Како су потрошене златне резерве Краљевине Југославије

Како је потрошена 84.574 килограма златних резерви Краљевине Југославије. Амерички савезници наплатили одузету имовину својих држављана, али и сву "помоћ" партизанима и четницима.


Разарачем „Београд“ у Енглеску је превезена највећа количина злата

ПРЕМА расположивим подацима, уочи Другог светског рата Краљевина Југославија је поседовала 84.574 килограма чистог злата.

Увиђајући опасност по земљу, кнез Павле је одобрио да већи део златних резерви буде пребачен у Енглеску у мају 1939. године. Транспорт је извршио разарач "Београд" и тако је у Енглеску банку стигло 980 сандука у којима се налазило 3.379 златних полуга. У овој банци Народна банка Краљевине Југославије је већ имала 225 златних полуга, па је укупна резерва у Великој Британији увећана на 44.886,61 килограм чистог злата.

Након почетка Другог светског рата (1. септембра 1939), док се очекивао напад на Велику Британију, Савет земаљске одбране Југославије је донео одлуку да се злато хитно пребаци у Сједињене Америчке Државе. Уз велики ризик, у Њујорк је транспортован из Енглеске 33.683,51 килограм чистог злата. У трезору Енглеске банке до краја рата остало је 11.203,10 килограма.

Народна банка је организовала још два транспорта. У мају и јуну 1940. из Швајцарске, преко Атине, у Њујорк је упућено 344 сандука, односно 14.168,16 килограма чистог злата.
Уочи бомбардовања Београда, Народна банка Краљевине Југославије је код Федералних резерви у САД имала 47.851,67 килограма чистог злата.

Треба истаћи да је Народна банка 18. марта 1941. године, на тржишту злата продала за девизе 20.002 килограма чистог злата у корист депозита код Бразилске банке у износу од 11.225.000 долара.

У трезорима у земљи остало је 10.701,11 килограма злата. Још 1939. године из Београда је евакуисано све злато: у ужички подземни трезор 9.611,30, док је у сарајевској филијали Народне банке остало је 1.089,80 килограма.
Министар финансија у Симовићевој пучистичкој влади, Хрват др Јурај Шутеј, наредио је 7. априла 1941. да се злато из ужичког трезора (204 сандука) премести у Мостар. Кад је 10. априла у Загребу проглашена НДХ, ово злато је 14. априла хитно пребачено у Никшић и склоњено у пећини Требјеса. Ни ту није остало, већ је 15. априла пребачено на аеродром Крапино поље, ради пребацивања у иностранство. Злато које је остало у Сарајеву заплениле су усташе.

Усред априлског дебакла, пучисти су се одлучили за бекство из земље, а 14. априла у манастиру Острог патријарх Гаврило је благословио и одлазак младога краља Петра ИИ.
А 15. априла 1941. најпре су евакуисани пучисти цивили, а 16. априла официри пучисти, па је после полетања последњег авиона за Грчку (тромоторни бомбардер "савоја маркети СМ - 79", којим је пилотирао ваздухопловни капетан Иван Доминко), у коме се налазио главни организатор пуча и бекства из земље, генерал Боривоје Мирковић, на никшићком аеродрому остало 190 сандука државног злата. У авионе је укрцано (због мале носивости и премного клијената за бекство) свега 14 сандука (674 килограма злата). Пучистичка влада је понела осам сандука (385 килограма) а генералитет шест сандука (289 килограма). У Мирковићевом авиону било је највише сандука са златом - три. Близу грчке луке Превеза, генералов авион је погођен и разбио се приликом принудног слетања. Мирковићу су биле сломљене обе ноге. На грчку територију је било пребачено 216 политичара, пучиста, не рачунајући њихове жене, ближу и даљу родбину.

Злато које су пучисти донели у Енглеску морали су да депонују у Енглеској банци. Прерачунато у доларе, то је износило 4.000.000 долара за количину од 385 килограма, по једнима, а по другима 245 килограма чистог злата. Од те суме су исплаћиване плате пучистима и службеницима у њиховим владама у Лондону, као и месечне принадлежности краљици Марији, краљу Петру ИИ и његовој браћи, краљевићима Томиславу и Андреји (сви су добијали исту суму као и председници влада до 1952. године).
Али то није било све. Пучистичке владе: генерала Симовића, Слободана Јовановића (две), Милоша Трифуновића, Божидара Пурића и Ивана Шубашића, имале су на располагању депозит Народне банке Краљевине Југославије у банци Федералних резерви у Њујорку у износу од 24.587.814,08 долара. На том рачуну је после рата остало неутрошено свега 662.757,13 долара. Депозит у Бразилској банци (11.225.000 долара за продатих 20.002 килограма злата) нигде се не спомиње.

