РАТНИ ВЕТЕРАНИ БЕЗ НОВОГ ЖИВОТА

Да, ја ратовах! Победих? Изгубих?
ГДЕ ЈЕ МОЈ МИР!!!???

У Србији се веома мало зна о ратним ветеранима; није познат њихов тачан број, да ли су се и како вратили у нормалан живот, својим пословима, породицама. Није позната стопа њихових самоубистава. Није познат ни број инцидената са смртним исходом које су узроковали српски ветерани ратова током 90-их година.

Oквирне процене о броју људи који су учествовали у рату износе око 600.000, и да се по стандардима Светске здравствене организације може очекивати да најмање 60.000 њих пати од вијетнамског синдрома (посттрауматског стресног поремећаја, ПСП). Велика је опасност од последица дугогодишњег занемаривања ове друштвене групе (и ПРЕДРАСУДА да је реч искључиво о "губитницима" и "ратним злочинцима", а не и о жртвама рата).

Међутим, оно о чему институције ћуте јесте колико је инцидената и убистава у вези с повратницима са ратишта. Међу ретким случајевима убистава када се експлицитно знало да је реч о вијетнамском синдрому јесу случај ветерана са Косова Д.Ч. који је у Лесковцу поубијао седам чланова супругине породице, и случај припадника државне безбедности В.Р., такође ветерана са Косова, који је у Нишу убио неколико својих колега.

Не само да се мало говори о последицама које по своју околину могу произвести игнорисани ратни ветерани чије проблеме држава и даље пренебрегава већ се у потпуности занемарује и оно што би они имали да кажу о свему што се последњих година дешавало. За сва посттрауматска друштва од изузетне важности је дијалог између ратних ветерана и особа које нису имале искуство рата. Треба саслушати њихове доживљаје неправде, одговорности, кривице, смрти, страха, бола, патње, повратка из рата, траума, бесмисла, губитништва, безнађа. Иста је огорченост због занемаривања од стране друштва и власти, иста тескоба због поремећених породичних, пријатељских, комшијских односа. Због подељености друштва, не треба се разговарати о политици, већ искључиво о непосредном ратном и послератном искуству.

Међу ветеранима има добровољаца, професионалних војника, мобилисаних, лекара и припадника паравојних јединица, чија су искуства са ратом и повратком из рата веома слична, без обзира на мотиве који су их одвели у рат.

Један од њих је прецизно описао свима заједничку ратну трауму:

"Мислио сам да ће време да залечи ране, али не. Све се згрудвава, сада ми је теже него након рањавања. Тада ме је само болело, и само сам хтео да се опоравим, да се вратим својима. Сада се питам чему све то?",

Ево како их и други описују...

НЕПРАВДА:

 "Ја у продавницу у Призрен, немамо паре, Србин држи продавницу, 150 дин. пакла ’беста’. У Врању 30 дин... Ми дошли да га бранимо... ми гинемо, остадосмо инвалиди, а он, бре, на нама зарађује паре. Е, тада сам се први пут запитао за смисао овог рата."

"Ја сам са мојом јединицом пропуштао свакодневно њихове шлепере. Трговали су са Србима, док смо се ми борили. На сваком шлеперу су зарађивали по десет хиљада марака. Изградили су себи велике куће. Сада дођем и кажем да дају прилог за протезу борцу који је остао без ноге, да дају нешто да купимо прибор за школу детету борца који је погинуо. Они кажу да немају новаца... Е то ме толико боли."

"Кажу они нама: нико не сме да упали ватру, да се загреје. Одаћемо положај. Подигли смо шаторе, кад одједаред се дими оџак из њиховог шатора, и ником ништа."

НЕИЗВЕСНОСТ:

 "У рату је неизвесност огромна. Има је и у миру, али мање. Кад се помеша страх са ишчекивањем, човек само да полуди... Чим примиш позив за мобилизацију, неизвесност. Шта ако одбијеш позив, а шта ако одеш у рат, какав ћеш да се вратиш? Кад се рат заврши, и даље неизвесност, какав ће бити живот даље, како ћу живети са комшијом..."

