Олуја: Нико није кажњен за 2.000 убијених

Од хрватске акције "Олуја" прошло је осамнаест година, али још нема одговорних за убиства и за прогон стотина хиљада српских цивила. Суштина хрватске политике - ко је отишао нека се не враћа, а ко је остао није пожељан.

Колона избеглица након операције "Олуја"

ЗАГРМЕЛО је у пола три ујутро, 4. августа 1995. године. Из 800 комада разног артиљеријског оруђа отворена је ватра на Србе у Републици Српској Крајини. Са 138.500 војника, 350 тенкова и 30 авиона Хрвати су отпочели "војно-редарствену акцију Олуја", преведено - етничко чишћење Лике, Баније, Кордуна, северне Далмације... Народ је кренуо у збег, путем без повратка, а хрватска војска почела затирање сваког трага њиховог живљења на том подручју - паљена су села и градови, уништавана имовина... Преко 220.000 Срба је практично за један дан прогнано из Хрватске, убијено је око 1.200 српских цивила и 750 војника. Око 800 људи се још увек воде као - нестали.

Хрвати данас славе, а Срби у црквама пале свеће.

Од "Олује" је прошло осамнаест година, а за убиства Срба у Хрватској, њихово протеривање и прогон још нико није одговарао. "Олуја" је злочин без казне. Ослобађајућа пресуда генералима Готовини и Маркачу, у Хагу оптуженим за удружени злочиначки подухват у "Олуји", само је један у низу шамара жртвама. Овог пута, истина, са директним печатом дела међународне заједнице који је делегирао Трибунал у Холандији да кроји историју наводно делећи правду.

Срби у Хрватској и данас бескрајно тешко остварују елементарна права. Станарска се споро враћају, до пензије је немогуће доћи, а повратак је сигурнији у машти него у реалности. Јер, они који се ипак одлуче да поново отпочну живот у старом крају наилазе на низ проблема, све до директног физичког угрожавања - нису ретка пребијања, па ни убиства.

Хрватска је 1. јула ушла у Европску унију и уместо да то буде знак да ће за избегле, страдале Србе доћи бољи дани, стигао је хладан туш - недуго потом код Трпиње је ухапшено дванаест Срба под оптужбом да су починили ратни злочин.

- Најновији процеси против Срба не олакшавају повратак протераних, иако у Србији живи више од 50.000 регистрованих избеглица које би, можда, желеле да се врате - каже за "Новости" Милорад Пуповац, лидер Срба у Хрватској.

Сумирајући скоро две деценије од "Олује", Пуповац оцењује да у неким областима има помака за Србе - већа је њихова партиципација у политичком животу, општинске власти у срединама где су Срби већинско становништво су консолидоване, забележени су одређени резултати и у обнови кућа, развијене су српске институције, иако њихов статус није дефинисан... Постоје, међутим, области у којима нема напретка.

- Срби се тешко запошљавају у државним и јавним службама, повратничке средине веома лоше се развијају, проблем је и суђење за ратне злочине. Ни за "Бљесак" ни за "Олују" нико није одговарао пред међународним судовима, иако је реч о злочинима који су били у функцији етничког чишћења. Станарско право које је замењено стамбеним збрињавањем споро се враћа, иако је међународна заједница обезбедила средства. Што се тиче пензија, тај проблем је на столу и надамо се да ће се наћи праведно решење... Ту су и најновија хапшења, проблем остаје и што се још увек негује реторика која подржава ратну атмосферу и која не помаже успостављању међуетничке толеранције, а камоли да поштује српске жртве и њихово страдање - набраја Пуповац.

Суштина проблема је недостатак политичке воље да се Србима гарантују људска и политичка права, сматра Миодраг Линта, председник Коалације удружења избеглица и посланик у Скупштини Србије. Званична Хрватска, каже, непрестано шаље поруку Србима: ко жели да се врати није добродошао, а ви који ту живите нисте пожељни.

А званична Србија ретко се оглашава када су у питању проблеми сународника у суседној држави.

Историчар Предраг Марковић наводи:

- Док се Румуни занимају за права Влаха у Србији или словачки представници обилазе своју мањину приликом сваког доласка у Србију, број посета наших државника српским енклавама у Хрватској много је мањи од броја посета ексклузивним летовалиштима у тој држави. То показује разлике у државничкој озбиљности између Србије, Румуније и Словачке.

