недеља, 15. април 2012.

Лик Исуса Христа појавио се на дрвету трешње у Чачку

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи
и мртвима у гробовима живот дарова!



На дрвету трешње у дворишту породичне куће Делића у Чачку појавио се лик Исуса Христа, на којем се јасно оцртава трнов венац, брада и очи, изјавио је прота Драго Љубичић.

- Ово је чудо, сви смо одушевљени, лик је толико упечатљив да човека просто оставља без даха - рекао је прота Љубичић, кога су Делићи позвали да види лик.

Делићи су столари, а њихова кућа налази се на стотинак метара од највеће чачанске цркве, која је још у изградњи. Читаво поподне у дворишту Делића су се окупљале комшије из оближњих улица.

Фонет | 14. 04. 2012. - 21:52

субота, 14. април 2012.

Кошаре - Маја глава 14.04.1999.

Милован Дрецун Други косовски бој
___________________________________________________________________


14.04.1999. Батуша, Маја глава, Кошаре – Космет


Из Батуше крећемо у једној групи. Има нас 30 – 40, углавном добровољаца.Понављамо цео успон од предходног дана. Са нама је и Милован Дрецун са својим камерманом Томом. Мислим, бићемо на телевизији, можда нас неко и препозна. Долазимо на једно узвишење одакле се, лево од нас, види караула Морина, а право испред брдо Маја глава. Ту правимо паузу. Двогледом осматрамо и уочавамо нашу осматрачницу. Знамо да је непријатељ ту у још неолисталој, али густој шуми.Крећемо се пинц стазом размакнути у колони по један. Спорадична пуцњава је све ближе, појачана артиљеријским и минобацачким плотунима.

Наше кретање је притајено. Што смо били ближи, прикрадање је било теже и доста спорије. Пазили смо да не будемо откривени. Кретали смо се у размацима од којих се 10 – 20 метара ишло, по неколико минута чекало и све тако. У једном тренутку, док смо чекали, лево од нас укосо, јекнуло је пар артиљеријских детонација. Тада сам приметио да је Дрецуну, који је био на једној кривини испред мене, пролетео гелер тик поред главе и забио се у земљу. Видео сам Дрецуна да је ископао гелер и чуо како каже камерману да га сними за срећу. Иако је још био дан , видљивост није била већа од 50 м.Због све веће опасности да будемо откривени сишли смо са стазе. Пар стотина метара ишли смо кроз шуму. Вратили смо се поново на стазу којом смо даље ходали „на прстима“.

Ја сам био у другом делу колоне која је прошла леву кривину, после које је следио правац и десна кривина. Ту се налазила цела колона коју сам могао видети испред мене. Пошто је стаза закопана и под нагибом, били смо под обалом једног већег брежуљка. Изненада, веома близу, зачули су се панични шиптарски гласови. Били смо „намирисани“.

По нама су пуцали рафално и насумице. Уочавањем њихових светлећих метака знали смо одакле долази паљба. Један светлећи метак прошао ми је на 20 цм поред главе. Неколико наших људи из задњег дела колоне, пошто су били на самој средини стазе, спустило се испод стазе тражећи заклон иза стабала. Одговорили смо у познатим правцима, а од наше паљбе настала је неописива бука. Ја сам „истресао“ један оквир тик поред увета мог друга, добровољца Горана Јелића. Мало је негодовао пошто сам му уздрмао бубну опну. После десетак „ватрених“ минута схватили смо да је наша паљба одгурнула непријатеља од нас. Пошто смо избегли заседу почели смо освајање брежуљка. Попели смо се уз обалу стазе и наставили уз брдо, раштркани од дрвета до дрвета. У једном тренутку осврнуо сам се и видео камермана Тому, на око два метра иза мене, који је све време снимао. Дао сам му знак да се сагне и наставио даље. Убрзо смо заузели тај брежуљак, али даље нисмо наставили јер се баш ту развила линија фронта.

Нашао сам се лежећи поред команданта потпуковника Ђурковића. Пошто смо били и даље под ватром он ми је рекао да се померим од њега да нас метак не би „поклопио“ обојицу. Он је моторолом давао кординате и наређења нашој артиљерији која нам је убрзо дала подршку. Пошто је непријатељ био на неких 150 – 200 метара, он је навиговао и ретификовао по непријатељу, артиљеријом по 50 метара у свим правцима.

Укопавање није било могуће због тврдоће терена, па смо за грудобране користили камење, и утом делу терена ретка стабла. Пред сам мрак неколико наших људи је је отпратило Дрецуна и његовог камермана до Батуше. Спуштањем мрака смањивала се видљивост и температура, па смо били приморани да се утопљавамо јер смо све време били у лежећем положају. Горан и ја, прикупили смо нешто лишћа и борових гранчица на које смо легли један поред другог, прекривши се шаторским крилом да би нам било колико – толико топлије.

