UNMIK Database of Photographs of Crimes
Злочини албанских нациста са Косова против Срба током Другог светског рата
Силоване Српкиње од стране арнаута -1941.године
петак, 27. мај 2011.
Злочин над Србима на Космету - фотографије
ЗЛОЧИНИ ИЗ ФОТОАРХИВЕ УМНИК ПОЛИЦИЈЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ
UNMIK Database of Photographs of Crimes
Злочини албанских нациста са Косова против Срба током Другог светског рата
Силоване Српкиње од стране арнаута -1941.године
UNMIK Database of Photographs of Crimes
Злочини албанских нациста са Косова против Срба током Другог светског рата
Силоване Српкиње од стране арнаута -1941.године
Геноцид над Србима у Босни - фотографије
Геноцид над Србима у Босни,за извор:пратите линк - http://real-bosnian-genocide.blogspot.com/
The REAL Srebrenica Massacre/ Srebrenica Genocide: 3,870 Serbian Civilians Murdered
The REAL Srebrenica Massacre/ Srebrenica Genocide: 3,870 Serbian Civilians Murdered
Херој са Повлена - Стојадин Мирковић Цоле
Стојадин Мирковић - Цоле - 14.01.1972. - 29.09.1991.
Записано 2006.године.
СРПСКИ електронски и штампани медији су, почеком октобра 1991, после велике експлозије у Беденику код Бјеловара, јавили да је мајор ЈНА Милан Тепић, после одсудне одбране, дигао у ваздух војно складиште муниције и опреме. Ватрена печурка поред команданта прогутала је и једног војника, којем се у почетку није знало име. Од тог трагичног дана прошло је 15 година, а наша шира јавност још готово ништа не зна о војнику Стојадину Мирковићу, деветнаестогодишњаку који је млади живот жртвовао за спас, како је тада мислио, своје отаџбине.Ово је дакле истинита прича о голобрадом младицу из села Горње Лесковице код Ваљева, како је доспео у Беденику,где се гинуло,и ста се све десавало пре ,у току и после експлозије.
МЛАДИЋ Стојадин Мирковић отишао је на одслужење војног рока 28. децембра 1990. године, у Бањалуку. Уз песму и весеље цело село га је испратило. Сви су му пожелели све најбоље, много среће... А она му је и била потребна, јер су започињали немирни дани цепања Југославије, дани када ће се доносити пресудне одлуке, па и оне које одлучују о животу и смрти.
Радостан што што му се остварила жеља да свој дуг отаџбини одслужи у елитним јединицама ЈНА, Стојадин је ушао у круг касарне, не размишљајући много шта ће га на путу стицања знања и вештина снаћи. Њему је било важно да часно и поштено одслужи војни рок, изучи за возача оклопног борбеног возила, постане прави тенкиста.
О политичкој ситуацији у земљи Стојадин није много размишљао, нити је, пак, у то био довољно упућен, он је сматрао да је његово да слуша старешине, учи, и да извршава све војничке обавезе.
У ПИСМУ које је упутио родбини, наглашава:
"Цели дан су обавезе. Није лоше, али је боље код куће. Бањалука је леп град, али још не можемо да излазимо. Дођите ми на заклетву, 12. јануара 1991. године."
- Отишли смо на заклетву у Бањалуку - прича мајка Аница. - Он у строју, а мене подилази нека језа, не могу да га се нагледам. Када се та свечаност завршила, кренемо у град. Нас шесторо. И хоћемо у прву кафану, да нешто попијемо. Кад Цоле каже: „Не, ту не може." Ми хоћемо у следећу, а он поново: „Не може ни ту, забрањено нам је.“ Одемо у трећу - ту може! И таман седосмо, кад према нашем столу иде човек у цивилу и право према мом Цолету. Он устаје, поздравља га, овај га нешто пита... После нам каже: „То је старешина који је задужен да нас контролише. И у граду морамо да се придржавамо војничког реда и дисциплине.“ - сећа се мајка Аница.
- После заклетве дошла сам кући помало забринута. Нисам разумела политичку ситуацију, али ме је уплашило
то што се не сме у сваку кафану улазити. Осећала сам да се нешто велико и тешко спрема свима нама...
А Стојадин се редовно јављао, да мајци смањи бригу.
У часовима слободног времена, у мислима, враћао се у своје село, међу другове са којима је завршио основну школу „Милош Марковић“ у Доњим Лесковицама. Са њима је као ђак - пешак провео осам година, свакодневно путујући, тамо и натраг, више од пет километара.
Драган Поповић, у то време директор основне школе, живо се сећа коврџавог дечачића који је седео у првој клупи у средњем реду и увек био тих, повучен и врло пажљив на часу. Истиче да је највише волео практичну наставу, јер је тада могао да покаже своју вештину с рукама, било да се ради на пољопривреди или око неке механизације. То му је, једноставно, ишло...
Сви су приметили његову природну обдареност за технику. То га је, вероватно, и предодредило да затражи род војске у коме ће руковати машинама. Радостан је због испуњене жеље, па то и исказује у писму мајци, 12. 2. 1991. године.
„Здраво МАМА!!!
... Сад сам се вратио са вожње, па пожурих да ти се одмах јавим, да се не би наљутила. Овде пада снег, а ми на обуци у оном возилу што сам ти показао кад сте били овде. Супер је машина, већ сам много научио... Немој да се секираш за мене, проћи ће и ова година. Ако сте у могућности, пошаљите ми неки пакет, не мора да буде нешто нарочито: мало сувог меса и неке колаче. Можда дођем на одсуство негде за Ђурђевдан, а можда и на наградно? Пиши. Војна пошта 9855/15 78002 Бањалука.“
ВОЈНИЧКИ дани Стојадина Мирковића теку успешно, он напрегнуто учи и вежба. Своју мајку Аницу, брата Добривоја, родбину и родно село Горње Лесковице, стално носи у срцу.
Радостан због успеха у војној обуци поново јавља мајци, да је обрадује:
„Здраво мама,
...Имам само још 15 дана овде, а затим, идем у прекоманду. Припремам испите из вожње и одржавања, полажем за возача борбеног возила, а после са овом дозволом могу да возим све грађевинске машине у цивилу. Немојте да се секирате за мене, надам се да ће ми бити још боље у прекоманди...“
Прошло је и тих петнаест дана Стојадиновог војниковања у Бањалуци, положио је с одличним успехом обуку за возача оклопног борбеног возила. Није му се посрећило да, као најбољи, остане у Центру, и обучава нове војнике. Припремао се за прекоманду, јер се у Југославији војнополитичка ситуација даље компликовала, а најбољи су морали да иду на најодговорнија и најтежа места. Пре одласка у прекоманду још једном се јавио мајци Аници писмом из Бањалуке, са садржином која ју је изненадила.
- У мају 1991. године добила сам писмо од мог Цолета некако другачије садржине од претходних. Видело се да га нешто мучи, али то не може да каже. На крају, као узгред, напомиње: "Ако избије рат у Хрватској, моја јединица ће бити прва на удару..." - истиче мајка Аница.
Одредиште његовог даљег војниковања било је Бјеловар, војна пошта 4848/16. Одатле ће убрзо кренути у војни објекат Беденик, двадесетак километара удаљен од града. Тамо је складиште борбене технике и муниције за које су храватски бојовници били посебно заинтересовани, јер би освајање за њих значило велики ратни плен, којим могу да наставе даља борбена дејства у одвајању од Југославије.
СА новог одредишта одмах се јавља мајци и рођацима Мићи и Доци:
"Овде код мене је стање још увек мирно. Време је топло. Немам много шта да вам пишем, али имам једну молбу. Мићо, молим те пошаљи ми једну свеску А4 формат са тврдим корицама, јер овде не могу да купим, пошто не излазим у град, а у кантини нема. Пошаљи ми неке маказице за папир и лепак за хартију..."
Свеска је упућена, а да ли је стигла до њега то нико не зна.
Долазили су тешки дани за све старешине и војнике у Бјеловару и Беденику. Време одлуке се ближило.
И у тим најтежим тренуцима, Стојадин не заборавља своје, сећа се сваког детаља проведеног на обронцима Повлена, у селу Лесковице, двадесетак километара удаљеног од Ваљева.
Кућа породице Мирковић је најудаљенија - испод самог врха Маглеша. У том кршевитом и за живот доста тешком пределу, рођен је Стојадин Ж. Мирковић Цоле, како су га из милоштва звали.
- Приредио нам је велику радост, родио се баш на српску нову годину - 14. јануара 1972. године - сећа се мајка Аница.
Децом, највећом радошћу, пунила се кућа Живојина и Анице Мирковић. Ту су били и стари родитељи Живојинови - отац Радивоје и мајка Радмила. Честита и вредна породица била је у успону - жељна рада и сваковрсног напретка. Све до једног кобног дана.
КАО и многих претходних дана и тог јутра испратила је Аница свог домаћина Живојина на посао, на њиву, не слутећи да ће њену срећу заменити туга. Касније, током дана, стигла је трагична вест: „Живојин је погинуо, преврнуо се трактор на којем је био, пригњечио га, и остао је на месту мртав“.
- И тако, у 29. години, постала сам удовица са ситном децом: Добривоје девет, а Стојадин шест година, свекар и свекрва већ стари, имање удаљено од куће, пуна авлија стоке, механизације немамо, све радимо запрегом - са сетом прича Аница.
Деца су била послушна и вредна. Млађи Цоле, личио је на мајку, а по причању ујака Радисава Трипковића, наслеђује и породичну лозу - јуначку и ратничку: прадеда мајке Анице, Остоја, војничина с Колубаре, гине у рату 1914; њен деда Милинко и отац Владимир били су учесници Другог светског рата, у којее потоњи бива рањен, као борац Шесте личке дивизије, код Бијељине, а касније, у педесетој години, умире од последица тога рањавања.
Све је то знао мали Цоле.
- Био је веома срећан када је са регрутације стигао кући и свима објавио да иде у тенкисте - поносно прича ујак Радисав. - Мислим да се угледао и на оца Живојина, који је служио у Титовој Гарди, и на деду по оцу Радивоја, који је био краљев гардист.
ДУГИ дани немирног лета 1991. године, тешко одмичу. Неизвесност и зебња увлаче се у свачију душу. У Хрватској се великом брзином шири општа нетрпељивост и антисрпска хистерија, која прети да захвати и Босну и Херцеговину...
Стручњаци процењују да у тој, још увек, југословенској републици има под оружјем око 100.000 бојовника.
Реке избеглица иду према Србији! Српске области у Републици Хрватској још увек опстају...
Стрепе мајка Аница, брат Добривоје и ујак Радисав и моле се Богу да њиховом Цолету буде све најбоље.
Да мајка не брине, јавио се писмом. Оно ће, тако је судбина хтела, бити и последње:
"... Мама ја сам у касарни у Бјеловару. Немој се секирати, јер сам на сигурном месту. Код нас нема проблема, а и смириће се ово...", тешио је мајку и родбину Стојадин, иако је знао да се ствари сваким даном погоршавају.
"... Ако имаш могућности, пошаљи ми неки пакет. Припреми оне колаче на пресу и додај још нешто, јер знам да немаш пара, да једва састављаш крај с крајем. Немој да помислиш да сам бекрија, али ако имаш пошаљи ми и литар ракије да почастим другове..."
Спаковала је све што је желео. И родбина, када је чула да се њихов Цоле јавио после прекоманде, желела је да у пакет стави своје поздравље, макар румену јабуку, за здравље. У пакет је стављено и опширно писмо које је започела мајка Аница с најбољим жељама, а завршили брат Добривоје, ујак Радисав и остали рођаци: Миливоје, Весна, Драган...
Пакет је отишао у Бјеловар, а да ли је и стигао до одредишта?
ТИХ дана се у Хрватској пакао продубљује. Бјеловарски гарнизон, чији је командант пуковник Рајко Ковачевић, храбри Грмечлија из Великог Радића код Босанске Крупе, шеснаестог јула 1991. године, посетио је генерал Владимир Трифуновић. Мајор Милан Тепић, помоћник команданта за борбену технику, записао је у свој ратни дневник.
"Ситуација никаква. Сви смо тужни, безнадно тужни после словеначког ножа у леђа. Многе старешине су потиштене. Не знају шта им је са породицама. Остало се без новца. Пушачи немају цигарете и храна никаква. Неизвесност на све стране. Од генерала сви здушно тражимо да идемо из града према полигону у Гакову, јер тамо према Грубишном пољу и Дарувару су српски крајеви. Питамо шта је са обећаном попуном, јер нова хрватска власт отворено наоружава становништво, мађарска граница је потпуно отворена, а на свим путним правцима постављају се многобројне барикаде.