"Ја сам био рањен... Не знаш колико је мртвих, ту си у заклону; не знаш кад ће да дође помоћ; питаш се: да ли ћу издржати и остати жив... Ујутру једва чекаш да дођу по тебе... Овај поред мене умро... Мислиш у тим тренуцима, сад је ред на тебе... најтежи су тренуци од момента рањавања до момента кад ти укажу помоћ... Примљен у болницу, секу ми униформу, крв и блато измешано... Ем сам повређен, ем ми узели документе и новац, нико не зна где је... Тај ми је новац много значио, ја сам га поштено добио..."

БЕСПОМОЋНОСТ:

"Најтеже је кад човек запомаже, а ти не можеш да му помогнеш. Не смеш да му се приближиш, погинућеш, а мораш да слушаш како јауче. Осетиш се потпуно беспомоћан. После размишљаш: да ли ће ико мени да помогне? Многи су погинули кад су покушавали да пруже другом помоћ. Људи просто не могу да издрже запомагање рањеног човека."

"Чекао сам у ходнику. Није било довољно сала за операцију. Дошла сестра и рекла: Докторка, хоћемо ли овога? Докторка рекла: Пусти њега, он је добровољац, ко га је терао да иде тамо. Тада бих је убио само да сам имао снаге. Отишли су, а ја сам остао да лежим на носилима, потпуно беспомоћан..."

"Одједном као доктор поручујеш камион врећа, 1500 комада. У том моменту се човек смрзне на помисао да ће све то да се напуни... Постајеш свестан да ће у рату бити масовне смрти и да нема гаранције да у једној од тих врећа нећеш бити ти."

СМИСАО:

"Кад уђеш у наше запаљено село, сакупљаш лешеве, тада се појави мржња... шта су им криви наше жене и деца. Кад уђеш у њихово село, не размишљаш више, немаш сажаљења... Кад они спале наша села па после ми њихова, они наша, ми њихова... Касније, кад седнеш, питаш се шта нам ово све треба. Кад уђеш у пето, шесто спаљено село, питаш се докле овако. Код првог не размишљаш."

"Кад се председник извинио Хрватима, ја сам се питао који је смисао нашег боравка на ратишту. Ја сам најебо, остао инвалид, а ништа нисмо урадили. Он се њима извињава, а они поубијаше толике људе, цивиле, децу. Поубијаше толико, а он се њима извињава. За шта, зашто, зато што су нам поубијали децу? Извињавамо се што сте нас убијали, а ми се бранили!"

ОДГОВОРНОСТ:

"То су све била деца. Командир и ја најстарији. Они као пилићи иду за мном, а мени се мота по глави шта да одлучим. Они имају сигурност, кажу ти си најстарији, а немају појма колико ја не знам."

"Био сам кући и одлучио да се не враћам тамо. Рекао сам: идем у затвор. Из затвора ћу да изађем жив. Мајка ми је рекла: немој сине, нико наш није био у затвору... Одлучио сам да се вратим и био тешко рањен... Никад са мајком нисам о томе разговарао. Мислим да је страшно боли и дан-данас. Имала је један инфаркт."

СТРАХ:

 "Свакодневно се јавља страх... лифт, степенице, ауто... То оставља трагове... Рат је био другачији... Кад су нас бомбардовали, другар ми је дао цигару, руке се тресу, а ја не могу да узмем цигару у руке. Кад је прошло, тек тада је дошло, неки притисак у главу, почнеш дубоко да дишеш, презнојаваш се, не можеш да пресечеш тај страх, да га контролишеш."

"Човек заборави и на сопствено дете, па се после тргне... страх да ли ћу се вратити жив... Кад види себе да је остао без ноге, руке, страх да ли ће искрвавити... Човек не зна колико вреде делови тела док их не изгуби..."

ПАТЊА:

"Можда ми је било лакше када сам ја био повређен, него када је други, поред тебе лежи рањен, крвари, умире, виче како га боли, јауче, нема му спаса... Свако од нас ће тај бол да носи на души до краја живота, не можеш да опишеш то што осећаш. Мозак не функционише како би желео."

"Доктори око мене, ја нисам могао да причам, дошао неки Лесковчанин и почео да прича... Кад је споменуо моје село, у стомаку ме запекло. Он спомене моје сељане, и ја сам се толико напрезао, и сузе, кад је споменуо моју кафану и мене и брата... тад сам проговорио. Рекао сам да сам ја власник те кафане..."

