Друже Тито, нацистичка змијо: Јосип Броз у совјетским карикатурама после "историјског НЕ"

Због одбијања да се потчини вољи Варшавског пакта, совјетско руководство под Стаљином је нападало Тита као народног непријатеља, продану душу и фашисту. Отопљавање односа између СССР и Југославије успостављено је тек после доласка на власт либералније настројеног Хрушчова. У међувремену, совјетска штампа се поспрдно односила према југословенском вођи, о чему сведоче ове живописне карикатуре.

 Тито са секиром корача у загрљај фашистима

 Приликом једног од својих иступања Тито је изјавио да ка социјализму иде својим путем. Карикатуристи су то протумачили овако: Јосип Броз корача стројевим кораком, са џеповима пуним америчких долара и салутирајући нацистичким поздравом, ка грчким фашистима. Упадљива је и Титова сличност нацисти Херману Герингу.

Један глас - један метак

 Како изгледају избори у Југославији виђени очима Стаљинових карикатуриста... Тито: А сад да пребројимо ко је гласао против.

Тито змија

 Змијско гнездо којим царује Тито: Шпијунажа, терор, издаја...

Тито и Ранковић: Диктатор и егзекутор

 

Тито је приказан као покровитељ Александра Леке Ранковића: "Сад смо ми у Београду своје газде". Уз коментар: "Тито и Ранковић су прошле године убили, ухапсили и мучили више комуниста него буржоаски режим у Југославији за 10 година".

Поправни испит за Удбу

 Из школске на оптуженичку клупу: Совјети прижељкују да Титови питомци из Удбине школе једног дана заврше на оптуженичкој клупи.

Тито као Франко

 Тито и шпански диктатор Франко имали су пуно тога заједничког у очима совјетских карикатуриста.

Тито иде "по своје мишљење" код америчких газда

 - Зашто носи Устав на проверу?!

- Да га погледа прави аутор!

Као прави Прави аутор пројекта новог југословенског Устава приказана је Амбасада САД у Београду.

Како Тито плаћа кредите?

"Дуг плаћен крвавим новцем!"

Тито као Јуда

 Јуда Тито и његова колекција новца: поред 30 сребрењака има и много других монета - пре свега долара.

Тито - капиталистички забављач

Радио Београд  на румунској карикатури. Капиталисти и националисти плаћају, а Тито пева и игра...

прессонлине.рс, Фелдграу.инфо

"Дан Ветерана - Видовдан"

Споменици изгинулима у Колубарској бици разбацани по селима око Љига

Кад год би се заорала земља, из земље су се помаљале кости страдалника, делови униформи...

Споменик који су подигли грађани Кадине Луке

БЕЛЕГ од белог мермера, који је своме сину, поручнику аустроугарске војске погинулом у Колубарској бици, подигла мајка, на нашем имању је скоро столеће и биће ту занавек. О овом знамењу бринули су мој деда, отац, а на сваке задушнице и ја поред споменика упалим свећу и прекрстим се. Тако ће, сигурно, наставити и моји потомци. Јер, за Србе, гроб је светиња, па био макар и гроб непријатељског војника.

Ово говори Михаило Сајић (71), домаћин из села Гукоша код Љига, стежући у жуљевитим рукама шајкачу, у чијој се ливади налази мермерна плоча на којој је на немачком језику уклесано: „Овде почива поручник Фриц Штукл, стар 49 година. Погинуо у Љигу 28. новембра 1914. године. Снивај своју тужну мајку“.

- Споменик је, кажу, подигнут после Првог светског рата и од тада никад нико његов гроб није походио - каже Михаило. - Предање вели да је непријатељског поручника убио смртно рањени српски војник, јер се на том месту, који сељани зову Беле стене, водила једна од најљућих борби Колубарске битке. Ту се налазио положај српске артиљерије која је тукла Аустроугаре, одбијајући их да приђу селу.

Колубарска битка, најзначајнији окршај Првог светског рата, вођена између једне мале краљевине и моћне царевине, трајала је месец дана на фронту дугом 200 километара - од Сувобора, Љига, реке Колубаре, преко Лазаревца, Лајковца до Београда. Прва армија, под командом легендарног Живојина Мишића, посела је била фронт правцем Гукош - Медник - Баћенац - Руда - Маљен, са задатком да брани све прилазе преко Сувобора и Маљена према Горњем Милановцу и Чачку.