Човек би очекивао, наставља он, да наши државници досађују Богу и народу тражећи остваривање људских и имовинских права, при чему Срби из Хрватске, било да су овде или тамо, чине огроман део српског националног корпуса.

- Да је Тесла живео сто година касније и радио као професор физике у Госпићу, сада би био избеглица без права на имовину и пензију - констатује Марковић.


ЧЕТИРИ ДАНА ПАКЛА

АКЦИЈА "Олуја" почела је 4. августа и трајала је четири дана. Већ 5. августа пао је Книн, а на книнској средњовековној тврђави постављена је шаховница. Заузета су и околна места, а српски цивили побегли су из заузетих подручја. Хрватски министар одбране Гојко Шушак објавио је 8. августа да је акција "Олуја" завршена с војног аспекта.

С подручја захваћеног хрватском офанзивом побегло је готово целокупно српско становништво. Тада је почело и темељно минирање и рушење празних српских кућа.

Документационо-информативни центар "Веритас" у својој евиденцији има имена 1.960 погинулих и несталих Срба, од чега 1.205 цивила, међу њима 522 жене и 12 деце.

РОК 31. АВГУСТ

У КОМЕСЕРИЈАТУ за избеглице кажу да у Србији тренутно има 57.247 лица са избегличким статусом. Избеглице, иначе, имају сва права решена Законом о избеглицама, као што су право на школовање или здравствену заштиту - али немају право на оно за шта је изричито потребно српско држављанство, а то је запошљавање у јавним службама и право гласа. Срби из Хрватске, према подацима ОЕБС, потражују 32.000 стамбених права. Иначе, бивши носиоци станарског права имају рок да до 31. августа поднесу захтев за стамбено збрињавање из фондова Европске уније хрватском Министарству регионалног развоја. Сви заинтересовани могу информације да пронађу на сајту овог министарства, а потребне формуларе да добију и од општинског повереника за избеглице, као и у просторијама Комесаријата за избеглице Србије, у Улици народних хероја 4 у Београду.

Новости

Како сам преживео винковачки пакао (1991)

Пресс, архива - 2010.

Дејан Милић, портпарол Уставног суда и изданак најмалерозније српске генерације (72. годиште), присећа се како се као деветнаестогодишњак нашао под ватром дојучерашњих пријатеља у чувеној касарни у Винковцима, док су највиши официри одавно дезертирали.

Био је 11. септембар 1991, као реконвалесцент, лежао сам у Војној болници у Сарајеву, када су на радију јавили за инцидент између ЈНА и хрватске гарде у Винковцима. Хрвати су заробили једну „прагу" (врста топа, оп. а) и камион. Посаду су отпратили у гарнизон, а тридесетак резервиста Мађара, који су били у камиону, послали су преко Дунава, у Србију. Из гарнизона је дат ултиматум гардистима да до 18 часова врате „прагу" и камион, под претњом гранатирања града. У један поподне Хрвати су срушили мост на Сави између Брчког и Гуње, онај преко којег сам дванаест дана раније прешао у Босну. Пошто нису поштовали ултиматум, неколико минута после 18 часова почела је паљба на град. Који сат касније Хрвати су почели да узвраћају по гарнизону. Чуо сам за све то и ухватила ме јака дрхтавица. Мислио сам на другове који су остали у касарни.

Овако за Прессмагазин почиње своју причу Дејан А. Милић, који је као осамнаестогодишњак из Пирота у септембру 1990. отишао на одслужење војног рока у Винковце. У својој књизи „Ноћ дуга годину дана - Винковачки ратни игроказ 1990 - 1991", сачињеној реконструисањем писама и дневничких бележака из тих дана, Милић, који је данас портпарол Уставног суда Србије, описује почетак лавине која је затрпала бившу државу.

