Борац прве категорије: Живим у беди, ал’ заборав ме највише боли! (ВИДЕО)

Борац прве категорије Војске Републике Српске заборављен од свих

Борац прве категорије Милан Перић: Живим у биједи и немам ни за лијекове, ал’ заборав ме највише боли! (ВИДЕО)

У Селу Слијепчевићи код Брчког, закован за постељу пуне четири године, у кући која је – каже – старија од њега, лежи заборављен од свих борац прве категорије Војске Републике Српске и посљедњи размијењени ратни заробљеник с подручја Брчког, 73-годишњи Милан Перић.

“Наш кућни праг не прелази нико ко би могао да нам помогне у болести и неимаштини”, каже Миланова супруга Стоја и кроз сузе слијеже раменима – нама треба све јер немамо ништа.

Ратовао је Милан Перић за свој народ и своју отаџбину Републику Српску од првог дана, седам мјесеци робовао за исте идеале у Мостару. Сада робује, заједно са супругом Стојом и унуком Миљеном, у кући у којој се и родио прије 74 године, у собици од десетак квадрата. Након три мождана удара четири године прикован за дотрајали лежај, с катетером и у пеленама, остављен и заборављен од свих позваних за бригу о човјеку у тешкој невољи.

“Борац сам прве категорије, нема гдје нисам учествовао у рату. Помоћи ниоткуд. Сви кажу ‘Бог је с нама’ а сад ме не види нико” прича Милан.

“Ишли смо, молили смо, нико ни да дође да пита како си Милане, да ли ти треба нешто… Никад нико. Милан је имао права за стамбено збрињавање, да му се направи кућа, али ништа. Само су обећавали. Само су нас лагали”, кроз сузе каже Миланова супруга Стоја Перић.

Након укидања и онако понижавајућих 57 марака социјале колико дистрикт удијели за помоћ и његу другог лица, мјесечна примања ове породице су сведена на 64 марке по основу ратног стажа, понеку надница унука Миљана и пружену руку доброг комшилука. Ни за лијекове и хигијену. Ни за мрвице, а тек за храну.

“За лијекове немам пара, а требам те лијекове. Лежим овђе и патим се као ђаво”, кроз сузе каже 74-годишњи Милан.

Супруга Стоја каже да осим лијекова, у њиховом и више него скромном дому несташица је свега.

“Треба нам све. Од средстава за личну хигијену, преко хране, свега. Он је непокретан, мијењам му пелене. Све кошта, а пара немамо”, каже Стоја.

Уз све невоље ови честити тежаци од прије двије године тугују и за кћерком која је умрла у 40-ој години а Милан чека однекуд макар инвалидска колица да га унук Миљан, кад вријеме уљепоти, до гробља одвезе, да сузу пусти и свијећу упали.

„Волио бих, ако има људи доброг срца, да ми помогну. Колико могу, мени ће значити“ очима пуних суза моли овај убоги човјек.

Хоће, Милане, сигурни смо да их има. Екипа БН ТВ у твоје име прозива и позива да ти преко прага пређу. Само да виде и тебе и Стоју и све што објектив камере није забиљежио. Можда некоме и савјесет проговори.

Жиро рачун код НЛБ Развојне Банке
562 – 004 – 81175894 – 41

на име Милан (Панто) Перић

За уплате из иностранства:

IBAN: BA395620048117589344
MILAN (PANTO) PERIĆ
SLIJEPČEVIĆI BR. 38
76100 BRČKO

SWIFT BIC: RAZBBA22
NLB Razvojna banka a.d.
Milana Tepića br. 4, 78000 Banja Luka
Bosnia and Herzegovina

(БН ТВ)

"Дан Ветерана -Видовдан"

Војвода Живојин Мишић – Усправан ход кроз живот

Војвода Живојин Мишић родио се 19. јула 1855. године (7. јула по старом календару) у селу Струганику, у ваљевској нахији, подно Маљена, на сат хода од Мионице. Умро је у Београду, 20. јануара 1921. године, у врачарском санаторијуму, и према службеном саопштењу, сахрањен о државном трошку.

Ретко је која животна прича имала толико непредвидивог у себи, и ретко је који човек кроз живот прошао са толико достојанства и неке фине, ненаметљиве снаге, као што је то учинио Живојин Мишић. У том ниском, наоко слабашном човеку, стекло се много чврстине, коју је он испољавао само кад мора и кад не може другачије.

По реду је био тринаесто дете; слабуњав, ситног раста, уз то најмлађи – мезимче је својих родитеља, Анђелије и Радована.

Мишићи су, према приповедању самог војводе, по пореклу Црногорци, досељени на падине Маљена негде у 17. веку, са јужних обронака Дурмитора. Њихово прво презиме је било Краљевићи, али по војводином деди – Миши Краљевићу – фамилија промени презиме у Мишић.

У то време се у Србији живело у задругама. Мишићи, као најбројнија породица у Струганику, такође су живели заједно, и били добростојећи за тадашње прилике. Поред великог броја коза и оваца имали су увек и по два три пара волова, што је у то доба био заиста велики капитал. У време када се Живојин Мишић родио, од тринаесторо деце које су његови родитељи имали, у животу је било свега осморо – шесторица мушких и две девојчице Теодора и Живана, војводине сестре.