Према свему судећи, пучисти су у емиграцији потрошили 27.925.056,95 долара.
Шест сандука, које је узео генералитет, било је одмах предмет спора међу самим пучистима и због њих су падале тешке оптужбе за време такозване Каирске афере.
Шта се догађало са златом које је остало у Никшићу?
Италијани су узаптили 176 сандука или 8.393,22 килограма чистог злата. Немци су у манастиру Острог запленили четири сандука или 188,45 килограма.
Четници су пронашли и узели један сандук.
Озна је пронашла пет сандука и предала их Јосипу Брозу.
После дугогодишњих напорних истраживања Репарационе комисије после Другог светског рата и реституција утврђено је да је остало 49.033 килограма злата у власништву ФНРЈ. Нигде се не може наћи податак да је од Хрвата тражено да врате ону тону злата коју су њихове усташе узеле из трезора Народне банке у Сарајеву.
Може се са сигурношћу казати да је у Црној Гори украдено 100 килограма злата и то највише после бекства пучиста из Никшића.
Од предратних 84.574 килограма чистог монетарног злата, после рата је преостало 49.033 килограма. Шта се десило са 35.541 килограмом државног монетарног злата?
Усташе су, видели смо, украле 1.089,80 килограма.
Ко је, после пучиста, највише узео?
Одговор је: Американци!
Ево како.

После рата САД су процениле да је конфискована имовина њихових грађана у Југославији вредна 17.000.000 долара. Реално, то је била сума између три и пет милиона долара. Американци су захтевали да Југославија то исплати из својих златних резерви које су биле чуване у Федералним резервама. Професор др Милан Бартош је сачинио приговор да је реч о депозиту у нужди, али је приговор одбијен. И тако су наши савезници Американци из југословенског депозита од 47.851,67 килограма монетарног злата узели себи 15.649,22 килограма.
Тешко је веровати да су Американци једноставно, као гусари, опљачкали Југословене. Нису они наплатили само имовину коју су комунисти конфисковали америчким грађанима 1948. године. Као плутократска, трговачка нација, они су наплатили све оно што су у виду помоћи (оружје, униформе, храна, возила, авиони...) за време рата испоручили Брозовим партизанима и Михаиловићевим четницима.

Ни то није било нешто ново. После Првог светског рата, наши савезници Французи и Енглези су захтевали да им се сва помоћ плати. Чак и пертле за цокуле које су биле испоручене српској војсци пред пробој Солунског фронта, а да не говоримо о топовској муницији већег калибра. Чак и пертле! Опанци на ногама тих јунака више нису били употребљиви. И плаћене су савезницима њихове пертле!

Американцима је после Другог светског рата успело да наплате све бомбе које су пред крај рата бацили на српске градове. Сваку бомбу, сваки литар горива за своје летеће тврђаве које су донеле смрт многим Србима, углавном цивилима у Подгорици, Београду, Лесковцу, Бихаћу... Практични Американци су и за то имали покриће: бомбе на Србе је тражио Јосип Броз, преко свог генерала Коче Поповића.

КРЕНУЛИ САМО СА ЛИЧНИМ ПРТЉАГОМ

Карађорђевићи нису побегли са народним парама. Краљ Петар II је из Никшића одлетео само са личним пртљагом.

Кнез Павле је, са породицом, као што знамо, 27. марта 1941. године у поноћ укрцан у воз који га је одвезао у Грчку где је био предат Енглезима који су га интернирали у Кенију. Он је из Белог двора изашао само са личним пртљагом под строгом паском пучиста (браћа Кнежевићи су жалили што га тог дана нису убили).

Често се у нашој писаној и електронској штампи могу наћи коментари да су Карађорђевићи све стекли на народној грбачи и да су они паразити којима ништа не треба вратити - ту се подразумева оно што су им комунисти отели. Као што смо видели, такве оцене су неосноване и заснивају се на пропаганди коју су 60 и више година комунисти лансирали против својих непријатеља.

Време је да наш народ спозна истину.

ПУЧИСТИ

Пучисти су потрошили много новца, скоро 30 милиона ондашњих долара (урачунато је и оних шест сандука које су са собом понели официри). Толико је коштало њихово избеглиштво у Енглеској и Америци. Толико је у злату коштала пропаст Краљевине.

Новости

Возни парк српских владика

БУГАРСКИ ВЛАДИКА СЕ ПОКАЗАО, СРПСКИ СВЕШТЕНИЦИ КРИЈУ СВОЈА КОЛА

А шта вас брига која кола имамо

Наљутили се: Српске владике изиритирало питање која кола возе, па чак коментарисали да је та тема депласирана.

Ово возе српске владике

Док се бугарски владика Кирил шепури у лимузини коју имају само он и амерички председник Барак Обама, српске владике, које се такође не могу похвалити скромношу када се ради о возном парку, сматрају да је чак и непристојно када их новинари питају која кола возе.

Ово вози бугарски владика

Кирил и Обама возе се, наиме у најновијем моделу за 2012. годину, „линколну МКЗ хибрид", који се није ни појавио на европском тржишту. Био је то добар повод да истражимо шта возе највиши представници СПЦ.

Нервозне владике

О владикама и њиховој љубави према луксузу често је говорио некадашњи патријарх Павле, о чему сведочи и његова биографија „Будимо људи", коју је написао црквени хроничар Јован Јањић.