Она се свом тежином сручила на његову, али и главе стотина његових вршњака који су своје последње тинејџерске дане трошили у униформи војске коју су напуштали и њени највиши официри. Неки од тих младића никада се нису вратили својим кућама.
- Када сам, сплетом случајних околности, уместо у Школу резервних официра везе у Београд, послат у Винковце да војни рок служим у артиљеријско-ракетним јединицама ПВО није ми дуго требало да схватим да се налазим на туђој земљи. Из Винковаца, иначе, није било прекоманди и тамо се остајало до краја одслужења. Већ после заклетве, када сам се у вечерњим сатима враћао у касарну, а пратили су ме родитељи који су тог дана дошли да присуствују полагању свечане обавезе, доживели смо провокације од неких локалних момака. Двојица мотоциклиста су најпре пројурила поред нас, а затим се вратила и почела да нас вређају: „Што је четници, што бленете? Идите дома, па се шетајте". После још неколико увреда, ођурили су на својим мотоциклима, а моја мајка се привила уз мене и само тихо зајецала: „Е, срећо моја, где си ти дошао да служиш!" - прича Милић.
И у самој касарни наслућивало се да се држава ближи слому, да би већ у јануару 1991. ситуација почела све брже да се компликује. Милић се сећа да је баш тих дана, по леденом времену, био на стражи. Схватао је да је „коначни обрачун неизбежан" и да „земља путује у рат".

Православна црква у Винковцима срушена у септембру 1991,
када је и уништен Војнички клуб гарнизона „Ђуро Салај" (десно)  

- Сви у гарнизону су били видно напети, делила се муниција, пунили топови, а чак је и командант пука ставио заштитну маску. У ноћи 26. јануара емитована је чувена емисија о Шпегељу. Сећам се његовог упутства потчињенима, за рат против ЈНА: „Нитко не смије преживјети, официр, војник, нитко. Само пиштољ у стомак и свршена ствар". На стражу сам отишао са метком у цеви. Напетост у гарнизону додатно су појачавали и неки официри својим испразним спекулацијама. Поверовао сам да ме погибија неће мимоићи. Од те мисли обузела ме је дрхтавица - присећа се Милић.
На брду Љесковац, наставља, Хрвати су поставили минобацаче са намером да, ако им врховништво нареди, бомбардују гарнизон. Но, у јануару у главама „режисера рата" још није био дозрео наум да се запуца. Међутим, већ у априлу на Љесковцу су своје бојево гађање имале и „зенге". Када их је надлетео извиђачки авион ЈНА, гардисти су припуцали и испровоцирали пилота да их митраљира, што је изазвало велику напетост између Хрвата и ЈНА. Крајем августа 1991. Хрвати су на Љесковцу опет поставили минобацаче. Увече 11. септембра баш одатле је и почео напад на гарнизон.
Већ за Ђурђевдан, 6. маја, у Сплиту је убијен војник, а другог су давили на тенку. Наредног дана у помоћ винковачкој касарни стигао је оклопни батаљон из Новог Сада.
- Мисао да убијени војник у Сплиту, мој вршњак, никада неће напунити двадесет година, напунила ми је уста пелином. Давило ме је сазнање да су понајпре за нас распаковане пластичне вреће. Чврсто сам одлучио да останем жив. Кад сам се са одсуства вратио 26. јуна, Хрватска и Словенија су прогласиле независност. На капији касарне дочекао ме је војник Арсић, мој друг са Космета: „Кажи муштулук! Цео дан је узбуна" и закључао капију за мном. Кроз десетак минута био сам у рову. Почињало је. Најпре у Словенији - каже Дејан Милић.
Војници из Словеније су бежали, да би ускоро стигла одлука о њиховом отпусту из војске, док су „преко жице" све чешће прелазили и Хрвати.

