Одломак из романа " 63.Тренутак Вечности "
Велики и часни војсковођа, командир, увек каже "ВОЈСКО ЗА МНОМ"
Tо је на делу показао у то време 1999. год. на Кошарама и млади поручник.
--------------------------------------------------------------------------------------
Минери су убрзо стигли.
Неколико момака, све редовна војска, рат их је затекао на одслужењу војног рока.
Предводи их поручник Хрчак, ваљда се тако зваше. Ћуре и Кома му објашњавају где треба поставити мине, шта треба запречити. Хрчак каже да то није проблем и да ће то зачас урадити и уједно онако узгред пита колико стотина метара су удаљени Шиптари. Кома га погледа и без околишања му рече да су они ту, одмах преко на педесетак метара и показа му у правцу њихових положаја.
Поручник се загледа у показаном правцу па погледа Ћурета и Кому, а затим и своје војнике. Није много размишљао: – У реду, падобранци. Урадићемо то за вас – рече Хрчак брзо. – Значи ви их овде држите приковане све време. Чуло се доле да сте овде и да нема шансе да прођу поред вас. Ајде момци, идемо доле у поток да обавимо посао – позва поручник своје минерe. Хрчак је кренуо први а за њим млади пионири. Минери су морали да сиђу у поток, а ту су били сасвим чисте мете Шиптарима. Била је то врло опасна ситуација.
Наши одлучише да поскидају панцире и дадоше их минерима. Кренули су на посао. Гледам их како раде у тишини, увежбани су и делује као да цели живот само то раде, а били су само редовна војска. Једна за другом мине бивају постављане. Одједном се запуцало, Шиптари су их приметили и распалили по њима. Одговорили смо на ватру свим снагама, а њих је опет прецизна ватра приморала да потраже заклон. Минери су се у међувремену повукли на сигурно. Одлучено је да оду на другу страну да постављају и да се касније опет овде врате да поставе испред нас.
Отишли су и после два сата су се вратили. Опет морају у поток. Дечаци-минери се гледају, никада нису доживели такву борбу, увек су постављали мине у тишини и на миру. Никада нико није пуцао на њих док су то радили. Ипак, нису много размишљали. Ћуре, наш подофицир је пошао са њима на отворено да им бар мало улије самопоуздање. Храбри су то малишани били, више него храбри.
Једна по једна мина је постављана, скоро су били при крају кад су их Шиптари опет приметили. Одмах су отворили ватру на њих, овога пута још јачу. И ми смо у секунди одговорили, прсти су нам били на обарачу све време. Развила се борба на блиском растојању, а минери између. Пуца се, а малишани и даље постављају мине. Тога дана смо први пут запуцали и са заробљеним ПКТ-ом. Видим да ПКТ не престаје да пуца, па се запитах у једном тренутку зашто не стане да нанишани поново, да буде сигуран.
Касније сам чуо да се ПКТ покварио, а кад једном почне пуцати, не стаје док има муниције. Шиптаре смо опет приковали за земљу, али се нису давали тако лако. Овога пута су пуцали и из Броунинга, 12.7мм. У једном моменту је поручник Хрчак пао, погодили су га у главу. Био је обливен крвљу. Ћуре је притрчао да му укаже помоћ. Видео је да није мртав, али је крви било на све стране.
Младим минерима је наредио да се повуку и одмах звао да неко од падобранаца сиђе да помогне извлачење поручника Хрчка. Трујке, Кома и још неколико падобранаца није чекало, скочили су из заклона и сјурили се у поток под кишом метака. Махом су били без панцира јер су их претходно дали минерима. Ми смо још жешће запуцали, чак смо и са неколико зоља гађали.
Момчило Минић
Велики и часни војсковођа, командир, увек каже "ВОЈСКО ЗА МНОМ"
Tо је на делу показао у то време 1999. год. на Кошарама и млади поручник.
--------------------------------------------------------------------------------------
Неколико момака, све редовна војска, рат их је затекао на одслужењу војног рока.
Предводи их поручник Хрчак, ваљда се тако зваше. Ћуре и Кома му објашњавају где треба поставити мине, шта треба запречити. Хрчак каже да то није проблем и да ће то зачас урадити и уједно онако узгред пита колико стотина метара су удаљени Шиптари. Кома га погледа и без околишања му рече да су они ту, одмах преко на педесетак метара и показа му у правцу њихових положаја.
Поручник се загледа у показаном правцу па погледа Ћурета и Кому, а затим и своје војнике. Није много размишљао: – У реду, падобранци. Урадићемо то за вас – рече Хрчак брзо. – Значи ви их овде држите приковане све време. Чуло се доле да сте овде и да нема шансе да прођу поред вас. Ајде момци, идемо доле у поток да обавимо посао – позва поручник своје минерe. Хрчак је кренуо први а за њим млади пионири. Минери су морали да сиђу у поток, а ту су били сасвим чисте мете Шиптарима. Била је то врло опасна ситуација.
Наши одлучише да поскидају панцире и дадоше их минерима. Кренули су на посао. Гледам их како раде у тишини, увежбани су и делује као да цели живот само то раде, а били су само редовна војска. Једна за другом мине бивају постављане. Одједном се запуцало, Шиптари су их приметили и распалили по њима. Одговорили смо на ватру свим снагама, а њих је опет прецизна ватра приморала да потраже заклон. Минери су се у међувремену повукли на сигурно. Одлучено је да оду на другу страну да постављају и да се касније опет овде врате да поставе испред нас.
Отишли су и после два сата су се вратили. Опет морају у поток. Дечаци-минери се гледају, никада нису доживели такву борбу, увек су постављали мине у тишини и на миру. Никада нико није пуцао на њих док су то радили. Ипак, нису много размишљали. Ћуре, наш подофицир је пошао са њима на отворено да им бар мало улије самопоуздање. Храбри су то малишани били, више него храбри.
Једна по једна мина је постављана, скоро су били при крају кад су их Шиптари опет приметили. Одмах су отворили ватру на њих, овога пута још јачу. И ми смо у секунди одговорили, прсти су нам били на обарачу све време. Развила се борба на блиском растојању, а минери између. Пуца се, а малишани и даље постављају мине. Тога дана смо први пут запуцали и са заробљеним ПКТ-ом. Видим да ПКТ не престаје да пуца, па се запитах у једном тренутку зашто не стане да нанишани поново, да буде сигуран.
Касније сам чуо да се ПКТ покварио, а кад једном почне пуцати, не стаје док има муниције. Шиптаре смо опет приковали за земљу, али се нису давали тако лако. Овога пута су пуцали и из Броунинга, 12.7мм. У једном моменту је поручник Хрчак пао, погодили су га у главу. Био је обливен крвљу. Ћуре је притрчао да му укаже помоћ. Видео је да није мртав, али је крви било на све стране.
Младим минерима је наредио да се повуку и одмах звао да неко од падобранаца сиђе да помогне извлачење поручника Хрчка. Трујке, Кома и још неколико падобранаца није чекало, скочили су из заклона и сјурили се у поток под кишом метака. Махом су били без панцира јер су их претходно дали минерима. Ми смо још жешће запуцали, чак смо и са неколико зоља гађали.
Момчило Минић
Нема коментара:
Постави коментар