СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ЕВРОПИ - ВИДОВДАН 1916 ГОД.

„Господо и пријатељи!

Дошао сaм из Србије, из Европске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду архиепископу, Конкен Бериском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством, краљем Џорџем петим и нај угледнијим Енглезима могу да вам се обратим.

Господо и пријатељи! Цео дан јуче, провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и Хришћанства. Ја сам видио, да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донешеног из разних крајева империје, у којој сунце не залази. Видео сам, да је саграђен од гранита и мермера, које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен, златом и драгим камењем, донетим из нај скупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се, да се овај храм, с правом убраја, у једно од архитектонских чуда света.

Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији, од овог храма. Тај храм, се налази у српском граду Нишу, и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм, је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји, као стамена брана Азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све, лобање и кости, биле узидане, могао би се, подићи храм, триста метара висок, толико широк, и дугачак, и сваки Србин, би данас, могао подићи руку и показати. Ово је глава, мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума. Пет векова, Србија лобањама и костима својим, брани Европу, да би она живела срећно. Ми смо тупили, нашим костима, Турске сабље, и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа, која леже између Рафаела и Ширера. За сва она, бела и црвена столећа, у којима је Европа, вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју. Када је Европа, вршила смело кориговање, и Богова, и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно. Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју. Док је Европа, постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан, 1389. године, Српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу, на браник Хришћанске Европе, и дао живот, за одбрану Хришћанске културе. У то време, Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је, десет пута мање.

Где су? Изгинули, бранећи Европу.

Сада је време, да Европа Србији врати тај дуг.”

Ово је моја пушка

Ово је моја пушка
Постоје многе сличне, али ова је МОЈА!
Моја пушка је мој најбољи пријатељ. Мој живот. Морам је савладати као што морам свој живот савладати. Без мене моја пушка је бескорисна. Без моје пушке, ја сам бескористан.
Морам бити прецизан са својом пушком.
Морам бити прецизнији него мој непријатељ који ме покушава убити.
Морам га убити прије него што он убије мене. И хоћу...

Пред Богом се кунем овој Вери.
Моја пушка и ја браниоци смо своје земље.
Ми смо владари свог непријатеља.
Ми смо спаситељи мог живота.
Нека буде тако, све док непријатеља не буде и не завлада МИР.

20 година од "ТУЗЛАНСКЕ КОЛОНЕ"

Прошло је тачно 20 година од напада на колону ЈНА која се 15. маја 1992. повлачила из Тузле, у којем је из заседе убијено најмање 50 војника ЈНА, а рањено 44.


Злочин "тузланска колона" је извршен 12 дана после сличног напада у Добровољачкој улици у Сарајеву, у којем су "зелене беретке", "Патриотска лига" и Територијална одбрана БиХ убиле 42 припадника ЈНА.

Хашки трибунал је у случају "тузланска колона", за четири особе дао ознаку "А", што значи да је на основу достављених доказа утврђено да постоји кривично дело ратног злочина и довољно доказа да се те особе процесуирају.

Међутим, Тужилаштво БиХ је, децембра 2009. прекинуло истрагу против ратног градоначелника Тузле Селима Бешлагића и других у случају "тузланска колона".

Старешина МУП-а БиХ Илија Јуришић је за ратни злочин у Тузли првостепеном одлуком Окружног суда у Београду, септембра 2009. осуђен на 12 година затвора, а 2010. је ту одлуку поништио Апелациони суд па је у току ново суђење у Специјалном суду у Београду.

Јуришић је првостепеном пресудом у Окружном суду био проглашен кривим због употребе недозвољених средстава борбе. Он се терети је да је као старешина МУП-а и дежурни Оперативног штаба Јавне безбедности Тузла, по наредби надређеног официра, бошњачко-хрватским јединицама наредио напад на колону ЈНА мирно повлачила из тог града.

Поновљено суђење Јуришићу почело је у Специјалном суду у Београду, јула 2011. године.

Највећи број припадника ЈНА убијених у Тузли, на пределу који носи име Брчанска малта, сахрањен је на гробљу Пучиле у том граду. Тада је, према првостепеној одлуци Већа за ратне злочине Окружног суда у Београду, у процесу против Јуришића, убијено најмање 50 припадника ЈНА, уништена су видно обележена санитетска возила, а више десетина је рањено, најмање 44 особе.