Детињство је будући војвода провео углавном чувајући ситну стоку, заштићен од напорних тежачких послова што својом слабашном грађом, што бригом родитеља за своје љубимче. Прве законе живота упознао је чувајући козе. У књизи „Моје успомене“, коју је војвода почео да пише у Паризу, на лечењу, а коју због смрти није стигао да заврши,Живојин Мишић описује један такав догађај: „Једног топлог дана, вероватно августа месеца, поподне, по несрећи заспим испод једног великог грма у близини својих коза. Из подужег спавања пробуди ме силна грмљавина са кишом. Скочих онако бунован и унезверен овом изненадном променом, јурих на све стране тражећи козе и позивајући их по имену, а њих нигде нема.

У тој својој бесомучној јурњави онако босоног кроз папрат, трње и преко камењара, наједампут приметих своје козе, а за њима и свог најстаријег брата. Отишле биле кући Ачетића из села Паштрића и тамо упале у башту са купусом. Враћајући се од цркве, мој брат их је затекао у сеоском обору, а код њих газду купуса – Павла Ачетића. По исплати одштете потерао их је колиби и наишао на мене онако уплашеног и збуњеног. После кратког усменог саслушања, око мене се увијао сирови дреновац исписујући по телу читаве хоризонтале. Био сам крив, па зато сузе ни гласа нисам пустио већ сам стегнутих зуба и укочених очију посматрао брата.“

Ипак, детињство је војводи остало у лепој успомени, и често се сећао баш тог периода, када је похађао „практичан курс чобанства и водича волова“.

Са школом је било нешто другачије. У то време су у Србији деца нерадо уписивана у школу. То се сматрало губљењем времена и новца, и у начелу школарци су постајали само они који из неког разлога нису били за радове у пољу. Послати дете на школовање било је за српског сељака у то време чист трошак. Не само да је изгубио радника (ако не баш копача или орача, оно чобанина засигурно), већ је морао и да плаћа за његов „нерад“. Својом конституцијом и здравственим стањем Живојин Мишић је био као предодређен за ђака, али он сам није био претерано одушевљен тиме. Више је волео да тумара пашњацима и сеновитим забранима, него да се мучи зарезујући гушчија пера и сричући азбуку.

Првог октобра 1865. године, пошао је у рибничку школу, у чијем ће интернату провести наредне две године. Кажем у интернату, јер је тадашњу црквено – школску општину, којој је припадао Струганик, чинило још неколико села, прилично удаљених једно од другог. Према војводином казивању, то доба није по добру памтио. Не само зато што је био одвојен од родитеља , које је виђао само у време празника и школског распуста, него и због изузетно строгог, готово суровог учитеља.

Многима је позната епизода, када је Живојин Мишић одбио да батина свог школског друга, који беше нешто скривио. Учитељ га је за то „наградио“ шамаром и клечањем у ћошку, али то свеједно није натерало Жућу (надимак Живојина Мишића, којим су га звали његови школски другови као дете, али и касније, као војводу) да узме дреновак у своје руке.

Уопште, догађаји из детињства умногоме су одредили личност Живојина Мишића. Његов осећај за правду, нека чудна, скоро религијска посвећеност малим и наоко обичним стварима, којима се умео детиње радовати, очинска брига за народ и земљу, за сваког војника, тежња да се схвати, разуме и опрости, али и да буде строг када треба – продукт су свега онога што је као дете доживео, преживео и упамтио. Храброст којом је донео одлуку да исцрпљену И армију повуче пред гвозденом метлом Оскара Поћорека, иста је она којом пркоси варошкој деци у Крагујевцу 1867. године, јер га задиркују због његовог сељачког одела и говора. Наиме, после две године проведене у Рибници, Живојин Мишић наставља школовање у Крагујевцу, где службује његов брат, наредник Лазар Мишић. У Крагујевцу војвода Мишић звршава за једну годину и трећи и четврти разред основне школе, да би у истом граду, 1868. године пошао у гимназију.

Као ђак, Мишић се није посебно истицао, али није био ни најгори. Његовом успеху у школи можда је одмогло и то што се за време гимназије (као и касније у животу) често селио. Први, други и завршни – шести разред, положио је у Крагујевцу, а остала три је завршио у Београду. Из тог периода о војводи постоји веома мало података, осим општег школског успеха у сведочанству о завршеној гимназији; просечна оцена – нешто изнад четири.

1874. године, без полагања испита, као деветнаести у рангу, тек свршени гимназист Живојин Мишић, примљен је у Војну академију. Његов живот од тада, мерен аршином нешто другачијим од људског, бива сав посвећен једној идеји: слободи! Кроз шест ратова проћи ће чобанче из малог села Струганика, да би у последњем за његова века, и светском, постао један од највећих, ако не и највећи командант кога је српски народ имао. За четрдесетак година колико је јео горак војнички хлеб, није служио никоме и ничему осим свом народу.

Четири Карађорђеве звезде и четири Легије части добио је (поред осталих многобројних страних и домаћих одличја) војвода Живојин Мишић, а у њему се ништа није променило. Кроз живот је корачао усправно, свестан свега што јесте, што зна и може, а да ни једног тренутка нико из његове околине није осетио ни зеру таштине и себељубивости. Памте га као вредног питомца, који је са подједнаком марљивошћу изучавао тактуку и беседништво, стратегију и краснопис, наоружање и окретне игре. Догађаји који су следили заменили су теорију праксом, а рат који ускоро поче, сасвим прекину школовање. Многи су, а међу њима и Живојин Мишић, своја знања морали да примене на бојном пољу.

На жалост, многи су и потврдили ону тужну народну изреку – да војник прима плату у миру, да би погинуо у рату.

Из књиге „Војвода Живојин Мишић“

"Дан Ветерана - Видовдан"

Списак Срба за хапшење

Албански портал објавио је свој списак, који је разврстао по предметима, позивајући се на различите изворе који су их правили, а по којима ће наводно Тачијева полиција да их хапси.

