Био сам рањен у ногу и почео сам да горим. Испао сам из возила и пао на асфалт који је такође био у пламену.
Овако описује за “Блиц” Миодраг Вукмирица тренутак напада на „Тузланску колону“ 1992. године у којој се и сам налазио.
Успео је да угаси пламен који му је јео кожу тако што се уваљао у земљу оближњег парка, али је одмах потом и заробљен.
– Метком сам погођен у ногу, а од ватре су ми страдале лева страна тела и обе шаке. Како је истрага показала, први пуцањ десио се баш где сам ја настрадао. А био сам у видно обележеном болничком пинцгауеру. Ко је први запуцао, вероватно нико никада неће сазнати – присећа се Вукмирица.
Од ожиљака много му теже пада то што се о овом злочину у Србији данас не говори. Колико је њему овај дан променио живот може да стане у једну реченицу коју је јуче изговорио: “Данас ми је 25. рођендан!”.
Био је редовни војник у колони која је изненада нападнута при повлачењу и добро памти како је Тузла изгледала тог 15. маја 1992. године.
– По подне је Тузла била пуна људи, шетали су градом и пролазили том истом раскрсницом где смо нападнути. Али око пола седам, када је наша колона кренула, на тој истој раскрсници нису била ни два аутомобила, није било ни двоје људи. Птице се нису чуле – са језом се присећа Вукмирица.
Заробио га је командант цивилне полиције који је видео да је редован војник и казао да га ставе на страну. То је, каже, била срећна околност. Одмах потом притрчали су и станари зграде да му укажу помоћ. Пребачен је у болницу где је људски негован 25 дана, а онда је био у затвору још 35 под, како сам сведочи, тешким условима. Тек након два месеца прешао је у Републику Српску, а потом и у Србију.
Апелациони суд у Београду правоснажно је ослободио припадника полиције БиХ Илију Јуришића оптужби за ратни злочин, јер није било доказа да је наредио напад на колону војника ЈНА у Тузли 1992. године.
Шест метака у тело, један у грло
Миодраг се данас пита зашто су он и други војници морали да страдају као глинени голубови. Погинула су 54 војника, а рањена 44. Неки од њих остали су му пријатељи и данас.
– Има неколико људи из Србије који су то преживели, а о томе се овде више не прича. Један мој пријатељ имао је шест метака у телу и седми у устима. Он има једну тужно-лепу причу. Не бих волео да се то заборави – казао је Вукмирица.
БЛИЦ
"Дан Ветерана Видовдан"
Овако описује за “Блиц” Миодраг Вукмирица тренутак напада на „Тузланску колону“ 1992. године у којој се и сам налазио.
– Метком сам погођен у ногу, а од ватре су ми страдале лева страна тела и обе шаке. Како је истрага показала, први пуцањ десио се баш где сам ја настрадао. А био сам у видно обележеном болничком пинцгауеру. Ко је први запуцао, вероватно нико никада неће сазнати – присећа се Вукмирица.
Од ожиљака много му теже пада то што се о овом злочину у Србији данас не говори. Колико је њему овај дан променио живот може да стане у једну реченицу коју је јуче изговорио: “Данас ми је 25. рођендан!”.
– По подне је Тузла била пуна људи, шетали су градом и пролазили том истом раскрсницом где смо нападнути. Али око пола седам, када је наша колона кренула, на тој истој раскрсници нису била ни два аутомобила, није било ни двоје људи. Птице се нису чуле – са језом се присећа Вукмирица.
Заробио га је командант цивилне полиције који је видео да је редован војник и казао да га ставе на страну. То је, каже, била срећна околност. Одмах потом притрчали су и станари зграде да му укажу помоћ. Пребачен је у болницу где је људски негован 25 дана, а онда је био у затвору још 35 под, како сам сведочи, тешким условима. Тек након два месеца прешао је у Републику Српску, а потом и у Србију.
Апелациони суд у Београду правоснажно је ослободио припадника полиције БиХ Илију Јуришића оптужби за ратни злочин, јер није било доказа да је наредио напад на колону војника ЈНА у Тузли 1992. године.
Шест метака у тело, један у грло
Миодраг се данас пита зашто су он и други војници морали да страдају као глинени голубови. Погинула су 54 војника, а рањена 44. Неки од њих остали су му пријатељи и данас.
– Има неколико људи из Србије који су то преживели, а о томе се овде више не прича. Један мој пријатељ имао је шест метака у телу и седми у устима. Он има једну тужно-лепу причу. Не бих волео да се то заборави – казао је Вукмирица.
БЛИЦ
"Дан Ветерана Видовдан"
Нема коментара:
Постави коментар