недеља, 20. март 2011.

БОЛЕСТИ И БЕДА НАШИХ ВЕТЕРАНА – Где су наша људска права?

Више од 500.000 учесника ратова из претходне деценије држава заборавила, сами се боре за голу егзистенцију и пате од менталних поремећаја
Чести протести... Ратни ветерани безуспешно протестују


Услови у којима живи већина српских ратних ветерана, учесника ратова из деведесетих година прошлог века, поражавајући су и за њих и за државу која их је слала у рат. Ови људи немају решено стамбено питање, раде тешке физичке послове, плата им не прелази 20.000 динара, здравље им је озбиљно нарушено, а издржавају и школују најмање по двоје деце.

Број оболелих од ПТСП-а (посттрауматског стресног поремећаја):
Србија
Ветерани 28 %
САД
Вијетнам 15,2%
Заливски рат 9-24%
Ирак, Авганистан 6-12,5

Резултати истраживања о здравственом стању и потребама ратних ветерана у Србији, којих према незваничним проценама има више од 500.000, показали су да више од половине њих пати најмање од једног психијатријског поремећаја - депресије, неурозе, психозе, алкохолизма или хроничне несанице. Њихов материјални положај је катастрофалан - чак 41 одсто ветерана живи с мање од 4.000 динара месечно по члану домаћинства, а 19 одсто њих прима социјалну помоћ и живи у беди. Поред свих проблема, болести и борбе за голу егзистенцију, трећина учесника ратова од 1991. до 1999. године има или је имала посттрауматски стресни поремећај!


Држава нас искористила

Мирко Миливојевић (35) из Прокупља био је на Косову од почетка до краја бомбардовања 1999. године. Десет година касније он је и даље подстанар, ради за 18.000 динара месечно, а ратне страхоте, каже, још није успео да заборави.
- Три пута су гађали село у којем смо били смештени. Људи су гинули... Видео сам свашта. Све то оставило је последице на моје здравље. Дуго сам осећао узнемиреност, имао сам несаницу, избегавао људе... Нисам се опоравио и не знам да ли ћу икада успети да се вратим у нормалу. Али, највише ме боли што наша држава није учинила ништа за нас осим што нас је искористила - каже Миливојевић.



Трауме... Нико у Србији није лечио војнике од последица ратних сукоба


Посттрауматски синдром

Посттрауматски стресни поремећај је поремећај у понашању настао због трауматског догађаја, а типични симптоми су поновљени доживљај трауматског искуства, мучна и емоционална реакција на то сећање и мучни снови. Обично се јавља код мушкарца који је на ратишту био изложен стресовима свих врста и који је преживео рањавање, присуствовао погибији или рањавању сабораца, учествовао у блиским борбама у тешким условима, налазио се у животној опасности, без хране и воде...


Страх и депресија

Процене су да у Србији има око 500.000 ратних ветерана, што држава никада није званично потврдила. Др Викторија Цуцић, професор Медицинског факултета у Београду, каже да највише забрињава то што је истраживање указало на општу здравствену угроженост ових људи!
- Најчешћа појединачна пријављена обољења су повишен крвни притисак, болести зглобова, мишића, поремећаји вида, депресије и неурозе, лумбоишијалгија и посттрауматски стресни поремећај. Наши ветерани имају лошију клиничку слику поменутих болести него амерички војници после Заливског рата. Стопа оболевања код њих је много већа него код остале популације. Свакоме од ветерана дијагностикована су по три обољења. Уочено је и да много више пију и пуше - истиче др Цуцић.
Истраживање је показало да 46,6 одсто ратних ветерана има повишен крвни притисак, да 26 одсто њих пати од хроничне анксиозности - страха и депресије, 12,4 одсто има чир на желуцу, а 28 одсто проблеме с видом. Ветерани годишње посете лекара девет пута у просеку, за разлику од осталих грађана који се лекару обраћају шест пута годишње.


Где су наша људска права?

- Не постоји институција која се брине о учесницима ратова. Ветерани као посебна категорија су потпуно запостављени. Наша држава воли хероје, али не и ветеране. Стиче се утисак да би свима лакнуло када би некако заборавили на нас. Ми смо, нажалост, препуштени сами себи, иако нас у Србији има више од пола милиона. Тражимо да се оформи посебно министарство које би се бавило положајем ратних ветерана и њиховим људским правима.

11 коментара:

  1. Анониман20. март 2011. 16:21

    Где су наша људска права?
    Питање које треба стално постављати. Мени је било чудно да имају једнака права на финансијску помоћ особе које су рођене као инвалидне и они које је држава послала у рат односно који су постали инвалиди бранећи свој народ и државу.Сад мислим да би било дивно када би и ветерани имали иста људска права као и остале особе са инвалидитетом.

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман20. март 2011. 16:25

    Где су наша људска права?
    Да појасним ускраћена су људска права као мало коме, управо онима које би држава мотрала посебно да поштује и цени. Зато је то питање које треба стално постављати.

