СТРАХ И ТРЕПЕТ ЗА БУГАРЕ И ШВАБЕ:
Да се не заборави! Нишлије – хероји Гвозденог пука
Почасни назив „Гвоздени пук“ други пешадијски пук првог позива „Књаз Михаило“ добио је за време другог балканског рата 1913.године. У том крвавом рату са Бугарском, овај пук је изгубио команданта, све команданте батаљона и велики број командира чета и више од половина војника. Међу погинулим јунацима био је и мајор Јордан Миловановић, иначе рођени Нишлија.
Мајор Јордан Миловановић је рођен непосредно после ослобођења Ниша 1878.године, у угледној нишкој породици. Од малена је васпитаван у патриотском духу, тако да је после завршеног 6.разреда гимназије, наставио школовање као питомац Војне академије у Београду. Академију је завршио 1900.године и унапређен у чин потпоручника. Имао је срећу да је после неколико година службовања 1905.године произведен у поручника и распоређен за командира вода у 2.пешадијски пук „Књаз Михаило“ који је имао гарнизон у његово родном Нишу. Од тада, па све до јуначке погибије 1913.године он је своју судбину везао за овај пук.
Пуних седам година, све до почетка Првог балканског рата 1912.године Јордан је провео у Нишу. Обучио је и васпитао бројне генерације регрута, будућих јунака „гвозденог пука“. Као способан и марљив официр редовно је унапређиван, тако да је рат у 1912.године пошао као капетан прве класе. Од своје скромне официрске плате издржавао је мајку и сестру. Непосредно пред рат се оженио, но деце није имао.
ВАНРЕДНО УНАПРЕЂЕЊЕ 1912. ГОДИНЕ
На дан објаве мобилизације пред рат са Турцима, капетан Јордан је са стотинама Нишлија, резервним и активним официрима и подофицирима кренуо за Прокупље, где се мобилисао његов 2. пешадијски пук. Са зебњом у срцу и сузама у очима испратиле су га мајка, сестра и супруга. Остале су да самују у Нишу, брижно очекујући вести са фронта. У Прокупљу је добио команду над трећом четом, трећег батаљона и са њом ће проћи све тегобе и искушења рата са Турцима.
Храбро се борио са својим војницима на Куманову, код Прилепа, на Бакарном гувну, но највеће подвиге ће извести у најтежој и најкрвавијој бици код Битоља, на самом крају рата са Турцима. Када је командант З.батаљона, мајор Катанић тражио који ће командир чете први да крене у жесток удар преко реке Шемнице испред Битоља, капетан Јордан се добровољно јавио. Са својих 300 војника „први је загазио у ту злу реку. Набујала од јесењих киша, Шемница је носила људе, који су се грчевито држали један другоме за опасаче. Под кишом митраљеских метака, капетан Јордан је секао таласе испред својих војника, дајући пример осталима. Без обзира на жртве, река је форсирана и први турски положаји на супротној обали реке били су освојени.
А затим, по мрклој ноћи, када је пук био заустављен испод висова Киромарице, капетан Јордан је са својом четом извео јединствен подвиг. По непознатом терену, он је у помоћ са четом заобишао крило турског фронта продро у њихову позадину и одатле отворио ураганску ватру на Турке. Тада је и цео пук кренуо на јуриш и Киромарица је оила освојена. То је било последње утврђење које је штитило прилаз Битољу, који је сутрадан освојила српска војска.
За показану храброст у свим биткама, а посебно код Битоља, Јордан Миловановић је одликован за храброст, и ванредно унапређен у чин мајора. Убрзо потом постављен је за команданта З.батаљона 2. пешадијског пука. Следио је кратак допуст да обиђе породицу у Нишу а затим опет повратак у Македонију јер се нови рат већ назирао.