Генерал Трифуновић нас хлади констатацијом да претерујемо. "Ништа неће тако бити, као што ви мислите", каже. "Биће горе", каже мајор Стефан. Генерал нам још досољава рану да је наређење одозго да се сваки објекат мора чувати и бранити од евентуалних провокација. Један капетан пита генерала шта ће бити са породицама старешина. Генерал Трифуновић му није ништа одговорио. Ми од маја не излазимо из касарне, пуцају на стражаре и заустављају наша возила, а он нема ни реч да каже."
У СРБИЈИ и другим крајевима се са забринутошћу прати војно-политичка ситуација у Хрватској! У народ се увукла некаква црна слутња. Неспокој и у породици Мирковић. Цоле се не јавља, а нико не уме, или неће, да каже шта се заправо збива у Хрватској, посебно у Бјеловару, где он служи војни рок.
- Видиш, Милане, ситуација је све гора и гора. Корпус нам је отишао к врагу. Морал после Словеније никакав. Него да видимо шта ћемо да радимо. Какве ти имаш приједлоге? - пита на јутарњем реферисању пуковник Ковачевић мајора Милана Тепића, свог помоћника.
"Друже пуковниче, змије ће да раде свој посао, а ми ћемо радити свој. Имам обавештење да цивили под оружјем свакодневно и упадљиво се мувају око нашег складишта у Беденику. То је, ипак, двадесетак километара од Бјеловара. Ја бих вам предложио да Беденик буде моја брига."
То су били дани одлуке и дани акције. Ништа се није смело препуштати за сутра. Сви су то у Бјеловару знали, па и војник Стојан Мирковић. Мирно је прихватио наређење да са групом војника обезбеђује војно складиште.
ИЗ дубоких мисли Стојадина прену звук возила које се приближавало капији складишта. Када је видео да из возила излази мајор Милан Тепић осетио је олакшање. Војнички поздрав, а затим рапорт старешини:
„ ...Друже мајоре, они и по ноћи долазе аутима, овде, до улаза капије. Пуштају гласно музику, изађу на минут-два, нешто се дошаптавају, показују нешто према нашој спаваони и онда иду. И тако по неколико пута на ноћ. То траје данима ...“
Однекуд су се око Тепића и Мирковића сјатили и остали војници.
„Они нам не мисле добро, иако ми никоме не мислимо зло", саопштавао је својим војницима мајор Милан Тепић. "То сте и сами могли да запазите кад изађете у село. Зато морамо бити сви ко један. Прекидамо потпуно с појединачним изласцима, него само у групи и са оружјем. На провокације нећемо насједати. Од нас неће добити ни мрву повода, мада га они неће ни чекати. Технике и оружја имамо и превише у нашем складишту. Морамо са свим овим знати руковати.“
Мајор Тепић је са сваким војником понаособ разговарао. Хтео је да се увери колико је ко способан и где ће моћи највише да допринесе успешној одбрани. Војника Стојадина Мирковића, кршног планинца, Ваљевца, одмах је запазио, као вредног, одлучног и поштеног младића, иако и Мирковић није крио забринутост за околности које ће се дешавати.
У СКЛАДИШТУ Беденик крај Бјеловара, тог септембра 1991. сваки дан је тежи од претходног: острашћени нападачи наваљују све већом снагом - хоће да заузму складиште и дочепају се сјајног плена - врхунске технике и модерног наоружања, уз много муниције. Свакодневно се пушкара, обострано.
Милан Тепић, командант складишта, у свој ратни дневник записао је:
„Двадесет шести септембар 1991. Последњих дана нико од нас није честито ни тренуо. На сан нико не мисли. Имамо одличан положај, а да нас је више, усташе нам не би могле ни пера одбити. Не могу успоставити никакву везу с Бањалучким корпусом. Они су нам једина шанса да се извучемо из овог осињака...
Стојадин ми каже да је погодио црнца који је већ три дана на тавану једне штале преко пута главног улаза у складиште ...
Данас сам завршио минирање складишта - десетак каписли са детонаторима. Једини проблем је што ми је нестао детонациони уређај. Али, ту је акумулатор из мог аута ...
...Користећи облачну ноћ војник Стојадин Мирковић је хитроного, за тили час, извадио акумулатор из мога аута и донио га у складиште...
...Старији водник Ранко Стевановић, диван Нишлија (кога су касније Хрвати стрељали), реферише ми да смо усташама нанијели значајне губитке. Ми имамо само једног рањеног... "
ХРВАТСКИ бојовници и даље нападају. Позивају на предају, нуде мајору Тепићу пасош и пут у иностранство, уколико преда складиште.
Уместо одговора нестрпљивим нападачима, мајор Тепић се обраћа својим војницима:
- Не знам колико ћемо моћи овако још издржати, они ће жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избегавају да ударају по складишту, јер ово што ми имамо овђе, за њих је више него драгоцјено. Искључиво је моја брига да они то не добију у руке, јер можете само замислити каква би то била трагедија за наш народ. Ово је моја давна одлука и молим да се не коментарише. Кад дође тренутак, кад се више не буде могло издржати и кад дође до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта.
Дакле, не замјерите ми ако сам негђе према неком од вас погријешио, али ја хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ: да усташама не дам Беденик, и да ви останете живи! Нека неко од вас сачува овај мој ратни дневник!
ОСВАНУЛА је недеља, 29. септембар 1991. године. У главном складишту мајор Милан Тепић је сам. Војник Стојадин Мирковић је у транспортеру. Остали су се, под окриљем ноћи, распоредили и добро утврдили нешто даље. Тако је тражио мајор.
Око складишта мрке прилике погурено притрчавају огради. Очигледно: спрема се одлучујући напад на складиште! Зна то Милан Тепић, који чека само погодан тренутак за остварење своје велике одлуке.
У транспортеру Стојадин напрегнуто прати све што се дешава изван ограде. Гледа војнике како се гомилају. А онда му нагло удари крв у главу, груну нека нова надљудска снага, па готово гласно изговори: „Морамо се бранити, слобода нема цену!“
У том тренутку зачу грмљавину тенка у покрету. На њему шаховница. Испред капије нападачи ликују: "Предајте се, гарантујемо вам живот, без обзира што сте агресори! Ево, видите, имамо и ваше тенкове!"
СВАКОГ тренутка ратни пакао треба да започне. Мајор Тепић даје знак својим војницима да распале пуном снагом. Мирковић дочекује наређење као једини спас: из транспортера започиње да коси нападаче. Транспортером непрекидно шета да би учинак био што бољи. Развија се права рововска борба.
Милан Тепић спази свог бившег колегу Вуглеца, којег са још двојицом Мирковић покоси рафалом из транспортера.
Ођедном, изненада, навала утихну. Чак се и тенк повукао. Изгледа да га је Мирковић погодио у жироскоп.
Сви у складишту знају да је ово затишје пред буру, главно тек долази. Бојовници ће ударити с леђа.
Мајор Тепић жели да спасе војнике. Даје знак Стојадину Мирковићу да изађе из транспортера и да иде напред међу остале другове. Нека баце оружје и нека се предају.
Мирковић је само одмахнуо главом: не долази у обзир, као да каже. То је једино наређење које неће извршити, рекао је још јуче. Мајор је мислио да се он шали, па Стојадин је тек почео да живи. Тек му је деветнаеста.
Војник Стојадин своју одлуку није желео да мења, он је ову борбу схватио као одлучујућу борбу за Југославију, за опстанак својих најближих: мајке, брата, ујака и свих младића из свог краја; за тако велике улоге није жалио да положи и свој живот.
Рески рафали бојовника поново га вратише у стварност. Започео је одлучујући напад. Нападачи свој крвави пир започињу с леђа Тепићевим борцима.
ОДНЕКУД „зоља“ долете и погоди транспортер. Оте се јаук рањеног Мирковића, али ватра из транспортера не престаде. Иако тешко рањен, Стојадин је наставио своју херојску борбу. Зачу се фијук и нова „зоља“ поново удари у транспортер. Стојадин Мирковић се више није чуо.
- Стојадине, посебно ће ми платити за тебе - оте се из душе мајора Тепића.
Јуришници су наваљивали као бесни пси, мајор Тепић је то и чекао. Желео је да им што скупље преда складиште. Када је видео једног који је покушао да повуче обарач и усмрти га, спустио је жицу на „минус“ акумулатора. Ођекнула је страховита експлозија! Сто седамдесет тона експлозива, а са њим и сва техника, полетели су у ваздух. Синула је светлост у по бела дана.
У Бјеловару су мислили да се догодио земљотрес. Огромна бела печурка видела се до Гарешнице и мађарске границе. Велики кратер и уништена и поваљена шума у Беденику деловали су сабласно.
Било је тридесет минута пре поднева. Гарнизон у Бјеловару пао је у први сумрак.
Стојадин Мирковић и мајор Милан Тепић, узлетели су у легенду.
О ЕКСПЛОЗИЈИ складишта Беденик код Бјеловара званичних информација из Савезног секретаријата за народну одбрану у Београду није било.
Ко је тамо погинуо и како се драма одвијала? Непроверене информације говориле су да је са мајором Миланом Тепићем, који је складиште дигао у ваздух, да не би пало у руке нападачима, погинуло и неколико десетина војника. Каснији извештаји са места догађаја, међутим, говорили су да је на месту трагедије изгубио живот само мајор Тепић, један подофицир и један војник.
У фамилију Стојадина Мирковића увукли су се туга и бол. Почели су да куцају на свака врата где би могла да се добије било каква информација, кад праве није било. Нудили су им само спискове мртвих и повређених. На тим списковима није било њиховог Цолета.
„Жив“ је - заискрила је нада у сузним очима мајке Анице. Посебно онда када су ујак Радосав и Милан Андрић, радник „Стреле“ из Ваљева, сазнали да су остаци разбијене јединице ЈНА из Бјеловара сада негде на ратишту западне Славоније, у зони коју држи Бањалучки корпус. Да ли се тамо бори и Стојадин Мирковић, војник из Горњих Лесковица код Ваљева? Одговор из Бањалуке тражила је породица посредством војске.
Стигао је одговор да је војник Стојадин Мирковић жив и здрав и да је негде на положајима код Новске. Информација је, кажу, добијена на основу изјаве непосредног старешине и двојице војника. Да би свака сумња била отклоњена телефоном је потпуковник Поповић потврдио текст са телефакса, нагласивши да ће инсистирати да Стојадина казне зато што се није јавио кући.
Све те вести подгрејале су наду мајке Анице да јој је син жив.
У школи „Милош Марковић“ у Лесковицама, такође, су упорни да сазнају истину о свом ученику. Директор школе Драган Поповић шаље у касарну у Бањалуку повратни телеграм с кратком поруком:
„Стојадине, зашто се не јавиш мајци?"
Одговор, нажалост, није стигао ни после месец дана. Опет је ваљевски Секретаријат за народну одбрану затражио објашњење од Бањалучког корпуса ЈНА.
„На ваш захтев проверили смо у ВП 6372 - Бањалука и добили обавештење да је војник Мирковић Ж. Стојадин добро. Сви војници из ове војне поште добили су по две дописнице и наређење да се јаве својим кућама. Породица треба да очекује да ће ускоро добити поруку од војника.“ У потпису, Служба за информисање Бањалучког корпуса.
Из дана у дан породица је чекала званични извештај. Али вести о судбини војника Стојадина нису долазиле. Истину је покушала да потражи сама. Опремила је мајка свог брата Радисава Трипковића и зета Леку на пут у Бањалуку. После неколико дана вратили су се потпуно сломљени признањем потпуковника Поповића из Бањалуке да су, у случају војника Стојадина Мирковића, располагали непровереним информацијама.
ПОРОДИЦА се обраћа и најодговорнијим старешинама. Захтев су упутили лично и генерал-пуковнику Животи Аврамовићу, команданту Пете армијске области.
Одговор генерала Аврамовића, стигао је 18. јануара 1992:
„Поштовани родитељи,
...На основу истраге коју је спровела комисија ССНО за идентификацију погинулих и повређених припадника ЈНА, а посебно сведочење војника и старешина пред овом комисијом, нисам у могућности да Вам још увек пружим поуздан и непобитно истинит одговор.