Од пре две године почаст жртвама "тузланске колоне" одаје се и на самој Брчанској малти. За 15. мај су, уз безбедносне мере, најављени полусатна комеморација и верски обред на Брчанској малти а потом парастос на гробљу.

Медији у Републици Српској наводили су да је, према подацима које су прикупиле власти РС утврђено да је у нападу на колону ЈНА на Брчанској малти убијено 59 војника а око 150 је рањено или заробљено.

Према подацима појединих медија и других извора из Федерације БиХ, "биланс битке је 160 погинулих и 200 рањених војника ЈНА".

Бесмртници Метохије - Сећање на јунаке

Здраво Ненаде

Желим да, ако је могуће, поставите на Страници "Дан ветерана - Видовдан" слике мога брата од ујака Станише Ристовића који је погинуо на данашњи дан 1999. заједно са Радосавом Симоновићем и још двојицом колега (које не знам)



Они су сви радили у полицијској станици Клинчина, општина Клина, Косово и Метохија, све време се борили против шиптарских терориста, до трагичног 8. маја 1999. када им је постављена заседа. Са џамије је пуцано на комби у коме је било 17 припадника што полиције што резервног састава. У то време НАТО бомбардовања, кубурило се са превозом и горивом зато је њих 17 било у једном мини вану.Да зло буде веће, врата на комбију су била покварена и затварала су се, односно отварала само са спољашне стране. Тако да када су нападнути са џамије, од њих 17 четворица су погинули.

Станко је био једно од 10-торо деце мог ујака. Увек су теже живели, због бројности фамилије али је ту увек било највише љубави и радости. Мој Станко је увек био тих, миран и најбољи од свих.Имао је осећаја за све рођаке како из уже тако и из шире породице, а највише за своју мајку. Радовао се малим стварима.Није био ожењен. Живео је у селу Почешће, општина Пећ. Радосав је био из суседног села Гораждевац. За њега знам само да му је жена умрла од рака млада и да је након његове погибије остало двоје сирочића које је одгајала баба, а помагали су и остали рођаци Симоновићи.

Поздрав, Драгана.

Додатак објави.

Сад сам одслушала гусле, Бесмртници Метохије. Нисам одавно, увек одплачем па избегавам. Ту каже да су још тројица изгинули са њима. Све је могуће, јер кад смо сахранили Станка, тог дана су рекли да их је укупно четворица погинуло. После сам се ја са родитељима вратила у Приштину, а како комуникација није било, чак ни телефонских, због бомбардовања, нисам могла да знам. Погинули су још Витомир Поповић, затим Срђан Цветковић и Момчило Мићуновић. Заседа им је постављена у Доње Баране (са џамије) како сам пре навела. а они су се враћали са задатка из села Челопека, Косово и Метохија.

ГОРАН ЈОВАНОВИЋ - ФОНЗА „Ноћни вукови“ Ниш

Горан Јовановић Фонза рођен је 18. марта 1969. године у Нишу одакле се никада није селио. После средње школе, запослио се у фабрици дувана Ниш. Током деведесетих учествовао је у рату као војни резервиста, а у Вуковару је био тешко рањен и изгубио ногу. И након рата, наставио је да ради у фабрици дувана, али је после неколико година отишао у инвалидску пензију. Ожењен је и има осамнаестогодишњу ћерку.

Јовановић се од младалачких дана бавио мотоциклизмом. Ни инвалидитет га није спречио да настави са том страшћу јер је, како каже, мотоциклиста по опредељењу. Једину паузу у вожњи направио је након рањавања, када се две године лечио, али се првом приликом вратио на мотор, сада са три точка. Први мотор који је купио била је стара „јава“ ‘86. године, а тренутно вози „хонду“, модел ВТX 1.300.

Будући да му је живот дефинисан овим спортом, то се одразило и на његов музички укус. Како каже, слуша рокенрол и хард рок, односно музику седамдесетих и осамдесетих. Омиљени филм му је „Побеснели Макс“, од којег је, како објашњава, све и почело за његове пријатеље и њега. Као председник нишког мотоциклистичког клуба „Ноћни вукови Србија“ истиче да, за разлику од мотоциклиста са Запада њихов мото-клуб пропагира здрав живот.

