Сам зауставио цео аустроугарски пук!

Илија Влајић прошао кроз кишу метака и бомбом решио битку у Великом рату. Уништио рефлектор који је наводио артиљерију на Београд. Умро од муке у априлу 1941. године гледајући распад војске.

Илија Влајић, Благоје Јефтић и Спасоје Костић на Ади Циганлији

АУСТРОУГАРСКИ рефлектор на обали Саве наспрам Аде Циганлије био је почетком Великог рата ноћна мора Београда. Његов светлосни сноп је као аветињски прст обележавао мете аустроугарској артиљерији, која је 24 часа дневно тукла српску престоницу и положаје његових бранилаца.

С друге стране, ноћна мора Поћорекове Балканске војске била је Ада Циганлија и данас непостојећа Мала ада или Занога. На речним острвима и Савском пристаништу одиграле су се прве битка Првог светског рата. У ноћи између 28. и 29. јула 1914. аустроугарски десант преко Саве зауставили су добровољци-четници Сремског добровољачког одреда, састављеног од Београђана, старих четника из балканских ратова и ђака из српских крајева у Аустроугарској.

Њихова имена и славна дела су на срамоту Београда и Србије заборављена, каже бака Живка Милутиновић, унука Илије Влајића из Жаркова, једног од јунака одбране Београда. Она годинама покушава да убеди општинске и градске власти да би био ред да Илијино име понесе нека улица на Бановом брду или Жаркова, које су изграђене добрим делом на конфискованој имовини ратног хероја.

- Његов Сремски добровољачки одред био је увек тамо где се највише гинуло, а по њему ни сокаче не може да се назове. У Жаркову се с колена на колено препричава дедин подвиг кад је „угасио“ аустроугарски рефлектор.

На почетку рата он је био на Ади и једне ноћи је препливао Саву с бомбама којима је полупао рефлектор, прекинуо ноћно бомбардовање и изазвао панику код Аустроугара. Од деде су помислили да је српска офанзива - прича Живка Милутиновић.
Илија је касније био и у посади чамаца у којима су српски војници, са будућим владиком др Николајем Велимировићем, препловили Саву и ослободили Земун у септембру 1914. године. Кад им је због друге аустријске офанзиве на Дрини наређено да се врате на савске аде, за њима се упутио читав 32. хонведски пук.

Општи аустроугарски напад устремио се 20. септембра на Малу аду, острвце-грудобран чији су браниоци стајали и гинули у речном муљу. Аласки чамци су упркос ватри с монитора довозили појачања и односили рањене све док аустријска артиљерија није дословно спржила Малу аду. Борбе су настављене за сваку стопу шикаре Аде Циганлије.

Хонведски пук није могао да мрдне од обале све док топови нису дословно покосили дрвеће. Ипак, браниоци се нису предавали. У другој ноћи битке преостали јунаци 7. пука, Сремског добровољачког одреда, којима су у помоћ прискочили чукарички трећепозивци и ослобођени робијаши из затвора на Циганлији, ископали су у средини острва ров последње одбране.

У осам ујутро 23. септембра почео је фронтални напад Аустроугара, кроз кишу куршума до непријатељског командног положаја провукао се добровољац Илија Влајић. Његова бомба убила је команданта 32. хонведског пука Аугуста Шмита, изазвала панику и аустроугарски напад је нагло малаксао. Следећег дана више ниједног хонведа није било на београдским адама.

- Деда је био и међу јунацима избрисаним из бројног списка под командом мајора Гавриловића, преживео је албанску голготу и тифус и Солунски фронт. Добио је Карађорђеву звезду за јунаштво у рату које му је израњавио и тело и душу, али ни мир није био много бољи - каже нам Живка Милутиновић.
Ратни херој, као и већина разочараних српских ратника, постао је опозиционар у Демократској странци Љубе Давидовића, која је захваљујући његовом угледу добијала све изборе у Жаркову и на Чукарици.

- Деда је дуже од десет година био председник општине. Захваљујући њему подигнута је црква у Жаркову. Испред ње је и сахрањен кад је умро од муке у првим данима рата. Кад је видео официре из Топчидера како распасани и без оружја беже, изашао је и почео да виче на њих: „Зар се тако бори српска војска“. Официри су му презриво одговорили да су они Југословени. Увече је умро на кућном прагу. Срце, које је издржало најстрашније бојеве, препукло је од понижења и муке - са сузом у оку сећа се Живка Милутиновић.