Списак преносимо у целости

Случај Рачак:

10. јуна покрет “Самоопредељење” је објавио списак Срба наводно одговорних за злочине у Рачку:

Божидар Марковић

Чедомир Аксић

Живорад Стојчетовић

Богдан Нојић

Јовица Стојковић

Момир Ристић

Звонко Ристић

Љубомир Нојић

Ненад Маринковић

Павле Маринковић

Зоран Неделковић

Славиша Маринковић

Војислав Јанићијевић

Миливоје Чановић

Јовица Јовановић

Стојан Аксић

Милорад Костић

Драгиша Костић

Драган Тасић

Расти Гјакова



Случај Ђаковица:

7. маја 2005. покрет “МОС” у близини зграде УНМИК поставио је папир са именима 35 Срба, наводно одговорних за отмицу и убиство више стотина Албанаца.



Станојевић Момчило

Чамовић Сретен

Станојевић Милан

Чолић Раде

Славковић Милан

Станојевић Сава

Ковач Слободан

Стојановић Сава

Декић Милан

Декић Момчило

Рачић Драган

Мирковић Вук

Вујовић Васо

Вујовић Никотин

Рагић Дарко

Симић Божидар

Стефић Никола

Стефић Бојан

Обрадовић Љубиша

Пантовић Радован

Пантовић Милић

Јовановић Аца

Божовић Чедомир

Јовановић Сава

Ристић Предраг

Јовановић Горан

Шћепановић Милош

Крстић Срђан

Дикић Милан

Дикић Момчило

Димић Звездан

Јовановић Синиша

Рајковић Гојко

Драшковић Лаза

Лазаревић Дока



Случај Мала круша

6. априла 2000. Савет за заштиту људских права и слобода из Приштине објавио је списак наводно одговорних за убиство 19 чланова породице Имерај:



Предраг Белошевић

Грујица Белошевић

Љубиша Белошевић

Жарко Белошевић

Жика Белошевић

Малиша Тијанић (брат Чеда Тијанић)

Чеда Тијанић

Горан Тијанић

Дејан Тијанић

Ведран Тијанић

Обрад Тијанић

Живан Вучић

Мирољуб Вучић

Душан Вучић

Раде Иваношевић (брат Милисав Иваношевић)

Милисав Иваношевић

Игор Шапић

Градибор Радуновић

Иван Гајин

Зоран Шланић

Из села Црколеза:

Душан Шапић

Жарко Шапић

Драган Цветковић

Слободан Петковић



Случај Избице

6. априла 2000. Савет за заштиту људских права и слобода из Приштине објавио је имена 42 члана породице Томашевић који су наводно учествовали у ликвидацијама у Дреници.



Михајло Томашевић

Веселин Томашевић

Славко Томашевић

Вујадин Томашевић

Ненад Томашевић

Стојадин Томашевић

Игор Томашевић

Милоје Томашевић

Владан Томашевић

Радослав Томашевић

Василије Томашевић

Милош Томашевић

Радивоје Томашевић

Преда Томашевић

Срђан Томашевић

Милорад Томашевић

Милета Томашевић

Раденко Томашевић

Миле Томашевић

Стојадин Томашевић

Миленко Томашевић

Милан Томашевић

Драгољуб Томашевић

Ђоко Томашевић

Бошко Томашевић

Живорад Томашевић

Живојин Томашевић

Најдан Томашевић

Небојша Томашевић

Ненад Томашевић

Бранилав Томашевић

Ратко Томашевић

Филип Томашевић

Дејан Томашевић

Гордан Томашевић

Предраг Томашевић

Деспот Томашевић

Тадиша Томашевић

Синиша Томашевић

Томислав Томашевић

Зоран Томашевић

Горан Томашевић

Бранислав Краговић

Ратко Краговић

Марко Ристић

Марко Дамјановић

Драгољуб Рајковић

Јовица Рајковић

Раде Ковачевић / Зец

Дика Ковачевић

Огњан Ковачевић

Ђорђе Мојсић

Радосав Ковачевић / Цуле

Миле Јокић

Небојша Ковачевић

Синиша Јокић

Светозар Ристић

Зоран Ковачевић

Момир Милентијевић

Зоран Јовановић

Милутин Арисић

Милан Тодоровић

Дејан Спасић

Небојша Никчић

Миодраг Коматина

Нићифор Ковачевић

Драган Димитриевић

Вукмић Лазаревић

Тодор Деверџић

Раде Деверџић

Драгиша Деверџић

Милан Штевић

Драгомир Штевић

Милић Петровић

Огњан Петровић

Ненад Шмигић

Радоје Шмигић

Цветко Шмигић

Драган Шмигић

Голуб Шмигић

Дадоша Илић

Живоин Илић

Момчилло Радовановић

Живко Јоковић

Радослав Кандић

Радивоје Раша / Каленовић

Дејан Раша

Душан Раша

Звонко Јовановић

Зоран Јовановић

Благоје чолаковић

Ненад чолаковић

Радош Лајовић

Илија Трајковић

Рајко Рајчић

Владо Бакрачевић

Лубиша Илић

Момо Пелевић

Слађан

Садудин Реџхепагић (бошњак)

Горан Шапић

Раде Шапић

Душан Шапић



Случај Дреница

Током рада на терену, наводи портал наводно је нађен списак војних формација које су оперисале у Дреници, заједно са именима бројевима телефона и различитим подацима:



