Херојска битка за опстанак Републике Србске

Извор - Глас Српске 18.09.2011

КОЗАРСКА ДУБИЦА - Служењем парастоса погинулим цивилима и војницима и освештањем новопостављеног спомен-крста на обали ријеке Уне у Козарској Дубици је јуче обиљежена годишњица одбране западнокрајишких општина Републике Српске од хрватске агресије у септембру 1995. године.



Комеморативном скупу у Козарској Дубици присуствовало је више стотина становника те и општина Костајница, Нови Град и Градишка, породице, родбина и пријатељи настрадалих, бивши припадници Војске РС, локални и републички званичници.

- Срећни смо што смо тог дана остали живи. Из кућних склоништа гледали смо маскиране хрватске војнике из јединица "Црне мамбе", "Тигрови" и друге како обављају ликвидације на путу недалеко од тадашње фабрике "Кнежопољка". Такве бруталности нисмо могли ни да замислимо - решетали су цивиле који су се покушали извући из фабрике, клали, давили жицом, а неки су и живи спаљени. Убијали су све на шта су наишли - присјећа се Мирослава из Дубице злочина из септембра 1995. године.

ХЕРОЈИ ПРАВОСЛАВЉА - БОГ ДА ИМ ДУШУ ПРОСТИ И ПОМИЛУЈЕ

Добровољци, погинули у Отаџбинским ратовима Србског народа (1992-1999)

Извор - Русија.рс



1. Адријан Дима
Рођен у Румунији 1970. године. Служио у специјалним јединицама Румуније. Од 1993. г. ратовао у Српској Крајини (између осталог у центру “капетана Драгана”). У Републици Српској од краја 1994. г. ратовао у саставу извиђачког одреда “Бели вукови” (ПалеЈахорина) СарајевскоРоманијског корпуса. Погинуо у борби на планинском масиву Трескавица 03.05.1995. г. Сахрањен на гробљу Пала.


2. Анисимов Валериј
Рођен 1956. г. у Санкт-Петербургу. Погинуо 1995. г. Посмртни остаци допремљени у Русију.

3. Александров Александар
Рођен 1961 г. у Санкт-Петербургу. Артиљеријски официр, ветеран Придњестровља и Абхазије. У Републици Српској од краја 1992. г. Командир руског ударног одреда (Одред Александрова) који је деловао код Скелана и у Сарајеву (Хреша). Погинуо 21.05.1993. г. у рејону Борија од експлозије мине током извиђачке акције. Сахрањен на гробљу с. Хреша (Српско Сарајево).

4. Астапенков Анатолиј Сергејевич
Рођен у граду Перм 17. новембра 1968. г. У Совјетској Армији служио у морнаричкој пешадији. Ожењен, има сина. У Републици Српској од зиме 1993. г. Ратовао у саставу ударног одреда код Власенице (Источна Босна), у Одреду Александрова (Хреша-Српско Сарајево), 2. Руског Добровољачког Одреда (Прача-Пале) и 3. РДО (Јеврејско гробље-Српско Сарајево). Јуначки погинуо на положају Златиште (на северу Српског Сарајева) 20. јануара 1994. г. Сахрањен на војничком гробљу у с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

Добрица Ћосић о роману Саше Живковића "Лицем ка ветру"

 

Иако су присутни очекивали да прво говори академик Добрица Ћосић, испоштовали смо његову жељу да каже нешто о роману на самом крају вечери.
Драгомир Брајковић, један од најистакнутијих песника данашњице, књижевник из Београда и уредник Другог програма Радио-Београда, говорио је о историји и "растакању заједничке нам куће" и са књижевног аспекта. За Живковићев првенац је рекао да га красе аутентичност и непретенциозност. Ова књига није ни тужилац ни судија већ говори поштено и осветљава у људима она затамњена места, нагласио је Брајковић, и додао да је ово отмена књига пуна горких искустава, која има доста аутобиографског у себи и представља хронику убрзаног сазревања и омаж ратним друговима као поруку нама и онима који тек долазе.
Живорад Ђорђевић је констатовао да сведочења дају непроцењив допринос историјским догађањима и оставштини за будућност. По његовим речима аутор се намеће као јемац историјских података, а штиво краси и мисао о љубави која оплемењује цело ово дело пуно истине и документарности.
О свом сестрићу и његовом првом роману веома афирмативно је говорио један од најугледнијих српских писаца кога многи називају и "оцем нације", академик Добрица Ћосић. Овај роман је, по Ћосићу, доказао "да се родио писац" карактеристичан по истинољубљу и поштењу.