ПОДВИГ НА БРЕГАЛНИЦИ
У ноћи 30.јуна 1913.године, без објаве рата, бугарске трупе су препле реку Брегалницу и напале српску војску, која тај напад није очекивала. Две бугарске дивизије, 7.Рилска и б.Тунџанска, напале су на Дринску дивизију, чији су изненађени пукови, трпећи велике губитке, грчевито бранили своје положаје. Одмах је дата узбуна Моравској дивизији која се налазила двадесетак километара иза фронта у резерви. Међу првима кренуо је „Гвоздени пук“.
Пред полазак свог батаљона, мајор Миловановић је одржаво војницима кратки језгровит говор, који је забележио новинар, ратни извештач једног београдског листа:
„Покажите се достојни својих предака, Југ Богдана, Топлице и Косанчића, будите хероји какви бесте на Битољу. Пут за Прокупље, моји соколови води преко Софије. Замном напред!“ Уз песму батаљон је кренуо за својим командантом. Полазећи поред њих, пуковски свештених Лука Марјановић из Ниша, кратко примети: „Са песмом у смрт – ова војска мора победити“.
„Гвоздени пук“ је тих двадесетак километара више претрчао него што је марширао. Знали су да су Дринци на измаку снаге. За њима наступали су остали пукови Моравске дивизије. У најкритичнијем тренутку, када су дрински пукови почели већ да одступају, Моравци су стигли на бојиште. По несносној јари јулске врућине, тачно у подне, „Гвоздени пук“ је зауставио бугарски напад на обронцима Рујна. У неколико јуриша и противјуриша, бугарски пукови су натерани да се укопају и прекшгу напад.
Сутрадан, 1 јула, Моравска дивизија је кренула у напад. По голом терену, без икаквих заклона, трпећи велике губитке од непријатељске артиљерије, Моравци су освајали један по један положај. У одсудном тренутку, командант „Гвозденог пука“ је самоиницијативно донео одлуку да његов пук изврши јуриш на главни бугарски положај. Са својим батаљоном мајор Миловановић је први кренуо. Са сабљом у једној и револвером у другој руци, као на паради, повео је батаљон на јуриш. Тако се иначе радило у „Гвозденом пуку“. Напред је увек ишао на јуриш командант батаљона а мало иза њега командири чета, па тек онда војници. У силовитом јуришу, за свега пола сата бугарске јединиде на Рујну биле су разбијене и натеране на повлачење према реци Брегалници, на своје полазне положаје. На тај начин најкритичнији период Брегалничке битке био је добијен.
ХЕРОЈСКА СМРТ МАЈОРА ЈОРДАНА
Двадесет дана касније, српске трупе су већ увелико напредовале према Ћустендилу. Последња линија бугарске одбране налазила се код Царевог Села, данашњег Делчева, на чувеним Грленским висовима. Ту су се одиграле и најкрвавије борбе овог рата. Знајући да иза њих више нема одбране, Бугари су се изузетно храбро, готсво очајнички борили за сваки вис, сваку чуку, сваки ров. Губици на обе стране су били страховити, била је то више кланица него ли ратно поприште.
У ноћи 10.јула, мајор Миловановић је добио задатак да заузме главни чвор бугарске одбране испод њиховог пука. Покушао је да задатак изврши са половином батаљона и није успео. Два пута су јуришали и оба пута су морали да устукну пред ватреним зидом. Губици су већ били забрињавајући. Стигло је ново наређење да се задатак изврши по сваку цену. Тада је мајор окупио цео батаљон, боље рећи опо што је преостало од батаљона. Са последљим снагама кренуо је у трећи, одлучујући јуриш.
Био је то очајнички покушај у којем је све стављено на коцку. Ручним бомбама освојена је прва линија бугарских ровова а затим се крепуло на главни положај. По врелој јулској ноћи разлегао се громки глас мајора Јордана: „За мном јунаци“. Први је јуришао, први је улетео на бугарски главни полржај. Погођен је тада са три метка у груди. Пао је као посечен бор али његов батаљон је так тада добио неку невиђену снагу.
