ДРЖАВА ОДУЗЕЛА ИНВАЛИДНИНУ БИВШЕМ БОРЦУ

ДРЖАВА ОДУЗЕЛА ИНВАЛИДНИНУ БИВШЕМ БОРЦУ

Тешко болесни демобилисани борац Републике Српске прве категорије, 54-годишњи Војко Шарић из Јајца, настањен у приградском брчанском насељу Грбавица, три године је закован за кревет.



Посљедица је то тешких рана из 92. Уз неимаштину с којом се свакодневно боре, Шариће једнако боли истина да је Војку у цјелости поништено и првобитно рјешење о трајној инвалидности, а да му за три године од како су ноге отказале, нико званичан није ни штаку понудио.

„Укинули су му и оних 36 марака инвалиднине и то баш када је пао у постељу. Примам за туђу његу и помоћ 56 марака, а ни 200 не може бити само за лијекове, пелене, катетере и остало. О храни да не говорим. Срамота је да нико из Борачке организације ни врата не отвара јер, кажу, није наш случај“, говори супруга Цвијета која 24 часа бдије над постељом, а син јединац надничи када посла нађе.

Војко је на јајачком ратишту 92. „зарадио“ више од 30 гелера, а након лијечења, с преосталом способношћу до посљедњег дана бранио РС. Након изгона 95. успио је, на дарованом плацу у брчанском приградском насељу Грбавица, без било чије донације, подићи кућу у којој нема ни најнужније за нормалан живот.

С болешћу и бирократском државом, Војко губи битку.

Од болничког лијечења, бање или других терапија које би ублажиле муке, нема ништа.
Од Војка нисмо добили изјаву: он је, вјероватно од посљедице можданог удара који није дијагностикован јер није пожељан пацијент брчанског здравства, изгубнио моћ говора.
Остали су му моћ плача – и јаука.

КОНТАКТ ТЕЛЕФОН ПОРОДИЦЕ ШАРИЋ: + (позивни за Републику Српску) 049 301 328

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ ЈУНАКА

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ 15-ГОДИШЊЕГ ЈУНАКА

Двадесетог марта ове године навршиће се 20 година од како је у одбрани родног села
Јовића на Озрену погинуо Споменко Гостић, петнаестогодишњак који је одбио понуду да се склони од ратних страхота и раме уз раме са комшијама и пријатељима био борац ВРС.



Мали херој је данас заборављен, до сеоског гробља гђе је сахрањен може се доћи само пјешице, шумским путем, а ни једна институција није се никада сјетила да ода дужну пошту ђечаку који је живот уградио у темеље Републике Српске. Споменков саборац Бране Миливојевић сјећа се да је ђечаку умрла мајка почетком 1992. године, а већ у септембру исте године граната је пред кућом убила баку са којом је живио. Ратни вихор га је омео и да настави школовање, јер је било немогуће из Јовића ићи у средњу школу у Добоју, па се момчић привио уз војску, чији борци су га штитили, хранили и бринули о њему колико су могли.

Споменко Гостић је, сјећају се ријетки саборци из 3. Озренске бригаде ВРС, био невјероватно храбар, вриједан и способан за своје године. Ништа му није билом тешко, знао је послушати сваког, и осјећао се пуноправним борцем ВРС, чак је и униформу носио. Углавном је носио храну борцима на линију, коњским колима којима је вјешто управљао и једном је чак налетио на мину али је том приликом остао неповријеђен. Крајем 1992. Споменко се појавио и на телевизији, јер је репортеру РТС искрено и непосредно испричао своју причу. На исповијест сирочета које је силом прилика постало ратник, реаговала је породица Срба која је из Француске стигла на Озрен носећи хуманитарну помоћ. Понудили су Споменку да иде с њима Париз, да га усвоје, одгоје, помогну да се спаси рата. Момак је одбио с ријечима :”Нећу да будем дезертер и да остављам свој народ кад је најгоре. Бићу овђе до краја, док не дочекамо мири и слободу, а онда, виђећемо”.

Споменко Гостић погинуо је 20. марта 1993. од хаубичке гранате испаљене са непријатељског положаја на коту Висић, код Јовића, на Озрену. На истом мјесту погинуло је још шест његових другова. Момак је донио следовање хране, журећи да стигне кући, гђе је у пећи оставио хљеб да се пече. Данас се готово нико не сјећа малог хероја из Јовића.

Посмртно је одликован Медаљом заслуга за народ, и то је све. Ђеца у школама Републике Српске не знају за свог храброг вршњака, ниједна улица не носи његово име. У Јовиће се нико никада није вратио, а гробље опустјелог села крије хумке 15-годишњег хероја, његове мајке, баке, и сјећања која су остала иза ове тужне приче.