Премијера Русије упознао је на мото-скупу у Севастопољу где га је импресионирао будући да је, иако инвалид, прешао хиљаде километара до Севастопоља. Том приликом су се провозали и разговарали о својој заједничкој љубави према моторима. О утиску који је оставио на Путина сведочи и чињеница да га је руски премијер помињао и на националној телевизији, као и у разговору са манекенком Наоми Кембел. И сусрет на Маракани је организован на захтев Руса, који је пожелео да поново поразговара са човеком са којим дели исти хоби. Заједно су одгледали једно полувреме утакмице и попричали о мотоциклизму, а нишки мото-клуб уручио је Путину захвалницу за пропагирање мотоциклизма као здравог начина живота и мајицу са логом њиховог мото-клуба и два крста православних земаља.

Пријатељство између нишког мотоциклисте и руског политичара сигурно ће се наставити будући да нишки бајкери сваке године 31. маја путују на прославу руског мото-клуба „Ноћни вукови“, чији је и Путин члан.

Извор: Нишкафе.ком

Песма Србима - Владика Николај Велимировић

Песма Србима

Куд гођ Срби ходили
Па се Богу молили
Свуд су добро стизали
И с песмом се враћали.

Кад се нису молили
Са пута су сходили
И дуго су лутали
И с плачем се враћали.

Што гођ Срби творили
Па се Богу милили
Свуд су срећни бивали
И сложно су певали.

Кад се нису молили
Вратове су ломили
Па су горко плакали
Душмани се смејали.

Кад су Срби зборили
Па се Богу молили
Братски су се сложили
Браћом су се словили.

Кад се нису молили
Зле су речи зборили
Зборисали с лупњавом
Враћали се с кукњавом.

Помолимо се браћо и ми
Да се Срби сложе сви
Куд ходили ходили
Што творили творили

Што зборили зборили
Да би Бога молили
Да их Бог благослови
Својом децом ослови

Владика Николај Велимировић.

Бесмртни херој - Горан Остојић

Горан Остојић је рођен 1962. године у Бачком Добром Пољу (општина Врбас). У основну школу пошао је са пет година, када се са породицом преселио у Јагодину, са 17 година је као одличан ђак завршио гимназију. У основној школи привлачиле су га дисциплине које су постепено у њему обликовале будућег војника: био је радио аматер, аеро-моделар, завршио је курс прве помоћи, а са 13 година био је и добровољни давалац крви. У четрнаестој је измолио очеву сагласност, која је била обавезна, и постао најмлађи падобранац претходне Југославије у Аеро Клубу "Наша Крила", убрзо најмлађи пилот једриличар, затим је положио за моторну пилотажу. Волео је спортове који захтевају храброст и спремност да се прихвати изазов, па се уз кошарку и фудбал највише посвећивао каратеу.
Са сазревањем и завршетком гимназије као да је траса животног пута постајала све одређенија. Логичка последица ратничких корена и засипаног генетског кода, породичне традиције али и жеља да се у падобранству усаврши било је опредељење за војнички позив, упис на Војну академију и избор не код свих омиљеног смера-пешадије.
Као одличан питомац Војне академије, добио је елитни распоред: Ниш, 63. падобранска бригада. Војнички пут почео је од командира вода чете, до начелника оперативне службе и начелника штаба бригаде. Две године је командовао овом бригадом, био је најмлађи командант 63. падобранске бригаде и најмлађи командант бригаде у Војсци Југославије.

Горан Остојић, начелник штаба 63. Падобранске Бригаде,погинуо је на граници са Албанијом 28. јула 1998. код Јуника са пушком у руци како и доликује старешини његовог животног профила. Постхумно је унапређен у потпуковника (не знајући да је редовно предвиђен за тај чин, који му је требао бити додељен на дан јединице те године 14.10. ). Наступањем трагичног догађаја остали су без оца и мужа, син Богдан и супруга Марина , али је строј небеских ратника, хероја одбране наше дуге историје, добио хероја који ће га засигурно предводити једнако успешно и славно, као што је за живота предводио елитну јединицу земаљских ратника легендарне падобранске бригаде…

Носилац ордена за храброст. Основна школа у Јагодини носи његово име, као и меморијални падобрански куп.