Албанска голгота

Албанска голгота је устаљен назив за повлачење војске Краљевине Србије преко Албаније и Црне Горе током Првог светског рата.




Правци повлачења


Повлачење војске кроз црногорске и албанске планине


Тројна инвазија

Насловна страна француских новина са илустрацијом тројне инвазије на Србију.


После победе српске војске у Колубарској бици, децембра 1914. на српском фронту до почетка јесени 1915. завладало је затишје. Међутим, под командом фелдмаршала Аугуста Макензена, Аустоугарска Балканска армија и 11. немачка армија од око 500.000 војника, 10 ескадрила авиона и са бројном речном флотилом на Дунаву и Сави, покренуле су 6. октобра 1915. највећу офанзиву на Краљевину Србију. До 15. октобра 1915., упркос крајњем пожртвовању српске војске, аустроугарска балканска војска правцем преко реке Саве и Дрине, и 11. немачка армија преко Дунава заузеле су Београд, Смедерево, Пожаревац и Голубац и створиле шири мостобран јужно од Саве и Дунава, натеравши српске трупе на повлачење према Јужној Србији.


Повлачење српске војске у октобру 1915.


Тог истог дана, 15. октобра 1915. без објаве рата, две бугарске комплетне армије. Потиснуле су слабе српске јединице, продрле у долину Јужне Мораве код Врања и до 22. октобра 1915. заузеле Куманово, Штип, Скопље, прекинуле моравско-вардарску комуникацију и онемогућиле повлачење српске војске према грчкој граници и Солуну. Друга половина октобра и почетак новембра протекли су у повлачењу српске војске према југу. Српска војска и избеглице су се нашле у безизлазној ситуацији на Косову и Метохији. Пут према Солуну је пресечен. Аустругарска војска са северозапада, немачка војска са севера и бугарска армија са југа и истока напредују према Косову са јединим циљем да униште Српску војску у расулу. Једини пут Српској војсци и избеглицима према савезницима и јадранској обали водио је преко албанских планина. Под притиском велике аустроугарско-немачке и бугарске офанзиве, Врховна команда српске војске 24. новембра 1915. године одлучила је да се трупе војске повуку преко Црне Горе и Албаније на Јадранско море. Та одлука је донета после неуспелог покушаја да се војска повуче долином Вардара, због продора бугарске армије, пресецања комуникација и изостанка планираног продора савезника из Солуна. Српска војска је успела да избегне окружење. Али се војни и државни врх нашао пред дилемом шта даље да би се избегла најопаснија криза од почетка рата. Капитулација се категорички одбацила јер је она значила крај државе, а предлог војводе Живојина Мишића да се изврши против удар је одбијен јер није био адекватан односу снага. Државни врх донео је ипак одлуку да се изврши повлачење преко Албаније ка јадранској обали тамо би их дочекали Савезници помогли да се опораве, а онда би се опорављена Српска војска придружила савезничким снагама на Солунском фронту. Председник владе Никола Пашић упутио је савезничкој команди телеграм следеће садржине:

„Србија иако се нашла у тешком положају, иако још може доћи и у још гори положај, решена је да иде до краја у борби против завојевача, одано и верно уз своје Савезнике издржаће цео рат, који ће завршити поразом непријатеља.“

После ове одлуке цела влада са председником Пашићем и краљем Петром I отишла је у цркву. При изласку из цркве председника Пашића је опсела маса избеглог и уплашеног народа питајући шта ће с њима бити очекујући речи утехе. Председник Пашић је уплашеном народу одговорио: Народе не бојте се, добро бити неће! У Риму је 23. новембра 1915. основана комисија за снабдевање састављена од војно-поморских изасланика Француске, Велике Британије, Русије, Италије и војног изасланика Србије. Договорено је да се образују базе у Скадру и Драчу где би се одмах почели упућивати савезнички бродови са храном и другим потребама. У међувремену српска влада постиже споразум са председником албанске владе Есад пашом, који се сврстао у савезнике, о преласку Српске војске преко Албаније.


Повлачење

Француски постер из 1916. године



Прелазак Врховне команде преко залеђеног Везировог моста на Црном Дриму.