(БН ТВ)

Војник пронађен после 33 године

Совјетски војник, коме се 1980. године у Авганистану изгубио сваки траг, пронађен је на Хиндукушу који је већ три деценије његов нови дом.


Повлачење из Авганистана

МОСКВА - Совјетски војник, коме се 1980. године у Авганистану изгубио сваки траг, пронађен је на Хиндукушу који је већ три деценије његов нови дом, пренела је агенција Риа Новости.

Некадашњи оклопни пешадинац совјетске војске Бахредтин Хакимов сматрао се 33 године несталим, али је установљено да живи под именом Шеик Абдулах у провинцији Херат на Хиндукушу где ради као травар, саопштила је руска истражна комисија.

Хакимов скоро више да и не зна руски, али је умео коректно да наведе место рођења - Самарканд у данашњем Узбекистану и идентификовао је друге војнике на фотографијама.

У септембру 1980. године тешко је рањен у борби, а мештани су му спасили живот и излечили га након чега је одлучио да остане код њих.

Русија је прошле године упутила молбу авганистанским властима и јавности тражећи информације о 270 совјетских војника који се воде као нестали после завршетка окупације 1989. године. Верује се да међу несталима има 30-40 војника који би могли бити живи.

Од 1992. године када је установљена комисија за нестале војнике пронађено је 29 несталих совјетских војника у Авганистану, од којих се 22 вратило кући, а други су остали у својој новој домовини, наводи Риа Новости и додаје да се на листи несталих налази још 264 имена.

Током десетогодишње совјетске окупације Авганистана, погинуло је око 15.000 совјетских војника, а скоро 54.000 њих је рањено.

Тањуг

СРПСКО СРЦЕ ЈОХАНОВО

СРПСКО СРЦЕ ЈОХАНОВО

Ово су моје опроштајне речи
које приносим времену што следи,
можда ће неком рану да залечи
неког ће другог љуто да увреди

Зовем се Јохан, Немац по рођењу,
од оца Ханса и мајке Грете
наша је кућа знана по чувењу,
у раскоши живех к'о једино дете.

Наследих фабрике, силна имања,
непрегледне шуме и бројна стада
радост ми трајаше све до сазнања
да тешка болест мноме влада.

Доктори рекоше да нећу дуго
годину једну ил' можда две
свет ми се сруши, о моја туго,
у једном дану нестаде све.

Рекоше нећу издржат више
најбољи доктори који постоје,
једини лек је, сви се сложише,
да замене другим срце моје.

О, судбо моја, о дивни часи,
најлепши мој животни трене,
када из болнице стигоше гласи,
нашли су доктори срце за мене.

За цену човек тада не хаје,
и не знам да ли за то постоји,
нисам чак пит'о ни ко га даје,
кад живот нови мени предстоји.

Операција прође у најбољем реду
са новим срцем несташе боли,
тек онда схватих, кад скинух
беду,
колико се живот цени и воли.

***

Недуго затим, кроз ноћи тавне
у сну ми прилазе лица нека
и звона цркве православне,
буди ме њихова тужна јека.

Јасно видим пределе стране,
прелепе шуме и поља плодна,
ливаде и потоке разигране
брдашца блага и винородна.

Видим и двориште између плота,
амбар и шталу, стазу до куће,
старину неку што дуван мота,
док гледа кера и звиждуће.

Старица крхка живину ваби
док баца просо из мале зделе,
а онда журно ка штали граби
да пусти на воду шарено теле.

Прелепа жена, гипка к'о срна,
двориштем хита да ручак стави
за њом вијори коса јој црна
и мало дете очију плави.

О, та ме слика ходила често,
сновима мојим давала срећу,
спавао нисам ал' то је место,
стварало љубав у мени већу.

***

А онда дођоше ружни снови,
које не могах да пребродим,
насташе неки предели нови,
којима свезан, у колони ходим.

Угураше нас затим у нека кола,
пут је трајао бескрајно дуго,
уз псовке, претње, тренутке бола,
од звери се нисмо надали друго.

У Жутој кући, у граду Бурељу,
сазнасмо тако је месту име,
у албанском приватном мардељу,
тамничише нас до почетка зиме.

Последња слике које се јежим
беше зелена маска докторска
и лице које видех, док лежим,
како се кези мрцина мрска.

И светло јако, јаче од сунца,
које ми сева мозгом к'о стрела
док ме на живо секу к'о јунца
и крв док шикља, последња врела.

