Чачак је у време Првог светског рата имао око четири хиљаде становника. Највише занатлија, трговаца, кафеџија и келнера, двадесетак железничара, 15 официра, 16 државних службеника, педесет чиновника, три лекара, 12 учитеља, шест професора, четири адвоката, али и лица која су се бавила земљорадњом као и надничара. После убиства Веселина Милекића 20.август/2.септамбар 1914.године, дугогодишњег успешног председника, дужност је преузео Јован Михаиловић који је са делегацијом грађана Чачак предао хрватском генералу Сорсићу и окупационим јединицама.
Аустријска војска ушла је у Чачак 19.октобра/1.новембра 1915. године. Слабије српске снаге задржавале су непријатеља на Илијаку и Стражевици, а потом су се два батаљона повукле ка југу дижући у ваздух железнички мост на Морави. Непријатељска 10. брдска бригада стигла је око 14 часова пред Чачак. За два сата Аустријанци су оспособили мост за прелаз пешадије и ушли без борбе у варош. У наредних неколико недеља Чачак је постао седиште III Аустријско-немачке армије. Живот под окупацијом трајао је три године.
Чачански штампар Стеван Матић унео је у једну своју пословну књигу кратку белешку: „12. Октобра 1918. у 5 сати у зору напустише Аустријанци Чачак и дигоше мост у ваздух, и ми се после трогодишњег робовања ослободисмо...“ У ослобођену варош први је око 10 часова 2/25. октобра 1918. ушао наредник Милан Гавровић. Улицама којима је пролазио обасипан је цвећем. Последња жртва Великог рата био је Вељко Мишовић, председник атеничке општине, јер је на вест да српска војска надире од Краљева 10. октобра, исцепао слику аустријског цара. Сахрањен је сутрадан, када су ослободиоци пролазили кроз Атеницу и Кулиновце према Чачку.У чачанској цркви прота Велимир Белопавловић одржао је благодарење у част повратка српске војске.
Колико је варош изгубила становника и колико је војника родом из Чачка страдало у рату, тачно се не зна. У „Споменици изгинулим и помрлим у ратовима за ослобођење и уједињење 1912-1918.“ коју су 1922. године сачинили и штампали као књижицу протојереји Сретен Ј. Михаиловић и Милан П. Гавриловић, пописано је 429 лица. На прозивци за вечност уписано је 279 житеља Чачка, из Атенице 64, Кулиноваца 23, Лознице 58, Јездине четири и Придворице један. Та бројка сигурно није коначна. Забележено је да је 1919. у Чачку живела 241 удовица, а у селима их је било далеко више.
Међу витезовима слободе и див-јунацима којима су за ратне заслуге на груди прикачене Карађорђеве звезде с мачевима налази се 62 лица са подручја чачанске општине и Драгачева. Из чачанског краја 41 витез слободе и части. Али ни то није коначан број.
Наводимо имена носилаца Карађорђеве звезде из Чачка и чачанских села:
Милисав Антонијевић, потпуковник (Чачак), Драгољуб Благојевић, генерал (Чачак), Милисав Бојовић, резервни потпуковник (Доња Трепча), Драгомир Вучковић, генерал (Чачак), Драгутин Гавриловић, пуковник (Чачак), Милан Глишић, поднаредник (Горња Горевница), Радоје Ђуровић, потпуковник (Чачак), Михаило Ирижанин (Прељина), Василије Маџаревић, пуковник (Чачак), Радивоје Рајковић (Љубић), Александар Срб, потпуковник (Чачак), Радисав Топаловић, (Прељина), Михаило Чвркић (Рошци), Стеван Аћимовић (Јанчићи), Иван Белошевић (Рошци), Бранислав Вучићевић (Мрчајевци), Драгутин С. Гавриловић, потпуковник (Чачак), Михаило Гавровић, мајор (Чачак), Станимир Гвозденовић (Мојсиње), Душан Глишић, потпуковник (Чачак), Богдан Ерић, капетан (Бељина), Божидар Загорчић, пуковник (Чачак), Миленко Јелић (Чачак), Живојин Југовић (Слатина), Обрад Којовић (Атеница), Светозар Ковачевић (Коњевићи), Новица Кубуровић (Чачак), Милош Матић, капетан (Чачак), Миливоје Милисављевић (Прислоница), Драгомир Недић, пуковник (Чачак), Живко Огњановић (Прислоница), Миладин Павловић (Пријевор), Иван Пишћевић (Чачак), Ратко Ракетић, дивизијски генерал (Чачак), Радивоје Рацковић (Љубић), Јездимир Словић, наредник (Атеница), Живојин Симовић (Љубић), Спиридон Смиљанић (Слатина), Тома Терзић (Атеница) и Радосав Топаловић (Прељина).
Нажалост ни век после великог страдања у Великом рату Чачак се својим витезовима слободе, али и редовима без којих победа не би била извојевана, није одужио правом споменицом. У годинама када се обележавају славне битке и победе прилика је да се исправе грешке.
Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ позива потомке јунака са Цера, Колубаре, Кајмакчалана, и других бојишта и путева славе и части, да доставе Библиотеци фотографије својих дедова, дописне карте, дневнике и други материјал из периода окупације који имају. Жеља нам је да ту злата вредну грађу скенирамо и објединимо у велико културно и историјско завичајно наслеђе и оставимо потомцима. Та документа су тапије српског страдања и истинског жрвтовања за слободу.