Тотални мрак, хладноћа и немогућност спавања због сталног опреза од непријатељске и наше артиљеријске паљбе, чинили су ту ноћ најдужу у мом животу. Прибијао сам се уз Јелића и он уз мене, да би нам било топлије. Могли су се чути извиђачки авиони НАТО, који су надлетали цео терен. Успео сам да заспим 15 минута, али из петнаест пута. То вече смо изгубили два војника приликом пробијања по десној страни. Знам да је једном од њих метак пресекао артерију на нози и да је убрзо искрварио. Чули смо његове јауке када је био погођен. Ја сам у први мах мислио да је терориста, али сам се на несрећу преварио.


Добровољац Ненад.

Преузето из књиге "Други косовск бој" Милован Дрецун.



уторак, 10. април 2012.

Војвода из Дежеле још одан Дражи

Извор: Вечерње новости, архива фебруар 2011.

Урош Шуштерич, најпознатији словеначки равногорац, помно трага за истином о судбини свог оца и брата. Прати вести из Србије о откривању гробница несталих после 1944. године.

Словеначки равногорац Урош Шуштерич

КАО опредељени монархиста, који је запамтио лепши живот у Краљевини Југославији, борио сам се за краља и отаџбину, и тако мислим и данас. Породице мог оца и његових сестара дале су на олтар Краљевине Југославије у Другом светском рату три живота: двојицу су убили комунисти, а једног нацисти, две породице исељене су са својих огњишта у Србију и Босну, једна породица у концентрациони логор у Немачку, и свима су нацисти запленили комплетну имовину. И данас сам чврсто убеђен - да је победа била на нашој страни, имали бисмо Федеративну Краљевину Југославију са династијом Карађорђевића, и то би била једна од најјачих држава средње Европе.

Овако размишља најпознатији словеначки равногорац Урош Шуштевич, некадашњи капетан Југословенске војске у отаџбини, који још трага за гробовима оца и брата, који су као четници убијени у беспућима јужне Србије, после окончања Другог светског рата. Помно прати вести из Србије о помацима у откривању масовних гробница које су никле у обрачуну нове, комунистичке власти са политичким неистомишљеницима. Подржава акцију „Новости“ „Трагање за истином“, али подсећа да Србија у томе ипак касни.

Код нас у Словенији је само у 2010. години откривена Худа јама, поред реке Савиње код Лашког, где је побијено и бачено у ровове напуштеног рудника преко 3.000 људи, међу њима и жене и деца. У Србији тога још нема.

Шуштерич, кога земљаци зову војвода Триглавски, и даље тражи истину о месту смрти генерала Драгољуба - Драже Михаиловића.

- Срамота је да то још није откривено. То је неукусна игра - каже саговорник „Новости“. Шуштерич у Србију, коју назива другом отаџбином, долази редовно од 2000. године. Омиљена дестинација му је - Равна гора.

Клања се успомени на оца Јосипа и брата Бојана, равногорце који су стрељани и леже у до сада неоткривеним гробовима.

У ПРВИМ РЕДОВИМА
- У СЛОВЕНИЈИ је постојало шест четничких одреда са неколико стотина бораца у шумама, као и неколико хиљада илегалаца у градовима и селима. У време рата на командним положајима у Југословенској војсци у отаџбини деловало је активно 120 официра Словенаца, од тога чак четворица генерала. На територији Словеније била је организована сигурно најјача обавештајна мрежа која је била подређена врховној команди - присећа се Шуштерич. - Њу је водио Чичин побратим, генерал Владимир Ваухник, генералштабни пуковник, војни аташе Краљевине Југославије у Берлину.

четвртак, 5. април 2012.

Беседа о Дражи Светог Владике Николаја

Рече Господ:„Од ове љубави нико нема веће него кад ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јован, 15, 13)



Поштована господо српска, браћо и сестре,
у свим временима и народима слављени су као велики људи, изнад свих других, они који су положили живот свој за пријатеље своје или ближње своје. Такву љубав, показану жртвовањем себе за пријатеље и ближње, назвао је Спаситељ наш највећом љубављу.
У ширем обиму, таква љубав може се односити на оне велике људе који полажу живот свој за цео један народ. У најширем обиму, она се односи искључиво на Сина Божијега Исуса Христа, који је положио живот свој на крст за васцели род људски.
Према томе, Божије је, а не човечије, положити живот свој за све човечанство, док је за обичне, велике људе: положити живот свој за пријатеље и ближње, а за највеће синове човечије: положити живот свој за цео један народ.
Покојни Дража Михаиловић показао је највећу љубав доступну синовима човечијим тиме што је положио живот свој за народ свој. Љубав која премаша и ту љубав, није за човека него за Бога.