"... Кукурузно поље. Кукурузна џунгла. Овакве стабљике и клипове никад нисам видео. Сатиремо се на плодној сремској равници. Најплоднија земља у Европи. Може да храни... А некад било море... Можда ће опет, услед глобалног отопљавања леда, а ми се убијамо... И ко ће да учи историју народа који се сатирао на дну Панонског мора...?
Наступамо развијени у стрелце. Сики је десно од мене. Прсат и плећат, да је само мало виши па да се склоним иза њега... Срамота је, али боље него да бежим као неки... И коме да причам о овоме кад се вратим кад нико неће да ми верује...
Брује тенкови, паљба из митраљеза, гласне псовке и страх, страх, страх...
Видим прве куће. Усправљам се и пуцам по разваљеним зидовима, дворишту, прозорима... Срце бије уста ми сува... да ми је само мало воде.
Летим. Не додирујем земљу. Испред неке ограде сам, па у дворишту. У дворишту прве куће, спаса. Шта сада, шта сада...? У шта да пуцам? Где су?
Трчи живина кроз двориште, лелуја веш на ветру... Мирише барут. Пуцњи рафали. Трзам се и окрећем лево - десно, уплашен. Око мене људи - само им очи видим. Где сам ово...?"


(Лицем ка ветру, стр. 23.)

Ако желите да наручите књигу јавите се на број: 062333565

Капетан на сувом хлебу

Извор - Вечерње новости 06.02.2010.

Драган Милосављевић, последњи Србин командант подморнице Ратне морнарице Југославије. Један од петорице војних пензионера који последњих 28 месеци нису добили пензију



СВЕ приче са радног места су сличне - незабораван први дан на послу, најдраже колеге, свакодневни проблеми, последњи радни дани и пензија... Међутим, прича Драгана Милосављевића (49) мало је другачија - он је радни век провео на подморници „831“, као официр Ратне морнарице.

- Право из Морнаричке војне академије, 1983. године, као потпоручник стигао сам на њу, тек заронилу у Јадранско море. Напредовао сам у служби, а од 1991. сам командант подморнице - сећа се Милосављевић, један од тројице и последњи српски командант подморнице у историји Југославије.

Пловили су заједно Јадраном, стационирани у „Лори“ у Сплиту, највећој ратној луци у старој Југославији... Године 1992. Милосављевић је у одбрани „Лоре“ од опсаде хрватске војске задобио тешке повреде.

- Последњи сам напустио „Лору“, а успомене носим и данас: комадиће граната „заглављене“ уз нерве на екстремитетима - прича командант у пензији без пензије. - После Сплита пошли смо на Вис, а онда допловили у Боку Которску.
Због инфаркта, 1997. је лекарска комисија Милосављевићу издала решење да је неспособан за службу. Пошто није било другог команданта подморнице, војна комисија је поништила тај документ и прогласила га радно способним.

- Раздвојила нас је беспарица: подморница је 2003. отпловила у пензију, ја остао на цедилу...

До 2005. године Милосављевић служи у команди Ратне морнарице, када по програму „Призма“, као услов за пензионисање, мора на цивилну преквалификацију. Школовао се за менаџера, али решење о пензији стиже у моменту када је проглашена независност Црне Горе. Али, ова држава решење о пензији не признаје, јер је издато у Србији, а новац би требало да се исплаћује из црногорског војног пензионог фонда, због чега остаје без пензије до данас.

