петак, 11. март 2011.

Најмлађи каплар на свету - Момчило Гаврић

Са 10 година пешке је прешао Албанију, учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а војвода Живојин Мишић га је у 12 година унапредио у чин поднаредника





Пре више од девет деценија завршен је И светски рат у коме је као војник учествовао и Момчило Гаврић. Већина Лозничана не зна ни ко је он, а камоли одакле је. А требало би јер је Момчило, најмлађи војник свих армија у Првом светском рату, њихов земљак рођен у Трбушници, код Лознице, испод планине Гучево. Нажалост лознички крај је сасвим заборавио овог несвакидашњег јунака.
У књигама је забележено да је Момчило Гаврић на почетку Првог светског рата имао непуних осам година. Он је из Трбушнице, села пет километара од Лознице, испод самог Гучева. Био је осмо дете својих родитеља оца Алимпија и мајке Јелене. Тада је био понос имати доста деце. Камо среће да је и сада тако у Србији.

У августу 1914, аустроугарски војници су чинили велике покоље цивилног становништва. У једну рану зору почетком августа 1914. године, пијане Швабе убили су Момчилове, оца и мајку, сестре и његова четири брата. Мали Момчило заждио је кроз шуму и избио на врх Гучева. Наишао је на положај Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије првог позива којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Малишан је пао, обгрлио му чизме и зајецао: "Чико, све су ми убили...". Мајор Туцовић га је питао: "Знаш ли да бацаш бомбе?" Мали Момчило је рекао да је бацао само камење. Мајор је узео једну бомбу и показао му како се то ради. Затим је мајор Туцовић постројио своје војнике и питао: "Ко хоће да ноћас освети Гаврићеве родитеље, његову браћу и сестре?"

Цела чета искорачила је напред. Туцовић је одабрао једног дугајлију, Златиборца Милоша Мишовића. Пред поноћ је кренуо Мишовић заједно с малим Момчилом и затекао пијане Швабе како пред качаром Гаврића пијани шенлуче. Хитнуо је Мишовић једну бомбу, затим другу, трећа није била потребна. Тог тренутка мали Момчило је постао борац српске војске, дете Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије. Туцовић је наредио војницима да сваког дана малом Гаврићу дају да опали три пута из топа и тако свети своју браћу и своје сестре.

Дошло је повлачење преко Албаније. Милош Мишовић узео је Момчила под своју бригу. У Подгорици купио му је за последње паре један венчић од двадесет укљева и рекао му: "Синко, ако хоћеш да останеш жив, сваког дана да једеш само једну рибицу. Запамти добро, само једну ако хоћеш да преживиш". Момчило га је послушао, а онда већ када су прошли Скадар рибица више није било. И Мишовићу, кршном Златиборцу, почело је да понестаје снаге. Једне ноћи док су чучали поред ватрице рекао је малом Момчилу: "Синко, бојим се да и ја нећу моћи више. Ухвати ме за мој шињел и ја ћу те вући докле будем имао снаге...

Ако паднем, немој ми прилазити, продужи даље". Вукао је Мишовић малог Момчила, посртао, тетурао... Глад и зима сломили су кршног Златиборца. Није могао даље, паде у снежну пучину... Момчило стаде и даде му руку... "Не, продужи даље, Момчило, не обазири се на мене..." Момчило се склупчао око њега у снегу, милујући му промрзле руке: "Чика Мишо, ја нећу даље... Чика Мишо, ја хоћу да умрем с тобом". Како да умре дете? Видевши да ће мали Момчило умрети, Милош Мишовић скупи снаге, усправи се... Посртали су Милош и Момчило, бауљајући тих задњих десетак километара испред Драчког пристаништа. Касније на Крфу малом Момчилу пришили су по једну звездицу на нараменицама... Тако је деветогодишњи Момчило Гаврић постао најмлађи каплар на свету.

- Мали Момчило је са својим пуком пешке прешао Албанију и стигао до Крфа, издржавши као десетогодишњак оно што многи одрасли нису. Био је најмлађи каплар на свету. Учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а Војвода Живојин Мишић га је унапредио, па је као дванаестогодишњак имао чин поднаредника. Чекајући пробој фронта и повратак у Србију, описменио се, а после рата је отишао у Енглеску, где је завршио гимназију и 1921. се вратио у Београд. Упознао сам га 1987, када је присуствовао отварању Музеја Јадра у Лозници, где се у сталној поставци налазе и његове две војничке фотографије - каже за наш лист историчар у овом музеју Горан Вилић.

Вилић каже да кад посетицима музеја говори о Првом светском рату, посебну пажњу увек посвети причи о Момчилу Гаврићу. У Београду је живео све до смрти, 1993. године. Његова ратна судбина је „јединствена у свету” и „заслужио је да га се данашње генерације сећају”.

Нажалост, данас ниједна од око 250 лозничких улица не носи име Момчила Гаврића, ниједна школа или установа се не зове по њему, а нема ни споменик. Најмлађи каплар на свету је у његовом завичају и својој држави незаслужено заборављен.


СРБИЈО,не заборави свог најмлађег каплара Момчила Гаврића.

29 коментара:

  1. VECNA TI SLAVA JUNACE I HVALA TI ZA SVE!!!!

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман19. март 2011. 22:32

    Srpski junaci nikad zaboravljeni, naiđu vremena teška i mračna, pa se ne vidi ni svetlo ni junaštvo, ali prođu i prave vrednosti opet zasijaju svojim sjajem, saćuvane od zaborava...