Овако се возио патријарх Павле

Наиме, када је патријарх једном приликом кренуо на вечерњу службу видео је испред Патријаршије мноштво црних луксузних аутомобила. Упитао је ђакона: „Чија су оволика кола?", а када је добио одговор: „Наших владика, ваша светости. Дошли су на Сабор", патријарх је прокоментарисао: „О, Бог га видео, шта би тек било да нису дали завет скромности!"
Ипак, питање новинара Пресса која кола возе прилично је изиритирало српске владике јер нико није желео то да открије. Чак су и нервозно коментарисали како има паметнијих тема за писање. Тако је владика Филарет кратко одбрусио: „Шта се кога тиче ко шта вози!"

Одговор нам није дао ни владика Лаврентије.
- Није уопште битно ко од владика која кола вози - кратко је рекао Лаврентије.
Протојереј-ставрофор Миодраг Поповић сматра да је тема о возном парку владика депласирана.
- Шта је битно који аутомобил возим ја или неки владика? Зашто се уопште бавите тиме? Па видите шта возе наши политичари. Смешно је то што радите. Уместо да сте ме звали да разговарамо о неким духовним стварима, ви ме питате чиме се возим - изиритирано је одговорио Поповић.
Према сазнањима Пресса, владика шабачки Лаврентије вози „ауди А6", владика банатски Никанор „шкоду суберб", владика сремски Василије вози „мерцедес 200", а владика тимочки Јустин вози „ситроен Ц5", иначе један од јефтинијих (25.000 евра).
Један од најпознатијих по луксузу је владика зворничко-тузлански Василије Качавенда. Не само што живи у кући на којој би му позавидели и светски богаташи (позлаћени лустери, уникатни мебл), Качавенда има и неколико скупих аутомобила, међу којима је и најновији „ауди А6".

Возни парк српских владика

Владика Аутомобил Цена (у еврима)
Шабачки Лаврентије „ауди А6" 43.255
Зворничко-тузлански Василије „ауди А6" 45.000
Сремски Василије „мерцедес 200" Е класе 39.259
Банатски Никанор „шкода суперб" 28.000
Врањски Пахомије „џип компас спорт" 26.590
Жички Хризостом „пасат" 25.000
Тимочки Јустин „ситроен Ц5" 18.480

Патријарх Иринеј вози се у „аудију А6"

Секретар српског патријарха Иринеја, јереј Небојша Тополић, каже да су аутомобили којима се владике возе службена возила, као и да то не треба да буде тема за расправљање.
- Који владика вози која кола је индивидуална ствар, не постоји никакав стандард. Најлакше је нешто извргнути руглу, али ово заиста није нешто о чему треба сувише размишљати - казао је Тополић.
Иначе, патријарх Иринеј користи „ауди А6" који је наследио још од Амфилохија, а узет је на рате.

Јавно се хвалио

А бугарског владику ни економска криза није омела да се јавно похвали новим колима.
- Овај еколошко-хибридни аутомобил произведен је специјално за мене, пре појављивања на тржишту - истакао је Кирил, и додао да луксузно возило није купљено црквеним парама, већ је поклон једне бугарске компаније која увози возила.

ПРЕСС

Реци им, сине мој

ЈЕДНА ПОТРЕСНА САХРАНА У БЕОГРАДУ 1912, ЗБОГ КОЈЕ ЈЕ ПЛАКАЛА ЦЕЛА СРБИЈА, ГДЕ ГОД ЈЕ ИМА

Љубомир Ковачевић, велики српски историчар, академик, учитељ Владимира Ћоровића и таст Милана Ракића, након Кумановске битке сам је, у посебном вагону, допратио у престоницу тело свог сина јединца. Владета Ковачевић је 21. октобра 1912. херојски положио свој млади живот за ослобођење Старе и Јужне Србије. Над отвореним гробом, док су сви у несагледивој маси света плакали, сузу није пустио само отац јунаков. Одржао је кратку бесмртну беседу којом је додирнуо саму срж српског етоса и етноса, посветивши жртву и свога сина и његових сабораца у свим вековима.

Станоје Станојевић био је последњи од пријатеља који се с Владетом Ковачевићем (1882–1912) видео пре његове јуначке смрти у близини Куманова. У историјској хроници Српско-турски рат 1912.Станојевић је записао:
„Деветог октобра [21. по новом календару] моја једивизија избила у долину Пчиње. Ја сам тај дан ујутру стајао пред дивизијским штабом и гледао како пролази војска. Наилазило је митраљеско одељење VIII пука. Пред одељењем је јахао на разиграном зеленку млад, леп, плав младић. То је био син Љубомира Ковачевића. Поздравили смо се весело. Ја га понудих кафом. Он је попи и весело одјури за својим одељењем.