- Ливаде и њиве у Гукошу, Кадиној Луци, селу Ба и Славковици биле су дуго година, чак и деценија, пуне појединачних и групних гробница српске и аустроугарске војске - каже Михаило. - Кад год би се заорала бразда, из земље су се помаљале кости страдалника, делови униформи, зарђало оружје, муниција, чауре... Тако је било и у ливади на којој је спомен-плоча погинулом аустроугарском официру. Старији су причали да је било толико костију где се одигравала Колубарска битка, да су о државном трошку сакупљане у заједничке гробнице.
Из поштовања према погинулима у Колубарској бици, вођеној у новембру и децембру 1914. године, чије земне остатке и данас, понекад, обрађујући земљу, откривају, породица Добривоја Сајића такође из Гукоша, подигла је у својој њиви мермерни споменик. Обележје је постављено 1999. године. У мермеру је уклесан православни крст и текст: „Свим изгинулима у рату 1914. године, чији су гробови на моме имању и околини Белих стена подиже Д. Сајић“.

- На задушнице сваке године наша породица на овај споменик донесе цвеће, запали свећу, како обичаји заповедају, те у цркву однесе жито за покој душе свим изгинулима - каже Гордана Благојевић, ћерка Добривоја Сајића. - Покојнике, такав је у српском народу ред, поштујемо без обзира на то што су у нашу отаџбину стигли као завојевачи и непријатељи и чинили страшне злочине. Многи од тих аустроугарских војника, вероватно, нису се тада, у Првом светском рату, у Србији обрели својом вољом и овде кости оставили. У рату су били непријатељи, а сада су занавек измирени...


СПОМЕНИЦИ НА ИНТЕРНЕТУ

- Евидентирали смо и фотографисали сва спомен-обележја посвећена Првом светском рату, односно Колубарској бици која су подигнута у качерском крају - каже Владимир Ивановић, из Туристичке организације Љиг. - Све фотографије и прецизне локације унели смо у туристичке мапе, на интернет-портале и све друштвене мреже. За трајни незаборав туристима и житељима љишког краја и Србије. На Сретење, осамдесетак планинара и рекреативаца обишло је безмало сва значајна спомен-обележја посвећена Првом светском рату. Стигли су и до брда Грађеник, где се гради спомен-костурница изгинулима у Колубарској бици и до споменика који су мештани Кадине Луке подигли војницима.

Новости
"Дан Ветерана - Видовдан"

понедељак, 24. феб 2014, 15:26 -> 15:48

Књига о бици на Кошарама

У Нишу је представљен роман "63. Тренутак вечности" Момчила Минића, некадашњег припадника 63. падобранске бригаде, који описује догађаје на Косову и Метохији током НАТО бомбардовања.

Роман Момчила Минића "Шездесет трећа. Тренутак вечности" доноси аутентичне приче о борбама које су припадници елитне 63. падобранске  бригаде водили на Јуначким планинама у рејону Кошара, током Нато бомбардовања 1999. године.

Поред догађаја у којима је сам аутор учествовао, у роману је и двадесетак прича његових сабораца из падобранске бригаде.

Овај роман има неспорне документарне и историјске вредности и доноси до сада непознате детаље са карауле Кошаре на граници са Албанијом.

Удружење ветерана 63. падобранске бригаде основано је пре седам година и у њему је више стотина бивших падобранаца. Седиште ове елитне јединице више од пола века било је у Нишу, а од 2006. године она је део специјалне бригаде Војске Србије са командом у Панчеву.

rts.nis@rts.rs
+381 18 236 588

РТС

Страдање 1.300 каплара: Венац од родитељских суза

Путевима страдања и славе легендарног ђачког батаљона српске војске у рату од 1914. до 1918.(2): Трагедија браће, четворице каплара Уркића. Опроштај Бранислава Нушића у име родитеља. Одужићемо се страдалој младости ако је памтимо и спомињемо.

Ђорђе Михајловић, чувар Зејтинлика, српског војничког гробља у Солуну

ОБАВЕШТАВАМ целокупну српску јавност да ми се кућа угасила. Пре два дана погинуо ми је и последњи, четврти син. Студент права.

Оглас из „Српских новина“, издање из 1918, цитира нам стари Ђорђе Михајловић, чувар Зејтинлика, српског војничког гробља у Солуну.

Старина говори. Речи јече међу мермерним крстовима палих јунака. Старина се држи. Колико ли је пута поновио ове страшне речи које секу срце. Само срце.