Задње што видех бејаху руке,
шиптарске како дигнуте стоје,
на њима дрхтећ' уз тешке муке
још увек куца - то срце моје.

***

Тај урлик страшан што небо пара
враћ'о ме стално из ноћних мора
све сам мислио да сан ме вара
и спас да доноси једино зора.

Кренух на пут, непознат, далек
да нађем извор несаних ноћи,
да решим једном, али за навек,
куд срце вуче - где морам поћи?

Косово беше циљ мога пута
тамо ме поведе душа и тело
кренух к'о путник који не лута
коме је познат и крај и село.

Угледах цркву из снова мојих
пред њом је стража, то ме зачуди,
са војском неку реч прозборих
кажу да чувају цркву од људи

Какви су људи што би да сруше
лепоту ову из средњег века
имају ли они бар мало душе
знају ли каква их судбина чека?

Пред мојим очима пукло село
око њега свуда бодљикава жица
к'о да га нешто за век проклело
и људе у њему згрчених лица.

Гледај Европо, завриштах тада
погледај свете ту правду нашу
докле ће овај народ да страда,
а други и даље оружјем машу.

Изнад те туге, изнад те жице,
осетих поглед који ме тражи
угледах познато дечије лице
које ме ноћу сновима блажи.

И приђе мени кроз жица сплет,
загрли ручицом око врата
то божје биће, небески цвет,
прозбори нешто: "Тата, тата".

А срце моје к'о лудо скаче,
шавови хоће да попуцају,
шта ли те речи њему значе
да ли се можда препознају?

Нисам ни хтео ал' моје руке
кренуше к њему некако саме
то дете нежно, о моје муке,
беше к'о зрачак из љуте таме.

Жена из снова дојури с врата,
из оног истог дворишта преко,
"Милане сине, то није тата,
он је на небу негде далеко.

Наш Јован сине Косово чува
заједно горе с Лазаром светим
чујем га увек кад ветар дува,
тебе кад гледам њега се сетим."

Стојимо тако, жица нас дели,
а срце спаја љубављу истом,
и свет је застао, управо цели,
заустављен божанском искром.

У повратку мало застах по страни
задивљен, поносан и препун среће,
док Јован и мртав Косово брани,
Србима га нико одузети неће.

Од јуче ја сам Петровић Јанко,
рођењем Немац, Србин по вери,
написах ово јер желим жарко,
истину да сазнају светске звери.

Од стида мало да погну главу,
злочинце казне - добро их знају,
жртвама српским да одају славу,
имена њихова вечно да трају.

Веселин Џелетовић

СЛОВЕНИЈА И СУД У ХАГУ

Може ли чланство у Европској унији некога заштити од осуде за ратне злочине? СЛОВЕНИЈА И СУД У ХАГУ

Година 1991, Словенија: Логор у напуштеном руднику Дол при Хра­с­ни­ку, заробљене старешине и њихове породице (жене и деца), вој­нике на од­слу­же­њу војног рока, цивиле, везаних руку на леђима, по­бу­ње­ни­ци довозе ка­мио­ни­ма фургонима са искљученом вентилацијом, трпају у руд­ничке лифтове, спу­ш­та­ју у окна пуна воде, прашине и гасова и ту ос­та­в­ља­ју. Лица „на обради“ трпају у на­пуштене прљаве просторије, са бе­тон­ским по­дом, по 150 (!!) особа у простор ве­личине 14х6 метара, без воде и хра­не, ће­ба­ди за спавање! Одузимају им све: но­вац, накит, лична доку­ме­н­та, го­во­ре­ћи „држави (!?) која ратује са другом др­жа­вом, требају сре­д­ства за рат“.

Логор Крањ: око 40 војника ЈНА раздвојили по националној при­па­д­но­сти, у један угао Хрвати, у други Шћиптари, у трећем Срби, Македонци и Цр­ногорци. Он­да је настало садистичко иживљавање над младићима (19-20 го­дина ста­ро­сти!) Србима, Македонцима и Црногорцима: туча у гомили мо­т­кама, бејзбол па­лицама, металним шипкама, дебелим шумским ланцима, свим и свачим, шу­ти­рање чизмама и цокулама, описивање на „узорку“ вој­ни­ка како ће их ноћу кла­ти! Један војник ЈНА, заробљеник, убијен на лицу ме­ста! Ненаоружане уби­ја­ли метком у потиљак. Посебно зверско уби­ство једног цивилног лица на слу­жби у ЈНА и једног војника, српске на­­ционалности! Војницима Хр­ва­ти­ма, Му­сли­ма­нима и Шћиптарима су дали кар­те за пут, цивилно одело и пу­ш­ти­ли кућама.
Скидали војнике до гола, па им за 10.000(!) динара продавали дроњке ци­ви­лне одеће, ко није имао новац морао је у логорима на најпонижавајући на­чин да заради. Одузимали им ствари као у фашистичким логорима Ау­ш­виц и Дахау, вој­ницима српске, црногорске и македонске националности пре­гледали и вадили зу­бе под позлатом (два војника да­ла писане изјаве).