Мајор Јордан Миловановић је часно испунио свој дут према отаџбини. Извршио је постављени задатак и дао је свој живот у Македонији. За њим су незбринуте остале мајка, сестра и супруга. Није дочекао да има деце.
Надежда Костић,(Народне новине), е-сајт Историја Ниша, М.Смиљковић
Грађанин, Србин.инфо
"Дан Ветерана - Видовдан"
Да се не заборави! Нишлије – хероји Гвозденог пука
Почасни назив „Гвоздени пук“ други пешадијски пук првог позива „Књаз Михаило“ добио је за време другог балканског рата 1913.године. У том крвавом рату са Бугарском, овај пук је изгубио команданта, све команданте батаљона и велики број командира чета и више од половина војника. Међу погинулим јунацима био је и мајор Јордан Миловановић, иначе рођени Нишлија.
Пуних седам година, све до почетка Првог балканског рата 1912.године Јордан је провео у Нишу. Обучио је и васпитао бројне генерације регрута, будућих јунака „гвозденог пука“. Као способан и марљив официр редовно је унапређиван, тако да је рат у 1912.године пошао као капетан прве класе. Од своје скромне официрске плате издржавао је мајку и сестру. Непосредно пред рат се оженио, но деце није имао.
 |
| Штаб "Гвозденог пука" |
На дан објаве мобилизације пред рат са Турцима, капетан Јордан је са стотинама Нишлија, резервним и активним официрима и подофицирима кренуо за Прокупље, где се мобилисао његов 2. пешадијски пук. Са зебњом у срцу и сузама у очима испратиле су га мајка, сестра и супруга. Остале су да самују у Нишу, брижно очекујући вести са фронта. У Прокупљу је добио команду над трећом четом, трећег батаљона и са њом ће проћи све тегобе и искушења рата са Турцима.
Храбро се борио са својим војницима на Куманову, код Прилепа, на Бакарном гувну, но највеће подвиге ће извести у најтежој и најкрвавијој бици код Битоља, на самом крају рата са Турцима. Када је командант З.батаљона, мајор Катанић тражио који ће командир чете први да крене у жесток удар преко реке Шемнице испред Битоља, капетан Јордан се добровољно јавио. Са својих 300 војника „први је загазио у ту злу реку. Набујала од јесењих киша, Шемница је носила људе, који су се грчевито држали један другоме за опасаче. Под кишом митраљеских метака, капетан Јордан је секао таласе испред својих војника, дајући пример осталима. Без обзира на жртве, река је форсирана и први турски положаји на супротној обали реке били су освојени.
А затим, по мрклој ноћи, када је пук био заустављен испод висова Киромарице, капетан Јордан је са својом четом извео јединствен подвиг. По непознатом терену, он је у помоћ са четом заобишао крило турског фронта продро у њихову позадину и одатле отворио ураганску ватру на Турке. Тада је и цео пук кренуо на јуриш и Киромарица је оила освојена. То је било последње утврђење које је штитило прилаз Битољу, који је сутрадан освојила српска војска.
За показану храброст у свим биткама, а посебно код Битоља, Јордан Миловановић је одликован за храброст, и ванредно унапређен у чин мајора. Убрзо потом постављен је за команданта З.батаљона 2. пешадијског пука. Следио је кратак допуст да обиђе породицу у Нишу а затим опет повратак у Македонију јер се нови рат већ назирао.
У ноћи 30.јуна 1913.године, без објаве рата, бугарске трупе су препле реку Брегалницу и напале српску војску, која тај напад није очекивала. Две бугарске дивизије, 7.Рилска и б.Тунџанска, напале су на Дринску дивизију, чији су изненађени пукови, трпећи велике губитке, грчевито бранили своје положаје. Одмах је дата узбуна Моравској дивизији која се налазила двадесетак километара иза фронта у резерви. Међу првима кренуо је „Гвоздени пук“.