Нажалост, прикупљена сведочења војника и старешина су таква да они верују да је Ваш син, војник Стојадин, погинуо у експлозији складишта Беденик, или у борбама вођеним око Беденика.
Међутим, због разлика у исказима међу учесницима ових догађаја, и недостатка неких других поузданијих доказа и информација, посебно од институција Републике Хрватске од којих су и у овом случају тражени извештаји, не може се коначно закључити да ли је Ваш син заиста погинуо или није..."
ЦРВЕНИ крст у Загребу и Бјеловару саопштава да Стојадина нема на њиховим списковима.
Мајка Аница и брат Радисав одлучују да сами наставе трагање за својим Цолетом. Укључују се у караван аутобуса који са мајкама из Србије креће у Хрватску. Кад су стигли у Бјеловар, из групе заробљених војника довели су једног младића из Челинца код Бањалуке, који је посведочио да је Стојадин Мирковић погинуо у експлозији складишта у Беденику.
„Па вратите ми дете, иако је погинуо“, зајецала је мајка!
Уместо одговора, показали су само његово одело.
Сурову истину потврдили су и дуги очевици - учесници крвавог пакла у складишту Беденик код Бјеловара. Њихова сведочења објавио је Јован Стојић, новинар из Ваљева:
- Ја сам у Беденику био командир вода. Доста наших војника је, сазнавши шта се све припрема, побегло. Остало нас је десетак војника и старешина са мајором Тепићем на челу. Били смо принуђени да на брзину обучавамо поједине војнике. То сам учинио и са Стојадином Мирковићем, који је био возач транспортера, али је оспособљен и за нишанџију. Када је тог кобног 29. септембра неколико стотина бојовника и мештана покушало да се дочепа огромног ратног плена, настао је пакао. Ми смо се борили све до по подне када су нас заробили. Међутим, Мирковић, који је показао изузетну храброст, пожртвованост и одважност, није хтео да поклекне, нити да побегне са положаја. Борио се до последњег даха да сачува складиште, све док мајор Тепић није складиште дигао у ваздух.“
- Транспортер из којег је дејствовао Мирковић погодила је „зоља“. Његово тело су негде склонили, али нису рекли где. Сви наши војници су остали живи. Једино су после дизања складишта у ваздух стрељали старијег водника Ранка Стевановића из Ниша, који је био командир страже. Десетак војника и ја, иако заробљени, некако смо преживели... - потврдио је потпоручник Стојан Поповић, тада на служби у Рашкој.
Владимир Стојковић, водник из Крагујевца: - Мирковић је дејствовао из оклопног борбеног возила, а ја сам лежао двадесетак метара од њега. Видео сам када је „зоља“ погодила возило и чуо како Мирковић, вероватно смртно рањен, запомаже, али нисмо могли да му помогнемо, јер су нас гађали и са земље и из ваздуха. Убрзо је ођекнула експлозија од 170 тона противтенковских мина ... Ми смо остали живи захваљујући томе што смо лежали. Касније када смо заробљени и размењени, после 42 дана, у селу Хрговљани, потврдили су да је уз Тепића храбро погинуо и један наш војник...
Сличнан опис тргичног догађаја у Беденику код Бјеловара дао је и Александар Савић, резервни војни старешина из Ваљева, командир тенка.
Званично обавештење о војнику Стојадину Мирковићу породици је стигло тек 12. маја 1992. године. Телеграм је стигао од Војне поште 9845 у Ваљеву.
У телеграму који је потписао потпуковник Драгослав Станић, пише да је "према до сада прикупљеним подацима од бројних сведока из војне поште 4848 у Бјеловару и из података са списка погинулих у Бјеловару, а који је достављен од хрватских власти 20. фебруара 1992. године, утврђено да је у Бјеловару храбро погинуо 2. октобра 1991. године Стојадин Мирковић и да је сахрањен у Загребу на гробљу Мирошевац". Уз изјаву саучешћа, потпуковник Станић поручује да се предузимају све мере да се тело покојног Стојадина пренесе у родно село.
Туга и бол су завладали овим крајем. Мајка Аница, Цолетов брат Добривоје, ујак Радисав и тетка Станица завијени у црно.
КАКО одобровољити хрватске власти да испоруче посмртне остатке, била је нова енигма коју су морали да решавају породица, војне и цивилне власти.
Иницијатива власти у Ваљеву и Београду да се посмртни остаци што пре испоруче и достојно сахрани јунак који је осветлао образ читавог краја, у Загребу није наилазила на разумевање.
Процедура око испоруке посмртних остатака Стојадина Мирковића трајала је готово четири године. За породицу је то била вечност, тамница без излаза, али није се поклекнуло - непрекидно су упућивали захтеве надлежнима, све док средином јула 1995. године породици није јављено да је и ова мучна и тешка ситуација решена.
Посмртни остаци Стојадина Мирковића, возача оклопног транспортера и нишанџије, допремљени су у мртвачницу Војномедицинске академије у Београду. Мајка Аница сломљена болом, није имала снаге да крене погинулом сину у сусрет. Пошао је ујак Радисав, који је, као и свих претходних година туге, био уз своју сестру.
Тако је прву пошту, у ставу мирно, свом сестрићу одао је ујак Радисав.
УТОРАК 18. јул 1995. године био је тужан и истовремено достојанствен дан у Горњим Лесковицама под Повленом. На малом сеоском гробљу на стотине људи, дошли су сва свих страна - из Београда, Ваљева да се достојно опросте од деветнаестогодишњег храброг младића.
У погребној поворци били су његови другови из основне школе, војници ваљевског гарнизона, старешине Војске Југославије, представници Скупштине општине Ваљево и Колубарског округа, Српске православне цркве ...
Опело ратнику служили су свештеници из Лелића и Ваљева на челу са Љубисавом Аџићем, старешином цркве у Ваљеву.
- Нека пример нашег Стојадина буде узор другим, нарочито младим људима који стижу, како се треба борити за слободу, за веру, за отаџбину. Ево и ми, свештеници, молимо се заједно са свима за покој твоје велике, напаћене и многострадале душе. Ако си какав грех имао, као млад човек, ти си тај грех крвљу својом искупио и својим страдањем запечатио. Нема веће цене од оне коју си ти платио - нагласио је Аџић.
ОД храброг војника Мирковића, бираним речима, опростио се потпуковник Љубинко Катић у име команде Дринске дивизије и ваљевског гарнизона.
- Остао си са својим старешином, мајором Миланом Тепићем, којем си био, како је он говорио, десна рука. Један поред другог, два истинска јунака, два нова Обилића - из два српска краја позната по слободарству и родољубљу: један из Комленца под Козаром, други из Горњих Лесковица под Повленом, из крајева познатих по јунаштву и људском достојанству... Колико си се јуначки држао и колико си невоља и проблема задао својим непријатељима сведочи (жалосна) чињеница да су твоји посмртни остаци испоручени породици и твом родном крају, после готово четири године од твоје јуначке погибије, јер те се непријатељ и мртвог плашио.
Говорио је и председник Одбора за сахрану Верољуб Лазаревић, потпредседник ваљевске општине, потом Небојша Андрић испред бораца рата 1991-1992, Љиљана Булатовић у име Удружења новинара Србије и Марко Ручнов, писац књиге о мајору Милану Тепићу, који је изговорио песму испевану у спомен великом војниковом делу.
Над гробљем у Горњим Лесковицама, потом је завладао тајац. Зачула се одсечна војничка команда, шкљоцање затварача на пушкама, а затим, грмљавина пуцња. Три пута Стојадину Мирковићу, возачу оклопног транспортера и нишанџији, који је славно пао за одбрану отаџбине - у ЧАСТ.
ЗА испољено јунаштво и одлучност у одбрани отаџбине мајор Тепић, убрзо је одликован највишим одличјем - орденом народног хероја.
Војник Стојадин Мирковић, деветнаестогодишњак, посмртно је, тек 31. 12. 1999. године, одликован орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена. Зар је осам година требало надлежнима да донесу одлуку о одликовању? Зашто није одликован орденом народног хероја, иако су то здушно предлагали: општина Ваљево, ваљевско Удружење бораца од 1990. године, грађани, Удружење ратних добровољаца 1912-1918. и други.
У образложењу из тадашњег војног кабинета председника Републике се, између осталог, наводи: „Ваш предлог да се именовани постхумно одликује орденом народног хероја свестрано је размотрен при чему је оцењено да је наведено одликовање адекватно делу које је учинио.“
Том одлуком је стављена тачка на све иницијативе да се дело војника Стојадина Мирковића вреднује орденом народног хероја.
Стојадинова мајка Аница примила је за свог сина значајно признање из ваљевске општине, највише које општина може да додели: Септембарску награду Ваљева. И то је све.
Међутим, у Ваљеву, селу Горње Лесковице, међу борцима последњег рата, сви су здушни у констатацији: Мирковићево херојско дело није адекватно верификовано, изостала су и друга заслужена признања.
У ГОРЊИМ Лесковицама, живот се наставља. Мајка Аница већ годинама не скида црнину, лице јој од бола усахло, прерано се појавиле боре, коса почела да седи, леђа се повијају... Навикла од малена на свеколике муке, отресита горштакиња зна да мора да живи: за старијег сина Добривоја и за своје унучиће Милоша и Милицу... Он је запослен у Ваљеву, али редовно посећује и помаже колико може.
И данас, после деценију и по, Аница се живо сећа сваког детаља:
- У каравану је било осамнаест мајки које су тражиле децу. Ја питам за мог Цола, а они изводе по неколико њих да их препознајем и одмах враћају натраг. Ја ћутим и стрепим. На крају изведоше једног младића из Бањалуке, он ми у пролазу дошану: „Стојадин је погинуо“. Кад сам то чула завапим: Па, дајте ми га и ако је погинуо! Они ћуте, ништа не одговарају. Опет мислим, то је можда провокација, мој Цоле је жив, али заробљен, па неће да ми кажу...
ЈЕДНОГ дана стиже телеграм. Неки старешина Станић ми каже: „Твој син је могао да побегне, али није хтео“. Много су ме погодиле те речи. Ја му одговорим - на заклетви су рекли: ако треба и живот дај за одбрану земље. И дао је!
- У каравану који је трагао за војницима на ратишту у Хрватској... Био је и Радисав. Било је тешко путовати, уведу нас на неке путеве, па оспу ватру преко аутобуса, да би нас, ваљда, застрашили, како би одустали - сећа се Радисав. - У општини Ваљево, на седници Скупштине, поставио сам одборничко питање и тражио одговор. Више пута смо покретали иницијативе преко разних институција иницијативу за размену.... Дани су се смењивали, замршена ситуација се није расплитала. Све док једног дана није стигао телеграм са ВМА, у којее их доктор Зоран Станковић обавештава да је тело Стојадина Мирковића допремљено у ту установу, да је извршена обдукција, па је потребно да неко од родбине дође, идентификује погинулог и преузме посмртне остатке
МАЈКА Стојадинова Аница Мирковић из многих крајева примила је изјаве саосећања са њеним болом и прегршт лепих речи у славу сина Стојадина. У писмима се мајци поручује да остане јака и издржи све недаће, а да ће име и дело њеног сина Стојадина Мирковића, бити упамћено, а поколењима која долазе служити за пример како се брани отаџбина.
Од јуначке погибије Стојадина Мирковића прошло је 15 година, а његов лик и подвиг свежи су у сећањима многих који су познавали тог горштака са падина Маглеша.
Верољуб Лазаревић, у време погибије војника Мирковића потпредседник ваљевске општине, каже: - Све што се догодило са Мирковићем још на неки начин траје, заокупља пажњу обичних људи, али и историчара. И данас размишља о том узвишеном чину једног тек дораског младића, рођеног у планини, и тражим одговор на питање: шта га је подстакло на јуначно дело, да се на тај начин одужи својој отаџбини?
Слободан Ђорђевић, секретар Удружења бораца од 1990. године у ваљевском крају: - Сваке године на дан погибије војника Мирковића, на пригодан начин, сећамо се његовог лика и дела. Аницу редовно посећујемо и помажемо колико можемо. Општинским властима смо упутили захтев да улица у граду добије Стојадиново име, да помогну у финансирању спомен-чесме, посвећене борцима из нашег краја погинулим у последњем рату, за коју је урађен пројект, припремамо материјал за књигу о изгинулим ратницима и борбеном путу наше јединице...
Љубисав Аџић, тада парох лелићки и лесковачки, а данас ваљевски и архијерејски намесник:
- Такав подвиг који је он начинио јавља се из дубине душе, из наталожене инспирације и жеље, којима човек узраста до висине небеске и тиме одлази у вечност.
