Мира и Данко Ђукић поред своје четворо деце, подигли кћерку и сина погинулог борца РС.
СРБАЦ - Сваку врсту милосрђа, па и најмање хумано дело треба ценити, али оно што су урадили 68-годишњи Данко Ђукић и његова четири године млађа супруга Мира може се назвати хуманитарним подвигом, што потврђују бројна општинска и републичка признања.
- У суседној општини Прњавор имала сам рођака Ђоку Бојанића који је као припадник МУП РС погинуо у рату 1993. године, оставивши иза себе двоје мале деце, Бојану са две и по године и Бојана са 13 месеци. Мајка Јасна напустила је децу и мужа шест месеци пре погибије и нестала у непознатом правцу. Касније смо добијали информације да је једно време живела у Вучитрну, потом у Шапцу и да је родила још троје деце. Неколико дана након погибије о деци се бринула једна старија бака из комшилука, што је погодило мог мужа Данка који ми је рекао да би било најбоље решење да усвојимо децу и подижемо их као што смо подизали наше четворо. Одмах сам прихватила и никада се ниједно од нас није покајало - прича Мира и додаје да деца сада неће да чују за биолошку мајку, па чак ни да јој се јаве на телефон.
Кад је 2008. године Бојана напунила 18, а Бојан 16 година, Данко је одлучио да им у родном Прњавору подигне кућу и да им то буде поклон за пунолетство.
- Општина Прњавор поклонила је плац, било је скромне помоћи од борачких организација, локалних фирми и комшија, али смо највећи терет на подизању куће од 350 квадрата са два трособна стана и пословним простором поднели ми, уложивши око 150.000 марака. Кад је завршила средњу школу Бојана се удала у Српцу и сада има трогодишњег синчића, а Бојан по завршетку средње школе повремено одлази на рад у Немачку, а кад се врати живи са нама - прича Данко и додаје да су Мира и он 2008. године добили признање за хуманост године од републичке организације заробљених и погинулих бораца и несталих цивила.
Мира је 2004. године за хуманост добила велико признање од тадашњег председника РС Драгана Чавића, уз новчану награду од 500 марака, а Данко је за Дан општине пре два месеца добио највише октобарско општинско признање за ово и друга вишегодишња хуманитарна дела.
- До неба смо захвални нашим другим родитељима које зовемо тата и мама. Нису нас разликовали од своје деце, чак су нам и више пружали - са сетом се присећа дечјих дана 23-годишња Бојана.
Мира и Данко имају три кћерке, Раду, Данијелу и Јелену које су удате на подручју србачке општине и сина Живка који са супругом Далиборком и своје двоје деце живи у заједничком домаћинству. Рачунајући и Бојаниног синчића, Данко каже да имају четрнаесторо унучади и четворо праунучади и да се он и Мира осећају срећним и поносним.
НАСЛЕЂЕ
ДАНКО је "велико срце" наследио од деде Вида који је за време Првог и Другог светског рата подигао по једно ратно сироче. Горак укус сиоротиње осетио је кад је остао без оца у трећој години живота и кад се његова мајка са троје малолетне деце борила да их прехрани за време гладних 50-их година.
СУШАРА И МЛИН
ЗА 48 година брака, Данко и Мира су пуно тога постигли. Поред лепе куће и неколико дворишних објеката имају сушару и млин за жито, 7 трактора, 3 комбајна и све прикључне машине, тако да без проблема обрађују 120 хектара, а могли би, кажу, четири пута више кад би добили државну земљу на концесију.
Новости
"Дан Ветерана - Видовдан"
 |
| Мира, Бојана, Бојан и Данко испред нове куће |
- У суседној општини Прњавор имала сам рођака Ђоку Бојанића који је као припадник МУП РС погинуо у рату 1993. године, оставивши иза себе двоје мале деце, Бојану са две и по године и Бојана са 13 месеци. Мајка Јасна напустила је децу и мужа шест месеци пре погибије и нестала у непознатом правцу. Касније смо добијали информације да је једно време живела у Вучитрну, потом у Шапцу и да је родила још троје деце. Неколико дана након погибије о деци се бринула једна старија бака из комшилука, што је погодило мог мужа Данка који ми је рекао да би било најбоље решење да усвојимо децу и подижемо их као што смо подизали наше четворо. Одмах сам прихватила и никада се ниједно од нас није покајало - прича Мира и додаје да деца сада неће да чују за биолошку мајку, па чак ни да јој се јаве на телефон.
Кад је 2008. године Бојана напунила 18, а Бојан 16 година, Данко је одлучио да им у родном Прњавору подигне кућу и да им то буде поклон за пунолетство.
- Општина Прњавор поклонила је плац, било је скромне помоћи од борачких организација, локалних фирми и комшија, али смо највећи терет на подизању куће од 350 квадрата са два трособна стана и пословним простором поднели ми, уложивши око 150.000 марака. Кад је завршила средњу школу Бојана се удала у Српцу и сада има трогодишњег синчића, а Бојан по завршетку средње школе повремено одлази на рад у Немачку, а кад се врати живи са нама - прича Данко и додаје да су Мира и он 2008. године добили признање за хуманост године од републичке организације заробљених и погинулих бораца и несталих цивила.
Мира је 2004. године за хуманост добила велико признање од тадашњег председника РС Драгана Чавића, уз новчану награду од 500 марака, а Данко је за Дан општине пре два месеца добио највише октобарско општинско признање за ово и друга вишегодишња хуманитарна дела.
- До неба смо захвални нашим другим родитељима које зовемо тата и мама. Нису нас разликовали од своје деце, чак су нам и више пружали - са сетом се присећа дечјих дана 23-годишња Бојана.
НАСЛЕЂЕ
ДАНКО је "велико срце" наследио од деде Вида који је за време Првог и Другог светског рата подигао по једно ратно сироче. Горак укус сиоротиње осетио је кад је остао без оца у трећој години живота и кад се његова мајка са троје малолетне деце борила да их прехрани за време гладних 50-их година.
СУШАРА И МЛИН
ЗА 48 година брака, Данко и Мира су пуно тога постигли. Поред лепе куће и неколико дворишних објеката имају сушару и млин за жито, 7 трактора, 3 комбајна и све прикључне машине, тако да без проблема обрађују 120 хектара, а могли би, кажу, четири пута више кад би добили државну земљу на концесију.
Новости
"Дан Ветерана - Видовдан"
Нема коментара:
Постави коментар