Сутрадан у то доба нападоше нас изненада Турци. Разви се неочекивано велика и крвава битка. То је била права борба, били смо нападнути изненада и са снагом која је нашу далеко премашала, те бесмо збуњени и много забринути.
Из предњих линија почеше стизати црни гласови, један гори од другога, а један од првих беше да је, излазећи на положај са својим митраљеским одељењем, погинуо Владета Ковачевић.”
Владету су преживели другови сахранили истог дана, 22. октобра, на манастирском гробљу Младог Нагоричана.
Одмах по окончању Кумановске битке, отац његов, Љубомир Ковачевић, пренео је синовљево тело у Београд да би га у породичној гробници сахранио.
Осамнаестог октобра по старом, 1. новембра 1912. године по новом календару, Љубомир Ковачевић – у чијем се дому, како пишеПолитика, са смрћу сина угасила свечарска свећа – овим се речима, над отвореним гробом, опростио од мртвога сина јединца Владете Ковачевића, дипломате и дивизијског официра Српске војске, погинулог у борбама за ослобођење Старе Србије:

„Сине,
Пет стотина година српски народ је чекао тренутак да се ослободи Косово, и дочекао га је. Ти си пао у рату за ту свету ствар и ја сам поносит што сам као отац данас у стању да те свесно и са поносом жртвујем идеалу за који сам и сам живео.
Сине мој,
Иди и реци Цару Лазару, Милошу Обилићу и свим косовским јунацима да је Косово освећено. Однеси им глас наше радости и буди им весник једног бољег доба за цело Српство!”

То је по памћењу или препису Милана Јовановића Стоимировића. Запис Ковачевићеве беседе штампан уИлустрованој ратној кроници Светолика Гребенца (Београд), нешто је другачији:
„Сине,
Иди мирно, јер си ти свој дуг отаџбини испунио.
Сине,
Ја не плачем, ја се поносим тобом јер ти си био са витезима који су после векова страдања дошли да својом смрћу спасу животе милионима других.
Иди спокојно пред престо Вечнога и кажи радосно Душану и Лазару, кажи свима косовским мученицима: да је Косово освећено!”

ЛИЧНИ БОЛ И РАДОСТ ОТАЏБИНЕ

Неописив призор беше, извештава новосадска Застава, „кад над гробом приступи мртвом сину сâм отац, да се опрости с њим. Говор оца јунакова дубоко је потресао све присутне, који су лили сузе и јецали.”
Иза Љубомира Ковачевића стајали су сви најмилији Владетини, превијени од бола: мајка, сестре Станка, Милица, Јелена, Видосава и Оливера, кум Стојан Новаковић, шурак Милан Ракић, пријатељи Воја Гарашанин, Јован Вучковић, Божа Марковић, Коста Кумануди, Војислав Маринковић, Љубомир Бојовић, саборци...
Станоје Станојевић, који је присуствовао сахрани, забележио је о Ковачевићу, своме професору на Великој школи:

„Како је био велики у том тренутку, као грађанин и као патриота, човек који је могао овако да се опрости са својим јединцем сином...”
У Илустрованој ратној кроници Каменка Катића (Нови Сад) стоји забележено:
„Није било ока које није проплакало, али није било ни срца које није поносито уздрхтало слушајући великога оца који је угушивао свој очински бол да би дао одушке радости отаџбине.”
Вељко Петровић поклонио се дубини очинскога бола, снази националне свести Љубомира Ковачевића. Ратни дописник новосадског Браника с дивљењем ће узвикнути:
„Зар сте читали у повести Римљана и Грка потресније и величанственије што од говора г. Љубе Ковачевића, академика, над гробом свога погинулог јединца, по ком је стари историчар крепким гласом, док се сва непрегледна светина гушила у плачу, поздравио Милоша и косовске јунаке:
– Реци им, сине мој, да је Косово освећено!”
Сећање Стоимировићево поткрепљује Петровићев опис: док је Ковачевић говорио, окупљени свет плакао је углас, људи су једни друге грлили...
Многи су, додаје Стоимировић, „деценијама памтили тај сублимни тренутак и са дивљењем говорили да је то био најузбудљивији тренутак који су имали у животу”.
У Српском књижевном гласнику од 16. децембра 1912. Алекса Шантић објавио је песму „Косовка”, с посветом: „Сјени Владете Ковачевића”.
Суштину Шантићеве песме изражава мотив победе и српскога васкрса:

По Србији Старој снова Господ ступа
И велике, пуне, класове слободе
Прелијева из дубоких купа...
Песма се завршава химнично:
Хајд’мо!... Огријмо се!... Побједно и славно
Избило је сунце иза наше горе!
Освећено крвљу сину Гробље давно – :
Снова алај-барјак вије се и зари!
Погледајте! Ено, низ Косово равно
Васкрснули језде оклопници стари!...