Црква и војска највећи непријатељи нове Хрватске 

- Априлски рат 1941. био је права војничка епопеја према срамном словеначком поразу ЈНА. После тога, њушећи опасност, пацови су почели да напуштају брод. Командант гарнизона, почетком јула, отишао је на „заслужени годишњи одмор", а са одмора у прекоманду. Врховна команда у јеку рата дозволила је да старешине могу да подносе молбу за „отпуст" из ЈНА?! Словенцима и Хрватима оне су редом усвајане, а прихватане су, углавном, и молбе муслимана и Македонаца, док су ретки Срби који су их поднели имали због тога непријатности. Војници су бежали преко ограде. Били су то дани дезертерства због чега се неко „паметан" сетио да поред ограде постави натпис: „Мине". Спрдали смо се са том глупошћу, па када ме је дежурни касарне у једном тренутку упитао зашто не обилазим парк поред пријавнице, на коју сам био премештен који месец раније, рекао сам да бих то учинио, али не смем јер не знам распоред мина. Ујео се за усну и излетео из пријавнице. Ваљда нам је обојици било јасно у каквој фарси учествујемо - каже Милић. Већ 17. јула био је сведок напада Хрвата на Мирковце, а две вечери касније и сам се нашао пред цевима митраљеза.
- Аутомобил је стао тачно пред капијом, наспрам пријавнице. Као у класичним гангстерским филмовима стакло на задњем левом прозору почело је да спушта. Схватио сам о чему се ради кад сам чуо шкљоцање пушчаног затварача. Бацио сам се хитро на под. Заштектао је аутомат. Препознао сам рад „томпсона". Изнад моје главе нешто је добовало и ломило се, али стакло није прштало, нити је срча падала на под. Испаљен је цео шаржер. Тренутак касније, возач је је дао гас и уз шкрипу гума отишао даље. У правцу ишчезлог аутомобила испалио сам три појединачна метка, тек да ми се не пребаци да се нисам бранио. Идуће вечери на свом примеру сам имао прилику да чујем како се води медијски рат. РТС је извештавала: „На дрску оружану провокацију усташких сецесиониста који су напали пријавницу гарнизона ЈНА у Винковцима војска је енергично одговорила". Хрвати су се огласили дијаметрално супротним извештајем: „Под још увијек неразјашњеним увјетима, синоћ је из војарне ЈНА у Винковцима отворена ничим изазвана паљба на околне цивилне зграде, чиме је по ко зна који пут узнемирено недужно и мирно хрватско пучанство. На сличне провокације југоармаде хрватски ће народ убудуће енергично одговорити".
После 20. августа било је само питање дана када ће их Хрвати напасти, сећа се Милић. Ноћу би, каже, редовно припуцали како би им убили сан.
- Преко дана нас нису нападали, а после 22 сата играли су са нама игру живаца. Невидљиви хрватски снајпериста је по нама који смо ноћу дежурали у пријавници или стражарили шетао инфрацрвеним зраком са свог ноћног оптичког нишана. Испрва смо се крили као будале, после смо огуглали. Схватили смо да, ако одлуче, могу да нас убију кад пожеле. Без обзира на све, једно је сигурно - нико у касарни, ма које националности био, није желео рат између нас. Тих дана је снажно почео да ме боли стомак. Постао сам жут као восак. Дијагноза: функционални поремећај у раду јетре. Препоручено ми је да пијем доста лимунаде?! Каква лимунада у гарнизону у којем више скоро да није било ни хлеба? На моје изненеђење, лекар ме је убрзо позвао и дао ми упут за Сарајево, у које сам отишао последњим конвојем, који је организовано изашао из гарнизона. Тако сам, пред саму ерупцију рата, напустио Винковце.
А битка је тек предстојала.
- Оно што се касније догађало слушао сам од бројних другова, понајпре од Данијела Ђана из Алибунара, који живи у Грчкој и од Бранислава Петровића из Ниша. Наслушао сам се прича о команданту касарне који је све време опсаде био у склоништу. О томе да је командант пука ПВО неколико дана пред напад отишао на годишњи одмор, његов оперативац одмах потом добио напад слепог црева, па је пребачен у Босну. Командир извиђачке јединице отишао је на операцију курјег ока, а командир специјалне јединице пао је са тенка и задобио фрактуру лобање, па је и он смештен на сигурно. Опсаду касарне дочекало је не више од 150 момака недовољно припремљених за борбу у таквим условима, „срећних" да баш те године стасају за служење војног рока.

Мртве су гомилали у хладњачама за храну. Због тога што није било крвне плазме и што им нико није одредио крвну групу умирали су и они који су могли да буду спасени. Петнаест дана Хрвати су јуришали на касарну, којој су још првог дана искључили струју и воду. Погинуло је десет бранилаца касарне, док је 27 рањено. Није им помогло ваздухопловство из Батајнице, на пет минута лета од Винковаца? Није стигло ни појачање из Шида или Сремске Митровице? Туђман и Милошевић на пушкомет од Винковаца у оближњем Карађорђеву договарали су нове потезе своје хорор партије шаха.

