Војвода Живојин Мишић родио се 19. јула 1855. године (7. јула по старом календару) у селу Струганику, у ваљевској нахији, подно Маљена, на сат хода од Мионице. Умро је у Београду, 20. јануара 1921. године, у врачарском санаторијуму, и према службеном саопштењу, сахрањен о државном трошку.
Ретко је која животна прича имала толико непредвидивог у себи, и ретко је који човек кроз живот прошао са толико достојанства и неке фине, ненаметљиве снаге, као што је то учинио Живојин Мишић. У том ниском, наоко слабашном човеку, стекло се много чврстине, коју је он испољавао само кад мора и кад не може другачије.
По реду је био тринаесто дете; слабуњав, ситног раста, уз то најмлађи – мезимче је својих родитеља, Анђелије и Радована.
Мишићи су, према приповедању самог војводе, по пореклу Црногорци, досељени на падине Маљена негде у 17. веку, са јужних обронака Дурмитора. Њихово прво презиме је било Краљевићи, али по војводином деди – Миши Краљевићу – фамилија промени презиме у Мишић.
У то време се у Србији живело у задругама. Мишићи, као најбројнија породица у Струганику, такође су живели заједно, и били добростојећи за тадашње прилике. Поред великог броја коза и оваца имали су увек и по два три пара волова, што је у то доба био заиста велики капитал. У време када се Живојин Мишић родио, од тринаесторо деце које су његови родитељи имали, у животу је било свега осморо – шесторица мушких и две девојчице Теодора и Живана, војводине сестре.
Детињство је будући војвода провео углавном чувајући ситну стоку, заштићен од напорних тежачких послова што својом слабашном грађом, што бригом родитеља за своје љубимче. Прве законе живота упознао је чувајући козе. У књизи „Моје успомене“, коју је војвода почео да пише у Паризу, на лечењу, а коју због смрти није стигао да заврши,Живојин Мишић описује један такав догађај: „Једног топлог дана, вероватно августа месеца, поподне, по несрећи заспим испод једног великог грма у близини својих коза. Из подужег спавања пробуди ме силна грмљавина са кишом. Скочих онако бунован и унезверен овом изненадном променом, јурих на све стране тражећи козе и позивајући их по имену, а њих нигде нема.
У тој својој бесомучној јурњави онако босоног кроз папрат, трње и преко камењара, наједампут приметих своје козе, а за њима и свог најстаријег брата. Отишле биле кући Ачетића из села Паштрића и тамо упале у башту са купусом. Враћајући се од цркве, мој брат их је затекао у сеоском обору, а код њих газду купуса – Павла Ачетића. По исплати одштете потерао их је колиби и наишао на мене онако уплашеног и збуњеног. После кратког усменог саслушања, око мене се увијао сирови дреновац исписујући по телу читаве хоризонтале. Био сам крив, па зато сузе ни гласа нисам пустио већ сам стегнутих зуба и укочених очију посматрао брата.“
Ипак, детињство је војводи остало у лепој успомени, и често се сећао баш тог периода, када је похађао „практичан курс чобанства и водича волова“.
Са школом је било нешто другачије. У то време су у Србији деца нерадо уписивана у школу. То се сматрало губљењем времена и новца, и у начелу школарци су постајали само они који из неког разлога нису били за радове у пољу. Послати дете на школовање било је за српског сељака у то време чист трошак. Не само да је изгубио радника (ако не баш копача или орача, оно чобанина засигурно), већ је морао и да плаћа за његов „нерад“. Својом конституцијом и здравственим стањем Живојин Мишић је био као предодређен за ђака, али он сам није био претерано одушевљен тиме. Више је волео да тумара пашњацима и сеновитим забранима, него да се мучи зарезујући гушчија пера и сричући азбуку.
Првог октобра 1865. године, пошао је у рибничку школу, у чијем ће интернату провести наредне две године. Кажем у интернату, јер је тадашњу црквено – школску општину, којој је припадао Струганик, чинило још неколико села, прилично удаљених једно од другог. Према војводином казивању, то доба није по добру памтио. Не само зато што је био одвојен од родитеља , које је виђао само у време празника и школског распуста, него и због изузетно строгог, готово суровог учитеља.
Многима је позната епизода, када је Живојин Мишић одбио да батина свог школског друга, који беше нешто скривио. Учитељ га је за то „наградио“ шамаром и клечањем у ћошку, али то свеједно није натерало Жућу (надимак Живојина Мишића, којим су га звали његови школски другови као дете, али и касније, као војводу) да узме дреновак у своје руке.
Уопште, догађаји из детињства умногоме су одредили личност Живојина Мишића. Његов осећај за правду, нека чудна, скоро религијска посвећеност малим и наоко обичним стварима, којима се умео детиње радовати, очинска брига за народ и земљу, за сваког војника, тежња да се схвати, разуме и опрости, али и да буде строг када треба – продукт су свега онога што је као дете доживео, преживео и упамтио. Храброст којом је донео одлуку да исцрпљену И армију повуче пред гвозденом метлом Оскара Поћорека, иста је она којом пркоси варошкој деци у Крагујевцу 1867. године, јер га задиркују због његовог сељачког одела и говора. Наиме, после две године проведене у Рибници, Живојин Мишић наставља школовање у Крагујевцу, где службује његов брат, наредник Лазар Мишић. У Крагујевцу војвода Мишић звршава за једну годину и трећи и четврти разред основне школе, да би у истом граду, 1868. године пошао у гимназију.
Као ђак, Мишић се није посебно истицао, али није био ни најгори. Његовом успеху у школи можда је одмогло и то што се за време гимназије (као и касније у животу) често селио. Први, други и завршни – шести разред, положио је у Крагујевцу, а остала три је завршио у Београду. Из тог периода о војводи постоји веома мало података, осим општег школског успеха у сведочанству о завршеној гимназији; просечна оцена – нешто изнад четири.
1874. године, без полагања испита, као деветнаести у рангу, тек свршени гимназист Живојин Мишић, примљен је у Војну академију. Његов живот од тада, мерен аршином нешто другачијим од људског, бива сав посвећен једној идеји: слободи! Кроз шест ратова проћи ће чобанче из малог села Струганика, да би у последњем за његова века, и светском, постао један од највећих, ако не и највећи командант кога је српски народ имао. За четрдесетак година колико је јео горак војнички хлеб, није служио никоме и ничему осим свом народу.
Четири Карађорђеве звезде и четири Легије части добио је (поред осталих многобројних страних и домаћих одличја) војвода Живојин Мишић, а у њему се ништа није променило. Кроз живот је корачао усправно, свестан свега што јесте, што зна и може, а да ни једног тренутка нико из његове околине није осетио ни зеру таштине и себељубивости. Памте га као вредног питомца, који је са подједнаком марљивошћу изучавао тактуку и беседништво, стратегију и краснопис, наоружање и окретне игре. Догађаји који су следили заменили су теорију праксом, а рат који ускоро поче, сасвим прекину школовање. Многи су, а међу њима и Живојин Мишић, своја знања морали да примене на бојном пољу.
На жалост, многи су и потврдили ону тужну народну изреку – да војник прима плату у миру, да би погинуо у рату.
Из књиге „Војвода Живојин Мишић“
"Дан Ветерана - Видовдан"
Нема коментара:
Постави коментар