Војници, ухваћени на пре­ва­­ру, сву­чени у пи­џаме, мучени, а потом уто­ва­ре­ни у теретне ва­гоне за Београд, уз натпис „Стока за Ср­би­ју“. Вагони су при­ка­че­ни за међународни воз Љубљана-Бео­град. Срећни што су уопште жи­ви, при­ми­рили су се док нису стигли у Бе­оград. Виком су дозвали же­ле­з­ни­чаре који су от­­во­ри­­­ли вагоне. Војници су прошли вишемесечну тор­­туру у ло­горима. Део Ср­би­­ја­на­ца (Срба, Ма­ђа­ра и Му­слимана), до куће је сти­гао пре­ко Мађарске. Такође су били ух­­ваћени на пре­ва­ру, мучки, у време при­ми­р­ја. Према сведочењима вој­ни­­ка, на подсећања о уло­зи Срба у спа­ша­ва­њу Сло­ве­на­ца у Другом СР, пре­з­ри­во би одго­во­ри­ли: „То је било за тада ово је са­да!“, уз погрдне псовке. Исто је го­во­рио и „први пред­се­д­ник не­за­ви­с­не дежеле“ Милан Кучан, који је на питање но­ви­­нара признао да је лично био прихваћен у с.Заклопача код Краљева, а део фа­милије у Новом Се­лу код Врњачке Бање. После одлуке Владе СФРЈ о по­в­ла­че­њу ЈНА из Сло­ве­ни­­је, састави су премештени у Хрватску и Босну и Хер­це­го­ви­ну, а само ма­њи део у Србију. Тиме је „словеначка ратна епопеја“ за­вр­шена.

Исти ужасни злочини, кажњиви по међународном ратном праву и Же­нев­­ским конвенцијама догађали су се и у логорима: Домжале, Доб при Мир­ни згра­де Казнено-поправног дома, затвор у Песници, у свимоп­ш­тин­ским ми­ли­циј­ским станицама (подрумске ћелије)…
Поступци којима су, без преседана, кршене одредбе међународног ху­ма­ни­тарног права према цивилима:
Киднаповање возача камиона са шлеперима и постављање пред јединице ЈНА. Ако се возачи супроставе, убијани су уз повике: „Убиј стоку, убиј бан­ди­те, ако не­ће на барикаде, да их побијемо овде на паркингу!“ Када су во­за­чи 27/28.јун 1991. код места Требње, покушали да побегну на њих је от­во­ре­на ватра, све­до­чи Милан Судимац, возач „Југопревоза“ из Крушевца. У то­ку 26.јуна на ау­стриј­ској граници, заустављена је колона од преко 100 ка­ми­она југословенских и стра­них и под оружјем натерани да возилима пре­пре­че пут. Они који су по­ку­ша­ли да напусте возила уби­јени су на лицу ме­ста. Јединицу ЈНА на путу према гра­ни­ци, по­бу­ње­ници су напали са свих стра­на. При пробоју јединице ЈНА до­ш­ло је до уништења камиона. Више во­за­ча је животима платило бес­кру­пулозну по­вре­ду правила оружаног су­ко­ба, од стране тзв. словеначких ору­жаних снага.
У Ружној долини побуњеници су испред својих положаја, под претњом ору­ж­ја, до­вели жене и децу из несловеначких породица и преко њихових глава от­ва­ра­ли ватру на колону ЈНА!
У Випави, преко 300 цивила, жена и деце, породица припадника ЈНА месец да­на је затворено у стамбеним зградама, без хране, во­де, ис­к­љу­чена и с­т­р­у­­­ја. На оне који су пошли по хлеб и воду, пуцали су сло­веначки снај­пе­ри­с­т­и.
У Љубљани, насеље Коседе, припадници ТО и МУП Словеније су из војних зг­ра­­да извели жене, децу и пензионере, постројили их у строј за стрељање, пси­хи­ч­ки и физички малтретирали уз отварање ватре из оружја!

