и извршиоци српског ратног плана били су начелник Главног генералштаба генерал (војвода од 1913. године) Радомир Путник и његов помоћник пуковник (генерал од 1912. године) Живојин Мишић. Разматрајући војногеографске карактеристике територије Србије, они су дошли до закључка да би главне снаге непријатеља, највероватније дејствовале великоморавским правцем, као најпогоднијим. На основу такве процене, ратним планом је предвиђено следеће груписање, концентрација снага и задаци:
Прва армија: Тимочка I, Тимочка II, и Моравска II позива на простору Рача, Паланка, Топола; Браничевски одред (углавном Дунавска II) на правцу Дубравица, Рам, Голубац, Пожаревац; Коњичка дивизија на простору Гроцка, Смедерево, Липе, Осипаоница. Задатак Прве армије био је да под заштитом истурених одреда на Дунаву, брани линију Паланка–Топола.
Друга армија: Моравска I позива, Шумадијска I позива и Комбинована дивизија на простору Аранђеловац–Лазаревац; Дунавска I позива јужно од Београда. Задатак Друге армије био је да као маневарска група из централног положаја, са линије Аранђеловац–Лазаревац, дејствује у бок и позадину непријатељских снага без обзира на то где би се појавиле (код Прве или Треће армије).
Трећа армија: Дринска I позива северно од Ваљева; Дринска II у рејону Завлаке; Шабачки одред на простору Шабац, Бадовинци; Лознички одред на простору Љешница, Лозница, Зворник; Обреновачки одред на простору Обреновац, Скела; Љубовијски одред на простору Љубовија, Узовница. Задатак Треће армије био је да под заштитом истурених одреда на Сави и Дрини брани Ваљево на линији: Словац–Јаутина–Каменица–Јолина бреза.
Ужичка војска: са Шумадијском II позива западно од Ужица, Ужичком бригадом на простору Бајина Башта, Рогатица и Лимским одредом код Прибоја. Задатак Ужичке војске био је да брани гранични фронт Бајина Башта – Мокра гора – Прибој и да затвара све правце који изводе у долину Лима и Западне Мораве.

Овде можете погледати организациону шему Војске Kраљевине Србије

Још на самом почетку Првог светског рата (3. августа 1914. године), влада је послала инструкције Врховној команди српске војске о ангажовању добровољачких састава: "У погледу организовања и употребе добровољаца влада је решила – да Врховна команда може купити чете добровољаца и употребити их по свом нахођењу, да су под командом наших официра, и то најдисциплинованијих. Врховна команда ће нарочито водити рачуна о овим добровољцима, те да се не врше пљачке, а према изгредницима бити веома строги..."

Команданти четничких одреда: мајор Коста Тодоровић, мајор Војин Поповић (Војвода Вук), мајор Војислав Танкосић и мајор Велимир Вемић

Поступајући по наведеној директиви, Врховна команда је већ 4. августа 1914. године основала четири четничка одреда са 2.250 добровољаца:
– Златиборски четнички одред, командант мајор Коста Тодоровић;
– Јадарски четнички одред, командант мајор Војин Поповић (Војвода Вук);
– Руднички четнички одред, командант мајор Војислав Танкосић (на захтев Аустроугарске хапшен због умешаности у Сарајевски атентат, а пуштен из затвора по објави рата);
– Горњачки четнички одред, командант мајор Велимир Вемић.
Пошто је у балканским ратовима 1912. и 1913. године утрошила знатне количине наоружања и опреме, Србија је из балканских ратова изашла материјално исцрпљена, па је 1914. године ступила у нови рат у врло лошем материјалном стању, јер у периоду од годину дана није била у могућности да набави и попуни потребну опрему и наоружање. Србија се, дакле, 1914. године нашла у рату који није желела, нити је за њега била спремна.
Српској војсци је за рат недостајало 120.000 пушака, које је требало допремити из Русије. Војска је располагала са 184.000 брзометних петометки, 45.000 заплењених углавном турских и нешто бугарских пушака и 65.000 старих једнометки. Српске брзометне пушке "маузер" (М-99, М-907, М-910, па и 80/907) калибра седам милиметара биле су знатно квалитетније од аустроугарских пушака "манлихер" М-95, М-90 и М-88/90, те руских "мосин М-91".
Поред недостатка пушака, био је изражен проблем и код артиљеријског оруђа, кога није било у довољном броју, а знатан број савременог оруђа које је српска војска имала био је оштећен у минулим ратовима, па су за попуну употребљени стари спорометни топови, који су се пунили црним барутом. Поред тога, осећао се недостатак запрега у свим артиљеријским јединицама, а најозбиљнији проблем био је недостатак артиљеријске муниције. У балканским ратовима утрошене су знатне резерве муниције, тако да је српска војска у Први светски рат ушла са око 650 граната по оруђу.