Рано јутро на Зејтинлику. Поранила посета, потомци ратника који почивају и под овим хумкама. Али, и у безименим гробовима војишта од Србије, преко албанских беспућа до Крфа и Вида... Кајмакчалана и Битоља.

Чини се да би сви ови људи који слушају старину Михајловића желели да су њихови славни дедови и прадедови нашли коначни мир. Управо овде, испод чемпреса и њиховог тихог шума. Да буду неговани рукама овог старине, посвећеника трагичној и славној српској прошлости. Већина, међутим, не зна где су оставили кости.

Ђорђе Михајловић, после кратке молитве, каже:

- Говорим вам, децо, цитат из новина да памтите колико се, у неколико речи, очитава страшна драма народа, који је жртвовао своје синове за слободу отаџбине. А жртвовао је, видите, дотле да су многе куће угашене.

Оглас из „Српских новина“ потписао је Никола Уркић, голубачки учитељ. Отац. Сећање на жртву ове породице чувару Зејтинлика оставио је деда Сава, а више пута поновио му отац Ђурађ. Деда Сава, најпре, имао је невољу да кости погинулих скупља по падинама Кајмакчалана. Отац Ђурађ да дочекује њихове најмилије.

Прво освећење Зејтинлика. Сећање... Живана Уркић из околине Голупца, сва у црнини. Тражи синове. Близанце Стојана и Јована, Милоша и Љубана. Сва четворица мобилисана у скопски ђачки батаљон, 1914.

Најстарији Љубан био је студент права. Тројица млађих - ђаци занатске и учитељске школе. Један - матурант. Двојица - трећи разред. После слома Србије кренули су са оцем Николом преко Албаније. До Крфа и Солуна, како је говорила мајка Живана, стигли су отац и најстарији Љубан. Љубан је страдао на Кајмакчалану. Никола умро од несреће.

- Живана је, прича старина Ђорђе Михајловић, на Зејтинлик донела просте колаче, четири пара вунених чарапа, грумен земље, свеће, икону, литар ракије и паклу цигара. Донела је и четири везена пешкира. Када је дарове положила у костурницу, кренула је међу крстове... Ту застајала пред белезима непознатих каплара. Дозивала, поименце, синове и мужа. А на четири крста, непознатих, везала је пешкире...

Овде су се старини покидале речи.

- Много је овде костију непознатих ратника - рекао је тихо и поновио, исто тако тихо - много костију. Ђака, студената, сељака... Никог нисмо издвајали. За мене су сви једнаки. Како у борби, тако и у смрти.

Где су гробови каплара Уркића и њиховог оца Николе? Има ли иког живог, сутра, да посведочи о овој страшној трагедији српске младости. Која се, најстрашније, очитава у огласу из „Српских новина“.

Позивамо Голубац. У регистру нема презимена Уркић. Јесу ли се у овом месту, крај лепог плавог Дунава, сасвим угасиле куће ове породице?

У сећањима Станислава Винавера, једног од 1.300 каплара, који је преживео страдање и голготу и доживео славу Србије, забележено је: „Четири брата, од Голупца, три ђака и један будући правник, даровани Богом да лепо свирају и певају. У Скопљу су одмах били примећени. У Нишу, на станици, повело се и коло. Они свирају, певају, и ми с њима. Веселимо се, као да смо кренули на вашар. Народ гледа и плаче. Један стари китио је коловођу Кицу Лазаревића. А Кица је даровину, после, дао најмлађем свирачу.“

Сличну причу оставио је и Јосип Маглић. Он, у успомени на трагедију четворице браће каже: „Весели Уркићи. Успели су да пређу Проклетије. Пратио их је отац кроз голготу, али су према Валони остајали... Један по један. До Крфа су преживели само најстарији Љубан и отац Никола. Близанци, исцрпљени дугим пешачењем и глађу, своје уморне душе заувек су испустили чекајући брод према северној Африци. Милош је из Валоне превезен у Тунис. Сахранили смо га на француском гробљу.“

Двадесет година касније... Траје помен српским капларима. У име родитеља страдалих синова опрашта се Бранислав Нушић.

- Ни звона црквених зона, ни плотуни почасне паљбе, ни војничке фанфаре, ни бучни хорови не могу заглушити реч наше мртве деце. Она је ту, она лебди над нама. Ја, који сам ближе смрти но животу, ја је чујем. Ви који сте ближи животу но смрти, ви је осећате у души...

... У овом дану полажем вам, децо наша, најскупоценији венац, венац родитељских суза. Али, прави споменик вама палима, подићи ћемо ако будемо кадри да сачувамо сећање на вас.