Стање српске војске је било изузетно неповољно, владао је општи замор, слаба исхрана, недостатак ратног материјала, а пристизала је зима. Ипак, војнополитичко вођство Србије није променило своје схватање савезништва и даљег вођења рата. Прва колона је кренула, 26. новембра 1915. из Призрена преко Везировог моста према Скадру и Љешу, у којој су били краљ, влада и дипломатски кор. Неколико дана касније, 30. новембра 1915. из Призрена креће друга колона, али другим правцем, преко Љум Куле, Пишкопеје, Елбасана и Тирани. А, из Пећи у повлачење крећу све три српске армије, главнина војске, правцем Пећ - Андријевица - Подгорица - Скадар. Трупе Нових области правцем Ђаковица - Везиров мост - Љум Кула - Скадар, а Тимочка војска и ореди из западне Македоније преко Пишкопеје, Дебра и Струге у Елбасан. Српска влада је кренула 24. новембра из Призрена преко Љум Куле у Скадар, а за њом је кренула 26. новембра 1915. и Врховна команда.
Какво је било стање, говори саопштење немачке Врховне команде од 29. новембра: "Пошто српска војска више не постоји, већ постоје само њени бедни остаци који су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране по вој зими наћи своју смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати извештаји са балканског ратишта".
Иако је стање било зрело за капитулацију, појавила се идеја о контраофанзиви која је потицала од војводе Живојина Мишића; на четири састанка (29. новембар - 1. децембар) са Степом Степановићем, Павлом Јуришићем Штурмом и М. Живковићем, Мишић је предлагао контраофанзиву. Идеја није прихваћена, те је преостало да се поступи по наређењу Врховне команде.
Уништивши или закопавши тешке и пољске топове, српска војска је кренула 3. децембра пут Црне Горе и Албаније. Кретање је било споро по залеђеним путевима, а додатни проблем су представљали напади Албанаца који нису признавали власт Есад-паше Топтанија, савезника Србије. 13. децембра главнина српске војске је била између Андријевице и Подгорице, а у периоду од 15. до 21. децембра је стигла у околину Скадра. Према подацима српске Врховне команде, на албанску обалу је стигло око 110.000 војника и 2.350 официра. Претпоставља се да је од почетка повлачења живот изгубило око 72.000 људи. Укупно је преко Албаније прешло око 54.000, а преко Црне Горе око 90.000 људи.


Долазак на јадранску обалу

После више од месец дана тешких маршева, по лошем времену, српска војска се окупила код Скадра, Драча и Валоне. Долазак на албанску јадранску обалу није значио и коначан спас. На самој обали велики савезници нису били организовали задовољавајући прихват, а један савезник (Италија) се понашао као непријатељ. 28. децембар Николи Пашићу је уручена изјава италијанске владе у којој је речено да српска војска не прелази реку Шкумбу да не би дошла у сукоб са италијанском војском. У корист Срба је интервенисала руска дипломатија; пред руским послаником у Риму, италијански министар спољних послова Сиднеј Сонино се бранио да је учинио све што је могао за спас српске војске што се није косило са „животним интересима Италије“.
Никола Пашић је 15. јануара 1916. упутио циркулар руском цару Николају II тражећи помоћ. Он је стигао до цара Николаја 18. јануара и истог дана је Николај послао телеграм краљу Велике Британија и председнику Француске, у коме је рекао да ако српска војска не буде спасена, да ће Русија раскинути савез са њима. Интервенција руског цара је убрзала савезничку помоћ, а италијанска влада је дозволила Србима да уђу у Валону.