Не желећи да из породичног стана у Црној Гори иде у неизвесност, Драганова супруга је одлучила да се не досели у Параћин са ћеркама близнакињама (18), сином (14) и Драганом и остала је у Црној Гори. Драган је прво живео у родном Параћину, а онда се доселио у Петроварадин, због школовања деце. Ради све - од грађевине, развожења пецива по пекарама, до менаџерског посла, јер новца никад довољно, за школу, факултет, кирију и дажбине, храну и одећу.

- Мој мото је „Преживи да ишколујеш децу“ - искрен је Милосављевић. - Девојке раде као промотерке у супермаркетима, продају сладолед и кокице, а син када помогне комшијама у куповини заради за џепарац. Пре неколико дана комшиница му је поклонила рођенданску торту...
И док командант Драган крпи крај са крајем, подморница „831“ спрема се за грчки музеј морепловства...

СПОР И ПРЕСУДА

МИЛОСАВЉЕВИЋ је један од петорице војних пензионера који последњих 28 месеци нису добили пензију. Официрима са пребивалиштем у Србији, који су пензионисани непосредно пре „цепања“ државе, Црна Гора обуставља исплату примања јер не признаје решење о пензионисању издато у Србији. Они, 2008. године, туже Војни пензиони фонд (ВПФ). Спор је пресуђен у њихову корист, али, после жалбе ВПФ, процес је враћен на почетак...

Француз позирао са главом Србског војника

– Муџахедин који је у лето 1992. године позирао са одсеченом главом српског војника Благоја Благојевића на Црном врху је француски држављанин Кристофер Казе, за кога се дуго веровало да је, као члан такозване Рубешке групе, погинуо у окршају са белгијском полицијом.



Казе је веома близак пријатељ Лионела Димона, једног од Абу Хамзи, који је ратовао под заставом одреда „Ел муџахедин“, а по занимању је лекар и радио је у болници у Зеници, пише данашњи „Фокус“ позивајући се на неименоване изворе.

Према „Фокусовом“ извору, француске обавештајне службе већ неко време покушавају да од надлежних у БиХ добију информације о Казе, будући да је он, одмах по избијању рата у БиХ, стигао на ове просторе и придружио се исламским ратницима у борбама против Војске Републике Српске .



Муџахедини се иживљавали уз благослов ЦИА-е и исламске верске заједнице: Кристофер Казе позира са главом Благоја Благојевића
„Фокус“ саговорници наводе да је Казе у БиХ живео под најмање три имена и то Абу Џафер, Абу Ибрахим и Абу Мухамед, те да су му управо ти лажни идентитети помогли да се из Француске, после низа скандала које је изазвала „Рубешка група“ , тајним каналима пребаци у БиХ и ту живи можда чак и данас.

Члан Експертског тима Југоисточне Европе за борбу против тероризма и организованог криминала Џевад Галијашевић рекао је да казе заштитници знају да ли је он у БиХ или не, али да то неће рећи ни француским ни домаћим службама.

Према његовим речима, Казе и Димона не повезује само „Рубешка група“, којој су француске власти на терет стављале припрему атентата на неког од чланова Г-17, те низ оружаних пљачки и разбојништава у Француској, него се обојица доводе у везу са наводном хуманитарном организацијом „ИГАСА“, једном од финансијских паравана Ал Каиде, којој се приписује и покушај атентата на покојног поглавара Католичке цркве папу Јована Павла Другог током његове посете Бањалуци 2003. године.

Он сматра да ће француски обавештајци тешко доћи до валидних података о Казе или било ком другом исламском ратнику, јер су они и данас у БиХ заштићени са најмање три прстена.

„Први прстен је врх Исламске верске заједнице, предвођен рејсом Мустафом Церићем, који је и најодговорнији за довођење и масовну натурализацију муџахедина. Други прстен чини Савет за одбрану и безбедност СДА, странке која је још 1990-их година широм отворила врата БиХ Арапима, док трећи прстен представљају оперативци ЦИА, који су од самог почетка знали све о придошлицама у БиХ, али због других интереса нису хтели да реагују, нити да траже њихово протеривање „, појаснио је Галијашевић.

