Као што Озрен има Споменка Гостића, а Требиње Александра Маслешу, који су као најмлађи борци Војске Републике Српске погинули у Одбрамбено-отаyбинском рату, тако и Рогатица има свог Александра Обрадовића који је живот дао бранећи отаyбину са тек навршених 16 година.
Као борац Рогатичке лаке бригаде ВРС погинуо је првог дана по Петровдану 1992. године. Породица Обрадовић из које потиче покојни Ацо до посљедњег рата бројала је четири члана. Уз оца Перу и мајку Петру чинили су је и синови Милија и Александар.
Перо је послије дуге и тешке болести умро прије четири године, а Петра почетком ове, тако да је ова угледна домаћинска кућа остала на Милији, који каже да му је од брата остала само блиједа фотографија, Медаља заслуге за народ и Споменица предсједника РС.
Све је почело уз први позив рогатичким Србима да је дошло вријеме да се морају бранити породице, куће и имања. Иако се то по годинама старости на њега није односило, Ацо се не слушајући молбу мајке и оца, придружио старијим комшијама. Једва му је, причају његови тадашњи саборци, скрпљена некаква униформа и војничке ципеле. Распоређен је да буде уз куваре, далеко од првих линија, али се Ацо није мирио са својим распоредом.
Иако му је командант бригаде Рајко Кушић, пред посљедњи договор за враћање заузетих српских села, наредио да иступи из строја, Ацо га, нажалост, није послушао. Није могао поднијети да не крене у борбу и кришом се придружио борцима на првој линији гдје је смртоносно рањен.
– Млад и храбар, ником није откривао ту чињеницу. Можда је мислио да је за јунака срамота да тражи помоћ. Желео је да ране победи сам. Неопажено се повукао и, скривен од свих, покушао да се превије. Злокобни сан услед губитка крви одвео је тог храброг дечака прерано. Саборци су га пронашли како лежи као дете заспало чувајући своје стадо – пише Кушић у својој књизи „За част и слободу – Рогатица у рату 1992-1995″, наводећи да се нада да ће успомена на Александра вјечно живјети и надомјестити његов кратки овоземаљски живот и подарити му вјечну славу.
Та слава била би већа и трајнија када би га се сјетили и у Општинској борачкој организацији и изборили се у Скупштини општине да нека од улица у његовој Рогатици понесе име овог неустрашивог дјечака.
Горан Козић који је ратовао са Ацом каже да је срамота што се Александру и сличним неустрашивим борцима не одаје пошта на начин да по њима имена добију улице, тргови и установе.
– Ту смо сви заказали. У првом реду ми њихови саборци, Борачка организација па и цијела друштвена заједница. Крајње је вријеме да им се почнемо одуживати. Давање имена улици, тргу и слично, најмање је што за њих можемо и морамо учинити – истиче он.
Катера, Глас Српске
"Дан Ветерана - Видовдан"
Перо је послије дуге и тешке болести умро прије четири године, а Петра почетком ове, тако да је ова угледна домаћинска кућа остала на Милији, који каже да му је од брата остала само блиједа фотографија, Медаља заслуге за народ и Споменица предсједника РС.
Све је почело уз први позив рогатичким Србима да је дошло вријеме да се морају бранити породице, куће и имања. Иако се то по годинама старости на њега није односило, Ацо се не слушајући молбу мајке и оца, придружио старијим комшијама. Једва му је, причају његови тадашњи саборци, скрпљена некаква униформа и војничке ципеле. Распоређен је да буде уз куваре, далеко од првих линија, али се Ацо није мирио са својим распоредом.
Иако му је командант бригаде Рајко Кушић, пред посљедњи договор за враћање заузетих српских села, наредио да иступи из строја, Ацо га, нажалост, није послушао. Није могао поднијети да не крене у борбу и кришом се придружио борцима на првој линији гдје је смртоносно рањен.
– Млад и храбар, ником није откривао ту чињеницу. Можда је мислио да је за јунака срамота да тражи помоћ. Желео је да ране победи сам. Неопажено се повукао и, скривен од свих, покушао да се превије. Злокобни сан услед губитка крви одвео је тог храброг дечака прерано. Саборци су га пронашли како лежи као дете заспало чувајући своје стадо – пише Кушић у својој књизи „За част и слободу – Рогатица у рату 1992-1995″, наводећи да се нада да ће успомена на Александра вјечно живјети и надомјестити његов кратки овоземаљски живот и подарити му вјечну славу.
Та слава била би већа и трајнија када би га се сјетили и у Општинској борачкој организацији и изборили се у Скупштини општине да нека од улица у његовој Рогатици понесе име овог неустрашивог дјечака.
Горан Козић који је ратовао са Ацом каже да је срамота што се Александру и сличним неустрашивим борцима не одаје пошта на начин да по њима имена добију улице, тргови и установе.
– Ту смо сви заказали. У првом реду ми њихови саборци, Борачка организација па и цијела друштвена заједница. Крајње је вријеме да им се почнемо одуживати. Давање имена улици, тргу и слично, најмање је што за њих можемо и морамо учинити – истиче он.
Катера, Глас Српске
"Дан Ветерана - Видовдан"
Нема коментара:
Постави коментар