Бранка Бабић, наставница руског језика и библиотекар у школи коју је похађао Стојадин, истакла је: - Школа у Лесковцима чува успомену на лик и подвиг Стојадина Мирковића. Прикупљамо документа о његовом учењу у нашој школи, грађу ћемо обрадити и изложити у библиотеци на посебном месту, тако да то буде кутак сећања на храброг ученика наше школе.
Некадашњи Стојадинови школски другови, написали су, између осталог:
"Хтела бих да лик Стојадина Мирковића не буде никако пример неправедног српског памћења. Нас, његове школске другове он засењује својим примером и доживљавамо га с поносом, као нашег земљака и рођака који је као узоран пример постао историјска личност", записала је Борка Савић.
Стојан Антонијевић: "Отишли смо заједно у војску. Сећам се добро тога дана. Путовали смо заједно до Винковаца. Ту смо се поздравили и растали. Тада сам га последњи пут видео. Када сам касније, чуо шта се са њим збило, нисам се изненадио јер је то дело примерено његовој јакој личности..."
Слађан Кулинчевић: "Заједно смо пошли у први разред и учили до осмог. Истога дана смо отишли у ЈНА. У исту касарну у Бањалуку били на обуци. Растали смо се када смо завршили обуку. Био је добар друг и велики борац."
Дело и лик војника Стојадина Мирковића, возача оклопног транспортера и нишанџије биће и остаће инспирација савременика, али и будућих нараштаја који ће се учити и сазревати над родољубљем које је тај деветнаестогодишњак испољио у одлучујућим тренуцима одбране земље. То ће бити најбоље признање за његову младост даривану отаџбини.
Записано 2006.године.
СРПСКИ електронски и штампани медији су, почеком октобра 1991, после велике експлозије у Беденику код Бјеловара, јавили да је мајор ЈНА Милан Тепић, после одсудне одбране, дигао у ваздух војно складиште муниције и опреме. Ватрена печурка поред команданта прогутала је и једног војника, којем се у почетку није знало име. Од тог трагичног дана прошло је 15 година, а наша шира јавност још готово ништа не зна о војнику Стојадину Мирковићу, деветнаестогодишњаку који је млади живот жртвовао за спас, како је тада мислио, своје отаџбине.Ово је дакле истинита прича о голобрадом младицу из села Горње Лесковице код Ваљева, како је доспео у Беденику,где се гинуло,и ста се све десавало пре ,у току и после експлозије.
МЛАДИЋ Стојадин Мирковић отишао је на одслужење војног рока 28. децембра 1990. године, у Бањалуку. Уз песму и весеље цело село га је испратило. Сви су му пожелели све најбоље, много среће... А она му је и била потребна, јер су започињали немирни дани цепања Југославије, дани када ће се доносити пресудне одлуке, па и оне које одлучују о животу и смрти.
Радостан што што му се остварила жеља да свој дуг отаџбини одслужи у елитним јединицама ЈНА, Стојадин је ушао у круг касарне, не размишљајући много шта ће га на путу стицања знања и вештина снаћи. Њему је било важно да часно и поштено одслужи војни рок, изучи за возача оклопног борбеног возила, постане прави тенкиста.
О политичкој ситуацији у земљи Стојадин није много размишљао, нити је, пак, у то био довољно упућен, он је сматрао да је његово да слуша старешине, учи, и да извршава све војничке обавезе.
У ПИСМУ које је упутио родбини, наглашава:
"Цели дан су обавезе. Није лоше, али је боље код куће. Бањалука је леп град, али још не можемо да излазимо. Дођите ми на заклетву, 12. јануара 1991. године."
- Отишли смо на заклетву у Бањалуку - прича мајка Аница. - Он у строју, а мене подилази нека језа, не могу да га се нагледам. Када се та свечаност завршила, кренемо у град. Нас шесторо. И хоћемо у прву кафану, да нешто попијемо. Кад Цоле каже: „Не, ту не може." Ми хоћемо у следећу, а он поново: „Не може ни ту, забрањено нам је.“ Одемо у трећу - ту може! И таман седосмо, кад према нашем столу иде човек у цивилу и право према мом Цолету. Он устаје, поздравља га, овај га нешто пита... После нам каже: „То је старешина који је задужен да нас контролише. И у граду морамо да се придржавамо војничког реда и дисциплине.“ - сећа се мајка Аница.
- После заклетве дошла сам кући помало забринута. Нисам разумела политичку ситуацију, али ме је уплашило
то што се не сме у сваку кафану улазити. Осећала сам да се нешто велико и тешко спрема свима нама...
А Стојадин се редовно јављао, да мајци смањи бригу.
У часовима слободног времена, у мислима, враћао се у своје село, међу другове са којима је завршио основну школу „Милош Марковић“ у Доњим Лесковицама. Са њима је као ђак - пешак провео осам година, свакодневно путујући, тамо и натраг, више од пет километара.
Драган Поповић, у то време директор основне школе, живо се сећа коврџавог дечачића који је седео у првој клупи у средњем реду и увек био тих, повучен и врло пажљив на часу. Истиче да је највише волео практичну наставу, јер је тада могао да покаже своју вештину с рукама, било да се ради на пољопривреди или око неке механизације. То му је, једноставно, ишло...
Сви су приметили његову природну обдареност за технику. То га је, вероватно, и предодредило да затражи род војске у коме ће руковати машинама. Радостан је због испуњене жеље, па то и исказује у писму мајци, 12. 2. 1991. године.
„Здраво МАМА!!!
... Сад сам се вратио са вожње, па пожурих да ти се одмах јавим, да се не би наљутила. Овде пада снег, а ми на обуци у оном возилу што сам ти показао кад сте били овде. Супер је машина, већ сам много научио... Немој да се секираш за мене, проћи ће и ова година. Ако сте у могућности, пошаљите ми неки пакет, не мора да буде нешто нарочито: мало сувог меса и неке колаче. Можда дођем на одсуство негде за Ђурђевдан, а можда и на наградно? Пиши. Војна пошта 9855/15 78002 Бањалука.“
ВОЈНИЧКИ дани Стојадина Мирковића теку успешно, он напрегнуто учи и вежба. Своју мајку Аницу, брата Добривоја, родбину и родно село Горње Лесковице, стално носи у срцу.
Радостан због успеха у војној обуци поново јавља мајци, да је обрадује:
„Здраво мама,
...Имам само још 15 дана овде, а затим, идем у прекоманду. Припремам испите из вожње и одржавања, полажем за возача борбеног возила, а после са овом дозволом могу да возим све грађевинске машине у цивилу. Немојте да се секирате за мене, надам се да ће ми бити још боље у прекоманди...“
Прошло је и тих петнаест дана Стојадиновог војниковања у Бањалуци, положио је с одличним успехом обуку за возача оклопног борбеног возила. Није му се посрећило да, као најбољи, остане у Центру, и обучава нове војнике. Припремао се за прекоманду, јер се у Југославији војнополитичка ситуација даље компликовала, а најбољи су морали да иду на најодговорнија и најтежа места. Пре одласка у прекоманду још једном се јавио мајци Аници писмом из Бањалуке, са садржином која ју је изненадила.
- У мају 1991. године добила сам писмо од мог Цолета некако другачије садржине од претходних. Видело се да га нешто мучи, али то не може да каже. На крају, као узгред, напомиње: "Ако избије рат у Хрватској, моја јединица ће бити прва на удару..." - истиче мајка Аница.
Одредиште његовог даљег војниковања било је Бјеловар, војна пошта 4848/16. Одатле ће убрзо кренути у војни објекат Беденик, двадесетак километара удаљен од града. Тамо је складиште борбене технике и муниције за које су храватски бојовници били посебно заинтересовани, јер би освајање за њих значило велики ратни плен, којим могу да наставе даља борбена дејства у одвајању од Југославије.
СА новог одредишта одмах се јавља мајци и рођацима Мићи и Доци:
"Овде код мене је стање још увек мирно. Време је топло. Немам много шта да вам пишем, али имам једну молбу. Мићо, молим те пошаљи ми једну свеску А4 формат са тврдим корицама, јер овде не могу да купим, пошто не излазим у град, а у кантини нема. Пошаљи ми неке маказице за папир и лепак за хартију..."
Свеска је упућена, а да ли је стигла до њега то нико не зна.
Долазили су тешки дани за све старешине и војнике у Бјеловару и Беденику. Време одлуке се ближило.
И у тим најтежим тренуцима, Стојадин не заборавља своје, сећа се сваког детаља проведеног на обронцима Повлена, у селу Лесковице, двадесетак километара удаљеног од Ваљева.
Кућа породице Мирковић је најудаљенија - испод самог врха Маглеша. У том кршевитом и за живот доста тешком пределу, рођен је Стојадин Ж. Мирковић Цоле, како су га из милоштва звали.
- Приредио нам је велику радост, родио се баш на српску нову годину - 14. јануара 1972. године - сећа се мајка Аница.
Децом, највећом радошћу, пунила се кућа Живојина и Анице Мирковић. Ту су били и стари родитељи Живојинови - отац Радивоје и мајка Радмила. Честита и вредна породица била је у успону - жељна рада и сваковрсног напретка. Све до једног кобног дана.
КАО и многих претходних дана и тог јутра испратила је Аница свог домаћина Живојина на посао, на њиву, не слутећи да ће њену срећу заменити туга. Касније, током дана, стигла је трагична вест: „Живојин је погинуо, преврнуо се трактор на којем је био, пригњечио га, и остао је на месту мртав“.
- И тако, у 29. години, постала сам удовица са ситном децом: Добривоје девет, а Стојадин шест година, свекар и свекрва већ стари, имање удаљено од куће, пуна авлија стоке, механизације немамо, све радимо запрегом - са сетом прича Аница.
Деца су била послушна и вредна. Млађи Цоле, личио је на мајку, а по причању ујака Радисава Трипковића, наслеђује и породичну лозу - јуначку и ратничку: прадеда мајке Анице, Остоја, војничина с Колубаре, гине у рату 1914; њен деда Милинко и отац Владимир били су учесници Другог светског рата, у којее потоњи бива рањен, као борац Шесте личке дивизије, код Бијељине, а касније, у педесетој години, умире од последица тога рањавања.
Све је то знао мали Цоле.
- Био је веома срећан када је са регрутације стигао кући и свима објавио да иде у тенкисте - поносно прича ујак Радисав. - Мислим да се угледао и на оца Живојина, који је служио у Титовој Гарди, и на деду по оцу Радивоја, који је био краљев гардист.
ДУГИ дани немирног лета 1991. године, тешко одмичу. Неизвесност и зебња увлаче се у свачију душу. У Хрватској се великом брзином шири општа нетрпељивост и антисрпска хистерија, која прети да захвати и Босну и Херцеговину...
Стручњаци процењују да у тој, још увек, југословенској републици има под оружјем око 100.000 бојовника.
Реке избеглица иду према Србији! Српске области у Републици Хрватској још увек опстају...
Стрепе мајка Аница, брат Добривоје и ујак Радисав и моле се Богу да њиховом Цолету буде све најбоље.
Да мајка не брине, јавио се писмом. Оно ће, тако је судбина хтела, бити и последње:
"... Мама ја сам у касарни у Бјеловару. Немој се секирати, јер сам на сигурном месту. Код нас нема проблема, а и смириће се ово...", тешио је мајку и родбину Стојадин, иако је знао да се ствари сваким даном погоршавају.
"... Ако имаш могућности, пошаљи ми неки пакет. Припреми оне колаче на пресу и додај још нешто, јер знам да немаш пара, да једва састављаш крај с крајем. Немој да помислиш да сам бекрија, али ако имаш пошаљи ми и литар ракије да почастим другове..."
Спаковала је све што је желео. И родбина, када је чула да се њихов Цоле јавио после прекоманде, желела је да у пакет стави своје поздравље, макар румену јабуку, за здравље. У пакет је стављено и опширно писмо које је започела мајка Аница с најбољим жељама, а завршили брат Добривоје, ујак Радисав и остали рођаци: Миливоје, Весна, Драган...
Пакет је отишао у Бјеловар, а да ли је и стигао до одредишта?
ТИХ дана се у Хрватској пакао продубљује. Бјеловарски гарнизон, чији је командант пуковник Рајко Ковачевић, храбри Грмечлија из Великог Радића код Босанске Крупе, шеснаестог јула 1991. године, посетио је генерал Владимир Трифуновић. Мајор Милан Тепић, помоћник команданта за борбену технику, записао је у свој ратни дневник.