Извор: Срна

Некадашње Београдске параде - Србија се "ПОНОСИЛА" са њима

Извор - Монархистички гласник

Да се зна шта је Парада - дочек српске војске после Другог балканског рата


Повратак српске војске са бојних поља из балканских ратова у престоницу Краљевине Србије био је обележен на свечан начин почетком новембра 1913. године. То је, како су тада писале новине, био „Дан Народног Признања славом увенчаним ратницима нашим“. Сво становништво Београда је изашло у сусрет победницима. На челу свечаног дефилеа био је престолонаследник Александар. Појава пукова славне српске војске више „Славије“ дочекана је са урнебесним клицањем. Краљу Александру је тада поклоњена златна сабља, војводи Радомиру Путнику ловоров венац.

Председник општине Љубомир Давидовић, предајући Престолонаследнику дар Београда, златну сабљу, поздравио га је речима:

Ваше Височанство,
Снага и свест нашега народа никада се није тако дивно манифестовала као у овом ослободилачком рату. Она је најпре лагано расла, затим нагло бујала у горостас српских армија, које су преплавиле српску земљу од Дунава до Бијелога Мора, од Јадрана до Једрена. Јунаци су крв точили, робље је сузе проливало али: из крви је слобода никла; из суза се правда подигла; оствариле су се тежње читавих столећа; јава је доскорашњи сан многих милијуна. Велико дело ослобођења српскога племена, за које се живи и мре почело је да се изводи… Добро дошли Височанство са својим витезовима, добро дошли у престоницу која Вас воли и која се Вама поноси. Живели.

После председника општине ступио је пред Престолонаследника председник Народне скупштине Андра Николић обраћајући се речима:

Ваше Височанство,
Овом радосном одушевљеном дочеку који престоница Србије, разумејући своју дужност, чини Вама и Вашим славним победничким четама, придружују се најтоплије и народни представници.
Председниково право и дужност да говори у име Народне скупштине мени никад није било пријатније него у овом тренутку, кад имам среће исказати Вам, Височанство, а у лицу Вашем исказати целој српској војсци да Народна Скупштина захваљује војсци за одлично извршење ратног задатка и да њеном светлом јунаштву одаје признање и хвалу.
Народна Скупштина увек се најусрдније старала о нашој војсци, гледајући у њој узданицу Народног Завета. Богу хвала, сад смо испуњени неизмерном радошћу, што се у љутим борбама, у сукобима с јаким противницима осведочило и пред целим светом доказало и потврдило да је наша војска одлична и да је наше надање на њу било оправдано. Сад је Народна Узданица постала Народно Поуздање, чврст темељ напретку и свестраном развитку народа.
Сад је јасно, сад могу сви увидети да светле војничке заставе наше војске које су у победном ходу прешле Албанију, Стару Србију, Македонију и Тракију, не закриљују само војничке јединице него су још моћна заштита и српској слободи, српској школи, српској трговини, српском праву и напретку.
Слава српским светлим заставама!
Слава српској војсци!



Како су их тада називали, Осветници Косова и Сливнице ушли су у Београд кроз тријумфалне капије. Капије почињу од Славије и ређају се Немањином и Карађорђевом улицом до Калемегдана, па онда Кнез Михајловом улицом до Славије.
Прва капија је на празном простору код „Славије“ и носи натпис с једне стране: – „Куманово – Скопље – Прилип – Битољ – Добро дошли, осветници Косова!“
С друге стране: „Штип – Кочане – Босиљград – Радовиште – Ви имате су чим пред Милоша“.