Лазаревић Драгиша

Ђорђевић Синиша

Блануша Миле

Корчаг Горан

Милановић Предраг

Радуловић Небојша

Симић Горан

Костић Саша

Данић Слободан

Ђорђевић Зоран

Шабић Звонко

Ћаушевић Ненад

Јовановић Драги

Момчиловић Мирослав

Ивановић Миливоје

Дејановић Верољуб

Јањушевић Живорад

Недељковић Братислав

Петковић Богољуб

Ђорић Славољуб

Ванић Раша

Димић Душан

Бајрами Игор

Алић Зоран

Бранко Јанчић



Случај Слатина

Након завршетка сукоба на Косову у кући извесног Имиров Рахима у селу Слатина, пише портал, пронађен је списак припадника српске војске и полиције који су наводно учествовали у убиству Албанаца у Слатини и паљењу кућа:



Зоран Вукдраговић

Лубиша Симић

Зоран Ристовски

Душан Јеврић

Зоран Јовић

Младен Пешић

Милош Михајловић

Марко Живоиновић

Славиша Ђорђевић

Миодраг Пејатовић

Дејан Микић

Игор Гурковић

Иван Станојевић

Зоран Мимић

Радоје Булатовић

Миле Ранђеловић

Цветко Бошкић

Радослав Ристиа

Слободан Ђурђевић

Дарко Миловић

Драгиша Ивановић

Иван Стевић

Владета Стојановић

Саша Аксић

Ненад Јовановић

Ненад Живковић

Дејан Славић

Дејан Савић



Случај Кишница

Новембра 1999. Сабит Краснићи је у селу Кишнице пронашао списак 20 имена Срба који су наводно чинили злодела у Кишници.



Бериша Ружди – Беким, ром

Илић Стаљин – Вељко

Панић Павли – Синиша

Цвејић Љубиша

Вукадиновић Јован – Његош

Андрић Мирко – Драшко

Дикић Бранко – Небојша

Крастић Раде – Светислав

Селишник Јелица – Томислав

Синиша Јовановић

Јован Караџић

Горан Трајковић

Бобан Трајковић

Дејан Трајковић

Предраг Ђорђевић

Петар Савељић

Миле Булајић

Ђорђе Булајић

Живорад Митић – Жико

Драган Митић – Бурдо

Драган Милић

Зоран Трајковић

Мике Илић

Душан Илић



Случај Клина

12. новембра 1999. неименовани извор је пронашао списак “осумњичених” за наводно убиство стотине Албанаца у општини Клина:



Дане Балај

Зоран Добрић

Жарко Степић

Витомир Савић

Милорад Степић

Голуб Сташић

Драгомир Сташић

Бадо Богићевић

Заић Војо

Добишљевић Срета

Данчић Војо

Попи Зоран

Павловић Драган

Живковић Радослав

Живковић Лазар

Вуштић Радоје

Зарић Срећко

Кизић Голуб

Кизић Гјоко

Дашић Невица

Крстић Милан

Добрић Душан

Кизић Радован

Кизић Ранко

Голуб Лазаревић

Борко Радојевић



Случај Вод ужаса

2. децембра 1999. на локацијама Бинце, Кабаш, Клокот, Врбовац и др. нађени су документи о српским паравојним снагама које су наводно убиле 22 албанскх цивила



Миодраг Станишић

Саша Јеринић

Станислав Вукић

Саша Вујић

Мирослав Михајловић – Микица

Милован Ивковић

Видослав Којић

Мома Васовић

Ненад Пержић

Бранко Аризоновић

Небојша Станојовић

Зоран Цветковић

Славиша Максимовић

Драгиша Динчић

Новица Јаковљевић

Љубиша Арсић

Синиша Јовановић

Александер Јовановић

Срђан Ристић

Горан Арсић

Небојша Станишић

Драган Нојкић

Цанко Спасић

Богосо Крчмаревић

Милош Митровић (командант вода)



Случај Косово Поље

Без позивања на било какав извор, портал наводи и имена осумњичених за различите злочине у Косовом Пољу:



Славиша Андријевић

Драгомир Поповић

Бобан Митровић

Драган Дабижлевић

Лазар Денић

Радомир Дишић

Радован Петровић

Драган Митровић

Радојица Митић

Драган Илић

Аца Станковић

Жика Бегнелавић

Младен Лазић

Славиша Грујић

Саша Михајловић

Сава Драшковић

Миодраг Банђур

Милан Миљковић

Бобан Грујић

Саша Максимовић

Небојша Стефановић

Властимир Јовановић

Душан Жарковић

Драган Жекић

Добри Артиновић

Станко Миланковић

Слободан Митровић

Добривоје Ђорђевић

Дарко Милошевић

Драгољуб Лакаћевић

Љубиша Велићковић

….