Покошен је Дража косом смрти после петогодишње мучне одбране живота свог народа, осуђен је на смрт и на потпуно истребљење. Покошен је косом неправде у борби за правду свога, српског народа, или речено видовданским језиком:„за крст часни и слободу златну“. Увек и заувек два узвишена и непроменљива начела у свим великим српским борбама од Светог Саве до наших дана. У борби коју је Усуд досудио њему и његовој генерацији, он није могао дати ништа веће него што је дао, тј. живот свој. Зато ће правична историја ставити њега на равно са косовским витезовима, како њега, тако и сву његову изгинулу војску, све његове храбре војводе, барјактаре, капетане и ратнике. Јер, сви они, са својим вођом, остварише ону љубав коју Христос назива највећом, положивши живот за народ свој, исто као и велики кнез на Косову са својом крстоносном војском и Карађорђе са својим устаницима. Увек и заувек иста војска, исти народ, иста начела.

Но застанимо у данашњи дан и учинимо једно сравњење себе са народним јунаком коме чинимо овај помен.

По свим описима, Дража је био народни човек у буквалном смислу. Да ли су сви они који њега сада славе, народни људи, или пак туђинци српском народу у свему осим српског имена?

Дража је био дубоко побожан човек, молио се Богу дан и ноћ, постио, причешћивао се и држао крсну славу. Да ли тако чине сви они који се крепко држе за његов шињел и диче негдашњим познанством с њим?
Дража је био у законитом браку с венчаном женом. Како се онда могу хвалити Дражом неки који се жене (или полужене) туђинкама, док њихове законите супруге у отаџбини, верне чувају огњиште, пале крсне свеће, васпитавају децу и очекују састанак са њима?
Дража је чинио сва усиља да уједини и сложи српски народ. Шта, дакле, имају заједничко са Дражом они који раздиру организам српског народа, цепају Српство и разбијају га у ситно иверје које није ни за каву зидарију, него само за огањ, а све вичу:„Дража, Дража!“, „Ја и Дража!“, „Ми и Дража!“

Дража, да је избегао у иностранство (хвала Богу те није!), свакако би се срцем прибијо уз све српске националне организације у слободном свету. Како онда да схватимо оне који одричу свој дуг Српској народној одбрани и нису учлањени ни у Српску Православну Цркву нити у једну српску родољубиву организацију.
Тешко ми је, заиста тешко, што мора да упутим са олтара ову оштру опомену (не само ради Српства, него ради и ради тих самих) онима који морално поклекнуше у страном свету, који надвладаше у рату већа зла, док сада у миру подлегоше мањим. Њима довикујем: „На прави пут, браћо! Ваш командант је жив и он вас из онога света види на странпутици и жалости се!“

Но, колико ми је тешко учинити ову опомену неколиким, толико ми чини радост што са овог места могу да похвалим сву ону већину српских ратника који до данас не поклекоше, него што осташе на висини Дражине побожности, родољубља и поштења. То су Дражини јунаци који са својим славним командантом пођоше кроз крв и огањ, којима су ране једино одликовање, а Дражин пример звезда светиља на путу живота. Њима припада првенство, али не искључиво, у прослављању великог српског мученика. Јер, Дража Михаиловић припада целом српском народу, никако једној партији и не само једној генерацији, него и будућим.

Народ који у страховитом мраку робовања и страдања уздиже из своје средине велике људе, велике по љубави, праведности и храбрости, који му светле у ноћи, далек је од пропасти, а близак васкрсењу, већој слави и пунијем животу. Такве људе, многе и многе, на челу са Дражом Михаиловићем, даровао је Бог Србима у овој мученичкој генерацији, да се радујемо и веселимо с благодарношћу Свевишњем.

уторак, 3. април 2012.

Прва пресуда за убиство војника на караули Кошаре!

Упорност једне мајке натерала је судске институције Србије да први пут донесу преусуду за убиство наших војника са карауле Кошаре.


Преносимо писмо Лозанке Радоичић, мајке војника Владимира, кога су мучки, из заседе, 1998. убили шиптарски терористи у близини карауле Кошаре - места где је српски војник показао каквог је карактера и храбрости.