Долазак на Крф

28. јануара француска влада је одлучила да њена морнарица одложи све друге транспорте док из Албаније не буде извучена српска војска. Од тога дана савезнички бродови су почели убрзано превожење. До 15. фебруара превезено је на грчко острво Крф 135.000 људи и у Бизерту око 10.000 људи. Прво искрцавање на Крфу, 'Острву спаса' како су га прозвали Срби, било је у пристаништу у Гувији (Говино), шест километара северно од града Крфа. До априла се на Крфу прикупило 151.828 војника и цивила. Материјалне трошкове опремања и издржавања српске војске преузеле су Француска и Велика Британија.
Први дани на Крфу су били ужасни за Србе. Савезници нису имали довољно времена да се припреме за адекватан прихват тако великог броја људи. Није било довољно хране, одеће, огрева и шаторске опреме, па су војници, измучени од напорног марша, масовно умирали. Ни временске прилике нису биле наклоњене српским војницима јер је киша непрекидно падала данима. Преморена и измучена војска је под ведрим небом, без шатора и заклона седам дана тешко подносила ледену кишу. На острву Видо су искрцавани најтежи рањеници и болесници и то су углавном били најмлађи које је повлачење највише погодило Од 23. јануара до 23. марта 1916 умрло је 4.847 људи. Мало острво Видо код Крфа, које је било организовано као болница, је претворено у "острво смрти", а море око њега у „плаву гробницу“. Без могућности сахране, око 5.400 умрлих је спуштено у море. Из пијетета и поштовања према умрлим српским јунацима, грчки рибари наредних 50 година нису изловљавали рибу у том подручју.


Последице

На овом путу српски народ је доживео један од највећих егзодуса у својој историји. У званичном извештају министра војног генерала Божидара Терзића, председнику владе Николи Пашићу пише да је нестало, умрло, погинуло или заробљено 243.877 људи. Француски маршал Жозеф Жофр је о томе рекао: „Повлачење наших савезника Срба, под околностима под којима је извршено, превазилази по страхотама све што је у историји као најтрагичније забележено“.
Српска војска се опоравила и реорганизовала до априла и таква је превезена на Солунски фронт где је добила свој сектор и играла важну улогу у његовом пробијању две године касније.

Завет јунака - мајора Милана Тепића

Како данас живи породица мајора Милана Тепића, последњег народног хероја бивше Југославије. Бране ми да посетим гробље у Загребу - каже супруга Драгица


Драгица са Милановим ордењем


Ове године навршава се две деценије од када је погинуо мајор ЈНА Милан Тепић. Не желећи да непријатељу препусти оружје, 29. септембра 1991. године, пред налетом 2.000 „зенги“ дигао је у ваздух централно складиште борбених средстава у селу Беденику код Бјеловара и тако жртвовао свој живот, у 34. години. Новембра 1991. Председништво СФРЈ прогласило га је за народног хероја.
Породица Милана Тепића живи у Београду. Успомене на храброг мужа и оца живе.
- Милан је херој за народ, али не и за мене, јер он је мој муж и отац наше деце. Страшно ми недостаје! - прича супруга Драгица Тепић и показује Миланову слику, коју држи у новчанику.
У стану који су добили од Војске Србије живе Драгица, ћерка Тања и син Александар. Дневну собу краси велики уљани Миланов портрет. У старој витрини поред Тепићеве слике налазе се четири ордена, официрска сабља, плакета „Новости“ за најплеменитији подвиг, медаље са џудо такмичења, два Миланова чешља... И стари кишобран, са којим је као цивил шетао са Драгицом по Козарској Дубици. Тај црни амбрел побудио је код Драгице сећања на дане младости.
- Упознали смо се на игранци у селу Челебинци код Козарске Дубице 1977. године. Милан је био јако леп, посебно када је носио униформу. Плесали смо и ја сам му директно рекла: „Бићеш мој, кад тад!“ Милан се само насмејао - памти Драгица тај 4. октобар.
Имала је 18 година и ишла у трећи разред текстилне школе, а Милан је био на трећој години Војне академије у Загребу. Био је момак из села Комленац, а она девојка из Туклучана. Драгица је њега звала Мања, он њу Стара. Већ на петом састанку су се договорили да ће им се будућа деца звати Тања и Александар. После 3,5 године забављања све најлепше се догодило за 45 дана.
- Прво је Милан дипломирао на Војној академији, онда ме по сеоском обичају запросио, да би 4. октобра 1980. направили свадбу у породичној кући у Комленцу. Тек после весеља ми је рекао да је добио посао у Команди ЈНА у Славонској Пожеги и стан. Окућили смо се и 1982. и 1983. добили Тању и Александра. Милан се бескрајно радовао деци. Можда је као капетан ЈНА са брковима деловао строго, али у суштини био је романтичан човек, увек весео и насмејан - прича Драгица Тепић.
Породичну идилу Тепића нарушила је прекоманда у Вараждин 1986. године, где су били подстанари.