„Принципијелни" командир Гумени

Најпотреснији ми је био сусрет са родитељима Властислава Гањија, Словака из околине Новог Сада, који је у војску дошао у марту 1991. Једног летњег дана у посету су му стигли родитељи. Међутим, командир његове батерије, кога су због неспособности и поквареног карактера звали Гумени, није га пустио да се види с родитељима.
Молили смо га и дежурни и ја. Молио га је дежурни официр, али без успеха. Гањијева мајка је желела да сама замоли командира, али је Гумени није удостојио ни једне речи. Препустио је да проблем Гањијевих разреши командат пука, који је, наравно, подржао свог „елитног" официра. Био је то трећи пут од заклетве да су родитељи дошли у Винковце, а да Властислава нису успели да виде. Мајка је плакала, а отац се држао за главу. Потпуковник ми је наредио да им објасним како им је син на важном задатку. Лакше би ми било да ми је наредио да их обоје стрељам. На поласку ме је Гањијева мајка пољубила. Готово да сам се расплакао. „Нема везе. Видећемо га други пут", рекла је мирно, тешећи више мене него себе. Никад га више нису видели. Погинуо је у одбрани касарне. Имао је осамнаест година.

Пешачио од Бањалуке до Косова

Мирко Мајкић прешао је пешке пут од Бањалуке до Зубиног Потока, са циљем да посети сународнике. На пут је кренуо 7. јуна, а у Зубин Поток стигао је 25. јуна.

Мирко Мајкић

БАЊАЛУКА - Мирко Мајкић прешао је пешке пут од Бањалуке до Зубиног Потока, са циљем да посети сународнике и, како је рекао, да их уз помоћ Бога охрабри да остану на својим српским огњиштима. Мајкић је на пут кренуо 7. јуна, а у Зубин Поток стигао је 25. јуна.

- На овај пут сам пошао са великим емоцијама и пресретан сам што сам видео свој народ на Косову и Метохији, али и тужан због небриге међународне заједнице и срамног односа према њему - рекао је Мајкић новинарима испред Храма Христа Спаситеља по повратку у Бањалуку.

Мајкић је додао да је на путу до Зубиног Потока спавао у манастирима и код људи добре воље, а на циљу у Зубином Потоку дочекали су га председник Скупштине општине Славиша Ристић, који му је уручио признање, као и велики број грађана.

Мајкић је оценио да је стање на Косову и Метохији лоше, јер Срби и даље држе ноћне страже и чувају породице и имања од албанских екстремиста.

- На прелазу Јариње дочекала ме је Косовска полиција и нису ми дали да пређем, нису ми тражили ни документа, али нисам прошао, јер сам на себи имао српску мајицу. Потом су по мене дошли Срби и дошао сам алтернативним путевима до Зубиног Потока - рекао је Мајкић.

Он је апеловао да власти Србије помогну свом народу на Косову и Метохији, а Срби из Републике Српске и Србије да легално улазе у своју земљу.

- Апелујем на народ из Републике Српске да се моли за спасење свог народа на Косову и Метохији - поручио је Мајкић.

Новости

Преминуо генерал Славко Лисица

Бивши генерал Војске Републике Српске Славко Лисица преминуо је данас након дуже болести на Војномедицинској академији у Београду, преноси РТРС.

Генерал Лисица је примљен прије 20-ак дана на ВМА због проблема са дисањем и срцем. Отпуштен је из болнице прије три дана, међутим синоћ му је поново позлило, након чега је опет хоспитализован. Два пута је реанимиран, међутим, преминуо је око поноћи.

Вријеме и сахрана генерала Лисице биће накнадно саопштени.

Славко Лисица био је генерал-мајор Војске Републике Српске у пензији, бивши командант Друге оклопне бригаде Војске Републике Српске, и командант Оперативне групе Добој (ОГ Добој). Био је један од ријетких команданата који је употребљавао војну тактику блицкриг. Оснивач је Центра војних школа Војске Републике Српске.

РТРС

Бајк рок мисија: Увек уз браћу

Бајк рок мировна мисија 2013: Увек уз браћу, подршка Србима на Космету!

Бајкерски караван кренуће, дан после Видовдана, у суботу 29. јуна 2013.године пут Косова и Метохије у још једну, сада већ традиционалну хуманитарно-културну “Бајк рок мисију” у оквиру које ће се у Косовској Митровици одржати рок концерт.