ПОСЛЕ РАТА:

 "Људи мисле да сам опасан по околину. Виде у мени звер."

"Видим у разговору да ме многи избегавају, да не желе да седну за мој сто у кафани, плаше се од мене, шта могу да урадим."

"Бојазан да ми се не свиди оно на ратишту, сањао сам да их убијам и уживао у сну. Када сам се пробудио, помислио сам да нисам нормалан."

"Осећам некакву несигурност без оружја, као го, без свога ја. Не могу да спавам ако не носим пиштољ. Направио сам појас за пиџаму да могу да спавам са пиштољем."

"...Ћеркица ми је дошла у посету, на ВМА. Прво што ме је питала: Имаш ли ногу? Имаш ли руку?... а неће да приђе. Једноставно, боји се мене. То одбацивање од стране деце и њихово несхватање је јако болно. Минут је трајао као сат. Пита: што си нас оставио, зашто си отишао? Питања толико болна да се растужиш... не можеш да објасниш детету због чега си био, где си ишао. Касније те већ дете прихвати. Тек онда схватиш шта је живот, колико може да траје и како може да се заврши..."

"Чекаш да се вратиш кући, само о томе размишљаш, а онда се суочиш са тим. Није могуће ни са женом разговарати. Како њој причати о ратишту? Не разуме она то и гледа те чудно... Отац те не разуме... Са својима си, а сам си... То ми је најтеже пало."

"Отац ми је рекао: јебем ти те твоје лекове, само ћутиш и ни са ким не разговараш. Ми смо навикли да се смејеш, шалиш, викнеш... Не могу да се смејем зато што су они то навикли. А кад ћутим, питају ме што ћутиш. Онда схватиш да си у кући сам."

"Ја хоћу нешто да урадим по кући, а стриц дотрчи: Немој ти, остави, мени се врати слика како би требало да буде. Тада је глупо рећи човеку... тада, у тим ситуацијама лако осетиш патњу за некадашњим животом, за ствари како би требале да буду, а нису..."

На крају можемо завршити овако:

„Ако ми заборавимо нашу братију онда немојмо очекивати ни да се Господ сети нас''. Св. Јован Златоусти.

Ратни Ветеран - "неуговорени" радник

У хитној помоћи у Нишу је тренутно на снази општи лоповлук, злостављање радника, неисплаћује се лични доходак само одређеној групи радника, односно нама са најнижим примањима, наша деца буквално намају шта да једу док директори зидају своје виле! Руководство хитне помоћи сам обавештавао више пута и тражио да ми исплати моју тешком муком зарађену плату, нису ми изашли у сусрет ! Остаје ми једино на силу да им отмем мој новац и дам свом детету да би могло да купи ужину !

Овако, зовем се Иван Миљковић, рођен 1977. у Нишу, самохрани сам отац, не примам алиментацију, живим у стану са родитељима, мајка је тешки инвалид, а отац срчани болесник! Учесник сам рата 1999. као и мој отац! Запослио сам се у хитној помоћи у Нишу после рата! Тамо сам дочекан на нож од старијих колега који у то време јос увек нису успели да запосле своју децу и жене у хитној помоци! Псовали су ми мајку, помињали и оца у контексту "пандурско копиле" тако су ме звали! Шеф који је дошао у моје одељење, техничка служба после 5 октобарских промена је посебно био киван на мене јер ме је негде повезао са социјалистицком партијом, мада ја никада нисам био члан нити једне партије! Шефови су се мењали као и директори. Пре извесног времена сазнао сам да сам "неуговорени" радник! Шта то значи? Радник за кога нема исплате зарада из здравственог, фонда већ се средства обезбеђују од наплате услуга хитне помоћи, дежурства на стадиону и аеродрому итд! Та средства су пресушила и сада нема плате, а нас 13. радника немамо других прихода! Како се одлучивало ко це бити "неуговорени радник"? У кафани наравно, ко има најмању плату он ће бити "неуговорен", докторе не смемо да дирамо јер њихов глас се далеко чује, а ови су сиротиња и има да ћуте и да раде за радни стаж! А у међу времену, иако су знали да нас има "неуговорених" и даље сваког дана примају нове раднике по партијској и родбинској вези. Мој садашњи шеф је запослио и ћерку и сина и одмах су добили решење за стално и уговорени су за плате према фонду!

