Путевима страдања и славе легендарног ђачког батаљона српске војске у рату од 1914. до 1918.(2): Трагедија браће, четворице каплара Уркића. Опроштај Бранислава Нушића у име родитеља. Одужићемо се страдалој младости ако је памтимо и спомињемо.
ОБАВЕШТАВАМ целокупну српску јавност да ми се кућа угасила. Пре два дана погинуо ми је и последњи, четврти син. Студент права.
Оглас из „Српских новина“, издање из 1918, цитира нам стари Ђорђе Михајловић, чувар Зејтинлика, српског војничког гробља у Солуну.
Старина говори. Речи јече међу мермерним крстовима палих јунака. Старина се држи. Колико ли је пута поновио ове страшне речи које секу срце. Само срце.
Рано јутро на Зејтинлику. Поранила посета, потомци ратника који почивају и под овим хумкама. Али, и у безименим гробовима војишта од Србије, преко албанских беспућа до Крфа и Вида... Кајмакчалана и Битоља.
Чини се да би сви ови људи који слушају старину Михајловића желели да су њихови славни дедови и прадедови нашли коначни мир. Управо овде, испод чемпреса и њиховог тихог шума. Да буду неговани рукама овог старине, посвећеника трагичној и славној српској прошлости. Већина, међутим, не зна где су оставили кости.
Ђорђе Михајловић, после кратке молитве, каже:
- Говорим вам, децо, цитат из новина да памтите колико се, у неколико речи, очитава страшна драма народа, који је жртвовао своје синове за слободу отаџбине. А жртвовао је, видите, дотле да су многе куће угашене.
Оглас из „Српских новина“ потписао је Никола Уркић, голубачки учитељ. Отац. Сећање на жртву ове породице чувару Зејтинлика оставио је деда Сава, а више пута поновио му отац Ђурађ. Деда Сава, најпре, имао је невољу да кости погинулих скупља по падинама Кајмакчалана. Отац Ђурађ да дочекује њихове најмилије.
Прво освећење Зејтинлика. Сећање... Живана Уркић из околине Голупца, сва у црнини. Тражи синове. Близанце Стојана и Јована, Милоша и Љубана. Сва четворица мобилисана у скопски ђачки батаљон, 1914.
Најстарији Љубан био је студент права. Тројица млађих - ђаци занатске и учитељске школе. Један - матурант. Двојица - трећи разред. После слома Србије кренули су са оцем Николом преко Албаније. До Крфа и Солуна, како је говорила мајка Живана, стигли су отац и најстарији Љубан. Љубан је страдао на Кајмакчалану. Никола умро од несреће.
- Живана је, прича старина Ђорђе Михајловић, на Зејтинлик донела просте колаче, четири пара вунених чарапа, грумен земље, свеће, икону, литар ракије и паклу цигара. Донела је и четири везена пешкира. Када је дарове положила у костурницу, кренула је међу крстове... Ту застајала пред белезима непознатих каплара. Дозивала, поименце, синове и мужа. А на четири крста, непознатих, везала је пешкире...
Овде су се старини покидале речи.
- Много је овде костију непознатих ратника - рекао је тихо и поновио, исто тако тихо - много костију. Ђака, студената, сељака... Никог нисмо издвајали. За мене су сви једнаки. Како у борби, тако и у смрти.
Где су гробови каплара Уркића и њиховог оца Николе? Има ли иког живог, сутра, да посведочи о овој страшној трагедији српске младости. Која се, најстрашније, очитава у огласу из „Српских новина“.
Позивамо Голубац. У регистру нема презимена Уркић. Јесу ли се у овом месту, крај лепог плавог Дунава, сасвим угасиле куће ове породице?