У Немањиној улици подигнуте су две капије.
Прва носи натпис, с једне стране: „Виле ће се грабит у вјекове, да вам вјенце достојне саплету“,
а с друге стране: „Душаново Скопље сад је наше. Вама слава то је дело ваше!“.
Друга капија има натпис с једне стране: „Бјежи грдна клетво с рода, завјет Срби испунише!“
а с друге стране: „Од Једрена до Јадрана ори с слава наших дана.“

Капија на почетку Карађорђеве улице носи с једне стране наслов:
„Косово је освећено – Сливница је покајана“,
а с друге стране: „1389. (Косовска битка) – 1912, 1883 (Сливница) – 1913.“

Капија код „Београдске Задруге“ носи овај натпис:
„Част и слава палим за Отаџбину!“,
а с друге стране: „Слава српским херојима!“;

капија код „Мирковића и Лукића“, с једне стране:
„Живела Српска Војска!“,
а са друге стране: „1389-1913.“

Капија код хотела „Национала“ има ове натписе:
„Живели српски официри!“ и
„1885.-1913.“,
а капије, које су на улазу Калемегдана, на Калемегдану и у почетку Кнез Михајлове улице, најлепше су али без натписа.

Капија код фирме Јефта Павловића и Комп. у Кнез Михајловој улици има с једне стране натпис:
„Слава Врховном Команданту“
а с друге стране: „Мудрост владаоца и снага народа, то су победници!“

Капија код „Русије“ носи натпис.
„Нека се овај вијек горди нада свијем вјековима“,
а са друге стране: „Слава Престолонаследнику!“
Капија код Гранд Хотела има натпис:
„Живела српска војска!“ и
„Име вам се хвалом спомињало док је Сунца и док је Месеца!“

На последњој капији код Руског Цара с једна стране:
„Слава Војводи Путнику!“
а са друге стране: „За Косово – Куманово; за Сливницу – Брегалницу!“,

а на Терзијама је писало:
Закликтао бели оро,
У бојноме своме жару,
Дична, храбра српска војска,
Вратила нам славу стару.
Благо вама од сад и до вијека,
Ви имате су чим ред Милоша,
и пред друге српске витезове.

По пристизању славних пукова на Београдску тврђаву, откривен је величанствен споменик Карађорђу. Том приликом Министар војни ђенерал Милош Божановић предао је споменик Вожда Карађорђа председнику београдске општине овим говором:

Господине председниче,
…Преко овог светог места, на коме је подигнут овај споменик, пре 107 година, Врховни Вожд Српског Народа Велики и Бесмртни Карађорђе, оснивач славом увенчане династије Карађорђевића, лично, са мачем у руци на челу својих ратних другова, проломио је београдску тврђаву, срушио у њој турску силу и начео силно османлијско царство.
Цео свет чуо је тада за овај подвиг његов и наших витешких предака.
… Свако поприште Вождовог ратног похода буди свете спомене у захвалној души данашњих захвалних Срба; али ово место и спомен знамените 1806. године Српству су нарочито драги, јер је тада овде, пред војничким генијем Карађорђевим и витештвоом његових другова наших предака, заједно са овим великим утврђењима, пала и сама глава земље Београд, данашња престоница наше славне и миле Отаџбине Србије. Зато је баш на овом месту поникао овај славни споменик.
Краљевско српска родољубива војска није могла остати равнодушна према неумрлој сени Оца Србије Великог Карађорђа, овога славног витеза, овога највећег Србина, који прену намучени српски народ из вековног ропства 1804. године, и који је по речима нашег песника Његоша:
дунуо живот српској души…
српске мишице јунаштвом запојио…
и варварске ланце срушио…
Српска војска да би дала захвалности и дивљења сени Оца Србије, Бесмртног Вожда Карађорђа, подиже њему, оставља Српству овај скроман споменик, који ће кроз векове указивати новим поколењима на Ореол Славе, који краси бесмртну главу овога Великана, и на захвалност данашње генерације Краљевско-српске војске. Српска војска је тим сретнија и поноснија што овај споменик оставља Српству данас, долазећи непосредно са бојних поља; са освећеног Косова, из Старе Србије, Албаније, Маћедоније и Тракије, куда је, по светлом примеру Витешкога Оца Србије, гредила путем славе и части и проносила своје победоносне Заставе из боја у бој, из славе у славу, и одакле је дана дошла да баш на овом месту свије своје славом увенчане заставе да мирно отпочину.