ШАПАТ ПОСМРТНОГ ОПЕЛА

НАША родитељска срца следише се, наше очи истопише бол душа наших, а реч нам у грлу усахну до шапата посмртног опела - говорио је Нушић. - Ипак, устрајали смо да доживимо и ове дане, јер нас подржава утеха: велика дела траже и велике жртве - говорио је Нушић у име родитеља палих каплара, међу којима је био и његов јединац Страхиња.

ОСТАЛЕ УСПОМЕНЕ ВЕЛИКАНА

МЕЂУ 1.300 каплара, који су преживели и касније пронели славу Србије, били су књижевник Станислав Винавер, архитекта Александар Дероко, академик Миладин Пећинар, професор др Војислав Радовановић антропо-географ, Кристофер Црниловић уметник, Милан Јањушевић, који је иза себе оставио неколико драгоцених књига управо о делу јуначке српске историје.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

" 63.Тренутак Вечности " - МИНЕРИ

Одломак из романа " 63.Тренутак Вечности "

Велики и часни војсковођа, командир, увек каже "ВОЈСКО ЗА МНОМ"
Tо је на делу показао у то време 1999. год. на Кошарама и млади поручник.

--------------------------------------------------------------------------------------

Минери су убрзо стигли.
Неколико момака, све редовна војска, рат их је затекао на одслужењу војног рока.
Предводи их поручник Хрчак, ваљда се тако зваше. Ћуре и Кома му објашњавају где треба поставити мине, шта треба запречити. Хрчак каже да то није проблем и да ће то зачас урадити и уједно онако узгред пита колико стотина метара су удаљени Шиптари. Кома га погледа и без околишања му рече да су они ту, одмах преко на педесетак метара и показа му у правцу њихових положаја.

Поручник се загледа у показаном правцу па погледа Ћурета и Кому, а затим и своје војнике. Није много размишљао: – У реду, падобранци. Урадићемо то за вас – рече Хрчак брзо. – Значи ви их овде држите приковане све време. Чуло се доле да сте овде и да нема шансе да прођу поред вас. Ајде момци, идемо доле у поток да обавимо посао – позва поручник своје минерe. Хрчак је кренуо први а за њим млади пионири. Минери су морали да сиђу у поток, а ту су били сасвим чисте мете Шиптарима. Била је то врло опасна ситуација.

Наши одлучише да поскидају панцире и дадоше их минерима. Кренули су на посао. Гледам их како раде у тишини, увежбани су и делује као да цели живот само то раде, а били су само редовна војска. Једна за другом мине бивају постављане. Одједном се запуцало, Шиптари су их приметили и распалили по њима. Одговорили смо на ватру свим снагама, а њих је опет прецизна ватра приморала да потраже заклон. Минери су се у међувремену повукли на сигурно. Одлучено је да оду на другу страну да постављају и да се касније опет овде врате да поставе испред нас.

Отишли су и после два сата су се вратили. Опет морају у поток. Дечаци-минери се гледају, никада нису доживели такву борбу, увек су постављали мине у тишини и на миру. Никада нико није пуцао на њих док су то радили. Ипак, нису много размишљали. Ћуре, наш подофицир је пошао са њима на отворено да им бар мало улије самопоуздање. Храбри су то малишани били, више него храбри.

Једна по једна мина је постављана, скоро су били при крају кад су их Шиптари опет приметили. Одмах су отворили ватру на њих, овога пута још јачу. И ми смо у секунди одговорили, прсти су нам били на обарачу све време. Развила се борба на блиском растојању, а минери између. Пуца се, а малишани и даље постављају мине. Тога дана смо први пут запуцали и са заробљеним ПКТ-ом. Видим да ПКТ не престаје да пуца, па се запитах у једном тренутку зашто не стане да нанишани поново, да буде сигуран.

Касније сам чуо да се ПКТ покварио, а кад једном почне пуцати, не стаје док има муниције. Шиптаре смо опет приковали за земљу, али се нису давали тако лако. Овога пута су пуцали и из Броунинга, 12.7мм. У једном моменту је поручник Хрчак пао, погодили су га у главу. Био је обливен крвљу. Ћуре је притрчао да му укаже помоћ. Видео је да није мртав, али је крви било на све стране.