НЕПОДОБНИ БЕОГРАЂАНИ

УНУКА Илије Влајића била је прва девојка из Жаркова која је завршила учитељски факултет.

- Кад сам дипломирала 1949. године, једне ноћи на врата су залупали ознаши и рекли да се ујутро јавим иследнику на Бановом брду. Овај је понудио да идем у село Шуме да будем учитељица или на Голи оток. Целу генерацију младих учитеља из Београда разбацали су по буџацима с краја на крај Југославије, а Београђане су учили неки други - с уздахом каже Живка Милутиновић.

ГРОБ

ЖИВКА Милутиновић напомиње да после Другог светског рата није поштован чак ни гроб Илије Влајића на старом гробљу у порти цркве. - Ту су сахранили другог покојника, а као успомена остао је само споменик. Велико имање Влајића је конфисковано или национализовано, а отежавајућа околност за породицу било је што су потомци јунака, браниоца Београда и домаћина - горко се сећа Живка Милутиновић.

Новости
"Дан Ветерана - Видовдан"

Са парастоса руским добровољцима 12. 04. 2014.

На Српском војничком гробљу на Мегдану у Вишеграду 12. 04. 2014., поводом Дана руских добровољаца, свештенство Српске православне цркве служило је парастос за 49 добровољца, који су погинули у редовима Војске Републике Српске током одбрамбено-отаџбинског рата.

За слободу Србије

Ми, припадници Приштинског корпуса и МУП-а, били смо одабрани за свети задатак одбране отаџбине и свете српске земље Косова и Метохије. Судбина мајке Србије и слобода народа били су у нашим рукама. Нисмо поклекли. Плашили се нисмо. Борили смо се, јуришали, падали и устајали, остајали без очију, ногу, руку, крварили и умирали, али нас победили нису. Осетили су нашу снагу и моћ нашег оружја. 

Њихово је оружје било модерније и смртоносније, али наше срце веће, огромно. То срце је куцало само за нашу Србију, волело је више од властитог живота, од наших синова и кћери, мајки и очева. Ми смо осветлали образ нашим прецима. Ми смо српски Обилићи. Храбро и витешки борили смо се за слободу, част и достојанство отаџбине и нашег народа. Били смо јединствени. 

Борили смо се за Србију и као хероји достојни својих предака ушли у легенду и историју, за разлику од оних који не дођоше на Космет, не узеше пушке, већ се сакрише или побегоше из Србије када је Србији било најтеже. Они су својим кукавичлуком обрукали наше славне претке и издали Србију. Ми ћемо опет, ако нам Србија буде нападнута узети пушке и животима својим заштитити отаџбину и слободу. 

А они би да нам суде што смо земљу и слободу свету бранили. И мисле да ће кукавице и издајници судити храбрима и родољубима. За издају и кукавичлук се суди, а не за чојство и јунаштво, за одбрану отаџбине. Нећемо дати, ми који смо бранили Космет и Србију, да нико понизи наше мртве Обилиће, наше саборце, наше јунаке.

Нема Србије без слободе, нема Србије без Косова и Метохије. Нема Србије без њених синова и кћери који се за њу боре када непријатељ покуша да је пороби. Србија и Срби су се вазда распознавали по слободи, чојству и јунаштву. Тако ће и остати. Нека се сви који Србији не желе добро плаше наше снаге, нашег херојства, наше љубави према отаџбини и наше одлучности да је сачувамо, слободну и поноситу. Ми нећемо дати да нашу Србију понизе, да је заробе, да јој крила слободе сломе. Нама ће се наша деца, унуци и праунуци поносити.

"Други косовски бој"

"Дан Ветерана - Видовдан"

Са трибине: "Пакао на Кошарама" - Мртве не заборавите, живе поштујте

БЕОГРАД - На Правном факултету у Београду синоћ је одржана трибина посвећена 15 годишњици од борби у реону карауле Кошаре на Косову и Метохију, уз границу са Албанијом, током агресије НАТО 1999. године.

Циљ трибине "Агресија НАТО: Они су бранили Србију - битка на Кошарама" коју је организовало удрузење правника "Номоканон" је, како је истакнуто на скупу, да се никада не забораве "пакао на Кошарама" и они који су погинули бранећи државу.


У борбама са припадницима "терористичких формација са КИМ, страних инструктора, НАТО авијације и припадника албанске војске" погинуло је 108 припадника тадашње Војске Југославије и добровољаца, међу којима и оних из Русије.