Господине председниче,
Као представника Краљевске престонице, ја Вас и уме Српске војске молим да примите на чување овај споменик, који Краљевско Српска Војска преко Вас предаје у аманет престоници Београду и миломе Српству. Нека би дао велики Бог да овај споменик буде жижа, око које ће се скупљати Срби са свих страна, кад год устреба да се развију наше славне заставе, те да нас поведу онамо, куда је тежио геније Великога Вожда Карађорђа.
Слава неумрлом Карађорђу!
Слава свима великим синовима српског народа који паде за част и славу Отаџбине!

Након дефилеа, откривања и предаје споменика Вожду Карађорђу Београду и Српству, дефиле је настављен према Теразијама. На свечаном ручку у Двору Краљу је наздравио председник Министарства Никола Пашић:

Ваше Величанство и Ваша Величанства,
У овим историјским данима дозволите ми, Ваше величанство, да узмем себи слободу да дадем израза општој народној радости, што је Косово освећено, што је Сливнички засенак сјаја српског оружја збрисан, што је име Србиново високо уздигнуто – што је Велика Србија створена… Требало је труда и пожртвовања и сталности да се залече ране ранијијх година да се државне финансије уреде, да се економско стање побољша, да се финансијска моћ државе подигне и наоружање војске изврши, да се Србија вине из унутрашњих ситних спорова на висину задатка српског народа, и приступи остварењу српске заветне мисли.
… Одушевљена, спремна и неустрашива српска војска – прва армија под командом Вашега узвишенога сина, а нашега омиљенога престолонаследника Александра сударила се је с Турском силом на Куманову и у дводневној љутој битци славно је побеђена турска војска и Косово освећено.
Од те одсудне велике победе, српска војска под командом младог, одушевљеног и храброг престолонаследника ишла је од једне победе до друге и ослободила је уз помоћ осталих армија целу Немањићку Стару Србију са старим престоницама наших старих краљева и царева…
Након завршетка овог дела свечаности, за официре је у хотелу Бристол приређен банкет, док су војници имали ручак на Бањици.


Данас тог споменика нема. Подигнут на месту где је сада споменик Захвалности Француској. Овај величанствени споменик порушен је током бомбардовања Београда 1915. године и никада није обновљен. Био је једна од светиња Београдске тврђаве. Нови споменик Карађорђу накнадно је подигнут поред Светосавског храма на Врачару.


11. АВГУСТ 1913. ГОДИНЕ (Владислав Петковић Дис)

Dолазите данас уз добоше, трубе,
Као кад сте пошли за слободу брата,
Само што вас сада венци славе љубе,
И што долазите из два срећна рата.

Ваша жарка љубав и витешке груди
Донеле су веру и времена боља,
Велика и светла, без страха и студи,
И испуњен завет са Косова поља.

Кроз топовску рику и дим од пушака
Подигла се најзад царевина стара.
Ви сте све постигли. Сад нема Турака,
Нема ни Сливнице, ни беса Бугара.

У име слободе и вечног морала,
На које чекаху пет дугих столећа,
Ви сте своју браћу опростили зала,
Пробудили земље и нова пролећа.

Вароши и воде, престонице давне,
И знаке предака донели сте данас,
За нове редове историје славне,
За покрете нове што чекају на нас.

Долазите нама уз добоше, трубе,
Као кад сте пошли за слободу брата,
Само што вас сада венци славе љубе,
И што долазите из два срећна рата,

Што Београд цео са радошћу грли
Вас, децу Србије, понос неумрли.

Да ли ми ишта чујемо!?!

Чујте Срби - Др.Арчибалд Рајс

[1. јуна 1928.]

Био сам с вама када сте били у невољи. Делио сам с вама патње и да бих то могао, жртвовао сам сјајан живот и веома лепу каријеру која је много обећавала. Заволео сам вас, јер сам на делу видео ваше људе из народа у биткама и пресудним тренуцима, када се препознаје истински карактер неке нације. Заволео сам вас и због жртава које сам ради вас поднео, јер за људе и ствари се у толико јаче везујемо у колико нас то везивање кошта жртвовања.