"Ситуација никаква. Сви смо тужни, безнадно тужни после словеначког ножа у леђа. Многе старешине су потиштене. Не знају шта им је са породицама. Остало се без новца. Пушачи немају цигарете и храна никаква. Неизвесност на све стране. Од генерала сви здушно тражимо да идемо из града према полигону у Гакову, јер тамо према Грубишном пољу и Дарувару су српски крајеви. Питамо шта је са обећаном попуном, јер нова хрватска власт отворено наоружава становништво, мађарска граница је потпуно отворена, а на свим путним правцима постављају се многобројне барикаде.
Генерал Трифуновић нас хлади констатацијом да претерујемо. "Ништа неће тако бити, као што ви мислите", каже. "Биће горе", каже мајор Стефан. Генерал нам још досољава рану да је наређење одозго да се сваки објекат мора чувати и бранити од евентуалних провокација. Један капетан пита генерала шта ће бити са породицама старешина. Генерал Трифуновић му није ништа одговорио. Ми од маја не излазимо из касарне, пуцају на стражаре и заустављају наша возила, а он нема ни реч да каже."
У СРБИЈИ и другим крајевима се са забринутошћу прати војно-политичка ситуација у Хрватској! У народ се увукла некаква црна слутња. Неспокој и у породици Мирковић. Цоле се не јавља, а нико не уме, или неће, да каже шта се заправо збива у Хрватској, посебно у Бјеловару, где он служи војни рок.
- Видиш, Милане, ситуација је све гора и гора. Корпус нам је отишао к врагу. Морал после Словеније никакав. Него да видимо шта ћемо да радимо. Какве ти имаш приједлоге? - пита на јутарњем реферисању пуковник Ковачевић мајора Милана Тепића, свог помоћника.
"Друже пуковниче, змије ће да раде свој посао, а ми ћемо радити свој. Имам обавештење да цивили под оружјем свакодневно и упадљиво се мувају око нашег складишта у Беденику. То је, ипак, двадесетак километара од Бјеловара. Ја бих вам предложио да Беденик буде моја брига."
То су били дани одлуке и дани акције. Ништа се није смело препуштати за сутра. Сви су то у Бјеловару знали, па и војник Стојан Мирковић. Мирно је прихватио наређење да са групом војника обезбеђује војно складиште.
ИЗ дубоких мисли Стојадина прену звук возила које се приближавало капији складишта. Када је видео да из возила излази мајор Милан Тепић осетио је олакшање. Војнички поздрав, а затим рапорт старешини:
„ ...Друже мајоре, они и по ноћи долазе аутима, овде, до улаза капије. Пуштају гласно музику, изађу на минут-два, нешто се дошаптавају, показују нешто према нашој спаваони и онда иду. И тако по неколико пута на ноћ. То траје данима ...“
Однекуд су се око Тепића и Мирковића сјатили и остали војници.
„Они нам не мисле добро, иако ми никоме не мислимо зло", саопштавао је својим војницима мајор Милан Тепић. "То сте и сами могли да запазите кад изађете у село. Зато морамо бити сви ко један. Прекидамо потпуно с појединачним изласцима, него само у групи и са оружјем. На провокације нећемо насједати. Од нас неће добити ни мрву повода, мада га они неће ни чекати. Технике и оружја имамо и превише у нашем складишту. Морамо са свим овим знати руковати.“
Мајор Тепић је са сваким војником понаособ разговарао. Хтео је да се увери колико је ко способан и где ће моћи највише да допринесе успешној одбрани. Војника Стојадина Мирковића, кршног планинца, Ваљевца, одмах је запазио, као вредног, одлучног и поштеног младића, иако и Мирковић није крио забринутост за околности које ће се дешавати.
У СКЛАДИШТУ Беденик крај Бјеловара, тог септембра 1991. сваки дан је тежи од претходног: острашћени нападачи наваљују све већом снагом - хоће да заузму складиште и дочепају се сјајног плена - врхунске технике и модерног наоружања, уз много муниције. Свакодневно се пушкара, обострано.
Милан Тепић, командант складишта, у свој ратни дневник записао је:
„Двадесет шести септембар 1991. Последњих дана нико од нас није честито ни тренуо. На сан нико не мисли. Имамо одличан положај, а да нас је више, усташе нам не би могле ни пера одбити. Не могу успоставити никакву везу с Бањалучким корпусом. Они су нам једина шанса да се извучемо из овог осињака...
Стојадин ми каже да је погодио црнца који је већ три дана на тавану једне штале преко пута главног улаза у складиште ...
Данас сам завршио минирање складишта - десетак каписли са детонаторима. Једини проблем је што ми је нестао детонациони уређај. Али, ту је акумулатор из мог аута ...
...Користећи облачну ноћ војник Стојадин Мирковић је хитроного, за тили час, извадио акумулатор из мога аута и донио га у складиште...
...Старији водник Ранко Стевановић, диван Нишлија (кога су касније Хрвати стрељали), реферише ми да смо усташама нанијели значајне губитке. Ми имамо само једног рањеног... "
ХРВАТСКИ бојовници и даље нападају. Позивају на предају, нуде мајору Тепићу пасош и пут у иностранство, уколико преда складиште.
Уместо одговора нестрпљивим нападачима, мајор Тепић се обраћа својим војницима:
- Не знам колико ћемо моћи овако још издржати, они ће жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избегавају да ударају по складишту, јер ово што ми имамо овђе, за њих је више него драгоцјено. Искључиво је моја брига да они то не добију у руке, јер можете само замислити каква би то била трагедија за наш народ. Ово је моја давна одлука и молим да се не коментарише. Кад дође тренутак, кад се више не буде могло издржати и кад дође до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта.
Дакле, не замјерите ми ако сам негђе према неком од вас погријешио, али ја хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ: да усташама не дам Беденик, и да ви останете живи! Нека неко од вас сачува овај мој ратни дневник!
ОСВАНУЛА је недеља, 29. септембар 1991. године. У главном складишту мајор Милан Тепић је сам. Војник Стојадин Мирковић је у транспортеру. Остали су се, под окриљем ноћи, распоредили и добро утврдили нешто даље. Тако је тражио мајор.
Око складишта мрке прилике погурено притрчавају огради. Очигледно: спрема се одлучујући напад на складиште! Зна то Милан Тепић, који чека само погодан тренутак за остварење своје велике одлуке.
У транспортеру Стојадин напрегнуто прати све што се дешава изван ограде. Гледа војнике како се гомилају. А онда му нагло удари крв у главу, груну нека нова надљудска снага, па готово гласно изговори: „Морамо се бранити, слобода нема цену!“
У том тренутку зачу грмљавину тенка у покрету. На њему шаховница. Испред капије нападачи ликују: "Предајте се, гарантујемо вам живот, без обзира што сте агресори! Ево, видите, имамо и ваше тенкове!"
СВАКОГ тренутка ратни пакао треба да започне. Мајор Тепић даје знак својим војницима да распале пуном снагом. Мирковић дочекује наређење као једини спас: из транспортера започиње да коси нападаче. Транспортером непрекидно шета да би учинак био што бољи. Развија се права рововска борба.
Милан Тепић спази свог бившег колегу Вуглеца, којег са још двојицом Мирковић покоси рафалом из транспортера.
Ођедном, изненада, навала утихну. Чак се и тенк повукао. Изгледа да га је Мирковић погодио у жироскоп.
Сви у складишту знају да је ово затишје пред буру, главно тек долази. Бојовници ће ударити с леђа.
Мајор Тепић жели да спасе војнике. Даје знак Стојадину Мирковићу да изађе из транспортера и да иде напред међу остале другове. Нека баце оружје и нека се предају.
Мирковић је само одмахнуо главом: не долази у обзир, као да каже. То је једино наређење које неће извршити, рекао је још јуче. Мајор је мислио да се он шали, па Стојадин је тек почео да живи. Тек му је деветнаеста.
Војник Стојадин своју одлуку није желео да мења, он је ову борбу схватио као одлучујућу борбу за Југославију, за опстанак својих најближих: мајке, брата, ујака и свих младића из свог краја; за тако велике улоге није жалио да положи и свој живот.
Рески рафали бојовника поново га вратише у стварност. Започео је одлучујући напад. Нападачи свој крвави пир започињу с леђа Тепићевим борцима.
ОДНЕКУД „зоља“ долете и погоди транспортер. Оте се јаук рањеног Мирковића, али ватра из транспортера не престаде. Иако тешко рањен, Стојадин је наставио своју херојску борбу. Зачу се фијук и нова „зоља“ поново удари у транспортер. Стојадин Мирковић се више није чуо.
- Стојадине, посебно ће ми платити за тебе - оте се из душе мајора Тепића.
Јуришници су наваљивали као бесни пси, мајор Тепић је то и чекао. Желео је да им што скупље преда складиште. Када је видео једног који је покушао да повуче обарач и усмрти га, спустио је жицу на „минус“ акумулатора. Ођекнула је страховита експлозија! Сто седамдесет тона експлозива, а са њим и сва техника, полетели су у ваздух. Синула је светлост у по бела дана.
У Бјеловару су мислили да се догодио земљотрес. Огромна бела печурка видела се до Гарешнице и мађарске границе. Велики кратер и уништена и поваљена шума у Беденику деловали су сабласно.
Било је тридесет минута пре поднева. Гарнизон у Бјеловару пао је у први сумрак.
Стојадин Мирковић и мајор Милан Тепић, узлетели су у легенду.
О ЕКСПЛОЗИЈИ складишта Беденик код Бјеловара званичних информација из Савезног секретаријата за народну одбрану у Београду није било.
Ко је тамо погинуо и како се драма одвијала? Непроверене информације говориле су да је са мајором Миланом Тепићем, који је складиште дигао у ваздух, да не би пало у руке нападачима, погинуло и неколико десетина војника. Каснији извештаји са места догађаја, међутим, говорили су да је на месту трагедије изгубио живот само мајор Тепић, један подофицир и један војник.
У фамилију Стојадина Мирковића увукли су се туга и бол. Почели су да куцају на свака врата где би могла да се добије било каква информација, кад праве није било. Нудили су им само спискове мртвих и повређених. На тим списковима није било њиховог Цолета.
„Жив“ је - заискрила је нада у сузним очима мајке Анице. Посебно онда када су ујак Радосав и Милан Андрић, радник „Стреле“ из Ваљева, сазнали да су остаци разбијене јединице ЈНА из Бјеловара сада негде на ратишту западне Славоније, у зони коју држи Бањалучки корпус. Да ли се тамо бори и Стојадин Мирковић, војник из Горњих Лесковица код Ваљева? Одговор из Бањалуке тражила је породица посредством војске.
Стигао је одговор да је војник Стојадин Мирковић жив и здрав и да је негде на положајима код Новске. Информација је, кажу, добијена на основу изјаве непосредног старешине и двојице војника. Да би свака сумња била отклоњена телефоном је потпуковник Поповић потврдио текст са телефакса, нагласивши да ће инсистирати да Стојадина казне зато што се није јавио кући.
Све те вести подгрејале су наду мајке Анице да јој је син жив.
У школи „Милош Марковић“ у Лесковицама, такође, су упорни да сазнају истину о свом ученику. Директор школе Драган Поповић шаље у касарну у Бањалуку повратни телеграм с кратком поруком:
„Стојадине, зашто се не јавиш мајци?"
Одговор, нажалост, није стигао ни после месец дана. Опет је ваљевски Секретаријат за народну одбрану затражио објашњење од Бањалучког корпуса ЈНА.
„На ваш захтев проверили смо у ВП 6372 - Бањалука и добили обавештење да је војник Мирковић Ж. Стојадин добро. Сви војници из ове војне поште добили су по две дописнице и наређење да се јаве својим кућама. Породица треба да очекује да ће ускоро добити поруку од војника.“ У потпису, Служба за информисање Бањалучког корпуса.
Из дана у дан породица је чекала званични извештај. Али вести о судбини војника Стојадина нису долазиле. Истину је покушала да потражи сама. Опремила је мајка свог брата Радисава Трипковића и зета Леку на пут у Бањалуку. После неколико дана вратили су се потпуно сломљени признањем потпуковника Поповића из Бањалуке да су, у случају војника Стојадина Мирковића, располагали непровереним информацијама.
ПОРОДИЦА се обраћа и најодговорнијим старешинама. Захтев су упутили лично и генерал-пуковнику Животи Аврамовићу, команданту Пете армијске области.
