И док време пролази све је мање оних који се сећају најмлађег војника војске РС који је страдао у рату. Да не буде потпуно заборављен побринули су се највише његови Озренци.
ДА је данас жив Споменко Гостић - мали херој са Озрена - за неколико дана, 14. августа, навршио би 37 година. Нажалост, пуне 23 године његово тело лежи на сеоском гробљу у Јовићима где је Споменко нашао свој већ ни спокој након храбре погибије у редовима Војске Републике Српске као њен најмлађи припадник.
И док време пролази све је мање оних који га памте, који га се сећају и који се диве делу озренског дечака. Ни јалова администрација - од општинског до републичког нивоа - није имала осећај да Споменка Гостића смести на место које му припада, у галерију заслужних и да му додели - по његовом имену - назив бар једне школе у РС. Тек прошле године откривена биста у Добоју и један скромни споменик на месном гробљу у Јовићима отргао га је од дефинитивног заборава.
Да Споменко не буде потпуно заборављен брину се његови Озренци, а и незнани људи који се диве херојском делу тадашњег плавокосог дечака. Недавно су његову вечну кућу и осталих бораца из Јовића обишли бројни мештани тог озренског села, који су данас разбацани широм замаљске кугле, неки у разним местима РС, Србије, Европе и прекоокеанских замаља.
- Дошли смо да видимо наше родно селу, да обиђемно цео овај напаћени крај где сада има више вехабија неко српског живља - околину Маглаја. Да положимо цвеће и да евоцирамо успомене на Споменка и остале борце из села, рекао нам је један од Јовића док је брисао сузе са влажног лица.
Пре Јовића Споменков гроб посетили су и неки непознати туристи из Чешке који су из медија сазнали за тадашњег дечака храброг и лављег срца.
Споменко Гостић, подсетимо, живео је кратко. Имао је, кажу његови познаници, суров живот. На почетку рата, 1992. умрла му је мајка са којом је остао након што је Гостиће напустила глава породице, Споменков отац. Без родитељског старања о Споменку се бринула бака Вида која је нешто касније погинула од гранате испаљене са непријатељске стране.
Он се сав предао помажући припаднике ВРС, а у својим саборцима је нашао своју нову породицу. Прве задатке као курир обављао је војнички и беспрекорно, а онда је унапређен за снадбевача хране својих старијих сабораца на линијама одбране. Тада као дечак од 13 година возио је коњска кола развозећи три пута оброке. Са два вранца спретно је јурио од рова од рова и никада није каснио.
ПОГИНУО НА ЗАДАТКУ
Бруталност ратних закона Споменко је упознао једном приликом када је коњским колима налетео на мину. Коњи гину, а он завршава у болници. Чим је извидао ране, опет се ставио на располагање у редове ВРС. И онда за Споменка долази трагични крај. Пада у таму. Тачно 20. марта 1993. погинуо је на ратном задатку. Кобна је била граната, испаљена са муслиманске стране, коју Споменко није преживео.
ОДБИО ПАРИЗ
Још док је био ратник, Споменка Гостића упознао је један богати Србин који је живео у Француској. Понудио му је да га прихвати и - усвоји.
Уместо да сада ужива у шетњи Јелисејским пољима, Споменково тело се налази на вечној стражи на - родном Озрену.
Новости
"Дан Ветерана - Видовдан"
И док време пролази све је мање оних који га памте, који га се сећају и који се диве делу озренског дечака. Ни јалова администрација - од општинског до републичког нивоа - није имала осећај да Споменка Гостића смести на место које му припада, у галерију заслужних и да му додели - по његовом имену - назив бар једне школе у РС. Тек прошле године откривена биста у Добоју и један скромни споменик на месном гробљу у Јовићима отргао га је од дефинитивног заборава.
Да Споменко не буде потпуно заборављен брину се његови Озренци, а и незнани људи који се диве херојском делу тадашњег плавокосог дечака. Недавно су његову вечну кућу и осталих бораца из Јовића обишли бројни мештани тог озренског села, који су данас разбацани широм замаљске кугле, неки у разним местима РС, Србије, Европе и прекоокеанских замаља.
- Дошли смо да видимо наше родно селу, да обиђемно цео овај напаћени крај где сада има више вехабија неко српског живља - околину Маглаја. Да положимо цвеће и да евоцирамо успомене на Споменка и остале борце из села, рекао нам је један од Јовића док је брисао сузе са влажног лица.
Пре Јовића Споменков гроб посетили су и неки непознати туристи из Чешке који су из медија сазнали за тадашњег дечака храброг и лављег срца.
Споменко Гостић, подсетимо, живео је кратко. Имао је, кажу његови познаници, суров живот. На почетку рата, 1992. умрла му је мајка са којом је остао након што је Гостиће напустила глава породице, Споменков отац. Без родитељског старања о Споменку се бринула бака Вида која је нешто касније погинула од гранате испаљене са непријатељске стране.
Он се сав предао помажући припаднике ВРС, а у својим саборцима је нашао своју нову породицу. Прве задатке као курир обављао је војнички и беспрекорно, а онда је унапређен за снадбевача хране својих старијих сабораца на линијама одбране. Тада као дечак од 13 година возио је коњска кола развозећи три пута оброке. Са два вранца спретно је јурио од рова од рова и никада није каснио.
Бруталност ратних закона Споменко је упознао једном приликом када је коњским колима налетео на мину. Коњи гину, а он завршава у болници. Чим је извидао ране, опет се ставио на располагање у редове ВРС. И онда за Споменка долази трагични крај. Пада у таму. Тачно 20. марта 1993. погинуо је на ратном задатку. Кобна је била граната, испаљена са муслиманске стране, коју Споменко није преживео.
ОДБИО ПАРИЗ
Још док је био ратник, Споменка Гостића упознао је један богати Србин који је живео у Француској. Понудио му је да га прихвати и - усвоји.
Уместо да сада ужива у шетњи Јелисејским пољима, Споменково тело се налази на вечној стражи на - родном Озрену.
Новости
"Дан Ветерана - Видовдан"
Нема коментара:
Постави коментар