Видео сам вам, међутим, и мане, мане које су се ужасно исказале после рата. Неке ваше мане ће, ако их не отклоните, бити погубне по вашу нацију. Не бих вам био пријатељ ако не бих повикао „чувајте се“ и ако вам не бих, уз врлине, које су истинске и лепе, указао, као у огледалу, на ваше лоше стране.

Ваша нација је имала веома лепу прошлост, после које су уследили дуги несрећни векови. Пошто сте основали велико царство, које је, судећи по ономе што је од њега остало, много обећавало и у своје доба било напредно попут западних царевина и краљевина, пали сте под превласт Турака, затим и у њихово ропство.

Ипак, упркос свим тим невољама, веома је мало ваших вољених покушало да избегне тај грозни положај прихватањем муслиманске вере. Велика већина ваших предака је, и поред дуготрајних патњи, остала одана старој вери и није хтела да повије врат пред окрутним туђином.

Народ вам је храбар и његова храброст често сеже до јунаштва. Могу то с правом да кажем, јер сам гледао ваше војнике, а они су били ништа друго до сам народ, у скоро свим биткама Великог ослободилачког рата.

Народ вам је родољубив. Не знам ни за један народ у којем легендарни национални јунаци толико живе у народној души као код вас.

Претворили сте своју религију у народну цркву, боље рећи у народну традицију. Међутим, ви нисте религиозни. Нисте могли да прихватите Бога какав је у Библији, претворили сте га у вечног и свемоћног главара свог народа. Ако бих могао да у овој области употребим тривијалан израз, радо бих рекао да ваш „бог“ носи оклоп и браду Краљевића Марка, шајкачу вашег ратника са Цера и Јадра, Кајмакчалана и Доброг поља.

Ваш народ је гостољубив.

Народ вам је демократичан, и то заиста демократичан, а не на начин политичара. Међу вашим људима човек се цени онолико колико је човек, а не по ономе што су од њега учинили одело и титуле. Ваш народ зна за самилост и понекад је такав у тренуцима када се човек не нада да ће код њега наћи ту лепу људску особину. Народ вам је поносан, али не и охол. Најзад, ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео.

Погледајмо сада мане вашег народа.

Нисте велики радници. често одлажете за сутра, чак и за прекосутра, оно што бисте могли да учините данас. Последица је да се то, често, никада и не уради. Колико сте само личних и, још горе, колико сте губитака по своју земљу поднели због тог олаког дангубљења! Треба, ипак, рећи да се код вас тај недостатак радне енергије објашњава на два начина. Најпре, под турском влашћу вам је и најтежи рад мало користио. Од њега се богатио само ваш угњетач. Током векова навикли сте се да радите само онолико колико је неопходно. Затим, земља вам је толико плодна. Уз веома мало рада имате што вам је потребно за живот.

Једна од врлина која је код многих међу вама ишчезла јесте захвалност.

Постали сте страшно незахвални. Многи међу вама су веома богати и немилице троше да би се истакли и из забаве, али када ваља показати захвалност према онима који су се жртвовали, ништа не дају, ама баш ништа. Ваше вође нису још, за ових десет година колико је прошло од завршетка рата, свечано обележиле ни један од оних великих догађаја којима дугујете слободу и величину земље. Јасно је, такве свечаности би биле незгодне већини ваших садашњих вођа зато што они, док вам је земља била у смртној опасности и кад се требало жртвовати, ништа нису учинили за њу, већ су се само бринули како да склоне на сигурно своју драгоцену личност, чак су неки искористили несрећу отаџбине да би се обогатили.

Шта сте учинили за своје ратне инвалиде? Од свих земаља које су учествовале у рату ваша се најгоре односи према њима. Док неколико стотина ваших бивших министара, саможивих политичких професионалаца, који, у већини случајева, ништа нису учинили за отаџбину, већ обилато напунили џепове, сређује себи исплаћивање „пензија“ које вас коштају небројених милиона, инвалиди вам могу умирати од глади.