Одговор генерала Аврамовића, стигао је 18. јануара 1992:
„Поштовани родитељи,
...На основу истраге коју је спровела комисија ССНО за идентификацију погинулих и повређених припадника ЈНА, а посебно сведочење војника и старешина пред овом комисијом, нисам у могућности да Вам још увек пружим поуздан и непобитно истинит одговор.
Нажалост, прикупљена сведочења војника и старешина су таква да они верују да је Ваш син, војник Стојадин, погинуо у експлозији складишта Беденик, или у борбама вођеним око Беденика.
Међутим, због разлика у исказима међу учесницима ових догађаја, и недостатка неких других поузданијих доказа и информација, посебно од институција Републике Хрватске од којих су и у овом случају тражени извештаји, не може се коначно закључити да ли је Ваш син заиста погинуо или није..."
ЦРВЕНИ крст у Загребу и Бјеловару саопштава да Стојадина нема на њиховим списковима.
Мајка Аница и брат Радисав одлучују да сами наставе трагање за својим Цолетом. Укључују се у караван аутобуса који са мајкама из Србије креће у Хрватску. Кад су стигли у Бјеловар, из групе заробљених војника довели су једног младића из Челинца код Бањалуке, који је посведочио да је Стојадин Мирковић погинуо у експлозији складишта у Беденику.
„Па вратите ми дете, иако је погинуо“, зајецала је мајка!
Уместо одговора, показали су само његово одело.
Сурову истину потврдили су и дуги очевици - учесници крвавог пакла у складишту Беденик код Бјеловара. Њихова сведочења објавио је Јован Стојић, новинар из Ваљева:
- Ја сам у Беденику био командир вода. Доста наших војника је, сазнавши шта се све припрема, побегло. Остало нас је десетак војника и старешина са мајором Тепићем на челу. Били смо принуђени да на брзину обучавамо поједине војнике. То сам учинио и са Стојадином Мирковићем, који је био возач транспортера, али је оспособљен и за нишанџију. Када је тог кобног 29. септембра неколико стотина бојовника и мештана покушало да се дочепа огромног ратног плена, настао је пакао. Ми смо се борили све до по подне када су нас заробили. Међутим, Мирковић, који је показао изузетну храброст, пожртвованост и одважност, није хтео да поклекне, нити да побегне са положаја. Борио се до последњег даха да сачува складиште, све док мајор Тепић није складиште дигао у ваздух.“
- Транспортер из којег је дејствовао Мирковић погодила је „зоља“. Његово тело су негде склонили, али нису рекли где. Сви наши војници су остали живи. Једино су после дизања складишта у ваздух стрељали старијег водника Ранка Стевановића из Ниша, који је био командир страже. Десетак војника и ја, иако заробљени, некако смо преживели... - потврдио је потпоручник Стојан Поповић, тада на служби у Рашкој.
Владимир Стојковић, водник из Крагујевца: - Мирковић је дејствовао из оклопног борбеног возила, а ја сам лежао двадесетак метара од њега. Видео сам када је „зоља“ погодила возило и чуо како Мирковић, вероватно смртно рањен, запомаже, али нисмо могли да му помогнемо, јер су нас гађали и са земље и из ваздуха. Убрзо је ођекнула експлозија од 170 тона противтенковских мина ... Ми смо остали живи захваљујући томе што смо лежали. Касније када смо заробљени и размењени, после 42 дана, у селу Хрговљани, потврдили су да је уз Тепића храбро погинуо и један наш војник...
Сличнан опис тргичног догађаја у Беденику код Бјеловара дао је и Александар Савић, резервни војни старешина из Ваљева, командир тенка.
Званично обавештење о војнику Стојадину Мирковићу породици је стигло тек 12. маја 1992. године. Телеграм је стигао од Војне поште 9845 у Ваљеву.
У телеграму који је потписао потпуковник Драгослав Станић, пише да је "према до сада прикупљеним подацима од бројних сведока из војне поште 4848 у Бјеловару и из података са списка погинулих у Бјеловару, а који је достављен од хрватских власти 20. фебруара 1992. године, утврђено да је у Бјеловару храбро погинуо 2. октобра 1991. године Стојадин Мирковић и да је сахрањен у Загребу на гробљу Мирошевац". Уз изјаву саучешћа, потпуковник Станић поручује да се предузимају све мере да се тело покојног Стојадина пренесе у родно село.
Туга и бол су завладали овим крајем. Мајка Аница, Цолетов брат Добривоје, ујак Радисав и тетка Станица завијени у црно.
КАКО одобровољити хрватске власти да испоруче посмртне остатке, била је нова енигма коју су морали да решавају породица, војне и цивилне власти.
Иницијатива власти у Ваљеву и Београду да се посмртни остаци што пре испоруче и достојно сахрани јунак који је осветлао образ читавог краја, у Загребу није наилазила на разумевање.
Процедура око испоруке посмртних остатака Стојадина Мирковића трајала је готово четири године. За породицу је то била вечност, тамница без излаза, али није се поклекнуло - непрекидно су упућивали захтеве надлежнима, све док средином јула 1995. године породици није јављено да је и ова мучна и тешка ситуација решена.
Посмртни остаци Стојадина Мирковића, возача оклопног транспортера и нишанџије, допремљени су у мртвачницу Војномедицинске академије у Београду. Мајка Аница сломљена болом, није имала снаге да крене погинулом сину у сусрет. Пошао је ујак Радисав, који је, као и свих претходних година туге, био уз своју сестру.
Тако је прву пошту, у ставу мирно, свом сестрићу одао је ујак Радисав.
УТОРАК 18. јул 1995. године био је тужан и истовремено достојанствен дан у Горњим Лесковицама под Повленом. На малом сеоском гробљу на стотине људи, дошли су сва свих страна - из Београда, Ваљева да се достојно опросте од деветнаестогодишњег храброг младића.
У погребној поворци били су његови другови из основне школе, војници ваљевског гарнизона, старешине Војске Југославије, представници Скупштине општине Ваљево и Колубарског округа, Српске православне цркве ...
Опело ратнику служили су свештеници из Лелића и Ваљева на челу са Љубисавом Аџићем, старешином цркве у Ваљеву.
- Нека пример нашег Стојадина буде узор другим, нарочито младим људима који стижу, како се треба борити за слободу, за веру, за отаџбину. Ево и ми, свештеници, молимо се заједно са свима за покој твоје велике, напаћене и многострадале душе. Ако си какав грех имао, као млад човек, ти си тај грех крвљу својом искупио и својим страдањем запечатио. Нема веће цене од оне коју си ти платио - нагласио је Аџић.
ОД храброг војника Мирковића, бираним речима, опростио се потпуковник Љубинко Катић у име команде Дринске дивизије и ваљевског гарнизона.
- Остао си са својим старешином, мајором Миланом Тепићем, којем си био, како је он говорио, десна рука. Један поред другог, два истинска јунака, два нова Обилића - из два српска краја позната по слободарству и родољубљу: један из Комленца под Козаром, други из Горњих Лесковица под Повленом, из крајева познатих по јунаштву и људском достојанству... Колико си се јуначки држао и колико си невоља и проблема задао својим непријатељима сведочи (жалосна) чињеница да су твоји посмртни остаци испоручени породици и твом родном крају, после готово четири године од твоје јуначке погибије, јер те се непријатељ и мртвог плашио.
Говорио је и председник Одбора за сахрану Верољуб Лазаревић, потпредседник ваљевске општине, потом Небојша Андрић испред бораца рата 1991-1992, Љиљана Булатовић у име Удружења новинара Србије и Марко Ручнов, писац књиге о мајору Милану Тепићу, који је изговорио песму испевану у спомен великом војниковом делу.
Над гробљем у Горњим Лесковицама, потом је завладао тајац. Зачула се одсечна војничка команда, шкљоцање затварача на пушкама, а затим, грмљавина пуцња. Три пута Стојадину Мирковићу, возачу оклопног транспортера и нишанџији, који је славно пао за одбрану отаџбине - у ЧАСТ.
ЗА испољено јунаштво и одлучност у одбрани отаџбине мајор Тепић, убрзо је одликован највишим одличјем - орденом народног хероја.
Војник Стојадин Мирковић, деветнаестогодишњак, посмртно је, тек 31. 12. 1999. године, одликован орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена. Зар је осам година требало надлежнима да донесу одлуку о одликовању? Зашто није одликован орденом народног хероја, иако су то здушно предлагали: општина Ваљево, ваљевско Удружење бораца од 1990. године, грађани, Удружење ратних добровољаца 1912-1918. и други.
У образложењу из тадашњег војног кабинета председника Републике се, између осталог, наводи: „Ваш предлог да се именовани постхумно одликује орденом народног хероја свестрано је размотрен при чему је оцењено да је наведено одликовање адекватно делу које је учинио.“
Том одлуком је стављена тачка на све иницијативе да се дело војника Стојадина Мирковића вреднује орденом народног хероја.
Стојадинова мајка Аница примила је за свог сина значајно признање из ваљевске општине, највише које општина може да додели: Септембарску награду Ваљева. И то је све.
Међутим, у Ваљеву, селу Горње Лесковице, међу борцима последњег рата, сви су здушни у констатацији: Мирковићево херојско дело није адекватно верификовано, изостала су и друга заслужена признања.
У ГОРЊИМ Лесковицама, живот се наставља. Мајка Аница већ годинама не скида црнину, лице јој од бола усахло, прерано се појавиле боре, коса почела да седи, леђа се повијају... Навикла од малена на свеколике муке, отресита горштакиња зна да мора да живи: за старијег сина Добривоја и за своје унучиће Милоша и Милицу... Он је запослен у Ваљеву, али редовно посећује и помаже колико може.
И данас, после деценију и по, Аница се живо сећа сваког детаља:
- У каравану је било осамнаест мајки које су тражиле децу. Ја питам за мог Цола, а они изводе по неколико њих да их препознајем и одмах враћају натраг. Ја ћутим и стрепим. На крају изведоше једног младића из Бањалуке, он ми у пролазу дошану: „Стојадин је погинуо“. Кад сам то чула завапим: Па, дајте ми га и ако је погинуо! Они ћуте, ништа не одговарају. Опет мислим, то је можда провокација, мој Цоле је жив, али заробљен, па неће да ми кажу...
ЈЕДНОГ дана стиже телеграм. Неки старешина Станић ми каже: „Твој син је могао да побегне, али није хтео“. Много су ме погодиле те речи. Ја му одговорим - на заклетви су рекли: ако треба и живот дај за одбрану земље. И дао је!
- У каравану који је трагао за војницима на ратишту у Хрватској... Био је и Радисав. Било је тешко путовати, уведу нас на неке путеве, па оспу ватру преко аутобуса, да би нас, ваљда, застрашили, како би одустали - сећа се Радисав. - У општини Ваљево, на седници Скупштине, поставио сам одборничко питање и тражио одговор. Више пута смо покретали иницијативе преко разних институција иницијативу за размену.... Дани су се смењивали, замршена ситуација се није расплитала. Све док једног дана није стигао телеграм са ВМА, у којее их доктор Зоран Станковић обавештава да је тело Стојадина Мирковића допремљено у ту установу, да је извршена обдукција, па је потребно да неко од родбине дође, идентификује погинулог и преузме посмртне остатке
МАЈКА Стојадинова Аница Мирковић из многих крајева примила је изјаве саосећања са њеним болом и прегршт лепих речи у славу сина Стојадина. У писмима се мајци поручује да остане јака и издржи све недаће, а да ће име и дело њеног сина Стојадина Мирковића, бити упамћено, а поколењима која долазе служити за пример како се брани отаџбина.
Од јуначке погибије Стојадина Мирковића прошло је 15 година, а његов лик и подвиг свежи су у сећањима многих који су познавали тог горштака са падина Маглеша.
Верољуб Лазаревић, у време погибије војника Мирковића потпредседник ваљевске општине, каже: - Све што се догодило са Мирковићем још на неки начин траје, заокупља пажњу обичних људи, али и историчара. И данас размишља о том узвишеном чину једног тек дораског младића, рођеног у планини, и тражим одговор на питање: шта га је подстакло на јуначно дело, да се на тај начин одужи својој отаџбини?