Окупљање бајкера почиње око 09.00 часова испред Дома Народне скупштине Републике Србије, а полазак је предвиђен око 10.00 часова. Очекује се долазак великог броја бајкера из свих делова Србије, земаља у окружењу, али и из Пољске и Русије.

Акција је хуманитарног карактера, а има за циљ пружање подршке Србима на Космету који живе у изузетно тешким условима.

Обезбеђени су смештај и храна за све учеснике, као и гориво које спонзорише једна од нафтних компанија (НИС) која успешно послује у Србији.

Осим што има људски и хуманитарни карактер “Бајк рок мисија” представља највећи рок фестивал у земљи и окружењу. Треба поменути да су до сада на заједничком путу с бајкерима била највећа имена српске и еx-YУ рок сцене, Рибља Чорба, YУ Група, Ђорђе Давид, Дадо Топић, Алиса, Партибрејкерси, Краљевски Апартман, Владо Георгиев, Слађана Милошевић, Празан Простор, Ритам Нереда и многи други.

Долазак у Косовску Митровицу очекује се око 18.00 часова, а срдачан дочек какав бајкери ретко где могу доживети не може се описати.

Ове године наступиће Рибља Чорба, YУ група и Деспот, а почетак концерта је предвиђен за 19.00 часова.

СРАМНО: Поштованији нацистички ветерани од данашњих ратних ветерана у Србији...

Немачка се НИЈЕ стидела својих НАЦИСТИЧКИХ "ратника", који су учинили безброј злочина,  чак им је и пензије давала, а Србија се данас стиди својих ратних ветерана... КО ЈЕ ОВДЕ ЛУД ВИШЕ???

Имамо овде неколико примера што је и више него довољно да утврдимо једну СРАМНУ истину, а то је да су поштованији били нацистички ветерани од данашњих ратних ветерана у Србији...

Карл Дениц

"Нацистички Адмирал Карл Дениц, у Другом светском рату командант подморничке флоте, адмирал флоте а након самоубиства Адолфа Хитлера постао је последњи канцелар Трећег рајха. Под његовом командом је потопљено на милионе тона "савезничких" бродова и убијено је на хиљаде морнара. По завршетку рата у Нинбершком процесу проглашен је кривим по 2. тачки (злочин против мира) и 3. тачки (војни злочин) и осуђен на десет година затвора. На слободу је пуштен 1. октобра 1956. године и ускоро му је влада Западне Немачке одобрила адмиралску пензију."

Ерих Хартман

Нацистички пилот Ерих Алфред „Буби“ Хартман, је био најуспешнији ловачки ас у историји ваздухопловства. Током Другог светског рата је као припадник Луфтвафеа постигао 352 ваздушне победе, од којих 345 над руским пилотима. После 10 година проведених у совјетском заробљеништву 1955. године је пуштен на слободу и вратио се у Западну Немачку. По повратку у Немачку постао је официр у Ратном ваздухоплвству Западне Немачке у којем је командовао првом ловачком јединицом наоружаном млазним авионима Локид Ф-104 Старфајтер. Пензионисао се 1970. год.

Герхард Баркхорн

Нацистички пилот Герхард „Герд“ Баркхорн, је био други немачки ловачки ас по успешности у Другом светском рату, одмах иза Ериха Хартмана. У ваздушним борбама на Источном фронту, извршио је 1.104 борбена лета постигавши 301 ваздушну победу, оборен је девет пута, једном се спасио искакањем и два пута је рањен. Заробљен је од стране Западних савезника али је из заробљеништва пуштен већ у септембру 1945. год. Војну каријеру наставио је у новоформираном ратном ваздухопловству Западне Немачке. Пензионисан је 1976. године у чину генерал-пуковника.

Поштовање ратних ветерана у Србији. ШТА ЈЕ ТО?!?

И још мало фотографија "поштовања" данашњих ратних ветерана...

Србија се стиди својих ратника!!!

За разлику од земаља у којима је поштовање ветеранске популације и њихових људских права на веома завидном нивоу, у Србији је ситуација тотално другачија.