Почетком 1991. први инцидент - деца су им физички нападнута.
Једном, када је дошао из школе, Александар их је питао: „Зашто смо ми Југословени када смо Срби?“.
- Одговорили смо му да смо Срби. Када сам чула приче да све Србе треба поклати дала сам отказ у фабрици „Вартекс“ и са децом отишла у село. Милан је остао у Вараждину. Од секирације сам смршала на 47 кила.
Тепић је хтео да похађа Командно-ратну школу да би имао могућност да једном постане генерал и зато је отишао на вишу дужност у Бјеловар. Драгица га је посећивала. Последњи пут су били заједно 26. јуна 1991. године. Тада јој је, после проглашења независности Хрватске, рекао:„Можда се нећу вратити кући. Чувај децу! И једи, молим те.“
- После тих речи преплакала сам пут од Бјеловара до куће. У септембру сам децу уписала у трећи разред основне. Милан је погинуо у недељу 29. септембра у барутани, а ми смо то сазнали тек у среду. Стајали смо насред дворишта и вриштали од бола и туге. Киша је почела да пада. И Бог је плакао за Миланом.


ЖИВОТ У УНИФОРМИ

После погибије Милана Тепића његова породица је наставила живот у униформи Војске Србије. Драгица је радила у амбуланти Војног медицинског центра, где је и пензионисана. А син Александар ради као информатичар у Генералштабу ВС. Ћерка Тања је завршила Вишу школу за међународно пословање и тражи посао.
Када је позвала Милановог команданта, генерала Рашету, телефоном, он јој је рекао: „Твој муж је погинуо јуначки. Имамо још једног Стевана Синђелића!“
- Не треба мени мртав херој, мојој породици је потребан муж, отац, син, брат... - одговорила сам му љута што од мог мртвог Милана праве новог хероја!
Драгица каже да јој је Милан наговестио своје жртвовање:
- Није хтео да дозволи да га усташе ухвате, понизе, масакрирају... Рекао ми је да ће, он „ако буде требало“, урадити исто што и капетан Грујић, који је у Словенији дигао у ваздух војно складиште са горивом.
Милан Тепић је са шесторицом војника сахрањен на гробљу Мирошевац у Загребу. Хрвати су га завели као Н.Н. лице и скривају му гробницу.
- Нама Тепићима је забрањено да улазимо на гробље Мирошевац. Ишла сам 2002. године тајно у Загреб да пронађем гроб мог мужа. Показане су ми неке Миланове ципеле број 47, а он је носио број 42. После нам је речено да више не долазимо - открива Драгица.


МИЛАНОВА РЕЧ

Милан Тепић је једном приликом у две реченице објаснио шта подразумева под моралом и чашћу:
- Једанпут људи дају реч, она остаје или се погази. Ја сам дао реч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко!

Породица Тепић је 1993. у селу Комленац, на гробљу, подигла спомен плочу Милану. У селу живи Миланова мајка Милена, а сестре Милка и Марија су у Бања Луци. Драгица нам се жали да неки медији вређају достојанство породице Тепић, јер измишљају да Миланова мајка живи у трошној кући и без пара. А да снаја не дозвољава деци да је посете.
- Не дају нам да живимо нормално, медији измишљају лажи, а комшије трачеве. Са свекрвом Миленом лепо живимо. Ђурђевдан у селу заједно славимо... А ми у Београду живимо обично. Син је официр Војске Србије, а ћерка чека посао - прича Драгица Тепић.
Показује нам своје и Миланове заједничке фотографије са венчања, дечијих рођендана, али и слике ћерке Тање са момком и сина Александра са девојком. Децу није звала на разговор, јер, каже, скрива их од јавности.
- Желим да моја и Миланова деца живе и раде као нормални људи - упорна је Драгица Тепић у испуњењу завета Милану да чува децу.

СЛЕДИМО ДУХ СВОЈИХ ПРЕДАКА

БОЛЕСТИ И БЕДА НАШИХ ВЕТЕРАНА – Где су наша људска права?