Глас Косова и Метохије

"Дан Ветерана - Видовдан"

Ветерани - монета за поткусуривање

Надница за страх

Држава се лицемерно понела према учесницима рата избегавајући да реши њихов статус. Али и те како уме да их злоупотреби, без обзира на последице и по државу и по ветеране Њих поистовећују са режимом деведесетих и оптужују да су водили унапред изгубљене освајачке ратове. Они кажу да су се одазвали патриотском позиву и да су ишли по наређењу руководства које је изабрао народ. У Србији има 400.000 ветерана који су учествовали у ратовима на просторима бивше СФРЈ и неретко се осећају као двоструке жртве. Прво су морали у рат, а сада, у промењеној друштвеној клими, малтене, треба тога да се стиде. Своја права најчешће покушавају да издејствују  протестима и драстичним потезима, попут  Небојше Миленковића из Власотинца, који је, пре месец дана, секиром себи одсекао прст на руци у знак протеста што државне власти не решавају проблеме бораца Србије. „Да ме председник Владе Ивица Дачић није примио и да се нисмо договорили, био сам спреман да сваки дан сечем себи по један прст“, поручио је Миленковић, чији очајнички гест најбоље одсликава стање људи после ратова од којих сви перу руке. А све што је Влада Србије тада обећала своди се на питање, пре свега, ратних дневница, које ће се решавати заједнички тек пошто Међународни суд за људска права објави коначни став о тужбама које се о овом питању воде у Стразбуру. Разлог за обраћање Европском суду 30 резервиста Војске Југославије било је одбијање Владе Србије да исплати дневнице свим резервистима мобилисаним у периоду НАТО интервенције (март-јуни 1999). Влада је 2008. исплатила дневнице групи резервиста из „неразвијених општина“. Суд у Стразбуру  је 28. новембра прошле године донео првостепену пресуду где је обавезао Владу Републике Србије да у року од шест месеци од правоснажности ове пресуде исплати ратне дневнице свим учесницима рата 1999. А то значи да је дошло до повреде члана 14. Конвенције, и до дискриминације из члана 1 Протокола, право на имовину. Не постоје званични подаци колико је било учесника у рату, али по неким сазнањима било је око 250.000 учесника рата у НАТО агресији. Од тога је више од 100.000 већ поднело документацију за остварење права на те дневнице. „Правни основ за тужбу  у Стразбуру  је у споразуму Владе Србије, који је почетком 2008. године закључила са Топличким округом. Учесници рата из Топличког округа, то је пет општина, а њих је 10.000 –добило је ратне дневнице. И ми смо то исто тражили и образложили да се не ради ни о каквој социјалној помоћи јер, наводно, Влада је закључила такав споразум и казала је у том споразуму да држава исплаћује социјалну помоћ. Да би неко добио социјалну помоћ, мора да се ради о социјално угроженом лицу, мора да има социјалну карту. Никако не можемо говорити да се ради о социјално угрожених 10.000 лица. Такође рачун на који су исплаћене ратне дневнице гласио је на име ратних дневница, а никако на име социјалне помоћи. То значи да је Суд у Стразбуру видео да је дошло до дискриминације, да је Влада Републике Србије једним грађанима по истом правном основу, по истим чињеницама, исплатила ратне дневнице, а другим грађанима, тј. конкретно Нишавском округу, а ради се о 8.500 учесника рата 1999 – није исплатила ратне дневнице. У међувремену није више само 8.500 бораца који траже ратне дневнице, већ нас је ту негде око 70.000-80.000, значи сада цела Србија тражи ратне дневнице“, објашњава  Срђан Алексић, адвокат из Ниша, који је у Стразбуру заступао оштећене ветеране. Подсећања ради, исплата Топличанима је била у време расписаних избора и  тадашња власт је проценила да ће изгубити изборе у том делу Србије. Тамо су већ били протести за ратне дневнице, што је искоришћено да се „намири“ позамашна гласачка машина. Међутим, сада то траже сви, јер не сме бити дискриминације. Процена је да ће коначна пресуда у Стразбуру, којa се још увек чека, обухватити преко 100.000 ветерана, да ће ветерани од државе тражити исплату најмање 240.000 динара по борцу, колико је својевремено, према једној одлуци владе, исплаћено ветеранима Топличког округа, са припадајућом каматом од 2008. године, што би државу могло да кошта око 300 милиона евра. Од неисплаћених дневница ветеранима је много важније питање трајног решења статуса бораца и инвалида ратова у СФРЈ од 1990. до 1999. године, као и деце палих бораца. У Савезу ратних ветерана Србије нису за козметичке поправке постојећег закона из 1998. године, који регулише само основна права из ове области везана за телесно оштећење или за погибију члана породице. Осим ове категорије,  појам „ратних ветерана“ није дефинисан, а учесници оружаних сукоба од 1990. године немају било каква посебна права по том закону. Зато су они за потпуно нови закон, чији нацрт су доставили свим релевантним републичким органима. „Две године пишемо писма институцијама да се реши један системски проблем који се тиче пола милиона људи, и све се сводило на обећања – видећемо, размотрићемо, наложићемо...“, каже Зоран Вранешевић, заменик председника Савеза ратних ветерана Србије. “Статус ветерана се не може решавати парцијално, као што је питање  ратних дневница, већ системски, кроз закон о ратним ветеранима. Наш предлог закона обједињава све учеснике ратова од почетка 90-их. И проглашења ратне опасности, све до ратног стања 1999. године.