Младим минерима је наредио да се повуку и одмах звао да неко од падобранаца сиђе да помогне извлачење поручника Хрчка. Трујке, Кома и још неколико падобранаца није чекало, скочили су из заклона и сјурили се у поток под кишом метака. Махом су били без панцира јер су их претходно дали минерима. Ми смо још жешће запуцали, чак смо и са неколико зоља гађали.

Момчило Минић

Питања из Приштине за српске ратне ветеране

Ово је само један од одвратних покушаја стављања наших ратника у раван са терористима.

Иста питања би требало да се постављају и нашим ратним ветеранима као и шиптарским такозваним ветеранима, то јест терористима. Ипак ја им "одговорих".

Следе питања која су нам "послата" из Приштине.

Где сте били стационирани током сукоба, на којим местима сте учествовали у борбама? Шта радите данас као цивил, шта сте по професији?

Одговор: У одбрани Отаџбине Србије и свог народа учествовао сам на Косову и Метохији...
Као цивил се сналазим, као и остали ратни ветерани, преживљавам...

Да ли сте пре одласка у борбу упознати са правилима ратовања, да ли вам је неко од официра дао нека упутства о етици ратовања?

Одговор: О етици и правилима ратовања научен сам још у основној школи и то на примеру својих ђедова из Првог светског рата и њиховом „ВИТЕШКОМ“ држању у најгорим ситуацијама. Српски војник се увек држао правила који су им преносили официри, а то је: „Према непријатељу будите немилосрдни, а према заробљенику милостиви“ И у последњим ратовима наши официри су водили рачуна о својим војницима и о њиховом моралу као и о „етици“ ратовања.

Шта мислите о суђењима за злочине у Србији и на Косову?

Одговор: Свега ту има, осим правде...

Шта мислите о наводима које износе официри обе стране, а у којима се детаљно описују злочини против цивила?

Одговор: Наводи су једно а истина је друго. И од навода до истине много тога се промени, изгуби, склони, заборави, прећути, измисли, слаже и тд. У свему томе најбитнија би требало да буде истина, као и правда. До данас смо видели да их има најмање, а у неким случајевима да их нема уопште...

Како видите споразум Београд – Приштина?

Одговор: Политичари се „као“ споразумевају, а народ нико ништа није питао и не пита га и даље... Ако је и требало да дође до неког „споразума“ до њега је трабало да се дође много раније. На пример 1989. Или нешто мало касније. Сад је касно сигурно, барем што се нас тиче. За сада... Све ће се то опет променити у будућности, и то из темеља...

Како дугорочно видите однос Србије и Косова?

Одговор: Исто као и сада, не видим га нити га може бити. Он је само видљив или се назире у политичким односима или ономе шта ти политички односи намећу... Прво је наметнут рат, а сада се намеће мир. Рат је прошао а мира нема...

Шта Вас је мотивисало да идете на ратиште? Да ли сте отишли као добровољац или сте мобилисани?

Одговор: За одбрану Отаџбине није потребна никаква „мотивација“.
Свако ко је искрен родољуб не чека никакав позив када је у питању одбрана народа и Отаџбине.

Да ли сте у зонама сукоба видели последице злочина над цивилима, било да их је починила српска страна, било да их је починила ОВК?

Одговор: Апсолутно никакве. Све што знамо о злочинима је оно што нам „сервирају“ медији...

Да ли сте задовољни односом државе према Вама лично и према учесницима рата? Да ли бисте, са искуством које данас имате, поново прихватили позив на мобилизацију?

Одговор: Однос државе према нама ветеранима треба свести у суштини на однос „оних“ који представљају државу, то јест политичаре, без обзира на њихов редослед смењивања из позиције у опозицију. Тај њихов однос према нама изазива велико незадовољство и огорчење. Људска права ратних ветерана у Србији НЕ ПОСТОЈЕ!!! Ипак до сада ветерани су показали огромно стрпљење, али због таквог константног и негативног „односа“ том њиховом стрпљењу се назире крај. Сасвим је могуће да ће ускоро доћи до масовнијег изражавања незадовољства и потраживања људских права за ратне ветеране, и то сасвим оправдано.
Позив на поновну мобилизацију нема у суштини шта да се прихвата или не. Нема ту никаквог двоумљења за Српског војника када је Отаџбина у питању. Србија се „мора“ бранити.

Да ли мислите да је око решавања неких проблема могућа сарадња ветерана две стране?

Одговор: Реално и логично је да никаква сарадња није могућа. Али опет је могуће да ће и тако нешто бити „наметнуто“ од стране некаквих невладиних организација, а под утицајем некакве или нечије политике а зарад нечијих и некаквих циљева...