Вишегодишња „дехуманизација“ наших ветерана довела је до нељудског односа према њима, како од самих власти тако и од друштва уопште. Задњих година може се приметити да власти, али и опозиције, скоро ништа нису урадиле на побољшању друштвеног, здравственог и социјалног статуса ратних ветерана. Небрига државе се даље пренела на медије које показују тоталну незаинтересованост за ветеранске животне теме, осим у кратким и штурим информацијама пуних предрасуда и осуде, када су у питању убиства или самоубиства и слична кривична дела у којима су главни актери ратни ветерани. На основу таквог „негативног“ вишегодишњег односа према ратним ветеранима у друштвеном и јавном животу Србије, створена је слика о њима какву не можемо видети у другим државама света, па чак и у земљама из окружења. Најједноставније речено, ратни ветерани, ратни војни инвалиди и породице палих бораца у Србији и њеном јавном и друштвеном животу НИСУ ПОПУЛАРНИ.

Такав „константан“ однос и статус „непопуларности“ довели су до „лошег“ стања и односа и међу самим ратним ветеранима. Превелики број ветеранских удружења, удружења ратних војних инвалида и породица палих бораца, „окренутост“ ка политичким обећањима (углавном лажним) довели су до несложности и нејединства , као и немогућности, невољности и неспособности да сами ветерани нешто промене и ураде за себе и своја основна људска права. На крају, све се свело на ратне дневнице и спора око истих, тужбе појединих удружења суду у Стразбуру, причама и петицијама у вези предлога закона о борачким правима. Конкретних решења нема нити их има на помолу, нити има нечије спремности, воље и жеље да се крене у решавање „коначног, трајног и повољног“ статуса за целокупну борачку популацију.

“Некоме“ у Србији то није у интересу, „некоме“ у Србији ветерани нису потребни и битни.

Из свега овога може се закључити само једно, а то је, да се Србија стиди својих ратника!!!

Братски: Ненад Станић...

Србин у Призрену: Тражим храну по контејнерима

Једини Србин који живи у самом центру царског града, ни стотињак метара од раскрснице главне улице и Бистрице и два минута хода од призренског позоришта, храни се из контејнера.

Сам у беди: Драган Бабарогић

- Како да почнем? Зовем се Драган Бабарогић. Имам 59 година. Од рођења живим у Призрену и никуда нигде нисам отишао. Три године се мучим да добијем држављанство. И немам. Ни држављанство, ни личну карту - слеже раменима скрушени човек, са зимском капом на глави када јој време није, обучен у поцепани, исфлекани и једини џемпер.



БЕЗ ХРАНЕ И ЛЕКОВА

Као да се стиди беде која ће искочити пред наше очи, отворио је подозриво приземна капијска врата, стара и крива, која још с улице указују на немаштину. Запуштена кућа од ћерпића у улици Медина, некада познате и богате призренске породице, у фази је распадања. Део фасаде уз улицу готово је обрушен. Мало, по мало, унутрашњи део куће слегао се до пода, греде се спустиле, степениште покривило. Малтер је добрано отпао, кроз кров киша сипи као кроз решето, а влага је дебелим слојем тамнозелене буђи обојила готово све зидове. Ту сем Драганових мачака нико не иде. Откључава полако и друга врата, једине дворишне просторије у којој живи и сања нормалан живот.

- Ништа ми нису дали. Чак су ми неке ствари из куће и нестале. Једем шта стигнем. По контејнерима тражим - прича показујући на свој иметак који се од прљавштине већ стопио са учађалом зидном браон бојом.

Зар један од ретких Срба који је остао у Призрену да копа по контејнерима?

- А шта да радим за опстанак? Нема никог да ми помогне. Добијао сам једно време помоћ, али сада опет ништа. А коме се све нисам обраћао за помоћ. Од српских институција нема вајде. Болестан јесам. Немам ни за лекове, а требају ми за плућа. Не набављам их. А где и да их набавим... Док су Немци били овде они су ми доносили, али сада нема. Живим од онога што се нађе. Не знам зна ли неко да уопште постојим. Чуо сам да је на интернету чак писало и да сам умро. Неко је ваљда такву изјаву дао, да сам погинуо - наставља причу несрећни човек.

Мачка једино друштво

Кауч са једином постељином, на коме је набацано пар мајица и гуњ, сва гардероба која поседује, заузима већи део просторије. Крај узглавља је стари шпорет, који више дими него што греје. Ту је и стари транзистор, којег је Драган наштеловао да ухвати по неку станицу, и телевизор старији од власника, тренутно бескористан. Неким чудом, програм има само ујутру. За гледање српских канала потребан је кабловски прикључак. На зиду идилични пејзаж шуме, језера и веселих кошута, потпуни контраст старом, окрњеном и прљавом Драгановом покућству. Крај у злато офарбаног рама је и фотографија беле лађе - Јадролиније и на централном месту бронзани полупрофил Јосипа Броза Тита. Сећање на оно време.