Више од 500.000 учесника ратова из претходне деценије држава заборавила, сами се боре за голу егзистенцију и пате од менталних поремећаја
Чести протести... Ратни ветерани безуспешно протестују


Услови у којима живи већина српских ратних ветерана, учесника ратова из деведесетих година прошлог века, поражавајући су и за њих и за државу која их је слала у рат. Ови људи немају решено стамбено питање, раде тешке физичке послове, плата им не прелази 20.000 динара, здравље им је озбиљно нарушено, а издржавају и школују најмање по двоје деце.

Број оболелих од ПТСП-а (посттрауматског стресног поремећаја):
Србија
Ветерани 28 %
САД
Вијетнам 15,2%
Заливски рат 9-24%
Ирак, Авганистан 6-12,5

Резултати истраживања о здравственом стању и потребама ратних ветерана у Србији, којих према незваничним проценама има више од 500.000, показали су да више од половине њих пати најмање од једног психијатријског поремећаја - депресије, неурозе, психозе, алкохолизма или хроничне несанице. Њихов материјални положај је катастрофалан - чак 41 одсто ветерана живи с мање од 4.000 динара месечно по члану домаћинства, а 19 одсто њих прима социјалну помоћ и живи у беди. Поред свих проблема, болести и борбе за голу егзистенцију, трећина учесника ратова од 1991. до 1999. године има или је имала посттрауматски стресни поремећај!


Држава нас искористила

Мирко Миливојевић (35) из Прокупља био је на Косову од почетка до краја бомбардовања 1999. године. Десет година касније он је и даље подстанар, ради за 18.000 динара месечно, а ратне страхоте, каже, још није успео да заборави.
- Три пута су гађали село у којем смо били смештени. Људи су гинули... Видео сам свашта. Све то оставило је последице на моје здравље. Дуго сам осећао узнемиреност, имао сам несаницу, избегавао људе... Нисам се опоравио и не знам да ли ћу икада успети да се вратим у нормалу. Али, највише ме боли што наша држава није учинила ништа за нас осим што нас је искористила - каже Миливојевић.



Трауме... Нико у Србији није лечио војнике од последица ратних сукоба


Посттрауматски синдром

Посттрауматски стресни поремећај је поремећај у понашању настао због трауматског догађаја, а типични симптоми су поновљени доживљај трауматског искуства, мучна и емоционална реакција на то сећање и мучни снови. Обично се јавља код мушкарца који је на ратишту био изложен стресовима свих врста и који је преживео рањавање, присуствовао погибији или рањавању сабораца, учествовао у блиским борбама у тешким условима, налазио се у животној опасности, без хране и воде...


Страх и депресија

Процене су да у Србији има око 500.000 ратних ветерана, што држава никада није званично потврдила. Др Викторија Цуцић, професор Медицинског факултета у Београду, каже да највише забрињава то што је истраживање указало на општу здравствену угроженост ових људи!
- Најчешћа појединачна пријављена обољења су повишен крвни притисак, болести зглобова, мишића, поремећаји вида, депресије и неурозе, лумбоишијалгија и посттрауматски стресни поремећај. Наши ветерани имају лошију клиничку слику поменутих болести него амерички војници после Заливског рата. Стопа оболевања код њих је много већа него код остале популације. Свакоме од ветерана дијагностикована су по три обољења. Уочено је и да много више пију и пуше - истиче др Цуцић.
Истраживање је показало да 46,6 одсто ратних ветерана има повишен крвни притисак, да 26 одсто њих пати од хроничне анксиозности - страха и депресије, 12,4 одсто има чир на желуцу, а 28 одсто проблеме с видом. Ветерани годишње посете лекара девет пута у просеку, за разлику од осталих грађана који се лекару обраћају шест пута годишње.


Где су наша људска права?

- Не постоји институција која се брине о учесницима ратова. Ветерани као посебна категорија су потпуно запостављени. Наша држава воли хероје, али не и ветеране. Стиче се утисак да би свима лакнуло када би некако заборавили на нас. Ми смо, нажалост, препуштени сами себи, иако нас у Србији има више од пола милиона. Тражимо да се оформи посебно министарство које би се бавило положајем ратних ветерана и њиховим људским правима.

