Ветерани - монета за поткусуривање

Надница за страх

Држава се лицемерно понела према учесницима рата избегавајући да реши њихов статус. Али и те како уме да их злоупотреби, без обзира на последице и по државу и по ветеране Њих поистовећују са режимом деведесетих и оптужују да су водили унапред изгубљене освајачке ратове. Они кажу да су се одазвали патриотском позиву и да су ишли по наређењу руководства које је изабрао народ. У Србији има 400.000 ветерана који су учествовали у ратовима на просторима бивше СФРЈ и неретко се осећају као двоструке жртве. Прво су морали у рат, а сада, у промењеној друштвеној клими, малтене, треба тога да се стиде. Своја права најчешће покушавају да издејствују  протестима и драстичним потезима, попут  Небојше Миленковића из Власотинца, који је, пре месец дана, секиром себи одсекао прст на руци у знак протеста што државне власти не решавају проблеме бораца Србије. „Да ме председник Владе Ивица Дачић није примио и да се нисмо договорили, био сам спреман да сваки дан сечем себи по један прст“, поручио је Миленковић, чији очајнички гест најбоље одсликава стање људи после ратова од којих сви перу руке. А све што је Влада Србије тада обећала своди се на питање, пре свега, ратних дневница, које ће се решавати заједнички тек пошто Међународни суд за људска права објави коначни став о тужбама које се о овом питању воде у Стразбуру. Разлог за обраћање Европском суду 30 резервиста Војске Југославије било је одбијање Владе Србије да исплати дневнице свим резервистима мобилисаним у периоду НАТО интервенције (март-јуни 1999). Влада је 2008. исплатила дневнице групи резервиста из „неразвијених општина“. Суд у Стразбуру  је 28. новембра прошле године донео првостепену пресуду где је обавезао Владу Републике Србије да у року од шест месеци од правоснажности ове пресуде исплати ратне дневнице свим учесницима рата 1999. А то значи да је дошло до повреде члана 14. Конвенције, и до дискриминације из члана 1 Протокола, право на имовину. Не постоје званични подаци колико је било учесника у рату, али по неким сазнањима било је око 250.000 учесника рата у НАТО агресији. Од тога је више од 100.000 већ поднело документацију за остварење права на те дневнице. „Правни основ за тужбу  у Стразбуру  је у споразуму Владе Србије, који је почетком 2008. године закључила са Топличким округом. Учесници рата из Топличког округа, то је пет општина, а њих је 10.000 –добило је ратне дневнице. И ми смо то исто тражили и образложили да се не ради ни о каквој социјалној помоћи јер, наводно, Влада је закључила такав споразум и казала је у том споразуму да држава исплаћује социјалну помоћ. Да би неко добио социјалну помоћ, мора да се ради о социјално угроженом лицу, мора да има социјалну карту. Никако не можемо говорити да се ради о социјално угрожених 10.000 лица. Такође рачун на који су исплаћене ратне дневнице гласио је на име ратних дневница, а никако на име социјалне помоћи. То значи да је Суд у Стразбуру видео да је дошло до дискриминације, да је Влада Републике Србије једним грађанима по истом правном основу, по истим чињеницама, исплатила ратне дневнице, а другим грађанима, тј. конкретно Нишавском округу, а ради се о 8.500 учесника рата 1999 – није исплатила ратне дневнице. У међувремену није више само 8.500 бораца који траже ратне дневнице, већ нас је ту негде око 70.000-80.000, значи сада цела Србија тражи ратне дневнице“, објашњава  Срђан Алексић, адвокат из Ниша, који је у Стразбуру заступао оштећене ветеране. Подсећања ради, исплата Топличанима је била у време расписаних избора и  тадашња власт је проценила да ће изгубити изборе у том делу Србије. Тамо су већ били протести за ратне дневнице, што је искоришћено да се „намири“ позамашна гласачка машина. Међутим, сада то траже сви, јер не сме бити дискриминације. Процена је да ће коначна пресуда у Стразбуру, којa се још увек чека, обухватити преко 100.000 ветерана, да ће ветерани од државе тражити исплату најмање 240.000 динара по борцу, колико је својевремено, према једној одлуци владе, исплаћено ветеранима Топличког округа, са припадајућом каматом од 2008. године, што би државу могло да кошта око 300 милиона евра. Од неисплаћених дневница ветеранима је много важније питање трајног решења статуса бораца и инвалида ратова у СФРЈ од 1990. до 1999. године, као и деце палих бораца. У Савезу ратних ветерана Србије нису за козметичке поправке постојећег закона из 1998. године, који регулише само основна права из ове области везана за телесно оштећење или за погибију члана породице. Осим ове категорије,  појам „ратних ветерана“ није дефинисан, а учесници оружаних сукоба од 1990. године немају било каква посебна права по том закону. Зато су они за потпуно нови закон, чији нацрт су доставили свим релевантним републичким органима. „Две године пишемо писма институцијама да се реши један системски проблем који се тиче пола милиона људи, и све се сводило на обећања – видећемо, размотрићемо, наложићемо...“, каже Зоран Вранешевић, заменик председника Савеза ратних ветерана Србије. “Статус ветерана се не може решавати парцијално, као што је питање  ратних дневница, већ системски, кроз закон о ратним ветеранима. Наш предлог закона обједињава све учеснике ратова од почетка 90-их. И проглашења ратне опасности, све до ратног стања 1999. године.