Артиљерија на положају код Београда

Српска артиљерија, ипак је, захваљујући квалитету топова и послуге (искуства из балканских ратова), иако бројчано слабија (начелан однос је био 1:2), успешно је парирала артиљерији аустроугарске војске.
У погледу одеће и друге опреме, стање је било веома лоше.
Први позив народне војске био је снабдевен истрошеним оделима, преосталим из балканских ратова 1912/13. године, која су после демобилизације била враћена у магацине. Други позив није имао комплетну одећу, већ је неко имао блузу, неко шињел, неко панталоне, а појединци само шајкачу. Трећи позив био је у свом народном оделу. Поред недостатака у одећи и обући, велика оскудица владала је и у логорској опреми, храни, понтонирском материјалу, телеграфско-телефонској опреми, санитетском материјалу, колима, коњима и многим другим средствима и опреми. Оружје и опрема заплењени од Турака и Бугара нису могли попунити недостатке.

Потпуковник др Иван Мијатовић

РТС

"Дан Ветерана - Видовдан" 

Четници Великог рата

Четнички добровољачки одреди били су под командом Врховног штаба српске војске. Биле су то специјалне јединице које су изводиле високоризичне акције. После битке на Кајмакчалану четнички одреди престају да постоје и на позорницу ступа Југословенски доборвољачки одред. Многи сматрају да су четници жртвовани у сукобу црнорукаца и престолонаследника Александра.

Jезгро четничких одреда на почетку рата чинили су искусни четници из балканских ратова и из четовања на просторима Македоније. У четничке одреде пријављују се и сви они који нису обухваћени мобилизацијом (млађи од 20 година, страни држављани...).

Мајор српске војске и четнички војвода Војислав Танкосић са саборцима

Четник, комита, андарт

Назив четник потиче од речи чета, четовање и представља герилског борца који је у малобројној јединици, чети.
Термин се првенствено користио за припаднике српских добровољачких снага које су се бориле на територији Македоније са циљем слабљења Отоманске царевине на Балкану.
Такве специјалне јединице имали су и Бугари и Грци. У Бугарској су их звали комите у грчкој андарти.
Српски борци у Македонији називани су и комитама, мада је овај израз првенствено био везан за оснивање ВМОК-а и ВМРО-а и за њихове борце. 

Четничке јединице у великом броју чине Срби са подручја Аустроугарске, а долазе и Срби печалбари из Америке. У каснијим годинама четнички добровољачки одреди ће се све више попуњавати из редова аустроугарских ратних заробљеника, Срба пречана који су најпре били мобилисани од стране Монархије, а потом у борбама заробљени у Русији.
На почетку су била формирана четири четничка одреда која су током 1914. године бројала око 5.000 припадника. Министар војни Душан Стефановић издао је 4. августа наређење о формирању четничких одреда - наводи за документарни филм „Србија у Великом рату" историчар Милан Мицић.
На челу одреда налазили су се српски официри, најчешће истакнути четници блаканских ратова, припадници Народне одбране и организације Црна рука. Добровољачки покрет у 1914, 1915, и 1916. години је под контролом Црне руке и официра црнорукаца - истиче историчар Мицић.
Тако је Рудничким одредом командовао мајор Војислав Танкосић (одеред је формирао Јован Стојковић Бабунски јер се Танкосић као оптужен за учешће у убиству Франца Фердинанда по захтеву Аустроугарске тада налазио у притвору), на челу Златиборског одреда био је мајор Коста Тодоровића, Јадарским одредом командовао је мајор Војин Поповић (чувени војвода Вук) док је мајор Велимир Вемић био командант Горњачког четничког добровољачког одреда.