У насељу Звезда у Шентвиду хапшени су цивили који су улазили или из­ла­зи­ли из зграда где су становала војна лица, а потом одвођени у логоре!
Пред касарну у Марибору, побуњеници су довели жене и децу војних лица и ци­вил­них лица на служби у ЈНА, са упереним цевима пиштоља у главу, натерали да позивају своје очеве и мужеве на предају!

На путу за касарну Шентвид, приватно возило Наде Сворцан и Љу­би­це Саше, по­буњеници су намерно усмерили на постављену мину. Ми­на је разнела ау­то­мо­бил: Нада је тешко повређена, а Љубица остала без но­ге! У Универзитетском кли­ничком центру Љубљана нису им пружили по­м­о­ћ!
На свим граничним прелазима које су побуњеници заузели, цивили, слу­ж­бе­ни­ци Савезне управе царина, су киднаповани, тучени, извођени на стрељање, ве­зи­ване им око врата траке за дављење, пуцано из пиштоља са цевима уз ухо.
Пред касарну Словенска Бистрица, 30.јуна око 19.00 часова, припадници Јан­ши­не ТО су жену и децу капетана Драгана Стојановског, довезли са упереним ору­жјем, уз претњу да ће их све побити.

У Постојни, масовна тортура 35 жена са децом војних лица несловенаца.
У Сежани минирана (!!) стамбена зграда припадника ЈНА. Везаним и пре­м­ла­ће­ним женама, деци, старим пензионерима, Зденко Латин, официр дезертер из ЈНА, стављао им нож на грло и урлао: „Све ћу вас поклати!“ Послао је ау­то­мо­бил са озвучењем који је, цели дан 30.јуна, градом емитовао поруку:„Срби, на­пу­стите Словенију! Бићете поклани!“ После пребијања, сексуалног на­па­с­т­во­ва­ња, пљачке свега и скидања одеће, гушећи их у фургонима без вентилације, слао их у логоре у рудницима! Беби српкиње су искључили инкубатор, а потом је са мајком породиљом избацили на улицу: назови лекари су убили бебу! Пред­се­д­ник ове општине је на улици премлаћивао несловеначку децу!
Уз примену перфидија забрањених Повељом УН (возила са ознаком Црвеног кр­ста, лажних парламентара са белом заставом, живог штита од жена и деце при­па­дника ЈНА, ничим изазвано отварање ватре и др.), одмах по потписаном спо­ра­зуму о прекиду ватре, нападнуте су касарнеАјдовшчина, Випава, Постојна, Љу­бљана, уз одмазду над породицама припаданика ЈНА, бранилаца. Том при­ли­ком су чињена кривична дела ратних злочина дела вероломства, коришћени за­брањени начини и коришћена забрањена средства ратовања, као што су не­по­штовање договорених прекида ватре и беле заставе, употреба забрањене му­ниције која наноси сувишне и непотребне патње (набављене новцем Ва­ти­ка­на, Немачке и Аустрије од НАТО продаваца наоружања и муниције)…

Санитетском возилу са тешко рањеним војником Бјелогрлићем побуњеници за­бра­њују пролаз и он умире. Капетану Драгану Благојевићу особље болнице у Ма­рибору не пружа лекарску помоћ иако има прострел плућа, метак у плућном кри­лу и врло високу температуру, а црвене беретке МУП не дозвољавају ње­го­во пребацивање хеликоптером за Загреб! Потпуковника Радоицу Оташевића, на­кон тешке операције десне ноге, 29.јуна киднапују и одводе у логор Доб при Мир­ни. Побуњеници су блокирали Војни рехабилитациони центар у Римским То­плицама и преко 150 болесника оставили без хране и лекарске неге! Ди­рек­тор Клиничког центра у Љубљани забранио је мајци покојног војника Слободана Стој­ковића из Матарушке Бање, који је погинуо 27.јуна у Грзину, да преузме те­ло свог сина! Припадници Јаншине ТО, читаво време сукоба су држали под бло­ка­дом Војну болницу „Младика“ у Љубљани, оставивши болеснике без хране, во­де, лекова! Поручника др Сенада Дураковића, побуњеници хапсе при пру­жа­њу помоћи повређеним цивилима, тучен да приступи ТОС. На санитетско возило ко­јим је др Горан Голубовић превозио рањеног поручника Дарка Булатовића ис­па­љена је ракета! Др Вукица Булатовић ухапшена при пружању лекарске помоћи на граничном прелазу Шентиљ и одведена у затвор уПесници. На хеликоптере са ознаком Црвеног крста отварана ватра у Илирској Бистрици и при превозу пос­мртних остатака водника Рама Салихуа за Љубљану, затим 3.јула хе­ли­ко­п­тер погођен са 10 метака. Дана 3.јула тромблонском мином нападнуто са­ни­те­т­ско возило: рањени војник преминуо, рањени мајор Александар Стефановић и ка­петан Бранко Тркуља одведени без пружене лекарске помоћи, у логор у руд­ни­ку. Дана 30.јуна у време прекида ватре, мучки рањавају поручника Драгана Бу­бала и његовог војника: побуњеници нису дали да им се пружи помоћ, па је по­ручник издахнуо чије тело нису хтели предати док пуковник Ђуровић није до­бро­вољно остао као талац у замену за тело поручника! Тела посаде хе­ли­ко­п­те­ра пилота капетана 1.класе Миленка Јоргића, поручника Елдина Храповића, ста­ри­јег водника 1.класе Мираслава Шандора, одбија да преда Јелко Кацин ми­ни­стар за информисање Словеније, већ тела користи у пропагандне сврхе: поред њих се сликају високи функционери „дежеле“! У центру Љубљане, 29.јуна, по­бу­ње­ници малтретирали чланове делегација Међународног Црвеног крста из Же­не­ве и Југословенског Црвеног крста СФРЈ!