    ОдговориИзбриши
  3. Анониман21. март 2011. 01:59

    Komentar koji je neko ostavio nema veze sa reanoscu. Naime civilni invalidi sa 100% prima dodatak za tudju negu i pomoc od 19.500 dinara, dok ratni vojni invalid sa istim telesnim ostecenjem ima i do 6x veci dodatak za tudju negu i pomoc + dodatak za nezaposlenost

    ОдговориИзбриши
  4. Анониман21. март 2011. 16:14

    Ја сам рус, Јуриј , мој ратни надимак је Ђурић . Ја далеке крваве 1994. године пријавио се као добровољац у Војску Републике Српске . Годину и по дана сам се борио у славном одреду " Бели Вукови ". То су биле је специјалне јединице Сарајевско-Романијског корпуса ВРС , противдиверзантски одред тога корпуса војна пошта 7313 . Био сам два пута рањен у борби, први пут у главу, озбиљна повреда уз делимичан губитак слуха. Други пут сам рањен још озбиљније , четири метка у стомак, груди, врат и руку. Чак и након таквих рањавања , не залечивши се у потпуности побегао сам из санаторијума , и вратио сам се у јединицу и наставио да се борим . Био сам у борби до последњег дана рата . Мени је признат инвалидитет 2. групе , радна способност 100% онемогућена. После рата, награђен сам ''Златном медаљом за храброст '' . Стекао сам држављанство Републике Српске. То је било одмах после рата .
    Шта ја имам данас. Пензију не исплаћују од 2005 , без објашњења . Пре две године, лишен сам држављанства, без икаквог образложења и без права на жалбу . Визу за то , да се дође на то место где се могу разабрати сви ти безобразлуци , не дају. На моје писмо - захтев премијеру Милораду Додику, никакав одговор нисам добио . Све у свему , немам ништа више да кажем , одлучите сами ко је у праву а ко у криву ? Ја не кривим српски народ, ја сам кривим Владу Републике Српске . Али, и народ којег смо бранили, не штедећи себе , сада би могао и нас да заштити!
    И остаци наших мртвих, по мом скромном мишљењу, треба да се врате у Русију, кући ! Ако је у почетку ожалошћеним породицама плаћан пут у Републици Српској до тамо да би могли да посете гробове својих драгих , сада често не дају визу у Амбасади Босне и Херцеговине, а и путовање се више не плаћа . У ово наше зверско време , нису сви у стању да издвоје велике суме новца за то . Ипак хвала вам што су гробови одржавани и заштићени . Шта још можемо да очекујемо – скрнављење гробова и изругивање нашим херојима ?!

    ОдговориИзбриши
  5. Живео брате Јуриј,свако ти добро од Господа било.

    ОдговориИзбриши
  6. Анониман21. март 2011. 16:24

    Jа нисам сам, има и jош наших момака-добровољаца са истом тугом и болом!

    ОдговориИзбриши
  7. БОГУ И ВОЈНИКУ СЕ МОЛИМО ОНДА КАДА НАС НЕВОЉЕ ПРИТИСНУ! ...КАД НЕВОЉЕ ПРОЂУ БОГ СЕ ЗАБОРАВИ А ВОЈНИК НЕ ПОШТУЈЕ…
    ХОЋЕМО ДА НЕ БУДЕ ТАКО!

    ОдговориИзбриши
  8. она гњида чаваљуга каже инвалид 100% има 200 ооо дин. месечно ја такве непознајем а иначе познајем много рви. ако ово чита волео би да ми одговори за колико пара би он дао руке,ноге,очи или слух и трпео све проблеме кои иду уз инвалидитет и на крају ред је кад је нас представио нека каже колико су његова примања

    ОдговориИзбриши
  9. Јуриј јави ми се обавезно на мејл: danveterana@gmail.com

    Братски поздрав.

    ОдговориИзбриши
  10. Nas naj veci problem je u tome stosmo mi izgubili deo zivota stvarajuci pozicija lopovima koi nas obespravljuju...Proslasam pakao u najlepsim godinama od hrvatske pa sve naovamo danas me nevidi niko niti koga zanimam a hodala sam po minskim polima spsavajuci zivote drugih!!!

    ОдговориИзбриши
  11. Šta su dobili Ratni Veterani zemlje Srbije-NEZNAM. Nikada se ova zemlja Srbija nije hvalila njima. A kada su joj trebali ti ljudi da ih stavi u PRVE REDOVE za odbranu njenih granica sa Albanijom - tada je zvonila na naša vrata i tražila obe muške glave. Preteći i ucenjivajući nas svojim Ustavom i zatvorom ako se ne odazovemo. I...29.04.1999.godine vratila mi je brata-ta ista zemlja Srbija U KOVČEGU. Zemlja Srbija...otadžbina naša,majka svih nas. Majka...meni MAĆEHA!!!

    ОдговориИзбриши