У Нишкој хитној помоћи има 13. радника вишка, међу којима сам и ја! Нема ниједног доктора или медицинског техничара !!!!!!!!!!!!!
Финансијска директорка ми је саопштила да она није писала списак, да плату не зна када ћемо да примимо, и у случају да нам падне на памет да се бунимо, написаће нам моменталне ОТКАЗЕ!!!

Када је требало 1999. да се иде на Косово да се брани земља, ја се нисам крио иза мамине или женине сукње! Бранио сам људе са Косова, како њихове животе, тако и имовину! После рата, они Срби са Косова продају те своје куће сиптарима и за шиптарски новац, прљав новац, новац од продаје оружија, хероина, проституције, а можда и од продаје органа, купују радна места у државним установама, међу њима и у хитној помоћи Нишу где и сам радим већ 12 година! Подмитили су оне дезертере и лопове у хитној помоћи и купили радно место! Да би апсурд био јос већи данас сам ја вишак у хитној помоћи у Нишу у свом родном граду, а не јадна расељена лица са Косова и Метохије!

И на крају шта да вам кажем, сит гладноме не верује!

УЧЕСНИК РАТА 1999. Иван Миљковић.

Објавио: Ненад Станић.

Крстовдан +

На здравље и спасење данашњи празник Крстовдан.

Крст је сила и знамење, Крст је спасење.

Удружи се Православни роде, па ће бити среће и слободе...

Вратите ми моју гитару!

Гитара тугу да ублажи

Са 19 година је отишао у рат и ту га је снашло. У униформи војника ЈНА. Снашло га таман кад је почео да сања. Данас, 20 година касније, одустао је и од снова и од јаве. Једино што тражи да му држава врати гитару марке хофнер, половну. Каже, није луд што тражи ту матору ствар. Од државе је тражио стан - рекли - јок. Од државе тражио било какву помоћ - исто одговорили. А, гитара је његова, па што онда, кад већ неће да му помогну, не врате оно што је његово? У праву је човек.

СА СВИРКЕ НА РАТИШТЕ: Радомир Шљивић са гитаром (десно)

Ово је обична прича о обичном човеку, 40-годишњем Радомиру Шљивићу, ратном војном инвалиду и ратном логорашу који је најпре три године прошао тортуру у болници у Загребу, а затим наредних шест у некадашњој касарни преуређеној у логор - Керестинец. Каже - кад га нису батинали и кад није јаукао, гледао је и слушао друге како батинају и јаучу. Поштено.

Једино што није поштено је да га је држава Србија заборавила са хиљадама других ратних војних инвалида. Док су били здрави да држе пушку - били су добри. После - ћао.
Додуше и Радомир је био мало безобразан. Од Србије је тражио кров над главом за супругу Соњу и две кћерке, деветогодишњу Јелену и шест година старију Марину.

- Нисам тражио никакву вилу, стан у Београду, већ кров над главом. Овде у Аранђеловцу. Могао је и кредит уместо стана, али да могу да га плаћам, без оних силних камата, јер ја као ратни војни инвалид, без запослења, ни на кредит немам права... Ни сам не знам на колико сам се адреса обраћао, али сви су пребацивали лопту на неког другог. У Министарству одбране ми кажу да нисам активан војник, па ме упуте у Министарство за рад и социјалну заштиту, а тамо ме враћају код првих.

Друг погинуо на Озрену

- Гитара коју тражим од војске је дар друга из детињства. Његови родитељи су само њега имали, а били су имућни па су могли да је купе. Он је брзо изгустирао, па ми је поклонио јер је видео да волим да свирам. Волео бих да је добијем назад зато што је овај мој друг погинуо на крају рата, на Озрену 1995. године. Његови родитељи су добили само тело, без главе. Причало се да је био заробљен у неком муџахединском логору у Босни - прича Радомир Шљивић.