- Некада сам радио у Металцу и Елану у Призрену. Радио сам 20 година. Пре неколико месеци су дошли из Штрпца и узели ми радну књижицу и ето, нема ни њих ни моје књижице. Раније сам имао социјално, али ни то нема више.

Пластична башта

КАЖЊЕН ШТО ЈЕ ОСТАО

Купатило је старо и налази се у предњем небезбедном делу куће. Биће да је када зато завршила у два квадратна метра бетонског дворишта, у коме је једини извор воде - чесма.
- Да несрећа буде гора, цеви су зимус попуцале, па сам морао да копам и поправљам сам - показује Бабарогић готово нестварни призор.

Човек и у немаштини вапи за лепим. Око чесме, уредно је посадио пластично цвеће, које је довукао са разних сметлишта, пажљиво их сложио у букете и заденуо у отворене цеви, тек да подсећа на право двориште.

Бабарогићи су имали још једну породичну кућу која је спаљена и уништена до темеља.

- Како је изгледало 1999. године, три-четири дана бих могао да ти причам и нећеш да верујеш. Сестра Весна и ја се нисмо плашили. Комшије су нас чувале и нисмо имали проблема. Тако је било и 2004. године. Тих дана нигде нисам излазио. Дошле су комшије и рекле да не идемо никуд. И тако смо ми седели у четири зида данима, а после смо опет изашли напоље. Ми смо једини Срби у овом делу града. У нашој улици има и Албанаца и Турака и никада нисам имао проблема. Овде сам од рођења, па ми и данас помогну када могу - каже Драган.

У граду Призрену све укупно живи 17 Срба. Већина њих никуда није отишла из града, и тако остала ван система помоћи, јер нису повратници. Тако и Драган, према строгим прописима, нема право на помоћ нити за обнову своје куће, нити право на нову, па чак ни за најосновније апарате за домаћинство. Власти су се Србијом смењивале, кампање су биле и на Косову, а нико на врата Бабарогића није покуцао да пита треба ли нешто.

- То је велика неправда. Немаш право ни на шта. Ко да си кажњен што си остао у Призрену - додаје он.

Драган је у тим страшним нехигијенским условима неговао и тешко болесну сестру Весну. Тог времена се сећа са великом тугом, јер често за њу, нервно оболелу, није имао да купи лекове. Ако се може назвати срећом у читавој трагедији, због лоших услова живота Весну је Центар за социјални рад из Штрпца одвео у рехабилитациони центар Горња Топаоница.

Од цењене и велике фамилије Бабарогић, тако у Призрену остаде само Драган. На рођаке је каже и заборавио. Не сећа се да су га скоро обилазили.

- Од родбине ми је остала само сестра. Све је побегло, не знам ни где, ни куд. Знамо само за једнога, био је зубар. Он је за Нови Сад побегао. Сестра је сада у болници. Ни она ни ја се нисмо венчавали, тако да немамо никог.

Живот са мачкама

И оно мало хране што успут нађе, Драган често подели са својим мачкама, које су се настаниле у његовом дому.
- Оне су стално ту. Временом су постале моји пријатељи. Дам им нешто када имам, а и оне се саме снађу за храну - прича Драган.

Добар комшија

Недалеко од Драганове куће је продавница прехрамбене робе. Комшија Турчин, понекад га позове да причува радњу и робу. Каже, има поверења у њега.
- Драган је сјајан човек. Сви га ценимо и чувамо - причају његове комшије које га понекад и угосте за својом трпезом.

Кућа није на продају!

Драган Бабарогић живи у самом центру Призрена, где су куће на цени. Његова беда, трагање за храном, борба да купи сестрине лекове траје више од деценију, али уз све сиромаштво, каже да му никада није пало на памет да свој скромни иметак прода.
- Кућа није на продају - одсечно каже Драган, а затим правећи шалу додаје: - Ма, нудили су, нудили! Али, мале паре нуде, па нећу да прихватим.

Вести-онлине...