“ Ветерани покушавају да на овај начин превазиђу проблем формалног учествовања у рату јер, до 1992. године, до маја, сваки учесник има уписано учешће у рату, док од 1992. до 1999. године сваки вид ангажовања војних обвезника третиран је као војна вежба. И данас када им затреба држава позове ветеране. Тако је било и недавно у Косовској Митровици пред прво поновљено гласање. Александар Вулин је директно позвао ветеране да гласају за кандидате Владе РС.  Иначе, Предлог закона не предвиђа споменицу већ легитимацију коју би добили борци, ратни војни инвалиди, мирнодопски војни инвалиди, породица погинулог борца, умрлог инвалида и цивилне жртве рата. Легитимација би доносила одређена права која би се у новчаном делу исплаћивала месечно и по смрти, права на олакшице приликом путовања, лечења, решавања стамбеног питања и друга права. Што се тиче срамоте, Владу треба да је највише срамота.  С друге стране, све суседне земље учеснице истог рата, укључујући и самопроглашено Косово, одавно су донеле адекватне законе и друга правна акта у циљу заштите оних који су учествовали у сукобима на њиховој страни. У Хрватској и Босни и Херцеговини  ветерани имају друштвени углед и статус. У Хрватској ратни војни инвалиди остварују 32 социјална права, док у Србији свега 12. Тамо су одавно решена питања из социјалне и здравствене заштите и сада се баве бенефицијама у просвети, док је код нас још на дневном реду стамбено збрињавање. У БиХ ветерани имају сличан материјални статус као код нас, али далеко веће друштвено признање. Ратно искуство и оружана борба до сада су најчешће разматрани са војних, политичких и историјских аспеката али у новије време све се чешће посматра психолошки аспект феномена рата. Рецимо, око 300 бивших припадника ВРС, према званичним подацима, извршило је самоубиство после рата у БиХ. Претпоставља се да су узроци самоубистава већине ветерана управо ратне и постратне трауме као и стрес. Неретка је појава да управо учесници у неком од ратова након много година поубијају чланове своје породице, нападају комшије без видног разлога, а велики број њих се креће и изван закона. Нажалост, већина људи са посттрауматским стресним поремећајем (ПТСП) нема психијатријску негу. Већина њих и не зна да болује од нечега. И само лечење не обухвата хоспитализацију. „Немам званичну дијагнозу ПТСП-а али имам незванично од психолога који су са нама радили на превазилажењу ратне трауме“, прича један од многобројних ветерана са овим синдромом. „Уверен сам да се човек никако не може вратити из рата исти као што је био раније. Неке су ствари можда и боље, ја нпр. раније нисам примећивао да је данас леп и сунчан дан и да не морам да бринем за свој живот, да могу мирно да заспим а да због тога нико не буде угрожен. Такође, имам проблем са осећањима, десило се пре две године да ми је човек умро на рукама, ја никакав осећај поводом тога нисам имао, баш никакав, раније ми је било и животиње жао, а сад не могу да пустим сузу за блиским човеком који умре. Једноставно не осећам ништа и онда се сам себи чудим и размишљам да ли сам нормалан. Више ме погодило и расплакало кад сам дошао у ситуацију да не могу детету да платим ужину.“ Горан Ракић (46) из Шапца, председник регионалног удружења ратних ветерана, учесник је ратова 1990-1993. у бившој Хрватској и Босни, као и 1999. на Косову. У рат је отишао као добровољац и био у саставу регуларних јединица ЈНА (војске СРЈ). „Ратишта око Осијека, касније Сарајева, Србице на Космету, једноставно човек не може да заборави. Половина од нас никада се није вратила. Ја сам рањаван два пута, први пут у рејону Сарајева, а 1999. код Србице. Имам статус ратног војног инвалида В групе и то ми је једина сатисфакција, за разлику од мојих сабораца од којих већина није добила ни то“, прича Ракић и указује на психолошке проблеме, као последицу рата. “По повратку са ратишта човек једноставно више није исти. Све нам се распада, друштво нас не прихвата, а нас може само да разуме онај који је био заједно са нама. И сам сам био у ситуацији нервног растројства, покушао самоубиство, завршио на неуропсихијатрији... Не само да смо заборављени, већ смо на стубу срама у својој рођеној земљи.“ Његов колега из Бачке Паланке такође је огорчен односом државе, и средине у којој живи, као и грађана који нису били у рату, према њима који су, како каже, извршили своју законску обавезу и стали у одбрану земље. „Ратни инвалид сам 35 одсто и сматрам да могу још увек да радим одређене послове у складу са својим знањем и образовањем, али до данас нисам  могао нигде да се запослим. Када било где споменем да сам био у рату, одговарају ми питањем као: ‘Ко те терао у рат?’, и сл. Данас имам шездесет година и још увек школујем једно дете на факултету. Присиљен сам да радим ‘на црно’ као грађевински радник. Држава је заборавила на нас и стиди се својих ветерана!“ Држава не само да је заборавила, већ се и лицемерно понела према ветеранима тако што је некима изашла у сусрет и донекле их привилеговала,  док остале игнорише и  замајава празним обећањима.  Да је на време регулисала статус људи које је слала у рат, вероватно себи не би наметнула још један финансијски проблем, а у Стразбуру Србију ставила на прво место по представкама овом суду. Иако нису сви ратови вођени на територији Србије, њене државне структуре су у значајној мери учествовале у тим ратовима тако што су својим грађанима помагале да у те ратове оду, дајући им логистичку и материјалну подршку. Сада не може да жмури пред тим проблемом. Слободан Иконић НИН