Слободан Ђорђевић, секретар Удружења бораца од 1990. године у ваљевском крају: - Сваке године на дан погибије војника Мирковића, на пригодан начин, сећамо се његовог лика и дела. Аницу редовно посећујемо и помажемо колико можемо. Општинским властима смо упутили захтев да улица у граду добије Стојадиново име, да помогну у финансирању спомен-чесме, посвећене борцима из нашег краја погинулим у последњем рату, за коју је урађен пројект, припремамо материјал за књигу о изгинулим ратницима и борбеном путу наше јединице...
Љубисав Аџић, тада парох лелићки и лесковачки, а данас ваљевски и архијерејски намесник:
- Такав подвиг који је он начинио јавља се из дубине душе, из наталожене инспирације и жеље, којима човек узраста до висине небеске и тиме одлази у вечност.
Бранка Бабић, наставница руског језика и библиотекар у школи коју је похађао Стојадин, истакла је: - Школа у Лесковцима чува успомену на лик и подвиг Стојадина Мирковића. Прикупљамо документа о његовом учењу у нашој школи, грађу ћемо обрадити и изложити у библиотеци на посебном месту, тако да то буде кутак сећања на храброг ученика наше школе.
Некадашњи Стојадинови школски другови, написали су, између осталог:
"Хтела бих да лик Стојадина Мирковића не буде никако пример неправедног српског памћења. Нас, његове школске другове он засењује својим примером и доживљавамо га с поносом, као нашег земљака и рођака који је као узоран пример постао историјска личност", записала је Борка Савић.
Стојан Антонијевић: "Отишли смо заједно у војску. Сећам се добро тога дана. Путовали смо заједно до Винковаца. Ту смо се поздравили и растали. Тада сам га последњи пут видео. Када сам касније, чуо шта се са њим збило, нисам се изненадио јер је то дело примерено његовој јакој личности..."
Слађан Кулинчевић: "Заједно смо пошли у први разред и учили до осмог. Истога дана смо отишли у ЈНА. У исту касарну у Бањалуку били на обуци. Растали смо се када смо завршили обуку. Био је добар друг и велики борац."
Дело и лик војника Стојадина Мирковића, возача оклопног транспортера и нишанџије биће и остаће инспирација савременика, али и будућих нараштаја који ће се учити и сазревати над родољубљем које је тај деветнаестогодишњак испољио у одлучујућим тренуцима одбране земље. То ће бити најбоље признање за његову младост даривану отаџбини.
среда, 25. мај 2011.
Херој Доброчинитељ - Никола Спасић
Херој Доброчинитељ - Никола Спасић
Болнице на поклон народу
"Народу је оставио задужбину чија је имовина у то време имала вредност готово као Нобелова фондација"
Никола Спасић је рођен 2.новембра 1838. године у Београду, као најстарије дете познатог али сиромашног београдског трговца Спасе Стојановића, чији је отац Стојан око 1807. године дошао са целом породицом из јужне Србије.
Школовање је отпочео у тек основаном Лицеју, али су га политички потреси 1848. године омели да ту настави образовање, те се дао на учење мумџијског, односно воскарског заната, а потом и лицитарског. Но, ниједан од тих заната није обећавао зараду, па се млади Никола придружио свом стрицу у кожарској радњи, где је изучио опанчарски занат.
Године 1864. с почетним капиталом од двеста дуката Никола жели да се осамостали. Та уштеђевина није била довољна те му у помоћ притиче позајмицом од петсто дуката брат његове прве жене Лепосаве, трговац Ђока Јовановић. Била је то једина позајмица у животу Николе Спасића и Јовановићу је остао доживотно захвалан помажући му много година, све до смрти.
У београдској Васиној улици отворио је кожарску радњу под називом „Никола С. Спасић” у којој је продавао опанке, одређујући им цену тако да је на њима остваривао малу зараду - тек један грош по пару. Ово је утицало на промет, па је врло брзо почео да продаје и више стотина пари опанака дневно.
Затим је почео да тргује платном, које се тада ткало у сеоским домаћинствима на примитиван начин. Никола Спасић лично је, на колима са запрегом, путовао по селима и откупљивао бале платна, чак и у Банат и Бачку. Остало је забележено да је "за своје кочијаше обезбеђивао добру храну и при сваком оброку вино, док је сам пио воду и на колима јео лепињу да не би ручавао по механама са осталим трговцима и у њима остављао велики део тешко стечене зараде." Платно је, као и опанке, продавао увек са по једним грошем зараде, по рифу (око 80 цм дужине).
Спасић је своју робу дуго продавао само за готовину, сматрајући да на вересију треба давати или свакоме или никоме. Касније је, помажући појединцима, давао робу и на вересију али увек у мањим количинама. Никада се ни са ким није судио. За губитак при позајмици није кривио оне којима позајмљује већ себе што је то чинио.
Био је потпуно предан раду и кући, иако ни у једном од три брака није имао деце. У кафане није залазио, а ретко кад и у шетње са пословним пријатељима. У кући се живело увек скромно и без оног спољњег луксуза који је све више улазио у куће имућних српских трговаца. Међутим, у чаршији је уживао углед не само богатог трговца већ и честитог и мудрог човека чије се мишљење о многим стварима тражило а савети прихватали.
Најдуже је у браку провео с другом женом Станком-Цајом Спасић. Уз њену помоћ стекао је огромно богатство и саградио породичну кућу у Кнез-Михаиловој 33. Пројекат за кућу урадио је познати београдски архитекта Коста Јовановић. Никола Спасић је за живота био председник Берзе, председник Прометне банке и члан управног одбора Народне банке. За живота је одликован Таковским крстом ИВ степена и орденом Светог Саве III степена.
У рату 1876. године учествује као редов-коњаник. У другом српско-турском рату није учествовао јер га је држава ослободила као војног лиферанта. Тада је први и једини пут радио са државом. Направио је и излиферовао војсци око 25.000 пари опанака.
Деведесетих година 19. века кад је српска влада запала у кризу, Спасић је откупио део српског иностраног дуга. То је његова прва донација привредном развоју Србије.
Друга донација Николе Спасића било је „Ђачко склониште”, саграђено у дворишту палилулске основне школе. Било је то склониште за сиромашну децу чији су родитељи били у надници од јутра до вечери. Дао је и новчану помоћ која се исплаћивала као награда најбољим ђацима.
Прво црквено звоно из слободне Србије Спасић је послао на југ, у Призрен. Касније их је даровао и другим местима, и то уз знатне суме новца. А као веома побожан човек поклањао је и црквене књиге, крстове и свештеничке одежде.
Зарадивши довољно, уз гесло „не мораш све да потрошиш што данас зарадиш, остави нешто и на страну, нека се нађе злу не требало”, Никола Спасић је крајем 19. века престао да ради у радњи и почео да размишља о трајној заоставштини своје имовине.
Ратне 1912. године Никола Спасић закупио је зграду Управе монопола и ту основао и потпуно опремио помоћну болницу, док се храна за пацијенте припремала у његовој кући. Из Немачке је довео тада познатог лекара, а у болници је радила и Драга Љочић, прва жена лекар у Србији.
Након завршетка рата, Спасић је све што је било у болници поклонио Црвеном крсту. За сав тај труд јавно мњење предложило га је за одликовање, што је он одбио, али је допустио да његова трећа супруга Анастазија-Нака добије Крст милосрђа за помоћ приликом оснивања болнице и рад у њој.
У писму министру просвете и црквених послова изјавио је:
„На овом што још живим и што моје имање опет гледам захвалан сам прво Богу а одмах иза Бога српској војсци. Зато хоћу да захвалим српској војсци на нашем спасењу и слави коју нам је донела на тај начин што дајем своје имање у Београду на углу улица Кнез Михаилове и Вука Караџића број 37 као своју задужбину, као прилог Српском народном инвалидском фонду ’Свети Ђорђе’”.
Врло брзо, указом краља Петра, основана је Спасићева задужбина. Било је то 1915. године, кад је Никола Спасић напустио земљу и отишао на Крф, где је наредне године умро, 28. новембра 1916. По завршетку рата сахрањен је на Топчидерском гробљу, у цркви коју је подигао као своју задужбину. За собом је оставио тестамент написан још 1912. године који је чуван у Народној банци.
Од извршилаца тестамента Спасић је тражио да од дела покретне имовине издвоје 350.000 динара и подигну болницу у Београду и две у Србији, тамо где је најпотребније. Тестаментом је наложена и изградња дома за изнемогле и сироте грађане с натписом „Подигао Никола Спасић”, али и куповина највећег звона за Храм светог Саве, кад буде саграђен. Наложено је, такође, да се све његове покретности, хартије од вредности, готовина и непокретности употребе за опште привредне циљеве, „с тим да се приходи издају само за речене циљеве, главница не сме да се утроши и непокретно имање не сме да се задужи и прода”.
Својој удовици оставио је у својину летњиковац и виноград на Топчидерском брду, доживотно коришћење станова у породичној кући у Кнез Михаиловој број 33, као и пензију у висини највеће чиновничке плате у земљи. Родбини је завештао занемарљиво мале суме новца и то уз назнаку „једанпут за свагда”. Пријатељи и београдски адвокати саветовали су Наку Спасић да код суда тражи своје законско право, да оспори тестамент и преузме управу над Задужбином Николе Спасића. Али ова племенита и хумана жена ни у једном тренутку није посумњала у исправност одлуке свог мужа: „Спасићева жеља закон је за цео свет, па зар може да не буде и за његову удовицу.”
Задужбина Николе Спасића почела је да ради 4. децембра 1922. године, шест година након његове смрти, и у том тренутку располагала је хартијама од вредности и непокретностима коју су чиниле три велике „Спасићеве куће” у најважнијем трговачком центру Београда, у Кнез Михаиловој улици број 19, 33 и 47. У тим зградама издавало се 36 дућана, 46 великих и мањих станова и 2 канцеларије. Ова имовина имала је у то време вредност готово као Нобелова фондација.
До 1934. године вршене су оправке на постојећим зградама, а чист приход од задужбинских имања је тек касније могао да се користи за привредни развој Србије. Према жељи пок. Николе Спасиће изграђене су: Болница у Београду - Градска или Општинска болница, данас КБЦ "Звездара" (1935); болница у Куманову (1935); болница у Крупњу (1936) и Дом за изнемогле и сироте грађане у Књажевцу (1935).
У Другом светском рату Задужбина Николе Спасића остала је готово неоштећена, а захваљујући новцу из тог фонда 1950. године изграђено је керамичко одељење Академије примењених уметности у Београду.
У другој половини двадесетог века задужбина Николе Спасића ипак је поделила судбину осталих задужбина - национализована је...
Суд општине града Београда на седници од 1. децембра 1929. године одлучио да се, "у знак захвалности великом добротвору", дотадашња Трговачка улица у Београду назове Улица Николе Спасића, она је паралелна са Улицом краља Петра И а повезује улице Кнез Михаилову и Цара Лазара.
Ово име улица носи и данас.
Болнице на поклон народу
"Народу је оставио задужбину чија је имовина у то време имала вредност готово као Нобелова фондација"
Никола Спасић је рођен 2.новембра 1838. године у Београду, као најстарије дете познатог али сиромашног београдског трговца Спасе Стојановића, чији је отац Стојан око 1807. године дошао са целом породицом из јужне Србије.
Школовање је отпочео у тек основаном Лицеју, али су га политички потреси 1848. године омели да ту настави образовање, те се дао на учење мумџијског, односно воскарског заната, а потом и лицитарског. Но, ниједан од тих заната није обећавао зараду, па се млади Никола придружио свом стрицу у кожарској радњи, где је изучио опанчарски занат.
Године 1864. с почетним капиталом од двеста дуката Никола жели да се осамостали. Та уштеђевина није била довољна те му у помоћ притиче позајмицом од петсто дуката брат његове прве жене Лепосаве, трговац Ђока Јовановић. Била је то једина позајмица у животу Николе Спасића и Јовановићу је остао доживотно захвалан помажући му много година, све до смрти.
У београдској Васиној улици отворио је кожарску радњу под називом „Никола С. Спасић” у којој је продавао опанке, одређујући им цену тако да је на њима остваривао малу зараду - тек један грош по пару. Ово је утицало на промет, па је врло брзо почео да продаје и више стотина пари опанака дневно.
Затим је почео да тргује платном, које се тада ткало у сеоским домаћинствима на примитиван начин. Никола Спасић лично је, на колима са запрегом, путовао по селима и откупљивао бале платна, чак и у Банат и Бачку. Остало је забележено да је "за своје кочијаше обезбеђивао добру храну и при сваком оброку вино, док је сам пио воду и на колима јео лепињу да не би ручавао по механама са осталим трговцима и у њима остављао велики део тешко стечене зараде." Платно је, као и опанке, продавао увек са по једним грошем зараде, по рифу (око 80 цм дужине).