Припадници четничког одреда на путу ка фронту 1914. године

Четници су били најдисциплинованији војници српске војске који се по данашњим мерилима могу сврстати у неку врсту командоса, били су једна од најелитнијих јединица- каже историчар Милић Милићевић из Историјског института Београда. То су биле специјалне јединице намењене за дејство у позадини непријатеља. Њихов задатак је био да се притаје, да пропусте аустроугарске јединице, а онда да крену са дезорганизацијом позадине, да организују атентате на команданте, да уништавају страже или етапне станице - каже историчар Далибор Денда са Института за стратегисјка истраживања.
Четници су предузимали и офанзивну акцију преласка на територију Аустроугарске. Тако Горњачки четнички одред по наредби врховне команде 1914. године прелази у Босну и стиже до Пала, Сокоца, а поједини припадници овог одреда силазили су у Сарајево.

Потпуковник српске војске и четнички војвода Војин Поповић Вук са саборцима

Четничка заклетва

Во имја Оца и Сина и Свјатаго Духа, Амин!
Ја _____  заклињем се у Господа Бога у Господа Сина Исуса Христа и Господа Духа Светога:
Заклињем се у хлеб овај,
заклињем се у крст овај,
заклињем се на нож овај и револвер,
да ћу тачно и свесно, безусловно
испуњавати све наредбе Комитета
које ми се буду дале,
а које иду у корист нашег ослобођења
и уједињења са Мајком Србијом,
а под управом Комитета.
Ако би се намерно огрешио о дату заклетву,
да ме Бог, Крст, Име, Слава и хлеб казне,
а нож и револвер казну изврше. Амин!
Четничка заклетва први пут је изговорена у Београду 28.04.1904. године.
Комитет у заклетви односи се на Српски револуционарни комитет који је основан 1903. године.

Четници су пролазили кроз врло захтевну обуку.  Није свако могао да буде четник. Гаврило Прицип се за време балканских ратова пријавио у одред Војислава Танкосића, али је одбијен јер је био превише млад и сматрало се да није могао физички да поднесе оно што очекује једну четничку јединицу - каже Милан Мицић. Четници су морали да буду издржљиви и храбри. Полагали су четничку заклетву на верност отаџбини, српству и јединици. У случају да се заклетва прекрши били би сурово кажњавани, неретко и смрћу - истиче Мицић.
У четничким јединицима био је велики број младих људи, ђака и студената. То су били млади идеалисти спремни да се боре за српску националну идеју, али и људи који су поред патриотизма имали и одређену врсту авантуристичког духа. Историчар Милић Милићевић наглашава да су четници из времена балканских ратова, Првог светског и Другог светског рата три потпуно различите категорије и три различита појаве.
Четнички одреди били су тамо где је било најтеже. Због специфичности њихових акција (напади из позадине, ризичне акције) смртност у јединицама је била веома велика.
Губици по акцијама износили су и до 62 одсто људства - каже историчар Милан Мицић. Зато су одреди чето расформирани, попуњавани новим припадницима и формирани нови. Таком 1915. године на територији Краљевине Србије дејствује Сремски доборвољчки одред (којим је командовао Немац Игњат Кирхнер), Бантаски одред, одред Летеће жандармерије војводе Бабунског, Добровољачки одред војводе Вука (који је бројао око 3.000 људи), Други добровољачки батаљон под командом мајора Војислава Танкосића.

Војвода Јован Стојковић Бабунски

Четници су увек слати тамо где је било најтеже. Учествовали су у свим важним биткама. Били су на Гучеву, Колубари, у одбрани Београда 1915. године, чинили су одступницу српској војсци приликом повлачења преко Албаније, први су дошли на Солунски фронт и учествовали у Горничевској бици. Четници војводе Вука су на крају освојили и добро утврђени и брањени Кајмакчалан (Дринска дивизија је прва освојила врх Ниџе али су их Бугари у контранападу поразили да би у новом нападу четници однели победу).
После Кајмакчалана четнички одреди наставили су да се боре и за освајње околних висова. Велике битке водиле су се на Сивој стени, у луку Црне реке, Грунишком вису. После тих битака четнички одреди су толико десетковани да престају да постоје. Од 2.250 четника колико је одред војводе Вука бројао по долску на Солунски фронт, преживело их је само 450. Тих дана (29. новембра 1916. године) гине и чувени војвода Вук. Многи сматрају да су четници тада намерно жртвовани, да је њихов „нестанак" последица сукоба црнорукаца и престолонаследника Александра.
Историчар Милан Мицић наводи да је разговарао са потомцима четника добровољачког одреда Војина Поповића који су тврдили да је Војвода Вук два-три пута одбијао наређење да се јуриша на Сиву стену, да је схватао да се његови војници жртвују, али да је на крају као војник морао да прихвати наређење које је његовој јединици донело неповратне губитке.