КЛАСИЧНИ ПРИМЕРИ ПАТРИОТСКИХ ВРЛИНА

По смрти Љубомира Ковачевића 1918. године, Владимир Ћоровић дао је најпотпунији и најлепши портрет његов.
Ритмично замењујући академску нарацију реториком фине психолошке анализе, Ћоровић на узбудљив, потресан начин изводи пред читаоца заносну личност свога учитеља у науци и животу, великог историчара, политичара, националног борца, човека – Љубомира Ковачевића. На одлучујем месту свога пространог излагања, записује као на камену:

 
„Његово ретко прегарање јединца сина, кад је у питању општи народни успех, његов растанак с њим на београдском гробљу пун бола, али још више пун поноса, иде у класичне примере старих патриотских врлина.”
Могао се Ћоровић на овом месту сетити још једнога детета Љубомира Ковачевића, његове треће кћерке Видосаве.
Не зато што је Вида Ковачевић (1889–1913) била познато сликарско име, већ стога што је њена животна судбина трагично повезана са Владетином.
Вест о погибији јединога брата затекла је Виду у Паризу, где само што је била започела студије сликарства. Одмах се спаковала и пожурила у Београд, брату на сахрану.
Са смрћу Владетином никако се, међутим, није могла помирити нити на њу пристати. Патила је, венула и, с последњом помишљу на брата, угасила се 11. септембра 1913. године.

***

Камера
Са телом мртвога јединца у вагону, отац је премештао из руке у руку његову фото-камеру. Од те камере се Владета последњих година није одвајао, чак ни у биткама у којима је учествовао ослобађајући с Првом армијом поробљене Стару и Јужну Србију. Била му је о врату кад га је турски или арнаутски рафал пресекао преко груди; остала је нетакнута, само јој је фото-сочиво испало.

***

Жеља
Мора да се у тим сатима, ту, у возу, на путу за Београд, возећи херојски погинуло чедо, присетио отац синовљеве молбе упућене српском Министарству иностраних дела из Лезена (Швајцарска) 15. јуна 1907, у којој је изнео шта би и где би волео да ради:
„Како сам рад да што боље познам прилике нашег народа у Турској, нека ми господин Министар допусти да изјавим, да бих због тога желео да ме господин Министар, ако је могуће, постави тамо за чиновника; а ја сам убеђен да ћу својим радом оправдати поверење господина Министра.”
Министарство, сећао се отац, није изашло у сусрет молиоцу. Указом од 16 [29]. августа 1907. године, Никола Пашић поставио је младог Ковачевића за писара II класе Првостепеног суда града Београда.

***

Посете
Владета Ковачевић је и пре рата више пута одлазио у Стару Србију, да се види са сестром Милицом, која је тамо, са мужем Миланом Ракићем, прво секретаром па шефом Српског конзулата у Приштини, живела од 1905. године. Те посете не бејаху само родбинске, имале су оне и своје обавештајне сврхе.
У српском Министарству иностраних дела нарочито је истицано путовање Владетино са зетом Ракићем, конзулом, и пријатељем из детињства Војиславом Гарашанином у Пећ и Високе Дечане.
Било је то 1909. године. О важности тог путовања за српску политику на Косову и Метохији оставио је Ракић запис за који се сазнало тек када је Милица Архиву Српске академије наука и уметности предала део Ракићеве писмене оставштине.
Запис гласи:
„Од како постоји конзулат у Приштини, постоји и тежња у његових чиновника да виде пределе у којима је највећи зулум арнаутски и највећи страдалници српски, које су и турске власти и природа усамили и раставили од осталих Срба. Пећ и Дечани били су за нас обетована земља о којој се сањало, али се у њу није приступити могло. Годинама су Турци стварали свакојаке заплете и незгоде, измишљали сметње и опасности, приређивали нападе Арнаута на српска насеља и убиства виђених Срба само да спрече представнике Србије да не дођу у те крајеве, да се не виде са тим изнемоглим и клонулим народом српским, да прекину ближу везу измеђ Србије и тих Срба, па да им на тај начин покажу да се Србија њих одрекла и да треба да се без роптања и без отпора покоре судбини. Отуда у српских чиновника природна жеља да савладају те потешкоће и да побију оно што Турци систематски годинама доказују.”

***

Вида
Видосава Ковачевић (1889–1913) завршила је Уметничко-занатску школу у Београду као најталентованија и најрадинија ученица Бете и Ристе Вукановића и Марка Мурата. Сликарство је учила заједно са Костом Миличевићем, Живорадом Настасијевићем, Анђелијом Лазаревић, Милошем Голубовићем и, на заједничким изложбама, истицала се међу њима.
У Српском сликарству 1900–1950 (Београд 1973) Лазар Трифуновић означује портрете Виде Ковачевић као маестралне, а њену слику Глава девојчице сматра ремек-делом своје епохе.

***

Као сан и као кнегиња
Милица Ракић (1884–1975) – жена песника Милана Ракића, добровољца у Првом балканском рату, творца најлепшег циклуса српске родољубиве поезије: На Косову(„Божур”, „Симонида”, „На Гази-Местану”, „Наслеђе”, „Јефимија”, „Напуштена црква”, „Минаре”) – друга је од пет кћери Љубомира Ковачевића (1848–1918), историчара и академика, у два наврата министра просвете и црквених дела Краљевине Србије, сестра Ракићевог друга од детињства Владете Ковачевића.
Милан Јовановић Стоимировић записао је о Милици да је била „достојна животна сапутница великог песника и дипломате М. Ракића [...], лепа као сан и отмена као кнегиња која зна своје место, своју улогу и своје дужности”.
Те особине Ракићева супруга понела је, по свему, из породице, наследила их од оца.