    ОдговориИзбриши
  3. DETE-ČOVEK...VEČNAJA PAMJAT !!!

    ОдговориИзбриши
  4. Србија несме ѕаборавити своју историју-Слава ХЕРОЈУ !!!

    ОдговориИзбриши
  5. Солунац Урош18. мај 2011. 01:31

    Нек' ти је слава и хвала јуначе,за све што си урадио.Буди уверен да сада има нас,који знамо ову причу;запамтићемо је и ширићемо је свуда да подсетимо млађе зашто и даље постојимо!

    ОдговориИзбриши
  6. Cast mi je sto zivim u njegovoj Loznici a sramota me sto do sada nisam znao pricu o ovom junaku..NEKA MU JE VECNA SLAVA I HVALA!!

    ОдговориИзбриши
  7. Srpsko prokletstvo je u tome sto zaboravlja svoju jad i cemer a svoje svetlo i sveto nasledje menja necim bezvrednim i tudjim.SLAVA MU

    ОдговориИзбриши
  8. Анониман20. мај 2011. 13:36

    kakva prica...drama o herojima za sva vremena! HVALA BOGU STO NAM JE PODARIO TAKVE LJUDE DA NAS HRABRE U NAJTEZA VREMENA!

    ОдговориИзбриши
  9. Malo je takvih kao sto si ti bio junace ! Sada su dosla neka druga vremena, gde su neke lazne vrenosti uzele primat.

    ОдговориИзбриши
  10. Анониман22. мај 2011. 15:12

    Dete-junak,iskra svetlosti nase tragicne nikad zaboravljene istorije.Steta da ima ljudi kojima su razne svetske gluposti vaznije od svoje istprije i ratne proslosti svojih predaka.Liki.

    ОдговориИзбриши
  11. Slika malog Momčila u još manjoj uniformi, treba da stoji kao ikona na zidu svake srpske kuće. Neka mu Bog da večni mir i spokoj.

    Neka je večna slava "malom" velikom našem junaku.

    Dragan Pantelić

    ОдговориИзбриши
  12. Au,sa ovakvom amnezijom nema nam budućnosti,zaboravili smo na sve što valja a prisvojili sve šta ne valja,ovde dobra biti neće do devetog kolena zaradili smo kaznu kod Boga samo zato što naše stare ne poštujemo a za ostale grehe kratka nam je i večnost da ih okajemo.

    ОдговориИзбриши
  13. Postoji li negde neki video zapis o ovom detetu-čoveku?

    ОдговориИзбриши
  14. Citala sam i plakala. Sramota je sto je ovaj mali covek zaboravljen. Treba da se pamti dok je Srbije i Srpskog roda. Vecna mu slava!!

    ОдговориИзбриши
  15. Dici mu spomenik u sred Loznice, jer je on junak koji se nedme zaboraviti. Hvala ti Momcilo za sve sto si da za otadzbinu. Slava ti

    ОдговориИзбриши
  16. neka ti je vecna slava junace

    ОдговориИзбриши
  17. Nisam izdržao da ne zaplačem na ovu priču. On je dete. Jedno dete, koje nije imalo ni detinjstvo a koji se ipak odvažilo da se bori za svoju budućnost. Odrasli su ti koji trebaju da se bore! I za detinjstvo naše dece! Hvala ti Momčilo, neustrašivi dečače! Ovakvi uzori su preko potrebni nama i Srbiji! Spominjaću tvoj primer dok sam živ!

    B.

    ОдговориИзбриши
  18. sreća pa slučajno naleteh na ovu priču , završio sam vojnu školu radio u vojsci i sramota je al nikad nisam ni video ovu sliku u kojekakvim spomen sobama. kad moja deca porastu sigurno će znati za ovu priču i pričati je dalje a momčilo neće pasti u potpuni zaborav

    ОдговориИзбриши
  19. Dodje ruzno vreme sto tudjom sto nasom krivicom,no budite uvereni da ima jos nas koji nikada necemo zaboraviti i prenosicemo secanja i pricu na buduca pokolenja,nadam se bolja i srecnija od nas,kao sto su to bili nasi pradedovi!

    ОдговориИзбриши
  20. Svaki Srbin bi trebao barem jednom u zivotu da posjeti ostrvo Vido i Srpsku kuću na Krfu. To sveta dužnost i krajnje emotivan doživljaj!

    ОдговориИзбриши
  21. Mnogi o ovom nasem malom junaku neznaju. Voleo bih da procitam njegovu biografiju. Voleo bih da znam gde je (ziv ili sahranjen) da mu se, u znak postovanja, poklonim i odam pocast.
    On je sigurno interesantan za nase filmske radnike, ali oni za njega i o njemu malo znaju.
    Hvala nasem velikom MALISI ! !

    ОдговориИзбриши
  22. Sa 8.godina je prešao Albanijua ,a sa 10.godina je dobio cin podnarednika na Mojkovcu. Sin Momčila Gavrića.

    ОдговориИзбриши
  23. Izvinjavam se,na Kajmakcalanu je dobio cin podnarednika.

    ОдговориИзбриши
  24. Jako potresna prica o malom decaku I velikom junaku.
    Nista nije objavljeno o njegovom zivotu posle rata. Jeste li vi stvarno njegov sin? Ima li jos potomaka? Gde zivite? Oglasite se...

    ОдговориИзбриши