После битке на Кајмакчалану четнички одреди више не постоје. Њих замењује нови добровољачки одред који сада у политичком контексту добија назив Југословеснки добровољачки одред, иако у његов састав улази чак 95 одсто Срба (били су то аустроугарски заробљеници из Русије и добровољци из Америке).
Занимњиво је и да после Кајмакчалана не постоји више ни утицај Црне руке на добовољачке одреде. Уследили су Солунски процес, смртна пресуда Драгутину Димитријевићу Апису и смене официрског кадра војске Краљевине Србије. Преживели четници, њих 450, постали су саставни део 4. пука Дринске дивизије. Тако је завршена славна историја четничких одреда Великог рата.
Стручни консултант: др Александар Животић, Филозофски факултет, Београд.
Интервјуи су део документарно-играног филма „Србија у Великом рату" који Радио-телевизија Србије реализује у сарадњи са Министарством одбране Републике Србије.

Слађана Зарић

РТС

"Дан Ветерана - Видовдан"

Рапорт каплара Гаврића

Сто година од објаве рата аустроугарске Србији

Рат је државни посао. Воде га армије и масе. У њему нема места за појединца, за његове разлоге и судбину. Са друге стране, ратови се памте и као појединачне трагедије и херојства. Судбина, ратна и животна, осмогодишњег дечака Момчила Гаврића из села Трбушница код Лознице, објединила је све парадоксе и апсурде рата. Један, за велике државне разлоге, небитан мали живот спојио је у свом трајању бол и несрећу, храброст и решеност да се стигне до часног краја.

Леополд фон Бертхолд, министар спољних послова Аустроугарске, издао је налог да 28. јула 1914. телеграм о објави рата Србији буде послат обичном поштом у Београд. Како су све државне установе биле евакуисане, телеграфисти су га проследили у Крагујевац, где се налазила Врховна команда српске војске. Телеграфисткиња Ружица Петровић Црепић, овако је описала тренутак када је у Крагујевцу примила телеграм о објави рата.
"У оно мучно доба за нашу земљу, Крагујевац је био стан Врховне команде одакле се управљало одбраном земље. Ми телеграфисти из Крагујевачке п.т. станице били смо запослени и дању и ноћу око давања и примања телеграма са свију страна.У тренутку када је телеграфиста из Београда објавио крагујевачком телеграфу овај телеграм, питало се: који од нас крагујевачких телеграфиста прима најбоље на слух телеграме писане латиницом, нека се тај јави да прими телеграм који садржи објаву рата Србији... Сви смо претрнули од страха и узбуђења. Настао је тајац, и ја сам сама пошла ка тастеру-и села за апарат."
Тако је почео рат који је однео десет милиона живота, избрисао три империје, разорио Европу, заувек одредио живот једног дечака који се тога дана вероватно безбрижно играо чувајући стоку на падинама планине Гучево.

Већ у првим данима рата, средином августа 1914. аустроугарска војска је починила масовна убиства међу цивилним становништвом Подриња. У једном дану дечаку Момчилу Гаврићу су у дворишту куће, на падинама Гучева, побијени и заклани отац Алимпије, мајка Јелена и седморо браће и сестара. Бежећи од тог призора наишао је на војнике Шестог артиљеријског пука српске војске којим је командовао потпуковник Стеван Туцовић, рођени брат Димитрија Туцовића. Прихватили су га. Осмогодишњи Момчило је постао артиљерац, војник, а потом и каплар. Са Шестим артиљеријским пуком учествовао је у Колубарској бици, прешао Албанију, два пута је рањаван на Солунском фронту. Војвода Живојин Мишић, унапредио га је у чин поднаредника. Имао је тада једанаест година.
Послератне године, као ратно сироче, провео је у Енглеској где је завршио основну и графичку школу. Вратио се у Србију и поново служио војску као артиљерац. На почетку Другог светског рата био је мобилисан и побегао из немачког заробљеништва. У окупираном Београду хапсио га је Гестапо, а по ослобођењу, два пута, и власти нове државе. Момчио Гаврић је био носилац Албанске споменице и највиших ордена за храброст.
Умро је у Београду 1993.године.
Документарни филм о животном путу Момчила Гаврића сниман је на планини Гучево у селу Трбушница, поред породичне куће Гаврића коју, усамљену и напуштену полако осваја коров и шумско шибље.
Аутор и уредник Божидар Ђуран.

РТС.

"Дан Ветерана - Видовдан"