“ Ветерани покушавају да на овај начин превазиђу проблем формалног учествовања у рату јер, до 1992. године, до маја, сваки учесник има уписано учешће у рату, док од 1992. до 1999. године сваки вид ангажовања војних обвезника третиран је као војна вежба. И данас када им затреба држава позове ветеране. Тако је било и недавно у Косовској Митровици пред прво поновљено гласање. Александар Вулин је директно позвао ветеране да гласају за кандидате Владе РС.  Иначе, Предлог закона не предвиђа споменицу већ легитимацију коју би добили борци, ратни војни инвалиди, мирнодопски војни инвалиди, породица погинулог борца, умрлог инвалида и цивилне жртве рата. Легитимација би доносила одређена права која би се у новчаном делу исплаћивала месечно и по смрти, права на олакшице приликом путовања, лечења, решавања стамбеног питања и друга права. Што се тиче срамоте, Владу треба да је највише срамота.  С друге стране, све суседне земље учеснице истог рата, укључујући и самопроглашено Косово, одавно су донеле адекватне законе и друга правна акта у циљу заштите оних који су учествовали у сукобима на њиховој страни. У Хрватској и Босни и Херцеговини  ветерани имају друштвени углед и статус. У Хрватској ратни војни инвалиди остварују 32 социјална права, док у Србији свега 12. Тамо су одавно решена питања из социјалне и здравствене заштите и сада се баве бенефицијама у просвети, док је код нас још на дневном реду стамбено збрињавање. У БиХ ветерани имају сличан материјални статус као код нас, али далеко веће друштвено признање. Ратно искуство и оружана борба до сада су најчешће разматрани са војних, политичких и историјских аспеката али у новије време све се чешће посматра психолошки аспект феномена рата. Рецимо, око 300 бивших припадника ВРС, према званичним подацима, извршило је самоубиство после рата у БиХ. Претпоставља се да су узроци самоубистава већине ветерана управо ратне и постратне трауме као и стрес. Неретка је појава да управо учесници у неком од ратова након много година поубијају чланове своје породице, нападају комшије без видног разлога, а велики број њих се креће и изван закона. Нажалост, већина људи са посттрауматским стресним поремећајем (ПТСП) нема психијатријску негу. Већина њих и не зна да болује од нечега. И само лечење не обухвата хоспитализацију. „Немам званичну дијагнозу ПТСП-а али имам незванично од психолога који су са нама радили на превазилажењу ратне трауме“, прича један од многобројних ветерана са овим синдромом. „Уверен сам да се човек никако не може вратити из рата исти као што је био раније. Неке су ствари можда и боље, ја нпр. раније нисам примећивао да је данас леп и сунчан дан и да не морам да бринем за свој живот, да могу мирно да заспим а да због тога нико не буде угрожен. Такође, имам проблем са осећањима, десило се пре две године да ми је човек умро на рукама, ја никакав осећај поводом тога нисам имао, баш никакав, раније ми је било и животиње жао, а сад не могу да пустим сузу за блиским човеком који умре. Једноставно не осећам ништа и онда се сам себи чудим и размишљам да ли сам нормалан. Више ме погодило и расплакало кад сам дошао у ситуацију да не могу детету да платим ужину.“ Горан Ракић (46) из Шапца, председник регионалног удружења ратних ветерана, учесник је ратова 1990-1993. у бившој Хрватској и Босни, као и 1999. на Косову. У рат је отишао као добровољац и био у саставу регуларних јединица ЈНА (војске СРЈ). „Ратишта око Осијека, касније Сарајева, Србице на Космету, једноставно човек не може да заборави. Половина од нас никада се није вратила. Ја сам рањаван два пута, први пут у рејону Сарајева, а 1999. код Србице. Имам статус ратног војног инвалида В групе и то ми је једина сатисфакција, за разлику од мојих сабораца од којих већина није добила ни то“, прича Ракић и указује на психолошке проблеме, као последицу рата. “По повратку са ратишта човек једноставно више није исти. Све нам се распада, друштво нас не прихвата, а нас може само да разуме онај који је био заједно са нама. И сам сам био у ситуацији нервног растројства, покушао самоубиство, завршио на неуропсихијатрији... Не само да смо заборављени, већ смо на стубу срама у својој рођеној земљи.“ Његов колега из Бачке Паланке такође је огорчен односом државе, и средине у којој живи, као и грађана који нису били у рату, према њима који су, како каже, извршили своју законску обавезу и стали у одбрану земље. „Ратни инвалид сам 35 одсто и сматрам да могу још увек да радим одређене послове у складу са својим знањем и образовањем, али до данас нисам  могао нигде да се запослим. Када било где споменем да сам био у рату, одговарају ми питањем као: ‘Ко те терао у рат?’, и сл. Данас имам шездесет година и још увек школујем једно дете на факултету. Присиљен сам да радим ‘на црно’ као грађевински радник. Држава је заборавила на нас и стиди се својих ветерана!“ Држава не само да је заборавила, већ се и лицемерно понела према ветеранима тако што је некима изашла у сусрет и донекле их привилеговала,  док остале игнорише и  замајава празним обећањима.  Да је на време регулисала статус људи које је слала у рат, вероватно себи не би наметнула још један финансијски проблем, а у Стразбуру Србију ставила на прво место по представкама овом суду. Иако нису сви ратови вођени на територији Србије, њене државне структуре су у значајној мери учествовале у тим ратовима тако што су својим грађанима помагале да у те ратове оду, дајући им логистичку и материјалну подршку. Сада не може да жмури пред тим проблемом. Слободан Иконић НИН