Притворени војник Небојша Триван: „Негде око 19.20 припадник ТО, вртећи пу­ш­ком убио је на лицу места једног војника коме не знам име, али је био у са­с­та­ву моје страже. Хтели смо му помоћи али нам нису дали.“
Сијасет је докумената и сведочанстава о повреди међународног права према при­твореним лицима, у бројним логорима, где су на најзверскији начин мучени и убијани ци­вилни службеници савезних установа (Савезни СУП, Савезна управа ца­ри­на..), цивили несловеначке националности, цивили чланови по­ро­ди­ца војних и ци­вилних лица на служби у ЈНА, заробљени припадници ЈНА, итд.

Оваква и још тежа поступања била су масовна! Наређивао их Јанша и ње­го­ви „команданти“, министар унутрашњих послова, а одо­бравао Кучан и његови са­радници у политичком и државном врху. Тиме су тешко повредили: члан 3 Же­нев­ске конвенције 1-4 из 1949; Правилник о за­ко­ни­ма и обичајима рата на ко­п­ну – прилог Четврте Хашке конвенције из 1907; Мартенсову клаузулу из исте кон­венције; одредбе Допунског про­то­ко­ла Женевске конвенције од 12.августа 1949. (Протокол ИИ), одредбе Повеље ОУН, о забрани перфидија у примирју и спо­разумном прекиду ватре; злоупотреба знака Црвеног крста превожењем цр­вених беретки МУПС; напади на возила са ознаком Црвеног крста и убијање ле­кара и медицинских сестара при превозу рањених војника и цивила…

Почињена кривична дела ратног злочина над цивилним ста­нов­ни­ш­т­вом у оружаном сукобу су: насиље над животом, здрављем и физичким или мен­та­л­­ним благостањем људи; узимање талаца; акти тероризма; вре­ђање и га­же­ње људског достојанства; недопуштене претње; повреде пре­ма рањеницима, бо­лесницима, мртвим лицима, лекарима и са­нитетским тран­с­п­о­р­­ти­м­а.
Остаје, очигледно само за историју, отворено питање: Зашто утврђена и документована, кривична дела ратног злочина, према одредбама међународног ратног права, Тужилаштво Суда УН за ратне злочине у Хагу није процесуирало злочине побуњеника и званичника СР Словеније?

Да је ова тема забрањена у Европи, па и у Србији, говори чињеница, да чак и само помињање ове теме, је довољан разлог да ауторизован и потписан чланак аутора, савременика догађаја, не објави – ни један медиј. И тако више година…Жртве и њихове породице, остају без правде и спокоја…Над народима бивше Југославије и њиховом стварном помирењу, остаје тамна сенка неправде и горког сазнања Срба, Мађара, Муслимана, Македонаца, Црногораца, да смрт невиних није једнака пред Правдом Европе..