ПОД БУДНИМ ОКОМ ЗЕНГИ: Српски заробљеници крећу из Неметина ка Јеленову - ка слободи

Писао сам и председнику државе и другим званичницима, али би ме свако упућивао на оног другог, или трећег, или четвртог, а ови враћали на другог, трећег... Комедија - прича помирљиво Радомир. У дневној соби стана на периферији Аранђеловца за који плаћа месечно 100 евра кирије, мемла се стрпљиво увлачи у ноздрве, али Шљивићима она више не смета. Навикли. На беспарицу се још навикавају. Каже Радомир, иде им мало теже.

Родитељи и сестра у Италији

Радомир је некако преживљавао док му је сестра Радованка, која живи у Вићенци са њиховим родитељима, радила. Међутим, због рецесије, остала је без посла.
- Када сам могао да одем, нисам хтео, као неки патриотизам. Сада све и да хоћу, не знам где бих када је и тамо тешко за посао, а деца су ми већ одрасла. Не треба им да се поново прилагођавају на нову средину - вели искрено овај човек.

- До пре пет година смо некако и преживљавали јер је жена радила у "Књаз Милошу". Али, отпустили су је као технолошки вишак. Кад се расплакала објаснили су јој да би сигурно остала да јој је барем једно дете тежак инвалид. Још више се расплакала. То што сам ја инвалид 70 одсто и што немам унутрашњу страну леве ноге и стражњице је изгледа ок - каже опет помирљиво. Босанац је то. Тешко се посвађају, а још лакше мире...

Признаје да га је највише повредило последње писмо из Министарства одбране у коме су му на молбу да му војска врати гитару одговорили да је његова "изузетна животна прича која заслужује већи публицитет".

"Било би одлично да ову причу испричате новинарима, дописницима из Вашег места и замолите да Вам се јави неко ко има информације", стајало је у одговору на његов захтев да му Војска врати његово. Дирљиво, нема шта.

- Умало се нисам расплакао на тако увиђаван одговор - каже босански, иронично.
А, хтео је да буде кувар на неком прекоокеанском крузеру. Био би први из Добоја на таквој "аждахи". Али, тих година док је Титова Југа још постојала, била је срамота да се не одужи дуг отаџбини. Посебно у Босни.

Зато се овај босанчерос запутио у Македонији, уместо на факултет у Опатију, да "дужи дуг". Децембарац, 1990. И посрећило му се на почетку. Брзо је ушао у војни оркестар гарнизона. Збогом дежурства, збогом пожарства, збогом лака минобацачка батеријо, а сукоби у Хрватској предалеко. Милина... Притом, једини он из целе касарне у Тетову у војном оркестру. На све то, он у оркестру војске, те ЈНА која је тада била четврта војна сила на свету...

 Једио се што ЈНА у Тетову није имала гитару. Зато му родитељи донели његову. Не баш његову, друг му поклонио. Лепо се уклопили, сваке суботе свирка у Дому Војске... Тако цело лето...

Онда, дође зима, 1991. година. Око три ујутро је загрмела сирена и сви снови овог Босанца - ни дечака, ни човека, одлетели су у ваздух. Уместо да раздужи опрему, натрпали га са осталим војницима у камионе и на северозапад. Хрватска. После је и он летео у ваздух, али од ручне бомбе М-57.

- Лажу да нисмо знали где идемо. Сви смо знали да нас возе у Хрватску. Па пратили смо вести, гледали ТВ свако вече. Прво смо били распоређени у Двору на Уни, а онда нас пребацили у Глину. Ја сам са још пет војника отишао у извиђање непријатељских минобацача. Кад смо стигли на брдо Света Катарина био је 12. децембар и само је праснуло. Када сам се освестио, видео сам цев калашњикова уперено у чело и човека у униформи како пита неког: "Да му спрашим три у чело?" "Нека, требаће нам за размену", одговорио му је тај "неко". Не зна ко, али хвала му.

Радомир је одвезен у болницу у Загребу и наредна три месеца на својој кожи је осетио шта значи бити ратни заробљеник.

- Медицинско особље је било коректно, али пред нашом собом није било никаквог обезбеђења па је улазио ко је хтео. Малтретирања, шамарања и претње су била сваки дан. Пришли би ми и почели да псују четничку мајку, а онда изваде цев од инфузије. Тако три пута, ваљда по српски... Онда су ме пребацили у некадашњу касарну преуређену у логор - Керестинац. Е ту је било народно весеље - прича овај ратни инвалид као да се то догађало некоме другом.