Јован Пејчић

Хаг: И генерал Лазаревић тражи ослобађање

Хаг: И генерал Лазаревић тражи ослобађање

Позивајући судије да прихвате Лазаревићеву жалбу на пресуду за подржавање прогона Албанаца са Косова 1999. годие поништи првостепену одлуку о 15 година затвора, браниоци Ђуро Чепић и Михајло Бакрач су тврдили да докази показују да је Лазаревић, као командант Приштинског корпуса Војске Југославије, поступао по закону у одбрани земље од ваздушних напада НАТО и терористичке ОВК.

Одбрана је, као недоказан, одбацила навод из првостепене пресуде да је Лазаревић био учесник удруженог злочиначког подухвата у циљу прогона албанског становништва са Косова.

Због помагања и подржавања присилног премештања и депортација Албанаца на Косову, Трибунал је 29. фебруара 2009. првостепеном пресудом на по 15 година затвора осудио генерале Лазаревића (63) и бившег начелника Генералштаба ВЈ генерала Драгољуба Ојданића (71). Николу Шаиновића који је био потпредседник владе СРЈ, команданта Треће армије ВЈ, генерала Небојшу Павковића (66) и Павковића и начелника Штаба МУП на Косову, генерала Сретена Лукића (57), Трибунал је осудио на 22 године затвора због прогона албанског становништва, али та пресуда није правоснажна.

Бившег председника Србије Милана Милутиновића, суд је ослободио кривице.

Одбрана Николе Шаиновића ослобађање је тражила на рочишту пре два дана.

Шаиновић, Павковић и Ојданић су пресудом означени као кључни учесници "у заједничком злочиначком подухвату" насилног протеривања стотина хиљада албанских цивила с Косова од марта до јуна 1999, чији је циљ била - како је тврдила и оптужба - "промена етничке равнотеже ради задрзавања српске контроле" над Косовом.

Проглашени су кривим по свих пет тачака оптужнице - за присилно премештање, депортације, убиства и прогон албанског становништва са Косова.

На пресуду су се жалили сви осуђени, али и тужилаштво. Генерал Ојданић недавно је повукао жалбу, прихвативши налазе из првостепене пресуде и казну, а затим је, у његовом случају, од жалбе одустало и тужилаштво.

Бранилац Чепић нагласио је, позивајући се на документе, да је Лазаревић, током рата на Косову, "предузео све што је у његовој моћи" да се војници који су чинили кривична дела "казне и кривично и дисциплински".

Заступник одбране сугерисао је да о томе постоје многобројнији докази, укључујући и Лазаревићева наређења. Доказа је много више него у случају хрватског генерала Анта Готовине, кога је Трибунал ослободио кривице за прогон Срба из Книнске крајине у лето 1995. године, навела је одбрана.

Адвокат Чепић је подсетио да је бивши начелник штаба ОВК Бислим Зирапи на суђењу сведочио да је за албанску паравојску "било нормално да нареди покрет становништва" и да је то важило за цело Косово.

Као узрок "покрета албанског становништва", Лазаревићева одбрана навела је и НАТО бомбардовање градова, и избегличких колона код села Пиране и Кориша, у којима су погинуле десетине цивила. Војска Југославије је цивилима пружала хуманитарну помоћи и враћала их у домове где год је могла, казао је бранилац Чепић.

Осврћући се на грешке првостепеног већа, бранилац Михајло Бакрач подвукао је, позивајући се на образложење недавне ослобађајуће пресуде коју је Трибунал изрекао генералу Момчилу Перишићу, да је током суђења морала бити доказана конкретна веза генерала Лазаревића и починилаца злочина на терену што, како тврди одбрана, није учињено.

Да би Лазаревића осудило за помагање и подржавање злочина, првостепено веће морало је доказати да је он ту помоћ пружао свестан да ће она бити "директно усмерена" за чињење злочине, а, како је нагласила одбрана, докази говоре управо супротно.

Бранилац Бакрач је нагласио да се за свако место наводне депортације албанског становништва морало доказати да је генерал Лазаревић на њему био или да је имао сазнања да су његови војници извршили депортацију.

Цитирајући налаз Жалбеног већа Трибунала на суђењу Перишићу, Бакрач је назначио да "пружање опште помоћи само по себи" не може бити довољно са осуђујућу пресуду, без доказа да је помоћ "директно усмерена" за чињење злочина.

Због погрешног тумачења чињеница и погрешне примене права, оценио је заступник одбране, "радње које је генерал Лазаревић предузимао у одбрани земље протумачене су као помагање злочина".

"Кад год је имао сазнања о злочинима припадника ВЈ, генерал Лазаревић предузимао је мере за њихово кажњавање", казао је Бакрач, цитирајући Лазаревићев извештај о томе да је, после првих десет дана рата, до 3. априла 1999. "поднео 30 кривичних пријава", од којих осам против извршилаца убистава.

Одбрана је цитирала и Лазаревићева наређења из априла 1999. да се становништво које се "померило" током рата, нађе и заштити, и да се "спречи било какав даљи покрет", а цивили врате у насеља.