Озон-прес
"Дан Ветерана - Видовдан"
Чачак по аустроугарском окупацијом (1917)
Аустријска војска ушла је у Чачак 19.октобра/1.новембра 1915. године. Слабије српске снаге задржавале су непријатеља на Илијаку и Стражевици, а потом су се два батаљона повукле ка југу дижући у ваздух железнички мост на Морави. Непријатељска 10. брдска бригада стигла је око 14 часова пред Чачак. За два сата Аустријанци су оспособили мост за прелаз пешадије и ушли без борбе у варош. У наредних неколико недеља Чачак је постао седиште III Аустријско-немачке армије. Живот под окупацијом трајао је три године.
Чачански штампар Стеван Матић унео је у једну своју пословну књигу кратку белешку: „12. Октобра 1918. у 5 сати у зору напустише Аустријанци Чачак и дигоше мост у ваздух, и ми се после трогодишњег робовања ослободисмо...“ У ослобођену варош први је око 10 часова 2/25. октобра 1918. ушао наредник Милан Гавровић. Улицама којима је пролазио обасипан је цвећем. Последња жртва Великог рата био је Вељко Мишовић, председник атеничке општине, јер је на вест да српска војска надире од Краљева 10. октобра, исцепао слику аустријског цара. Сахрањен је сутрадан, када су ослободиоци пролазили кроз Атеницу и Кулиновце према Чачку.У чачанској цркви прота Велимир Белопавловић одржао је благодарење у част повратка српске војске.
Колико је варош изгубила становника и колико је војника родом из Чачка страдало у рату, тачно се не зна. У „Споменици изгинулим и помрлим у ратовима за ослобођење и уједињење 1912-1918.“ коју су 1922. године сачинили и штампали као књижицу протојереји Сретен Ј. Михаиловић и Милан П. Гавриловић, пописано је 429 лица. На прозивци за вечност уписано је 279 житеља Чачка, из Атенице 64, Кулиноваца 23, Лознице 58, Јездине четири и Придворице један. Та бројка сигурно није коначна. Забележено је да је 1919. у Чачку живела 241 удовица, а у селима их је било далеко више.
Међу витезовима слободе и див-јунацима којима су за ратне заслуге на груди прикачене Карађорђеве звезде с мачевима налази се 62 лица са подручја чачанске општине и Драгачева. Из чачанског краја 41 витез слободе и части. Али ни то није коначан број.
Наводимо имена носилаца Карађорђеве звезде из Чачка и чачанских села:
Милисав Антонијевић, потпуковник (Чачак), Драгољуб Благојевић, генерал (Чачак), Милисав Бојовић, резервни потпуковник (Доња Трепча), Драгомир Вучковић, генерал (Чачак), Драгутин Гавриловић, пуковник (Чачак), Милан Глишић, поднаредник (Горња Горевница), Радоје Ђуровић, потпуковник (Чачак), Михаило Ирижанин (Прељина), Василије Маџаревић, пуковник (Чачак), Радивоје Рајковић (Љубић), Александар Срб, потпуковник (Чачак), Радисав Топаловић, (Прељина), Михаило Чвркић (Рошци), Стеван Аћимовић (Јанчићи), Иван Белошевић (Рошци), Бранислав Вучићевић (Мрчајевци), Драгутин С. Гавриловић, потпуковник (Чачак), Михаило Гавровић, мајор (Чачак), Станимир Гвозденовић (Мојсиње), Душан Глишић, потпуковник (Чачак), Богдан Ерић, капетан (Бељина), Божидар Загорчић, пуковник (Чачак), Миленко Јелић (Чачак), Живојин Југовић (Слатина), Обрад Којовић (Атеница), Светозар Ковачевић (Коњевићи), Новица Кубуровић (Чачак), Милош Матић, капетан (Чачак), Миливоје Милисављевић (Прислоница), Драгомир Недић, пуковник (Чачак), Живко Огњановић (Прислоница), Миладин Павловић (Пријевор), Иван Пишћевић (Чачак), Ратко Ракетић, дивизијски генерал (Чачак), Радивоје Рацковић (Љубић), Јездимир Словић, наредник (Атеница), Живојин Симовић (Љубић), Спиридон Смиљанић (Слатина), Тома Терзић (Атеница) и Радосав Топаловић (Прељина).
Нажалост ни век после великог страдања у Великом рату Чачак се својим витезовима слободе, али и редовима без којих победа не би била извојевана, није одужио правом споменицом. У годинама када се обележавају славне битке и победе прилика је да се исправе грешке.
Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ позива потомке јунака са Цера, Колубаре, Кајмакчалана, и других бојишта и путева славе и части, да доставе Библиотеци фотографије својих дедова, дописне карте, дневнике и други материјал из периода окупације који имају. Жеља нам је да ту злата вредну грађу скенирамо и објединимо у велико културно и историјско завичајно наслеђе и оставимо потомцима. Та документа су тапије српског страдања и истинског жрвтовања за слободу.
Озон-прес
"Дан Ветерана - Видовдан"
Нема коментара:
Постави коментар