Напад на реон Кошара почео је 9. априла 1999. са око 6000 људи са подручја суседне Албаније уз подршку НАТО авијације, минобача и ханубица .

На скупу, на коме су говорили учесници борби - командант 125. моторизоване бригаде Драган Живановић и командант одбране Кошара Љубинко Ђурковић истакнуто је да су упркос бројној надмоћности агресора у људству и техници, припадници Војске Југославије одржали положаје.

Мртве не заборавите, живе поштујте...

Тањуг, Прессонлине, ТРВ
"Дан Ветерана - Видовдан"

Позив на трибину: Битка на Кошарама - Они су бранили Србију

Позив на трибину у организацији Струковног удружења правника ,,Номоканон"

Поштована браћо и сестре,

Позивамо Вас да посетите трибину у организацији Струковног удружења правника ,,Номоканон", која ће се одржати у среду 09.04.2014. г. у амфитетатру 2 (,,Слободан Јовановић") на Правном факултету у Београду са почетком у 18.ч., а на којој ће говорити непосредни учесници борби које су у време рата вођене са шиптарским терористичким бандама на Косову и Метохији и у чувеној борби српских снага на Кошарама. И то:

- ђенерал г. Драган Живановић, командант одликоване 125. моторизоване бригаде ВЈ;
- пуковник г. Љубинко Ђурковић, командант одбране Кошара;
- пуковник г. Видоје Ковачевић, начелник штаба 63. падобранске бригаде и руководилац дејстава специјалних јединица;
- г. Дејан Ивановић, припадник 125. моторизоване бригаде ВЈ,
- ратни војни инвалид и капетан у резерви г. Радослав Брковић, припадник добровољачких јединица у одбрани Кошара.

Не дозволимо да заборавимо српске јунаке који су се храбро борили, не предајмо наше Косово и Метохију туђинцима, будимо сабрани у Христу и Косовском завету како би се српски барјак у Призрену догодине опет завиорио! Стога Вас позивамо да посетите овај догађај и заједно покажемо да злочин непријатеља нисмо заборавили као и то да ће Косово и Метохија увек бити Србија!

Српска патња и слава у оку фотографа

Прошло је стотину година откада су „ратни сликари“ направили незаборавне кадрове из Првог светског рата.

ПРОШЛО је стотину година од када је почео Велики рат. У то време мучено човечанство није слутило да би сукоб тако гигантских и морбидних размера могао да буде поновљен, па је тек после Другог, Велики рат прекрштен у Први светски.

Српска држава је тада процентуално поднела најтеже жртве од свих народа у Европи, сахранивши око 1,2 милиона становника. Велике силе које креирају данашњицу углавном су, драговољно, намерно или из чистог немара заборавили наш допринос тадашњој борби против угњетавања.

Да ми сами то не бисмо урадили, потрудили су се стручњаци који пажљиво чувају документа тог стравичног сукоба. Само једна од њих је историчар уметности и пензионисани кустос Војног музеја Марина Зековић, која је својевремено написала и уредила каталог „Ратни сликари, фотографи аматери и дописници фотографи у Српској војсци 1914-1918“, када је, својевремено, 2001. године одржана бриљантна изложба у Војном музеју. 

Да ове драгоцене снимке не бисмо заборавили, о годишњици почетка Првог светског рата, вредно је да се сетимо овековечених призора које су забележили ратни фотографи. Зато се враћамо речима објављених у листу „Време“ које је објавио новинар Јован Обичан...

МОМЕНАТ ИСТИНЕ

„Гледали смо их у узбудљивим филмовима, како са камером у руци неустрашиво учествују у јуришима, рововској борби и поморским двобојима. Видели смо их како за љубав сензационалног снимка стављају главу у торбу. У тренутку кад се војник чува да не истури главу иза заклона, ратни сликар хвата живе документе битке. Сваког часа у неизвесности. Сваког минута у опасности да буде погођен од непријатељског куршума. У тешким покретима војске пада у очи погнута фигура ратног репортера. Он се бори на свој начин, са хиљаду разних опасности. Гладује, зебе, кисне, умире и радује се као дете кад на плочи ухвати неки величанствени моменат...“

- После тешког масакра над цивилима у Мачви који су начинили Аустријанци револтирани после битке на Церу, војвода Радомир Путник у септембру 1914. године издаје Упут за употребу ратних сликара придодатих штабовима свих јединица на војишту - објашњава Зековић. 