Зашто су адмирала Емила Гепрата звали "Српска мајка"?

Ево зашто су адмирала Гепрата звали "Српска мајка" и како је спасио 11.417 Срба!

Зашто су адмирала Емила Гепрата звали "Српска мајка"? Како је овај Француз спасио 11.417 Срба? Адмирал Гепрат дочекан је као ниједан други страни званичник - Срби су га носили на рукама и клицали "Живела Француска"!

У Београду има много улица, а већина људи не зна ко су ти људи у чијим улицама живе и по чему су значајни за Србију. Због тога, Телеграф започиње серијал о значајним људима који су донели доста доброг Београду и Србима.

Улица адмирала Гепрата протеже се од Кнеза Милоша скоро до Железничке станице, а овај француски адмирал задужио је Србе због много ствари. Током Првог светског рата српски рањеници и цивили лечени су у болницама Северне Африке, а Гепрат је био изузетно срдачан према њима, па је понео надимак “Српска мајка”.

Први светски рат је увелико беснео, а Срби су били приморани да се повлаче преко сурових планина Албаније, све до Грчке. Ти походи однели су много живота, а велики део војске и цивила био је рањен или болестан.

У склопу реорганизације и припрема за превожење Српске војске на Халкидики, савезници су планирали да, по одласку српских снага за Солун, све болеснике из пољских болница на Крфу – њих 9.710, ради пружања боље неге изместе и упуте на даље лечење и опоравак по болницама Африке, Француске и Корзике.

Са Крфа је у северну Африку, у склопу реорганизације војске 1916. године, пребачено укупно 7.459 болесника и 2.458 прездравелих регрута, око 1500 избеглица – укупно 11.417 Срба.

Искрено савезништво две војске, српске и француске, тих дана било је оличено у једном човеку. То је адмирал Гепрат, “Српска мајка” (како су га из милости прозвали Срби) – личност којој ће Срби наћи места у својим историјским читанкама.

Њему припада заслуга за спас српског војника јер је, противно ставовима Врховне команде Француске војске, сам одлучио да српске војнике, код којих је владала зараза и смрт, не смести дубоко у пустињски песак Сахаре, већ у саму варош Бизерту, чиме је спасио хиљаде од смрти.

Пошто се уверио у стање војника на броду који је први допловио у бизертску луку и саслушао лекаре, Адмирал се распитао где ће се ти људи сместити.

Шта му је одговорено може се тумачити једино по његовој реакцији: “То је немогуће, морају се бар за прво време ставити под кров.”

Њему припада захвалност што је одобрио да српски војник добије следовање од једног килограма хлеба дневно уместо 600 грама, како је то био пропис за француског војника.

Бројни су примери његовог људског, очинског и витешког поступања према Србима од првог сусрета са њима.

Посећујући веома често логор Лазуаз и болнице, он се увек код команди, а посебно код лекарског особља, старао да сваки српски војник добије све потребе и потпуну негу.

Колику је пажњу посвећивао стању српских војника најбоље потврђује из тих дана уврежена узречица која га је, као синоним његове личности и као својеврсна критика и љубомора претпостављених команди, пратила: ”Адмирал Гепрат и његови Срби!”

За све што је чинио, српски војници су на адмирала излили сву своју љубав, прозвавши га “Српска мајка”. А ту љубав исказали су симболично и величанственом парадом коју су организовали у част његовог одласка из Бизерте.

- Поздрављам у вама официре који сте водили војску којој се цео свет диви. Поздрављам у вама војнике који сте умели са толико храбрости, одушевљења и пожртвовања да се лавовски борите против десет пута јачег непријатеља, поздрављам у вама људе… – рекао је адмирал Гепрат при првом сусрету са српским официрима на броду који је упловио у Бизерту а те речи, које соколе и бодре, дале су печат његовом односу према српском војнику и Србији.

Нема примера у историји дипломатије да је тако дочекан шеф једне званичне делегације као што су српски ратници 25. фебруара 1931. године у Београду дочекали адмирала Гепрата.

Уз овације “Живела Француска!” на својим раменима носили су га од Главне железничке станице до Славије где је била предвиђена главна свечаност. Дуж целе улице, која данас носи његово име, они су били “црвени тепих” у адмиралову част.

Много је заиста Француза које су Срби искрено волели, али је један кога су обожавали – Адмирал Гепрат. Већ читав век о њему се и по забаченим српским селима испредају приче налик на легенду. Спасио је на хиљаде.

А ми смо данас изгледа заборавили на њега и значај Бизерте. Као што је оно време имало своју “српску мајку” оличену у лику адмирала Гепрата, тако и ово време има “српску мајку”, оличену у лику турбо-фолк певачице. Можда боље нисмо ни заслужили. Рекао би наш народ: Према свецу и тропар.

(М.Бабић) Телеграф

"Дан Ветерана - Видовдан"

Ко су 1.300 каплара и како је Милан Тепић постао херој?

Како је 1.300 голобрадих младића постало 1.300 каплара који су бранили Србију у Колубарској бици и како су постали симбол жртвовања за слободу своје земље?

Како је мајор Милан Тепић постао једини народни херој у ратовима на територији бивше Југославије и зашто га зову модерни Стеван Синђелић?

У Београду има много улица, а већина људи не зна ко су ти људи у чијим улицама живе и по чему су значајни за Србију. Због тога, Телеграф је започео серијал о значајним људима који су донели доста доброг Београду и Србима.

1.300 каплара је назив за још недошколоване официре који су послати као појачање Првој армији у Колубарској бици током Првог светског рата.

Састав ове јединице чинио је будући интелектуални крем Србије. Почетком рата велики број младића, како из Србије, тако и из Аустроугарске, напустио је школовање и ставио се на располагање врховној команди.

Они су упућени у војну школу у Скопљу. Иако њихова обука није била готова, развој догађаја приморао је врховну команду да их пошаље у борбу. Српска војска је била у повлачењу, деморалисана, с мањком муниције, Београд је био у непријатељским рукама, тако да се свет већ помирио с потпуним сломом Србије.

За борбу су биле неопходне све расположиве снаге, због чега су младићима у Скопљу пре времена подељени чинови каплара (отуда и назив) и они су одмах наредног јутра упућени ка Колубари и Сувобору. Српска војска је тад извојевала једну од најсјајнијих победа у Првом светском рату, предвођена Живојином Мишићем.