Ветеран доказивао суду да је Ратни Војни Инвалид

Невоље Горана Илића (45) из Лештана,који је као војник ЈНА тешко рањен током борби на тлу хрватске

Ветеран Горан Илић


ГОРАН Илић (45), из Лештана, почетком деведесетих, као војник ЈНА тешко је рањен током борби на тлу хрватске. Повреде које је тада задобио везале су га за кревет. Пролазећи кроз разне комисије, у јесен 1999. године, коначно добија решење да као осамдесет одсто неспособна особа прима инвалиднину. Међутим, тачно после десет година, у октобру 2009. године, Министарство рада и социјалне политике укида му право на накнаду.
Да мука буде тежа, одмах затим, министарство га тужи за "неосновано богаћење", тражећи да врати новац који је примао претходну деценију.

- Илић је годинама неспособан да се стара сам о себи и да без пратње излази из куће - прича Горанове муке адвокат Војин Биљић. - Поред инвалидности у левој руци и нози ослабио му је и вид. Има проблема са памћењем, психички је нестабилан.
Радно неспособни ратни ветеран по првостепеном решењу морао је држави да уплати милион и шесто хиљада динара. Његови стари родитељи, који се брину о њему, били су приморани да правду потраже на суду. Пошто нису имали новца у помоћ им је притекао београдски адвокат Војин Биљић, који га бесплатно заступа.
- Невероватно да у образложењу првог решења пише да је Илић принудама, уценом, притиском и другим недозвољеним ситуацијама крајем деведесетих дошао до инвалиднине. А, он скоро две деценије живи као биљка - објашњава Биљић.
Срећом, правда у овом случају није била слепа, па је у Управном суду, средином фебруара, после маратонског суђења, Илићу признато својство ратног инвалида.
И у наредном периоду мораће да буде стрпљив, јер још нису завршени процеси у којима држава треба да му исплати инвалиднине за претходне две године и накнаду за погоршано здравствено стање, као и процес за утврђење дискриминације.

СТАЊЕ
- ДРЖАВА по Закону о спречавању дискриминација особа са инвалидитетом мора да обрати посебну пажњу када су у процесу странке са инвалидношћу. Међутим, то овде није био случај. Судећи по две последње отпусне листе Илићу је данас много горе здравствено стање него пре две године - објашњава Биљић.

Србски ветерани данас - фотографије

ГДЕ СУ НАША ЉУДСКА ПРАВА?!?































Где су наша људска права?

Солун, војничко гробље на Зејтинлику

Српско војничко гробље на Зејтинлику се налази у Солуну и у његовом склопу су смештени гробови српских, француских, италијанских, енглеских и руских војника погинулих у борбама и пробоју Солунског фронта у Првом светском рату. Комплекс гробља је подигнут на простору на коме се од 1916. године налазила Главна војна пољска болница српске војске, у склопу које је настало и гробље за преминуле које је временом прерасло у данашњи комплекс.
Зејтинлик је добио име по турској речи за уље (зејтин). На том простору, надомак Солуна, је у доба отоманске империје била пијаца за продају уља (тј. зејтина). Иако је престала продаја зејтина на том простору, назив се одржао међу локалним становништвом до Првог светског рата.




Настанак и изградња српског војничког гробља

По окончању ратних дејстава одлучено је да се на заједничком гробљу сахране сви погинули ратници на Солунском фронту. За место је одређен плато на Зејтинлику (у то доба гола ледина у близини Солуна) на ком се налазило гробље Главне војне пољске болнице српске војске.
Припреме за овај подухват почеле су 1926. године, када Саво Михаиловић бива постављен на чело групе која је добила задатак да прикупи посмртне остатке изгинулих ратника раштрканих по широком простору на ком су се водиле борбе на Солунском фронту. Они су обишли око 250 гробаља, есхумиравши погинуле ратнике, које су потом пренели са свим познатим о њима на простор будућег гробља.
Идејно решење изгледа српског војничког гробља добијено је исте године на конкурсу, а дело је архитекте Александра Васића чију је идеју разрадио Николај Краснов. Сав материјал за изградњу гробља потицао је из Србије, где је претходно и обрађен. Због тога су припреме за почетак градње трајале до 1933. године јер је требало припремити велике количине тесаног камена за изградњу маузолеја, капеле и костурнице и око 2 000 мермерних крстова.
Завршни радови изградње отпочели су 1933. године под руководством архитекте Будимира Христодула, једног од 1300 каплара. Приведени су крају крајем 1936. године, да би 11. новембра 1936. на Дан примирја у Првом светском рату, било обављено је свечано освећење маузолеја са капелом и костурницом.