Писмо Лозанке Радоичић
Од када је мој Владимир убијен 30.09.1998. године, као војник ондашње ВЈ, у рејону карауле Кошаре и касније када сам дошла до снимка како их припадници твз. ОВК чекају у заседи и убијају, обијала сам многе прагове, тражила да се проговори о тим и другим злочинима над српком војском, над Србима који живе на Косову и Метохији. Све се завршавало на : „Шта ти вреди? Власт то не признаје.“

За себе нисам ни тражила никакву вредност, тражила сам правду за све њих. Тражила сам да ова власт призна те жртве.

Кад год би наилазила на неки проблем, одбијање или игнорисање онога што радим увек ми је у мислима „долазио“ последњи дан живота мог Владимира у Нишу и настављала даље са вером да ништа није случајно и узалуд.

И није било узалуд. Ја сам на земљи радила што сам мислила да морам или је то било само тражење начина да преживим. У исто време Господ је радио оно што је по вољи Његовој. Дошао је дан да се и Његова воља оствари.

Деветог марта 2009. године Јавни медијски центар по „одобрењу“ Тужилаштва за ратне злочине приказује снимак акције шиптарских терориста:
30.09.1998. око 11,45 часова војна патрола граничне јединице Војске Југославије из ВП 1410/3 из Ниша, приликом обезбеђења границе крећући се војним моторним возилом марке „Пинц гауер“ Т-5296 пришла на око 20-50 метара од заседе на њу су отворили ватру из стрељачког наоружања и ракетних бацача и ручним бомбама, којом приликом су умишљајно лишили живота чланове патроле и то Радоичић Владимира, Гобељић Миладина и Павловић Илију, сви војници на одслужењу војног рока, јунска класа *98. Јоцић Мирослав и Павловић Милош војници по уговору из ове јединице.

То је био знак да и тужилаштво у Нишу реагује и по саслушању заступника оштећених (убијених) војника подиже оптужницу против идентификованих припрдника твз. ОВК.

Окружном суду у Нишу и судији који је водио тај предмет није било довољно и предмет остаје у суду до Септембра 2010. године, када исти себе проглашава месно ненадлежним и доставља предмет Вишем суду у Косовској Митровици.

Тужилаштво у Вишем суду у Косовској Митровици потврђује оптужницу а Виши суд 15.11.2011. доноси пресуду:
17. фебруар, дaн када Албанци славе свој дан државности тзв, државе Косово, најзад тог дана стиже и решење пресуде којом су осуђени терористи који су упадом из Албаније, 30. септембра 1998. године убили пет војника у рејону карауле Кошаре.

На јединствене казне затвора, од по 15 година затвора, коју су дужни да издрже одмах након правоснажне пресуде, осуђују се - Маљоку Шићер, Џафер Гаши, Демуш Гацафери, Дема Маљоку, Исуфи Агрон, Антон Чуни, Алију Рабит и Берише Рустем”. Сви држављани Републике Србије, у пресуди, свима су наведени јединствени матични бројеви и адресе. Међу њима су двојица високих официра такозваног, актуелног Косовског заштитног корпуса, који је под управом Приштине... Другим речима: недоступни органима гоњења Републике Србије, али права прилика да ЕУЛЕКС одрадити оно у шта нас је министар полиције убеђивао када је потписао, у име Републике Србије, споразум са Еулексом. Властима Србије они нису доступни али зато Еулекс може да спроведе пресуду у сваком тренутку. А да ли ће...???

Њих осморица осуђени су на по 15 година затвора.

Најзад Суд државе Србије први пут је донео пресуду за убиство њених војника. Милош, Мирослав, Миладин, Илија, Владимир овом пресудом ушли су у историју Србије. Држава Србија је признала војнике који су Србији дали оно највредније, своје животе. Сем родитеља нико од њих није оставио потомке за собом. Овом пресудом они на неки начин настављају да живе. Остаће записана пресуда њиховим убицама а они су само имали Србију и нису хтели да им она буде резервна домовина.
Да ли је сада крај? Не знам, можда ме надлежна власт „изненади“...

15 година... мало или много...? Данас то није важно као ни то да ли ће ико од њих одлежати ту казну? Сви су они у „својој држави“...

Све ово могу да завршим само речима Меше Селимовића:
„Можда би требало да их мрзим, али не могу. Ја немам два срца, једно за мржњу, друго за љубав. Ово што имам, сада зна само за тугу“.

Само данас је та туга лепа, чиста...

недеља, 1. април 2012.

Сећање на нишке равногорце

Извор: Вечерње новости, понедељак, 20 фебруар 2012

Равногорци „Лагер Ниша“ на фотографијама и у документима. Вредна и никад виђена архивска документација.

Капетан Петар Новаковић и поручник Ратко Несторовић.