Одговорио искрено и из срца, братски - Ненад Станић
"Дан Ветерана - Видовдан"

Људска права ратних ветерана у Србији НЕ ПОСТОЈЕ!!!

Ратни ветерани у рату за своја људска права, против „такозваних“ политичара.

Људска права ратних ветерана у Србији НЕ ПОСТОЈЕ!!!
Разлог је веома једноставан, због “такозваних“ политичара.

До сада су се углавном питали ти "такозвани" политичари и наметали су своју визију разноразних људских права, осим ветеранских наравно. Таквом њиховом "стратегијом" дошло је до демонизовања односно до "дехуманизације" ратних ветерана.

У великој мери та "стратегија" је била, а и даље је, потпомогнута медијима који су свакодневно приказивали ратне ветеране као нељуде, ратне злочинце, убице, "квази и локал" патриоте, пијане и масне резервисте који су се борили само за ратне дневнице. Може се добити утисак као да се ради о некаквом рату, мада кад би мало боље размислили и ради се баш о томе.

Браћо ветерани: РАТ ЈЕ!!!

Ратују "такозвани" политичари против ветерана и мало по мало њихова "стратегија" доноси им победе. Једна од веома успешних "стратегија" је и ЗАВАДИ ПА ВЛАДАЈ. На тај начин су "такозвани" политичари успели да унесу веома велике поделе међу ветеранима, делећи их на стотине удружења, убацујући "коску" са ратним дневницама, позивајући их у своје странке и партије обећавајући им мед и млеко. Кад погледа човек немогуће је тако нешто, па ипак смо били у последњим ратовима ЈЕДНА ВОЈСКА И НА ИСТОЈ СТРАНИ. Ипак и нажалост ситуација је таква каква јесте, подељеност и разједињеност. Опет би се неко питао зашто је то тако? Мени је тај одговор веома једноставан. Ратни ветерани су били врхунски војници и ратници, али им је "бављење" политиком слаба страна...

И тако, рат траје. Мало по мало, победа по победа, ветерани губе у овом рату за сопствена људска права. Један од циљева "такозваних" политичара и јесте да НАМЕТНУ ветеранима тај осећај и то "стање" ГУБИТНИШТВА И ГУБИТНИКА, као и осећај кривице, што константно и раде све ове године, па им нажалост то и успева. Много тога "такозвани" политичари желе да нам наметну. Прво су нам наметнули рат, а сада нам намећу мир. Рат је прошао а мира нема.

И може се овде писати и причати до судњега дана, али до сада коме ово није јасно, тај или је луд или свесно иде против себе и сопствене части и образа. Можда сам ја луд кад ово све пишем и говорим? Можда ја не схватам како треба и на који начин? Можда? Ипак морам тврдити сасвим супротно јер немам тај осећај губитника нити желим да дозволим да ми то неко наметне, а поготово не "такозвани" политичари. Не осећам се као губитник али се осећам ИЗДАНО!

И сад се може поставити питање сваком ветерану појединачно: "Да ли се ти ратни ветерану, ратниче, борче, осећаш ИЗДАНО?" Мислим да би одговор био веома једноставан. Онда се исто тако може поставити питање сваком ветерану појединачно или још боље СВИМА ЗАЈЕДНО: "Ратни ветерани, браћо по оружју, како сте дозволили да вас у борби за своја људска права победе "такозвани" политичари?"

Због "ЊИХ" се и осећате ИЗДАНО, такође и као ГУБИТНИЦИ, донели су вам поделе и довели су вас до тога да немате никаква људска права. И да скратим више јер од много приче и нема некакве користи. Били ми свесни свега овога или не, јасно је да је ситуација за ратне ветеране и њихова људска права катастрофална. Таква ће бити докле год се ратни ветерани буду бавили политиком, уместо да НАТЕРАЈУ политику да се бави њима.

Нису ни свесни ратници да још увек поседују велику снагу и да могу да преокрену ситуацију у своју корист, и то за једну ноћ. МОГУЋЕ је сасвим да ратници и сами прибегну одређеној „стратегији“ против „такозваних“ политичара и да у том „РАТУ“ за сопствена људска права и однесу коначну победу.

Али само искрено и из срца треба приступити тој борби, јер то нам је потребно свима, ИСТИНА и ПРАВДА.

Искрено и из срца, братски – Ненад Станић
„Дан Ветерана – Видовдан“