Грчка је бесплатно уступила земљиште за изградњу комплекса од 7 000 км², а сав материјал и рад на изградњи је ослободила царина и пореза.
У изградњи је коришћен камен из Џепа (Момин камен у Србији) за израду маузолеја и крстова, за плоче гранит из Кадине Луке близу Љига, а цемент из Беочина. Око српског дела гробља посађени су чемпреси који су ту допремљени као младе саднице из Хиландара да би створиле својеврсну вечну стражу палим борцима за слободу. Мозаике на капели је радила позната грчка уметница Воила по мотивима српских средњевековних фресака.
Након изградње гробље је постало стециште како преживелих ратника и породица погинулих, тако захвалних људи из целе земље који су то долазили да би се поклонили сенима оних који су пали на прагу отаџбине за њену слободу. Током кратког низа година у склопу гробља је настао својеврстан музеј предмета, књига и реликвија које су ту доносили посетиоци.

Током Другог светског рата сав терет очувања и одржавања гробља пао је на његовог чувара Ђура Михаиловића. Он је и поред свих ратних недаћа успео да очува гробље и да од нацистичке пљачке сачува књиге и реликвије (закопавши их на скривеном месту).
Иницијативом и залагањем секретаријата за културу Србије прикупљена су средства за обнову гробља. Радови су изведени у периоду од 25. септембра до 22. октобра 1969, а поред обнове коплекса изграђен је пространи тротоар испред улаза на гробље, а на улазну капију је постављен гвоздени натпис: Српско војничко гробље.
Током вишедеценијског развоја Солун се приширио и данас се српско војничко гробље на Зејтинлику налази у граду у близини једног од градских тргова званог Метакса.







Изглед маузолеја

Од главног улаза води широка стаза до костурнице са криптом над којом је подигнута капела у модернизованом српско-византијском стилу. На предњој страни маузолеја је мозаик светог архангела Михаила по мотивима фреске из манастира Манасија испод кога су стихови Војислава Илића Млађег на гранитној плочи:

Незнани туђинче, кад случајно минеш
Поред овог светог заједничког гроба,
Знај, овде су нашли вечно уточиште
Највећи јунаци данашњега доба!

Родитељ је њихов: храбри српски народ,
Горостас у светској историјској војни,
Који је све стазе искушења прошо
И чији су борци, дивљења достојни!

Падали од зрна, од глади и жеђи,
Распињани на крст, на Голготе вису,
Али чврсту веру у победу крајњу
Никад, ни за часак, изгубили нису...
(Стихови Војислава Илића Млађег на капели гробља на Зејтинлику)

Са друге стране се налази улаз у капелу изнад кога је мозаик великомученика Ђорђа Победоносца, рађен по мотивима фреске из Дечана, испод кога су стихови Војислава Илића Млађег:

Благо потомству што за њима жали
Јер они беху понос своме роду
Благо и њима јер су славно пали
За Отаџбину, Краља и Слободу

Унутрашњост капеле украшена је натписима свих јединица које су учествовале на Солунском фронту и главних бојишта на њему. Натписи су уоквирени орнаментиком у стилу моравске школе. На великом столу у средини крипте смештени су поклони појединаца и установа, међу којима се издвајају фотографије погинулих, грумени земље донети из њиховог родног краја, цедуљице са порукама, крстови, путири, црквене књиге из Хиландара, ... У посебно израђеној стакленој урни (коју је специјално радила Српска фабрика стакла из Параћина) налази се земља узета испод споменика Незнаном јунаку на Авали коју су донели чланови удружења носилаца Албанске споменице. У капели доминира велики полијелеј сачињен од испаљених топовских чаура на Солунском фронту чија маса прелази 200 кг.

Испод платоа на ком је смештена капела налази се крипта. Изнад улаза у крипту су смештени, у каменом грчком крсту, стихови Војислава Илића Млађег:

Испред врата домовинских
У победном своме ходу
Изгибоше исполински
За јединство и слободу,
Њина дела славиће се
До последњих судњих дана,
Слава јату бесмртника!
Мир пепелу великана!