НИШ - После седам деценија прикривања страдалаштва припадника и симпатизера Четничког (равногорског) покрета у „Лагер Нишу“, потомци логорисаних и стрељаних Равногораца коначно добијају какву-такву сатисфакцију. Ускоро ће уследити реализација нове поставке у музеју Концентрационог логора на Црвеном крсту у Нишу, с мноштвом необјављених фотографија и докумената, где ће први пут бити заступљени и логорисани припадници антифашистичког Четничкоравногорског покрета.

Великог посла латио се млади нишки историчар Александар Динчић. Помагали су му сарадници и колеге, професор историје Зоран Стевановић, из Алексинца, и Небојша Прокић из Ниша, али и сви добронамерни људи.

- У припреми смо, такође, имали велику помоћ и историчара Небојше Озимића, кустоса Народног музеја, као и директора Славише Поповића - каже Динчић. - У вишегодишњем раду нашли смо изузетно вредну и никад виђену архивску документацију.
Динчић посебно указује на документа о четничком војводи Михаилу Арсићу, команданту Медвеђског одреда и човеку о коме су партизанске књиге правиле неистините реконструкције. Немци су га, наводно, стрељали као партизанског сарадника, јер га је издао, заробио и предао рођени кум, војвода Јордан Кимић.

- Чак је и покојни војвода Александар Марковић Туларски до смрти био убеђен у ту причу. Из прикупљених докумената се јасно види да га је, по тражењу Гестапоа, ухапсила полиција. Кимић нема везе с тим, јер је био у Македонији с Војиславом Сајковићем, где су организовали ЈВУО. Арсић је стрељан као организатор Равногорског покрета у Јабланици. Сајковићев отац Сенадин био је главни за организовање саботажа на железници у Нишу - истиче Динчић.

У склопу поставке издата је и брошура о мајору Добривоју Маринковићу, команданту Горског штаба 12, и официру који је први, пре комуниста, започео покрет отпора против окупатора у југоисточној Србији.

НОВАКОВИЋ И НЕСТОРОВИЋ

У НОВОЈ поставци ће бити и следеће фотографије:

- Капетан Петар Новаковић, ађутант 2. јуришног одреда СДС у Нишу. Због сарадње с равногорцима, гестаповци су га мучили по самицама и стрељали 8. јула 1943. на Бубњу с још 40 логораша.

- Поручник Ратко Несторовић, командант 3. нишке четничке бригаде Чегарског корпуса ЈВУО. Заробљен од Бугара и преко нишког логора интерниран на принудни рад у Линц (Аустрија). После рата остао у емиграцији.

Последње Дражино писмо

Писмо је објављено јула 1946. године у Њујорку, од стране Комитета за поштено суђење Дражи Михаиловићу. Само неколико дана после тога, Михаиловић је ликвидиран у Београду.


„Ни под којим условима нећу напустити своју Отаџбину и свој народ. Своју земљу не можете понети на ђоновима ципела, како је рекао Дантон када су му предлагали да напусти Француску. Једино што данас могу да учиним је да поновим ове речи. Јер ја нисам Јосип Броз Тито који нема ничег заједничког ни са овом земљом нити са овим народом, па да могу да побегнем. Тамо код вас у Швајцарској имате довољно мојих официра и војника који су напустили земљу и, са мојом дозволом. Ви такође имате и велики број некадашњих ратних заробљеника и депортираца, који данас представљају живе сведоке неправде која се спроводи над нашом нацијом. Међутим, сједињени духом, не пропустите ниједну прилику, а да пашу патњу не покажете онима око вас, тако да читав цивилизован свет сазна праведност наше борбе. Понављам, моје место је овде, у мојој земљи, са мојим народом, да бих тако умањио њихову патњу, и да бих их охрабрио у њиховом веровању у спасење, које ће ипак доћи. Увек сам говорио да ће савезници једнога дана схватити какву су грешку направили, дајући Југославију у руке Тита и његових терористичких комуниста. Комунисти су сконцентрисали све своје напоре да мене ухвате. Мобилисали су све своје сервилне послушнике: Бугаре, Албанце, Италијане и друге комунисте – који су сви сједињени у својој решености да мене ликвидирају. У овом подухвату совјетски специјалисти су такође бројни. Ви знате моју стратегијску намеру, да се одржим по сваку цену за велики задатак који је пред нама. Можда ћу пасти за наш свети циљ. Ви знате да ће тиме пасти и праведна борба наше нације. Јер ја једино чиним што је воља народа – због тога сам и почео борбу против окупаторских снага, а доцније и против комуниста. Не сумњам ни за тренутак, зора слободе са Равне Горе заблистаће над нашом паћеничком Отаџбином.“