Пред полазак свог батаљона, мајор Миловановић је одржаво војницима кратки језгровит говор, који је забележио новинар, ратни извештач једног београдског листа:
„Покажите се достојни својих предака, Југ Богдана, Топлице и Косанчића, будите хероји какви бесте на Битољу. Пут за Прокупље, моји соколови води преко Софије. Замном напред!“ Уз песму батаљон је кренуо за својим командантом. Полазећи поред њих, пуковски свештених Лука Марјановић из Ниша, кратко примети: „Са песмом у смрт – ова војска мора победити“.
„Гвоздени пук“ је тих двадесетак километара више претрчао него што је марширао. Знали су да су Дринци на измаку снаге. За њима наступали су остали пукови Моравске дивизије. У најкритичнијем тренутку, када су дрински пукови почели већ да одступају, Моравци су стигли на бојиште. По несносној јари јулске врућине, тачно у подне, „Гвоздени пук“ је зауставио бугарски напад на обронцима Рујна. У неколико јуриша и противјуриша, бугарски пукови су натерани да се укопају и прекшгу напад.
Сутрадан, 1 јула, Моравска дивизија је кренула у напад. По голом терену, без икаквих заклона, трпећи велике губитке од непријатељске артиљерије, Моравци су освајали један по један положај. У одсудном тренутку, командант „Гвозденог пука“ је самоиницијативно донео одлуку да његов пук изврши јуриш на главни бугарски положај. Са својим батаљоном мајор Миловановић је први кренуо. Са сабљом у једној и револвером у другој руци, као на паради, повео је батаљон на јуриш. Тако се иначе радило у „Гвозденом пуку“. Напред је увек ишао на јуриш командант батаљона а мало иза њега командири чета, па тек онда војници. У силовитом јуришу, за свега пола сата бугарске јединиде на Рујну биле су разбијене и натеране на повлачење према реци Брегалници, на своје полазне положаје. На тај начин најкритичнији период Брегалничке битке био је добијен.
ХЕРОЈСКА СМРТ МАЈОРА ЈОРДАНА
Двадесет дана касније, српске трупе су већ увелико напредовале према Ћустендилу. Последња линија бугарске одбране налазила се код Царевог Села, данашњег Делчева, на чувеним Грленским висовима. Ту су се одиграле и најкрвавије борбе овог рата. Знајући да иза њих више нема одбране, Бугари су се изузетно храбро, готсво очајнички борили за сваки вис, сваку чуку, сваки ров. Губици на обе стране су били страховити, била је то више кланица него ли ратно поприште.
У ноћи 10.јула, мајор Миловановић је добио задатак да заузме главни чвор бугарске одбране испод њиховог пука. Покушао је да задатак изврши са половином батаљона и није успео. Два пута су јуришали и оба пута су морали да устукну пред ватреним зидом. Губици су већ били забрињавајући. Стигло је ново наређење да се задатак изврши по сваку цену. Тада је мајор окупио цео батаљон, боље рећи опо што је преостало од батаљона. Са последљим снагама кренуо је у трећи, одлучујући јуриш.
Био је то очајнички покушај у којем је све стављено на коцку. Ручним бомбама освојена је прва линија бугарских ровова а затим се крепуло на главни положај. По врелој јулској ноћи разлегао се громки глас мајора Јордана: „За мном јунаци“. Први је јуришао, први је улетео на бугарски главни полржај. Погођен је тада са три метка у груди. Пао је као посечен бор али његов батаљон је так тада добио неку невиђену снагу.
Мајор Јордан Миловановић је часно испунио свој дут према отаџбини. Извршио је постављени задатак и дао је свој живот у Македонији. За њим су незбринуте остале мајка, сестра и супруга. Није дочекао да има деце.
Надежда Костић,(Народне новине), е-сајт Историја Ниша, М.Смиљковић
Грађанин, Србин.инфо
"Дан Ветерана - Видовдан"
Нема коментара:
Постави коментар