Ваш човек из народа, сељак, неискварен утицајем професионалних политичара, није подмитљив. „Интелигенција“ вам то јесте, и то од најситнијег чиновника са или без дипломе, до министра. „Интелигенција“ Србије скоро ништа није учинила за своју земљу и једина јој је брига била да своје драгоцене чланове склони на сигурно.

Вративши се у отаџбину после победе, у којој нису учествовали, ваши интелектуалци су тежили да управљају свим пословима. Сељаци њима нису ништа значили иако су чинили огромну већину у Србији, а војници, творци победе, за њих су били „простаци“, добри да млате непријатеља и гину, и ни за шта друго.

Као и сва неморална бића, и интелигенција се диви сили, чак и када се највише злоупотребљава. То ју је навело да се, после рата, скоро одмах помири са најгорим непријатељима своје земље, са Немцима.

Уместо да делује позитивно ваша интелигенција је деловала негативно. Уместо да гради, она је разграђивала. Она је жариште трулежи и искварености, од чега толико трпите. Ако јој допустите да настави, земља вам је изгубљена.

Ваш народ је велики љубитељ политичких или боље речено, страначких вођа.

Са све надмоћнијим ступањем на власт интелигенције, појављују се људи који схватају каква се лична корист може извући из ваше склоности за страначку политику. Они стварају занимање од искоришћавања ваше склоности за страначку политику, па сада имате професионалне политичаре који на томе зарађују за живот. Ма, шта говорим – они згрћу богатство.

Тако су вам политичари искварили земљу.

Обичаји професионалних политичара прво искорењују врлине српског тла. А, на несрећу, политичари су вам свемоћни. Политика се меша у све и свуда управља. Укаже ли се неко место у власти, било оно важно или осредње, свеједно, о избору не одлучују заслуге кандидата, већ политичке везе. Може он бити и највећа незналица, најнечаснији човек, ако је „штићеник“ политичара-странчара странке на власти, победиће и човека најквалификованијег и у стручном и у моралном погледу.

Функционери су вам, по правилу, најгорег квалитета. Често нису ни способни да обављају посао који се тражи од места које заузимају.

Посебно добро познајем вашу полицију јер сам, на своју несрећу, неко време сарађивао са њом. У полицију су вам политичари поставили људе кажњиване због крађе и других злодела. Ваши полицајци су, посебно у Јужној Србији, крали од народа и отимали новац. Пријавио сам то вашим властима, али ти полицајци-злочинци, који су истовремено били и странчари, нису били кажњени, а мене су толико извређали да сам био принуђен да поднесем оставку.

Када стигну до министарског положаја, ваши политичари постају толико охоли да је то скоро смешно.

Опасан ветар вам захвата омладину и гаси онај прочишћавајући родољубиви пламен. За већину ваше садашње омладине родољубље се састоји од неке врсте зависти пуне мржње. Завиде земљама које су богатије или моћније од њихове и том понижавајућем осећању накарадно дају оно лепо име родољубље.

Савремени младић сматра да није његово да обезбеђује живот држави, него да је држава дужна да њему прибави све како би он могао да води што је могуће пријатнији живот. Отуда и она јурњава младих за функцијама. Сви би да буду чиновници, и младићи и девојке. Видите, млади оба пола јако добро знају да сада у вашој земљи није потребно никакво знање или способност да би неко постао чиновник, потребно је само да га погура неки посланик, министар, или утицајни политичар-странчар.

Данашња омладина ће вам одлучно рећи да нипошто не жели да гине, јер јој то ништа не доноси. Зна она из искуства, гледала је то својим очима, и како они који су се жртвовали, код вас, у вашој модерној Србији, добијају само ногом позади.

Немојте дозволити да ваша лепа душа пропадне у том ђубрету које се на њој наталожило нарочито после рата. Нација која је, попут ваше, одолела вековном ропству, која се повукла преко Албаније и која је, изгнана из своје земље, али не и поражена, успела да се врати на своја огњишта као победник – не допушта да је пођарми шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија, презира достојних забушаната и злочинских профитера и зеленаша.

(1928)