гш. пуковник
Живомир Р. Подовац

Прилог:

Погинули припадници ЈНА (за које су утврђени подаци): старији водник 1.кл. Шандор Ф. Ми­рослав, 1956; ст.водник Брндушановић К. Мирко, 1959; поручник Бубало Н. Драган, 1964; заставник ­Хаџиселимовић Ш. Мустафа, 1949; поручник Храповић Х. Елдин, 1965; капетан 1.кл. ­Јор­гић Ј. Миленко, 1956; потпоручник Милошевић С. Александар, 1970; капетан 1.кл. Мрлак А. Ан­тон, 1950; капетан 1.кл. Пантелић О. Слободан, 1946; водник Салихи Б. Рама, 1969; старији водник Си­биновски Б. Бојанче, 1959; капетан Стојановић Р. Зоран, 1955; цивилно лице на служби у ЈНА Седлар Р. Бра­н­ко, 1954; војник Ћати И. Стипо, 1968; војник Бабић И. Љубо, ?; војник Бјелогрлић В. Де­јан, 1971; војник Бојанић М. Бранко, 1971; војник Цуцак И. Халил, 1972.; војник Де­ја­новић Д. Душан,?; војник Хилми С. Попај, ?; војник Имамовић Ф. Фахир,1972; вој­ник Шимуновић П. Антоније, 1972; разводник Јешић М. Зоран, 1972; војник Јели­чић А. Иван,1972; војник Јовановић С. Ратко, 1972; војник Касуми А. Флорим, 1971; вој­ник Лучић ?. Мирко, 1970; војник Малетић Л. Горан, ?; војник Мирковић Н. Зо­ран, 1972; војник Митић М. Стојан, ?; војник Обрадинов Ј. Војко, 1970; војник Ђокић Б. Драган, ?; војник Османи ?. Неџмедин, 1970; војник Палић Р. Мухамед, 1971; де­се­тар Шпелко Ф. Франц, 1971; војник Пивач И. Борислав, 1972; војник Поњавић Б. Шпи­ро, 1972; војник Родић С. Драган, 1969; војник Сотинац П. Домагај, 1968; вој­ник Станковић М. Горан, 1972; војник Стевановић Р. Обрад, 1971; војник Стојковић С. Сло­бодан, 1972; војник Танасковић М. Милан,1972; Н.Н. припадник ЈНА.

НАПОМЕНА АУТОРА:
У државним архивама Р Словеније и БСФРЈ Југославије, постоје и спискови побијених цивила од стране побуњеника СР Словеније.
Тужилаштво у Хагу може доћи до њих. Ми обични грађани, истраживачи – не.

...Јадовно 1941...

Шпијун је жив

ПОЛИТИКА, архива...

"Политика" открива: измишљена погибија америчког обавештајца Џона Нејбора

Бивши шеф ЦИА за Балкан био разоткривен у Грчкој 1988. године. – У Србији припремао терен за Нато бомбардовање

Бивши шеф ЦИА за Балкан и формално некадашњи први секретар амбасаде САД у Београду Џон Дејвид Нејбор, један од главних актера афере "Перишић", жив је и обавља послове за централну обавештајну службу Америке, сазнаје "Политика".
Наш поуздани саговорник каже да је пре неколико месеци намерно била пласирана информација о Нејборовој наводној смрти у Мађарској како би се сакрио његов прави идентитет, пошто су, после спектакуларног хапшења Нејбора у Србији, све обавештајне службе света сазнале за њега, па даље није могао да обавља свој посао, а претила му је и опасност од ликвидације.

"Политика" је дошла до фотографије са полицијске вежбе у Никинцима 2001. године, на којој се виде Џон Нејбор (1) и Ентони Монктон (2) из британске обавештајне службе МИ-6, Момчило Перишић и високи функционери српске полиције Душан Михајловић, Сретен Лукић, Бошко Буха (убијен 2002) и Милорад Симић

Нејбор је, подсећамо, ухапшен у марту 2002. године заједно са Момчилом Перишићем, тадашњим потпредседником Владе Србије, у мотелу "Шарић" на Ибарској магистрали.

Наш лист успео је да дође до нових података о обавештајној каријери овог америчког шпијуна. Нејбор, који је родом из америчке државе Флорида, дошао је на наше просторе 1994. године. ЦИА је тада проценила да ће Косово и Метохија бити следеће кризно жариште, па је у седишту ове агенције у Ленглију одлучено да главни пункт за подручје бивше СФРЈ буде отворен у Скопљу.

На место главног координатора овог пункта постављен је управо Нејбор који је пре тога већ једном био разоткривен као шпијун, и то у Грчкој 1988. године, када су му тамошње власти отказале гостопримство. Посао главног координатора пункта у Скопљу овај амерички обавештајац обављао је до 1996. године. После тога је отишао у Загреб, где је имао задатак да успостави контакте и учврсти позиције са којих би могао безбедно да се "инсталира" у Београду.