Узвраћајући на аргументе одбране, тужиоци су затражили одбацивање Лазаревићеве жалбе зато што одбрана није доказала да је првостепено веће починило ниједну грешку. Судије су биле "и претерано опрезне" када су генералу изрекле казну од 15 година затвора, оценио је тужилац Матијас Маркусен.

Маркусен је подвукао да је ослобађајућа пресуда генералу Перишићу "одступила" од утврђене праксе Трибунала и међународног обичајног права које суд примењује.

Пресуда генералу Перишићу, по заступнику оптужбе, "игнорисала је и погрешно протумачила" претходне одлуке жалбених већа Трибунала да за помагање и подржавање злочина није нужно да особа која помаже починиоцима, ту помоћ "директно усмери" за извршење злочина.

Апелационо веће Трибунала сутра ће саслушати образложење жалбе одбране генерала Сретена Лукића.

Оптужени Шаиновић и Ојданић су у притвору Трибунала од пролећа 2002, када су се добровољно предали. Пошто ће му ускоро истећи две трећине правоснажно досуђене казне, генерал Ојданић има право да затражи превремено ослобађање.

Генерали Павковић, Лазаревић и Лукић добровољно су се предали суду 2005.

Првостепено суђење почело је 10. јула 2006, а завршено је у августу 2008. Током доказног поступка, тужиоци су извели 112, а одбрана 120 сведока.

Бета

Путин: Руска деца морају бити физички спремна

Путин: Руска деца морају бити физички спремна

Руски председник Владимир Путин позвао је данас на оживљавање праксе из совјетске ере - да сва школска деца морају да прођу тестове физичке спремности, оценивши да ће их то научити да "одбране себе, своју породицу и отаџбину"



Путин - љубитељ џудоа и пливач, заложио се за повратак програма оцењивања физичке спремности ученика, назван "Спремни за рад И одбрану".
По том програму, уведеном 1931, у време совјетског диктатора Јосифа Висарионовича Стаљина, од све школске деце и студената захтевало се да редовно пролазе тестове физичке спремности, а они који би то
успели, добијали би сребрне и златне значке.

У првим годинама, програм је био усредсређен да припреми децу за служење у Црвеној армији, али је постепено губио на значају, да би престао да постоји са сломом Совјетског Савеза 1991.

Од тада, физичко васпитање углавном је препуштено самим школама.

Руски министар спорта Виталиј Мутко рекао је на седници Владе којом је председавао Путин, да ће његово министарство радити на томе да до 2016. широм Русије успостави стандарде физичког васпитања.

Путин је указао да Русија мора да посвети више пажње физичком васпитању јер каска за другим земљама. Додао је да су руска деца сада у "знатно горем" физичком стању него пре неколико деценија.

Путин је поручио да стандарди физичког васпитања морају да буду флексибилни.

"Они не треба да буду превисоки, како би се избегло да људи добију срчани удар", рекао је Путин, преносе руске новинске агенције.

Бета-АП

Споменко Гостић: рат, сиромаштво и младалачки сан

То су кукавице, издајници. Ја сам се јавио као добровољац да помогнем свом народу да се ослободи – тако је у једином сачуваном снимку говорио о младим људима који су решили да остану у позадини 14-годишњи српски момак Споменко Гостић.



Како је то било! Како се подударило – Рат, сиромаштво, младалачки сан – ови редови истакнутог совјетског песника фронташа Давида Самојлова најбоље одговарају да се опише Споменков живот. Син пука, деца рата, рођен је 1978. године у Добоју. А 1992. године Босну је већ раздирао рат: и те године изгубио је мајку, оца није имао, ускоро је од гранате погинула његова вољена бака. Али до тада дечак је већ нашао уточиште код бораца војске Републике Српске, у којој је био курир и запрегом је возио војницима провизију, у сваком тренутку ризикујући да постане мета снајпера.



Чувени српски фотограф Томислав Петернек, аутор најпознатијег снимка Споменка Гостића, сећа се да је он једноставно био један од оних чије детињство је прошло у рату и који је хтео да помогне одраслима.

Један мали је седео тако у једном јарку. Имао је само војничку кабаницу на себи, иначе, цивилно обучен. Румен у образима, сав прљав од прашине, и пушио је цигарету. Али онако, баш је вукао дим по дим, онако, мушки. И ја сам га фотографисао и сад ови борци су рекли: „Ево, Споменко, сликао те Тома, ући ћеш у историју.“ А он је на то рекао: „А, ј..о ти историју, кад сам ја данас остао жив.“ А шта се десило? Даље мало од њега била су запрежна кола на којима је задњи точак страдао, јер је он тог дана наишао задњим точком на мину. Он је толико био храбар да је једини стално возио храну на прву линију борцима. И тако је тог дана, возећи јутарњи оброк, наишао на ту мину. И ту се сад одмарао кад сам ја наишао.

Шта се још зна о Споменку Гостићу? Нажалост, не тако много. На пример, то да је бранио земљу раме уз раме са својим школским учитељем Лазом Миловановићем. Да је хтео да га усвоји један Србин који живи у Паризу који је специјално дошао по дечка у Босну и Херцеговину, и Споменко је чак пристао, али пошто се заврши рат. А још је планирао да у мирнодопско време својом запрегом зарађује кору хлеба.