- Човек на крају толико огугла да му је једино важно да преживи. Ништа више - објашњава.

У Керестинцу каже да се нагледао свега и свачега. Батине је са другим затвореницима добијао свакодневно, и дању и ноћу, а млатили су их и мушкарци и жене.

- Најгоре је тукла нека жена из Вуковара. Када би чули њен глас знали смо да неко неће ту ноћ преживети. Тако је и било. Али и други су тукли крвнички. Пред мојим очима је један чувар из Дервенте толико претукао једног војника да је овај психички пукао. Следеће јутро више није знао ни ко је, ни где је. Другом су пред мојим очима поломили руку која је већ била поломљена и у "фиксатору". Чујем да су неки стражари ухапшени у Хрватској због свега. Мени је све једно. Неке бих можда и могао да препознам, али само по гласу. Нису нам дозвољавали да их гледамо. Чим подигнеш главу, ето порција батина. Лако научиш лекцију да не гледаш где не треба.

Не зна где су остали

Радомир каже да не зна за судбину својих колега који су заробљени из болнице и затвора у Загребу.
- Нема у тим ћелијама ни дружења, а ни пуно хуманости. Сви се плаше једни других, јер и због коре хлеба неко зна да вас оцинкари или набеди код чувара. Отуда су се и сви држали резервисано једни према другима.

Радомир је размењен 30. августа 1992. године у Неметину, у оној чувеној размени "сви за све". Имао је 47 килограма и главу на врату. Уследила је рехабилитација прво на ВМА, а онда у Аранђеловцу. Ту се и заволео са Соњом и остао.

Од тада и обилази врата надлежних тражећи помоћ јер није својом вољом остао богаљ у 19. години. Сада тај богаљ тражи гитару, своју. Каже, није луд што тражи своје.

Извор: VESTI online 12. 03. 2012.

Ветерани ЉУДОЖДЕРИ?!?

Одбрани нашу част Мајко Србијо као што смо ми бранили твоју…

ФБ Вук Поповић
25.09.2012.

Размишљам… Дочекали су ветерани свашта од своје рођене државе али да их у јавним ТВ емисијама представљају као ЉУДОЖДЕРЕ, то се још није никад десило. TV Happy је у емисију довела психички оболелог човека који је причао како “је на ратишту јео лешеве аи и живо месо”.

Не знам… Ако постоји закон у овој нашој држави требало би моментално да се похапсе и водитељ и руководство ове телевизије. Прво због вређања части и достојанства овог несрећника јер и он је људско биће, па и болестан… злоупотребе његове болести у медијске сврхе, вређања части и достојанства људи који су бранили своју земљу Србију и њен народ. А на образ и част онима који су аплаудирали у публици… Да ли су српски ветерани ово заслужили?

Србијо! Бранили смо те – одбрани ти сад нас, своју децу! Не дај да нас сатанизују више, јер, не дај Боже, опет ћемо ти затребати.

Ако дође до некад неког рата, да ли ће те бранити та публика која се смеје оболелом човеку који пред камерама једе живе жабе?

Да ли ће те бранити гдин. водитељ који је све то смислио?

Мислим да неће… А мислим да неће моћи да те бране твоја деца која су те до сад бранила јер си пљунула на њих као на људе. Ми никада нисмо ишли против тебе нити твојих интереса, многи су погинули, многи су остали инвалиди за твоју Слободу, Славу, Част. И ником није жао. Тако је морало да буде јер ми те волимо, ми смо твоји синови. Али ћес нас убити дозвољавањем ове медијске пропаганде која од нас прави људождере, дебиле и дегенерике… Када ти затребамо, позваћеш нас, као и увек. Али ко ће се одзвати твоме позиву??? Да ли ћеш тражити одбрану од “људождера, болесника монструма”???