Коначно је стигао у Београд 1997. године, као званичан члан особља амбасаде САД. Према поузданим информацијама, управо је те године ступио у контакт са Момчилом Перишићем, тадашњим начелником Генералштаба Војске Југославије, кога је убрзо заврбовао да ради за ЦИА, тврди наш извор.

Ипак, поред овог, Нејбор је имао и један значајнији задатак у Београду. Наиме, он је током 1998. године интензивно радио на прикупљању података и припреми терена за НАТО бомбардовање. У Македонију се вратио непосредно пре бомбардовања, током којег је имао задатак да координира рад америчких обавештајних служби према СРЈ.

Када се у Београду поново отворило дипломатско-конзуларно представништво САД, током 2000. године, Нејбор је био акредитован као званично лице америчке администрације. Почетна дужност му је била "службеник у економској секцији", да би после био именован на место првог секретара. Незванично је обављао место шефа ЦИА за Балкан, а као представник ове обавештајне службе представљао се органима МУП-а Србије, од којих је тражио сарадњу.

Суштина његовог деловања у Србији, како каже наш саговорник, била је усмерена на избор особа које су биле погодне за прикупљање података од интереса за америчку администрацију. Извесно је да се Нејбор до хапшења 2002. године бавио обавештајном делатношћу која је имала за циљ прикупљање тајних војних и других података, личним увидом и преко агентурних позиција. Обавештајне ослонце је бирао у различитим структурама, углавном међу утицајним особама. Наше обавештајне службе имају податке да је Нејбор, као члан једне верске секте, користио своје истомишљенике за прикупљање обавештајних података.

Х. П.

-----------------------------------------------------------

Прекинут поступак против Перишића

Војно правосуђе оптужило је 2002. године Момчила Перишића за кривично дело шпијунаже у корист Сједињених Америчких Држава. Иста оптужница је за одавање службене тајне теретила потпуковника Миодрага Секулића и Владимира Влајковића.

Поступак је водио Војни суд у Београду до његовог укидања 1. јануара 2005. године. После тога предмет прелази у надлежност Војног одељења Окружног суда у Београду.

Кривично ванрасправно веће тог одељења донело је 9. новембра 2005. године одлуку да прекине кривични поступак против некадашњег начелника Генералштаба до окончања поступка који се против њега води пред трибуналом у Хагу. Истом одлуком обустављен је поступак и против осталих оптужених.

– Одлука о прекиду донета је на основу одредбе Закона о сарадњи СРЈ са Хашким трибуналом. Њом је прописано да ће се, у ситуацији када је предмет поступка пред домаћим судом кривично дело које није у надлежности међународног трибунала, поступак пред домаћим судом прекинути до окончања поступка пред трибуналом – рекла је за "Политику" Ивана Рамић, портпарол београдског Окружног суда.

М. Д.
објављено: 15.09.2006.

Нова помоћ за српску децу са Космета

Нова помоћ за српску децу са Космета

Из Бања Луке 12. марта креће најшира хуманитарна акција "„ЗА СПАС СРПСКОГ РОДА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“



Сваки Србин један евро мјесечно за помоћ опстанка Срба и српске дјеце Косова и Метохије. Наша света дужност је да помогнемо опстанку и очувању наше српске кољевке.

Ову најширу хуманитарну акцију широм свијета под називом „ЗА СПАС СРПСКОГ РОДА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“ покренути ћемо половином марта ове године: преко медија , СПЦ, српских удружења, спортских клубова, школа, широм дијаспоре и свих друштвених интернерт мрежа. Биће отворен динарски и девизни жиро рачун у Косовској Митровици. Сваки Србин да мјесечно уплати један евро, помоћи ће опстанак наше браће на Космету. Посљедњих пет година био сам 26 пута на Космету. Био сам и прије неколико дана од 14 до 17. фебруара. Ситуација и положај срба је врло тежак најтежи до сада. Осјећају се напуштено, а ми то несмјемо дозволити. Најчаснији и најбољи дио српског народа пати. Гурају га у државу коју нежеле, а они успркос свему желе да опстану на светој српској земљи, да је сачувају, да сачувају достојанство и образ свих нас, али немогу без материјалне и моралне помоћи и подршке.

Ову акцију на нашу иницијативу и по договору половином марта и до краја 2013. год. провести ћемо са руководством срба Сјеверног Космета и међуопштинског Центра за цоцијални рад Косовска Митровица. Прикупљена средства бити ће распоређена и усмјерена за најугроженије Србе, јавне кухиње и српску дјецу цјелог Косова и Метохије. Покажимо патриотизам и хуманост!

Предсједник орг. одбора за помоћ Србима Космета
Милорад Арлов