- Ратни сликари су уједно и фотографи, могу бити академски сликари, увек су надомак борбе, увек собом носе фотографски апарат како би снимили важније догађаје, а нарочито зверства непријатеља. Распоређивање фотографа по штабовима било је у надлежности Обавештајног одсека чији шеф је био потпуковник Драгутин Димитријевић Апис. Формацијско звање „ратни сликар“ уведено је у војску још у време балканских ратова, али овим чином се први пут у рату уведена правила која се односе на информацију, визуелизацију и документацију.

Ратни сликари су били обавезни да снимају војне операције и да их предају команди која врши одабир. Они су били део званичног састава војске. Доносили су материјал са фронта и, неизбежно, били су на првим борбеним линијама.

- Када су 1915. године дошли на Крф, Петеар Бојовић је, као врхунски интелектуалац, тачно прописао шта је то што је сликари требало да раде. Биле су прописане теме у фотографисању, детаљи који су били потребни и због документације, али и због увиђања кретања и положаја непријатеља. Они су постали „војно око“ српске војске и њене команде.

Зековић каже да је у војсци постојало формацијско звање „ратни сликар“, као што је, на пример, постојао и „војни свештеник“. Они су регрутовани из редова малобројних који су завршили академију, као и студената, затим су у ову групу регрутовани фотографи који су имали своје радње, и најзад, било је и официра-аматера који су имали приватне фото-апарате. Статус аматера посебним актом је регулисао генерал Бојовић, јер је и њихов допринос био немерљив. Уосталом, тако мисли и наша саговорница.

- Мој фокус је био управо на аматерима, јер су они дали посебан печат - каже Зековићева. - Уосталом, на Крфу су ударени темељи нашој модерној кинематографији и фотографији. Све је то било обухваћено прецизном правном регулативом једне врло озбиљне војске.

БОЖАНСКА СУПСТАНЦА

У тако тешком тренутку као што је било измештање војске и државног руководства на Крф, Србија је успела да се реорганизује и уз мудро руковођење, обрати пажњу на овако деликатан посао као што су биле ратне фотографије.

Одлука Врховне команде да се организује рад ратних сликара и фотографа далеко је превазишао тренутну потребу. Донели су је официри високог интелектуалног промишљања, који су већ тада схватили важност брзе и правовремене информације о истини на фронту, злочину над народом под окупацијом.

- Постоје екстремни услови у које људи западну, не својом вољом нити кривицом - објашњава Зековићева. - То су ратне прилике, војна заробљеништва, логори... Па ипак, ни такве околности не могу да зауставе таленат, ону божанску супстанцу коју човек у себи носи. Тај таленат апсолутно тражи да изађе напоље. Он једноставно покуља, и када су се ти људи налазили са апаратом у рукама, док су око њих сукљале експлозије, постојао је само он - фотограф, апарат и уметнички таленат који просто мора да се оваплоти.

ДОПИСНИЦИ

РАТ су пратили и професионални дописници, па је тако Риста Маријановић био допсиник „Њујорк хералда“ и париског „Илустрасиона“. Био је један од сниматеља који је овековечио и полетање браће Рајт 1903. године. Током рата је приређивао и изложбе у Паризу, Лондону и САД како би предочио тамошњој јавности трагедију која се одвијала на Балкану.

Међу првима је дозволу за извештавање добио и Самсон Чернов, руски фотограф „Илустрасиона“, али и руског „Новое времја“.

РАТНИ СЛИКАРИ

ПРИ штабовима и јединицама снимали су ратни сликари: Драгољуб Павловић, Малиша Глишић, Љубиша Валић, Васа Ешкићевић, Драгомир Глишић, Владимир Бецић, Бранко Јевтовић.

Једна од најзнаменитијих личности био је Драгиша М. Стојадиновић, капетан друге класе, изванредан уметник фотографије, храбар човек и добар организатор. Наредбом Врховне команде постављен је за шефа Фотографске секције 1916. године.

ФОТОГРАФИ АМАТЕРИ

ЗА улогу фотографа аматера пријавило се стотину лица и сви су имали великог удела у стварању слика из живота наше војске током рата. Зековићева издваја само нека од многобројних имена: Милоје Игрутиновић, Живан Петровић, Јован Ст. Ловчевић, Живојин Савић, Андра Поповић, Станиша Коруновић, војни свештеник Ристо Шуковић...

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"