Одбрани нашу част Мајко као што смо ми бранили твоју. Одбрани и не дај да нас медијски из дана у дан линчују, јер сутра ћемо ми опет бранити Твоју част…. ако нешто остане од нас, због сатанизације на коју Ти, Мајко, упорно жмуриш…

The Real Bosnian Genocide - Геноцид над Србима у Босни

posted by Peter Robert North August 2006

The REAL Srebrenica "Genocide" NOT reported by the corrupt,racist pro-Islamist Nazi Western corporate controlled media, was the brutal mass murder - using axes,knives,daggers,sledgehammers,iron bars,flamethrowers and explosives - of 3,870 Serbian elderly men, women and young children in and around the town of Srebrenica and its adjoining villages(Bratunac,Skelani,Kravica,Milici,et al) as well as the town of Gorazde
About Me
Name: Peter Robert North
Location: Perth, WA, Australia


The REAL Srebrenica Massacre/ Srebrenica Genocide:...


Saturday, August 19, 2006
The REAL Srebrenica Massacre/ Srebrenica Genocide: 3,870 Serbian Civilians Murdered by Izetbegovic's & NATO's Islamist Warlord: Mr. Naser Oric

Bosnian Muslim military forces from Srebrenica killed Bosnian Serb Milan Vujicic, mutilated his body, and then roasted his corpse.

The body of Bosnian Serb civilian Kostadinka Grcic, executed by Bosnian Muslim forces by stabbing her in the chest.

The body of Milica Saric, who was murdered by Bosnian Muslim forces in Kalinovik with 30 other Bosnian Serb civilians.
On right, the body of 15 year-old Bosnian Serb Slobodan Mastilo, who was murdered by Bosnian Muslim forces in the Foca region.

The bodies of Ranko Sekulovic, left, and his wife, Radenka, 30,
executed and mutilated by Bosnian Muslim Territorial Defense forces on September 13, 1992 in Foca. Bosnian Muslim troops murdered the entire Sekulovic family.

These little Serbs, Predrag and Danka Sekulovic, were slain with their parents on Sep. 13, 1992 by Bosnian Muslims in the village of Bakic on the road to Foca. He was 7, she was 4.

A Bosnian Serb mother grieves over her child - brutally murdered by Izetbegovic's and Oric's Islamist troops.

Брука на Зејтинлику

Гробови српских јунака поплављени.
Србија чека 2014. за поправку!

Крипта у којој су сахрањени војници са Солунског фронта већ две године прокишњава. Министарство: “Упознати смо са ситуацијом, али немамо новца, споменици нису приоритет. Чекамо 2014, када је 100-годишњица пробоја фронта”

Срамота за Србију ! Гробље српских јунака на Зејтинлику у Солуну, на коме је сахрањено 7.565 ратника, који су страдали током пробоја Солунског фронта, налази се у очајном стању. Тачније, крипта споменика прокишњава већ више од две године, а зидови су поцрнели од влаге и буђи.
Ову информацију потврђују фотографије које је редакцији Телеграфа послао читалац А. Н., који је чика Ђорда Михаиловића, чувара гробља, затекао како уместо беседе и рецитовања износи кофе пуне воде уз степенице костурнице.

- Призор је тужан. Чика Ђорђе се жали да када крене летња сезона нема дана а да неко не посети гробље, а онда уђу доле и – виде бруку! Каже да се жалио надлежнима у Србији и тражио помоћ, али да помоћи још увек нема – препричава саговорник Телеграфа.

Са друге стране, Миро Чаваљуга, помоћник министра за борачку и инвалидску заштиту, истиче је да је упознат са ситуацијом на Зејтинлику. Он каже да је 2006. године споменик реновиран, дигнут је цео кров и стављана изолација, али се четири године касније поново јавио исти проблем.

- Упознати смо са ситуацијом, али за сада просто немамо новца. Средства којима располажемо су минимална, а у овој кризи мислим да није највећи приоритет улагати у споменике. Ипак, 2014. се навршава стогодишњица од Првог светског рата тако да нам је план да за ту свечаност упристојимо здање – каже Чаваљуга за Телеграф.

Спомен-обележје подигнуто је по наређењу краља Александра Карађорђевића на простору Главне пољске српске болнице. Српско гробље које представља централни део комплекса на Зејтинлику спада међу најзнаменитије српске историјске споменике у иностранству. За време Отоманског царства, на овом месту била је пијаца уља, отуда и назив Зејтинлик. Око маузолеја (капеле са костурницом) налази се десет парцела у којима је сахрањено 1440 српских ратника.

Извор: Србин-инфо