Ја сам се касније интересовао о њему и кад сам дошао поново сам тражио Споменка. Они су ми рекли: „Наш Бошко Буха је погинуо.“ Питам, какав Бошко Буха? А мени кажу да је и у Другом светском рату био чувени Бошко Буха, а „ево и у овом рату ми имамо Бошка Буха“. И онда су ме одвели до његовог гроба у шуми, покривеног са снегом,и тај крст, и ја сам то снимио.

Партизан Бошко Буха је погинуо са 17 година, Споменко Гостић са 14: он је заједно са другим борцима био смртно рањен на планини Висићи. Само у част Бошка Бухе су назване школе, позориште, постоји меморијални комплекс, снимљен је филм. О Споменку нема ни једног сећања, осим групе на Фејсбуку, неколико чланака у медијима и стихова аутора Василије од Семберије који се завршавају овако:

Имао је четрнаест лета,
волео је земљу којом шета.
Решио за српство да погине,
нека ти је лака земља сине.

Рат је такав да се заборављају многе ствари али ја мислим да је он неправедно заборављен и да је требало заиста бар да негде дају име улици по њему и да га прогласе херојем.

Двадесетог марта навршава се тачно 20 година од погибије Споменка Гостића.

„Ноћни вукови“ из Србије и Русије ће обележити победу код Стаљинграда

12.03.2013. - Србија плаћајући за чланство у Европској унији издаје своје хероје

На овогодишњем великом окупљању мотоциклиста које ће бити одржано у част седам деценија од победе код Стаљинграда у Другом светском рату, пред очекиваних више стотина хиљада посетилаца наступиће и популарне музичке групе из Србије „Рибља чорба“ и „Легенде“, а организатор овог мега спектакла ће бити мотоциклистички клуб „Ноћни вукови“, који своје огранке и чланове има и широм Балкана, па тако и у Србији. Погледајмо стога ко су они и каквим принципима се руководе.

Славни руски мото-клуб „Ноћни вукови“ је настао у Москви пре двадесет година, а данас имају своје подружнице, поред Русије, и у Украјини, Белорусији, Србији, Македонији, Румунији, Летонији, Бугарској, Републици Српској и ускоро у Црној Гори, односно пре свега у словенским, а нарочито православним земљама, с обзиром да, како истичу њихови српски чланови, суштина је у томе да су сви они окренути на Исток, јер тамо имају браћу са којима деле исту веру, традицију и историју.



У Србији су „Ноћни вукови“ постали познати широј јавности приликом посете Београду руског председника Путина, који је такође њихов истакнути члан и поштовалац, а више пута је и лично предводио њихову колону мотоциклиста. Он је тада са посебним поштовањем примио српске чланове клуба, а своју импресионираност са њима је Путин изразио и тако што их је после тога више пута помињао у руским медијима, чак и у новогодишњем интервјуу или приликом сусрета са чувеном менекенком Наоми Кембел.

Међутим, оно што „Ноћне вукове“ разликује од многих наизглед сличних љубитеља вожње на моћним машинама, то су духовне вредности и морални принципи који их спајају. Како је рекао њихов најистакнутији руски члан, главни циљ „Вукова“ је „промовисање јединства Русије и братства наших вештачки подељених словенских народа“. По његовим речима, мотоциклисти поштују и чувају све што је везано за националну свест, православље и патриотизам, а међу њима нема насилника, криминалаца, наркомана, нити дилера. Он је још истакао да им је „српска тема нарочито блиска, па су зато недавни мотоциклистички спектакли у Севастопољу и Новоросијску били посвећени Србима“.



Како се пре неколико година дословно изразио лидер руских „Ноћних вукова“, „немогуће је замислити веће понижење од тога што српска влада плаћајући за чланство у Европској унији, издаје своје хероје, даје последњу земљу на Косову и поред тога организује међународну геј параду“. Уз то, он сматра да сви словенски и православни народи морају да се држе заједно, и у томе види једини пут спаса.

Сличног мишљења су и „Ноћни вукови“ у Србији, који кажу да заговарају принципе здравог патриотизма, али да нису од оних који своје родољубље доказују мржњом према било коме, већ поштују друге и очекују да други исто тако поштују православље, словенство и српство.



А будући да имају став да су Срби и Руси један исти народ са два различита имена, вероватно ће се српски музичари из група «Рибља чорба» и «Легенде» осећати као код куће када овог лета у јулу наступе на скупу пред очекиваних 300.000 мотоциклиста на месту одржавања легендарне Стаљинградске битке у данашњем Волгограду, на југу Русије.

А парафразирајући стихове Боре Ђорђевића који гласе «Кажи где је пут до Чачка, где је врела крв јуначка?», вероватно ће се на путевима око Волгограда овог лета уз звукове мотора чути стихови на ужареном сунцу: «Кажи где је пут до хлада, где је пут до Стаљинграда?»

Глас Русије