Од улаза се степеницама силази у велику просторију у крипти од које води велики ходник до централне просторије од које се рачвају бочни ходници у чијим се зидовима налазе мермерне плоче са именима погинулих који су ту сахрањени. Гробни мир крпите тек с` времена на време ремете звуци песме „Тамо далеко“, како је то рекао Војин Ђорђевић:
„Нигде прикладније није нашла своје место ова наша изгнаничка песма туге и чежње, као овде у костурници на Зејтинлику.“


Ђорђе Михаиловић

Чувари гробља - Михаиловићи

Први чувар гробља био је Саво Михаиловић који је био на челу групе која је била задужена за есхумацију српских војника и њихово премештање на подручје будућег војничког гробља. Саво, Србин из Грбља, сакупио је своје мртве другове и саборце, а потом их је чувао до своје смрти 1928. године живећи у кућици саграђеној за њега и његову породицу у склопу гробља. Након смрти и сам се придружио својим саборцима, сахрањен је на Зејтинлику.
Њега је наследио његов син Ђуро који је током Другог светског рата сачувао гробље и његове реликвије од нацистичке пљачке. Ђуро умире 1961. године и бива сахрањен уз оца на Зејтинлику.
Данас је чувар, домаћин и водич српског војничког гробља на Зејтинлику Ђорђе Михаиловић, Ђуров син и Савов унук, који живи у чуварској кућици са женом и ћерком.

Српско гробље (7.441 сахрањени ратник)
Српско гробље представља централни део комплекса на Зејтинлику. У његовом центру је капела испод које се налази костурница у којој је сахрањено 5.580 српских ратника страдалих на Солунском фронту. Око маузолеја (капеле са костурницом) налази се десет парцела у којима је сахрањено 1440 српских ратника. Поред тога ту су и две заједничке гробнице:
• 78 непознатих српских ратника пренетих са Солунског фронта
• 217 непознатих српских ратника - заробљеника пренетих из Цариграда
У склопу српског гробља налази се тзв. Партизанско гробље на коме је сахрањено 126 интернираца и заробљених партизана који су изгубили животе у нацистичким логорима Павлоу Мела и Харменкај у Солуну током Другог светског рата.

Француско гробље (8.098 сахрањених ратника)
На француском гробљу се налази капела у готском стилу око које су сахрањени француски ратници засебним гробовима под каменим латинским крстовима. На њему се налазе три споменика:
• Централни са натписом броја сахрањених
• Велики камени крст са натписом: „Источна армија својим мртвима“
• Споменик палим авијатичарима

Италијанско гробље (3.500 сахрањених ратника)
Италијански војници сахрањени су у засебне гробове под једнаким латинским крстовима, али га красе и споменици које су својим најмилијм подигли њихови најближи. Као и француско гробље и италијанско има своју капелу.

Енглеско гробље (1.350 сахрањених ратника)
Над енглеским гробљем доминира споменик, карактеристичан за енглеска војна гробља широм света, иза кога се налазе парцеле у којима су сахрањени борци. Изнад сваког сахрањеног су засађене руже и налази се надгробна плоча (као и на осталим енглеским војним гробљима широм света), за разлику од осталих гробаља на Зејтинлику којима су плоче у облику крста.
Једини крст налази се на надгробном споменику Катарине Харлеј који су подигли српски официри Допунске команде у знак захвалности за све што је током рата учинила за српски народ. Она је током рата била шеф једне од енглеских санитетских мисија(попут оних које је покренула Елси Инглис), а погинула је у Битољу 1917. године пружајући помоћ током једног од бомбардовања града. На њеном гробу је записано:
Катарина Мери Харлеј, рођена 3. маја 1853. г., умрла у Битољу 7. марта 1917 - жртви светског рата, племенитој Енглескињи, великој добротворки српског народа.

Велика жено,
На твоме гробу уместо цвећа
Српска захвалност вечно ће цвати
За твоја дела и твоје име
Поколења ће далека знати.

Руско гробље (493 сахрањена ратника)
Руско гробље је уређено у оквиру српског гробља и на њему су сахрањени погинули припадници Руског добровољачког одреда који се борио на Солунском фронту. На њему је својевремено постојала и дрвена капелица, која је уклоњена приликом преуређења гробља.