1.300 каплара представља симбол жртвовања за слободу сопствене земље и народа јер су их чинили махом голобради младићи који су свесно кренули у борбу.

Једна од централних београдских улица носи назив Улица 1.300 каплара, у доста шумадијских градова постоје улице с тим називом, а и у Бањалуци једна од улица носи ово име.

Постојало је Удружење 1.300 каплара које је 1980. спало на девет последњих преживелих чланова, па је морало бити угашено. Последњи председник је био Тадија Пејовић (1892-1982).


ХЕРОЈСКА ДЕЛА МАЈОРА МИЛАНА ТЕПИЋА

Неки га називају модерним Стеваном Синђелићем због херојских дела, а погинуо је тако што је дигао складиште код Бјеловара 1991. како не би пало у руке хрватског Збора народне гарде.

Био је једини народни херој у ратовима на територији бивше Југославије, а много улица широм Републике Српске и Србије носи његово име. Сведоци тих времена сведоче како је то било.

На почетку ратних сукоба у Хрватској, 29. септембра 1991. мајор Милан Тепић се нашао опкољен са својим војницима у складишту оружја, у селу Беденик надомак Бјеловара. Уз њега су били махом младићи на одслужењу војног рока. Ратна дејства хрватских паравојних формација, „Збора народне гарде” (Зенге), приморала су их да се повуку у војно складиште.

После неуспелих преговора, на мајору Тепићу је остало да донесе одлуку од које су зависили животи младића и судбина једног од највећих складишта наоружања ЈНА на територији Хрватске.

Одлука коју је донео одвела га је у легенду. Својим војницима, младићима за које је био одговоран и којима је био официр, али и учитељ, одржао је кратак говор:

“Војско, слушајте ме добро! Не знам колико ћемо моћи још овако да издржимо, усташе ће тек жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви с ватром и избегавају да ударају по складишту, јер ово што ми имамо овђе за њих је више него драгоцјено. Искључиво је моја брига да они то не добију у руке, јер можете замислити каква би то трагедија била за наш народ. Ово је моја давна одлука и молим да се не коментарише. Кад дође тренутак да се више не може издржати и кад дође мука до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта. Дакле, не замјерите ми ако сам негђе према неком од вас погријешио, али хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ: да усташама не дам Беденик и да ви останете живи. Нека неко од вас сачува овај мој ратни дневник. Вољно и збогом, јунаци моји!”

Њему у част, испевана је и песма “Ој Тепићу, нови Синђелићу”:

Милан Тепић, модерни Стеван Синђелић, испунио је своју реч: „Једном људи дају реч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко.” Улица посвећена овом хероју у Београду налази се на Дедињу.

(Мићо Бабић) Телеграф

"Дан Ветерана - Видовдан"

Заборављена - Хероина Милунка Савић

Априла 1971. године Милунку Савић посетила је новинарка Љиљана Банићанин, написала репортажу о њој, која тада није објављена, јер је према схватањима власти била националистичка, величала је српског хероја.

   

„Обучена у два дебела џемпера, дуге вунене чарапе, вунене доколенице и поврх свега умотана у зимско ћебе - тако нас је дочекала Милунка Савић, некадашња жена бомбаш, најхрабрија жена ратник у Првом светском рату, четири пута рањена, носилац Карађорђеве звезде с мачевима, две Легије части, Француског ратног крста с палмом, Албанске споменице и многих других одликовања. Сва одећа на њој већ давно је изгубила боју од дугог ношења и прања.

Затекли смо је у дворишту испред њене куће у Осмој новој 25, на Вождовцу, баш у тренутку када се дигла и кренула за пролећним сунцем - како се сунце помера тако и она иде за њим, али не скида дебеле џемпере.

Иако јој је осамдесет година, креће се одсечно, а кад нас је поздравила, руком је замахнула као војник кад хоће да отпоздрави.

То двориште од једва десетак квадратних метара, једини је свет Милунке Савић - из њега већ две године она никуда не излази.

- Да могу, ишла бих некуд, било где, ал’ сам немоћна па не смем да кренем, а нема ко да ме води - каже Милунка Савић.

Када нас је увела у кућу, одмах је изнела свеску у којој је писало: „У случају да се нешто догоди Милунки Савић, одмах јавите Милени Станков, Милки Томић и Вишњи Минков на ове адресе ...“

- То су моје ћерке - каже Милунка.

На другом комаду хартије пише: „Ако некоме требају подаци о Милунки Савић, обратите се њеним друговима из рата Томи Војновићу и Аци Петровићу...“

- Једино ме они још нису заборавили - каже Милунка Савић - Други не знају ни да сам жива. Раније су бивши ратници долазили да ме виде, али су већ готово сви поумирали.

На испуцалим зидовима једине собе има само неколико фотографија. На једној је Милунка Савић као млади војник са расплетеном косом, на другој у униформи са ордењем. Затим су ту још две слике са војних свечаности и у једном раму неколико породичних фотографија. На зиду се виде трагови однетих рамова.

- Долазили су грдни људи да ме виде па кад пођу, понесу и слике.

- Ево, мама, ово си ти а ово су твоји другови војници - скиде Зора ону слику са војних свечаности.

- Дај да видим, нисам се дуго гледала. Да сте дошли пре шест година, били су они још живи. Зоро, а где ми је она слика са заставом?

- Не знам, мама, однео ју је онај официр што је долазио.

- А моје ордење?

- И то су ти однели. Долазио један човек па каже: ’Дај, баба, ја ћу их све лепо очистити и уредити.’ И више се није појављивао.“

"Дан Ветерана - Видовдан"