Спасић је своју робу дуго продавао само за готовину, сматрајући да на вересију треба давати или свакоме или никоме. Касније је, помажући појединцима, давао робу и на вересију али увек у мањим количинама. Никада се ни са ким није судио. За губитак при позајмици није кривио оне којима позајмљује већ себе што је то чинио.
Био је потпуно предан раду и кући, иако ни у једном од три брака није имао деце. У кафане није залазио, а ретко кад и у шетње са пословним пријатељима. У кући се живело увек скромно и без оног спољњег луксуза који је све више улазио у куће имућних српских трговаца. Међутим, у чаршији је уживао углед не само богатог трговца већ и честитог и мудрог човека чије се мишљење о многим стварима тражило а савети прихватали.
Најдуже је у браку провео с другом женом Станком-Цајом Спасић. Уз њену помоћ стекао је огромно богатство и саградио породичну кућу у Кнез-Михаиловој 33. Пројекат за кућу урадио је познати београдски архитекта Коста Јовановић. Никола Спасић је за живота био председник Берзе, председник Прометне банке и члан управног одбора Народне банке. За живота је одликован Таковским крстом ИВ степена и орденом Светог Саве III степена.
У рату 1876. године учествује као редов-коњаник. У другом српско-турском рату није учествовао јер га је држава ослободила као војног лиферанта. Тада је први и једини пут радио са државом. Направио је и излиферовао војсци око 25.000 пари опанака.
Деведесетих година 19. века кад је српска влада запала у кризу, Спасић је откупио део српског иностраног дуга. То је његова прва донација привредном развоју Србије.
Друга донација Николе Спасића било је „Ђачко склониште”, саграђено у дворишту палилулске основне школе. Било је то склониште за сиромашну децу чији су родитељи били у надници од јутра до вечери. Дао је и новчану помоћ која се исплаћивала као награда најбољим ђацима.
Прво црквено звоно из слободне Србије Спасић је послао на југ, у Призрен. Касније их је даровао и другим местима, и то уз знатне суме новца. А као веома побожан човек поклањао је и црквене књиге, крстове и свештеничке одежде.
Зарадивши довољно, уз гесло „не мораш све да потрошиш што данас зарадиш, остави нешто и на страну, нека се нађе злу не требало”, Никола Спасић је крајем 19. века престао да ради у радњи и почео да размишља о трајној заоставштини своје имовине.
Ратне 1912. године Никола Спасић закупио је зграду Управе монопола и ту основао и потпуно опремио помоћну болницу, док се храна за пацијенте припремала у његовој кући. Из Немачке је довео тада познатог лекара, а у болници је радила и Драга Љочић, прва жена лекар у Србији.
Након завршетка рата, Спасић је све што је било у болници поклонио Црвеном крсту. За сав тај труд јавно мњење предложило га је за одликовање, што је он одбио, али је допустио да његова трећа супруга Анастазија-Нака добије Крст милосрђа за помоћ приликом оснивања болнице и рад у њој.
У писму министру просвете и црквених послова изјавио је:
„На овом што још живим и што моје имање опет гледам захвалан сам прво Богу а одмах иза Бога српској војсци. Зато хоћу да захвалим српској војсци на нашем спасењу и слави коју нам је донела на тај начин што дајем своје имање у Београду на углу улица Кнез Михаилове и Вука Караџића број 37 као своју задужбину, као прилог Српском народном инвалидском фонду ’Свети Ђорђе’”.
Врло брзо, указом краља Петра, основана је Спасићева задужбина. Било је то 1915. године, кад је Никола Спасић напустио земљу и отишао на Крф, где је наредне године умро, 28. новембра 1916. По завршетку рата сахрањен је на Топчидерском гробљу, у цркви коју је подигао као своју задужбину. За собом је оставио тестамент написан још 1912. године који је чуван у Народној банци.
Од извршилаца тестамента Спасић је тражио да од дела покретне имовине издвоје 350.000 динара и подигну болницу у Београду и две у Србији, тамо где је најпотребније. Тестаментом је наложена и изградња дома за изнемогле и сироте грађане с натписом „Подигао Никола Спасић”, али и куповина највећег звона за Храм светог Саве, кад буде саграђен. Наложено је, такође, да се све његове покретности, хартије од вредности, готовина и непокретности употребе за опште привредне циљеве, „с тим да се приходи издају само за речене циљеве, главница не сме да се утроши и непокретно имање не сме да се задужи и прода”.
Својој удовици оставио је у својину летњиковац и виноград на Топчидерском брду, доживотно коришћење станова у породичној кући у Кнез Михаиловој број 33, као и пензију у висини највеће чиновничке плате у земљи. Родбини је завештао занемарљиво мале суме новца и то уз назнаку „једанпут за свагда”. Пријатељи и београдски адвокати саветовали су Наку Спасић да код суда тражи своје законско право, да оспори тестамент и преузме управу над Задужбином Николе Спасића. Али ова племенита и хумана жена ни у једном тренутку није посумњала у исправност одлуке свог мужа: „Спасићева жеља закон је за цео свет, па зар може да не буде и за његову удовицу.”
Задужбина Николе Спасића почела је да ради 4. децембра 1922. године, шест година након његове смрти, и у том тренутку располагала је хартијама од вредности и непокретностима коју су чиниле три велике „Спасићеве куће” у најважнијем трговачком центру Београда, у Кнез Михаиловој улици број 19, 33 и 47. У тим зградама издавало се 36 дућана, 46 великих и мањих станова и 2 канцеларије. Ова имовина имала је у то време вредност готово као Нобелова фондација.
До 1934. године вршене су оправке на постојећим зградама, а чист приход од задужбинских имања је тек касније могао да се користи за привредни развој Србије. Према жељи пок. Николе Спасиће изграђене су: Болница у Београду - Градска или Општинска болница, данас КБЦ "Звездара" (1935); болница у Куманову (1935); болница у Крупњу (1936) и Дом за изнемогле и сироте грађане у Књажевцу (1935).
У Другом светском рату Задужбина Николе Спасића остала је готово неоштећена, а захваљујући новцу из тог фонда 1950. године изграђено је керамичко одељење Академије примењених уметности у Београду.
У другој половини двадесетог века задужбина Николе Спасића ипак је поделила судбину осталих задужбина - национализована је...
Суд општине града Београда на седници од 1. децембра 1929. године одлучио да се, "у знак захвалности великом добротвору", дотадашња Трговачка улица у Београду назове Улица Николе Спасића, она је паралелна са Улицом краља Петра И а повезује улице Кнез Михаилову и Цара Лазара.
Ово име улица носи и данас.
СИМБОЛ ВЕРЕ СРБСКЕ ОМЛАДИНЕ
Верујем да су несавесност у животу и неиспуњавање дужности, лична разрачунавања, завидљивост и мржња гробари моје отаџбине.
Верујем са Христом да васкрсење не бива без смрти и да ће народ српски после пута на Голготу Васкрснути.
Верујем да од нас, нових поколења, зависи хоће ли живот по Васкрснућу трајати, или ћемо се сурвати у провалију. Зато морам вредети не на речи него на делу.
Верујем да треба да волим свој српски народ и своју отаџбину у несрећи још више него што сам је волео у добру, да је права љубав у самозабораву, те морам све лично и ситно истиснути из свога видокруга. Не смем мислити на своју корист, јер сам потпуно свестан да мени, појединцу може бити добро само ако је народу мом и отаџбини мојој добро.
Верујем да треба помоћи сваку добру намеру до циља општег уздизања; не смем непризнавати рад других, истичући самохвално себе. Над поштеним радом или успехом сваког народног члана нека се срце моје испуни радошћу, а над његовом патњом нека се испуни болом. Да не мрзим старије и да им не ласкам, да не потцењујем млађе и да их не мазим.
Верујем да само радом, стручношћу и трудом могу сарађивати на темељу сигурније и светлије будућности свих нас.
Верујем да без садржајног нема осећања народности; без потпуног знања српског језика, историје и књижевности, без одржавања вере и обичаја, без своје песме у болу и радости моје србовање било би празна орахова љуска. Зато ћу упознати стварност народног живота и његове потребе, а народне умотворине, нарочито песме, биће ми најдубљи и најчистији извор за упознавање духа народног. Оне ће ми показивати пут моралу, филозофији, естетици. Откривањем добра и зла, идеалом правичности научиће ме да браним своје, а не отимам туђе.
Верујем да као појединац пред туђином представљам свој народ и да ће туђин по мени судити о моме народу. Углед народа мога зависи од моје спремности, мога карактера и мојих поступака.
Верујем са кнезом Лазаром – свесно, не из слабости, да је небеско царство увек и довека и одабирам живот по правди, витештву и јунаштву, а у савести носим савет мајке Јевросиме да ми је боље изгубити главу него огрешити душу.
Верујем да је сваки частан рад достојан поштовања, да жуљеви на сељачким и радничким рукама стварају живот као и боре на челу мислиоца и пламен у оку уметника. Знам да смо сви потребни животу, зато ћу одабирати позив по способностима, и нећу га се стидети, као ни творац што се не стиди свога дела. Стид би ме било да се отимам за оно чему нисам дорастао.
Верујем да је истрајност најтрновитији пут за младост, али је у њеним рукама зрело класје жетве, мир и тиха радост спокојства.
Верујем у будућност српског народа, изграђену од самопожртвовања, поштења и рада, од етике Светосавске, косовске, народне вере и песме.
Заклињем се да ћу их се сећати, поштовати их, држати их се увек и довека, амин.
уторак, 24. мај 2011.
Питајте градоначелника Лознице,када ће тај град добити улицу најмлађег каплара на свету Момчила Гаврића.
СРБИЈО,не заборави свог најмлађег каплара Момчила Гаврића,сина Дринске дивизије.
Са 10 година пешке је прешао Албанију, учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а војвода Живојин Мишић га је у 12 година унапредио у чин поднаредника.
Најмлађи каплар на свету - Момчило Гаврић,пратите линк-http://dan-veterana.blogspot.com/2011/03/blog-post_11.html
Нажалост, данас ниједна од око 250 лозничких улица не носи име Момчила Гаврића, ниједна школа или установа се не зове по њему, а нема ни споменик. Најмлађи каплар на свету је у његовом завичају и својој држави незаслужено заборављен.
Питајте градоначелника Лознице,када ће тај град добити улицу најмлађег каплара на свету Момчила Гаврића,пратите линк-http://www.loznica.rs/OpstinaLoznica-Pitajte-gradonačelnika_344_
Ја сам већ послао ово питање.Замолио бих вас,ако вам није тешко да ми помогнете и заспете општину Лознице са истим питањем.Мислим да бар толико дугујемо Момчилу Гаврићу,ратнику-детету.
О томе да ли је заслужио нема никакве приче и расправе,овде треба да будемо сви сложни и јасни у само једној ствари,а то је поштовање једног од највећих ЈУНАКА Србије,који је и више него заслужио да једна улица носи његово име.
У славу и част Момчила Гаврића ратника-детета.
Живела Србија.
Са 10 година пешке је прешао Албанију, учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а војвода Живојин Мишић га је у 12 година унапредио у чин поднаредника.
Најмлађи каплар на свету - Момчило Гаврић,пратите линк-http://dan-veterana.blogspot.com/2011/03/blog-post_11.html
Нажалост, данас ниједна од око 250 лозничких улица не носи име Момчила Гаврића, ниједна школа или установа се не зове по њему, а нема ни споменик. Најмлађи каплар на свету је у његовом завичају и својој држави незаслужено заборављен.
Питајте градоначелника Лознице,када ће тај град добити улицу најмлађег каплара на свету Момчила Гаврића,пратите линк-http://www.loznica.rs/OpstinaLoznica-Pitajte-gradonačelnika_344_
Ја сам већ послао ово питање.Замолио бих вас,ако вам није тешко да ми помогнете и заспете општину Лознице са истим питањем.Мислим да бар толико дугујемо Момчилу Гаврићу,ратнику-детету.
О томе да ли је заслужио нема никакве приче и расправе,овде треба да будемо сви сложни и јасни у само једној ствари,а то је поштовање једног од највећих ЈУНАКА Србије,који је и више него заслужио да једна улица носи његово име.
У славу и част Момчила Гаврића ратника-детета.
Живела Србија.
Пријавите се на:
Постови (Atom)