У сећањима Станислава Винавера, једног од 1.300 каплара, који је преживео страдање и голготу и доживео славу Србије, забележено је: „Четири брата, од Голупца, три ђака и један будући правник, даровани Богом да лепо свирају и певају. У Скопљу су одмах били примећени. У Нишу, на станици, повело се и коло. Они свирају, певају, и ми с њима. Веселимо се, као да смо кренули на вашар. Народ гледа и плаче. Један стари китио је коловођу Кицу Лазаревића. А Кица је даровину, после, дао најмлађем свирачу.“
Сличну причу оставио је и Јосип Маглић. Он, у успомени на трагедију четворице браће каже: „Весели Уркићи. Успели су да пређу Проклетије. Пратио их је отац кроз голготу, али су према Валони остајали... Један по један. До Крфа су преживели само најстарији Љубан и отац Никола. Близанци, исцрпљени дугим пешачењем и глађу, своје уморне душе заувек су испустили чекајући брод према северној Африци. Милош је из Валоне превезен у Тунис. Сахранили смо га на француском гробљу.“
Двадесет година касније... Траје помен српским капларима. У име родитеља страдалих синова опрашта се Бранислав Нушић.
- Ни звона црквених зона, ни плотуни почасне паљбе, ни војничке фанфаре, ни бучни хорови не могу заглушити реч наше мртве деце. Она је ту, она лебди над нама. Ја, који сам ближе смрти но животу, ја је чујем. Ви који сте ближи животу но смрти, ви је осећате у души...
... У овом дану полажем вам, децо наша, најскупоценији венац, венац родитељских суза. Али, прави споменик вама палима, подићи ћемо ако будемо кадри да сачувамо сећање на вас.
ШАПАТ ПОСМРТНОГ ОПЕЛА
НАША родитељска срца следише се, наше очи истопише бол душа наших, а реч нам у грлу усахну до шапата посмртног опела - говорио је Нушић. - Ипак, устрајали смо да доживимо и ове дане, јер нас подржава утеха: велика дела траже и велике жртве - говорио је Нушић у име родитеља палих каплара, међу којима је био и његов јединац Страхиња.
ОСТАЛЕ УСПОМЕНЕ ВЕЛИКАНА
МЕЂУ 1.300 каплара, који су преживели и касније пронели славу Србије, били су књижевник Станислав Винавер, архитекта Александар Дероко, академик Миладин Пећинар, професор др Војислав Радовановић антропо-географ, Кристофер Црниловић уметник, Милан Јањушевић, који је иза себе оставио неколико драгоцених књига управо о делу јуначке српске историје.
Новости
| Ђорђе Михајловић, чувар Зејтинлика, српског војничког гробља у Солуну |
Оглас из „Српских новина“, издање из 1918, цитира нам стари Ђорђе Михајловић, чувар Зејтинлика, српског војничког гробља у Солуну.
Старина говори. Речи јече међу мермерним крстовима палих јунака. Старина се држи. Колико ли је пута поновио ове страшне речи које секу срце. Само срце.
Рано јутро на Зејтинлику. Поранила посета, потомци ратника који почивају и под овим хумкама. Али, и у безименим гробовима војишта од Србије, преко албанских беспућа до Крфа и Вида... Кајмакчалана и Битоља.
Чини се да би сви ови људи који слушају старину Михајловића желели да су њихови славни дедови и прадедови нашли коначни мир. Управо овде, испод чемпреса и њиховог тихог шума. Да буду неговани рукама овог старине, посвећеника трагичној и славној српској прошлости. Већина, међутим, не зна где су оставили кости.
Ђорђе Михајловић, после кратке молитве, каже:
- Говорим вам, децо, цитат из новина да памтите колико се, у неколико речи, очитава страшна драма народа, који је жртвовао своје синове за слободу отаџбине. А жртвовао је, видите, дотле да су многе куће угашене.
Оглас из „Српских новина“ потписао је Никола Уркић, голубачки учитељ. Отац. Сећање на жртву ове породице чувару Зејтинлика оставио је деда Сава, а више пута поновио му отац Ђурађ. Деда Сава, најпре, имао је невољу да кости погинулих скупља по падинама Кајмакчалана. Отац Ђурађ да дочекује њихове најмилије.
Најстарији Љубан био је студент права. Тројица млађих - ђаци занатске и учитељске школе. Један - матурант. Двојица - трећи разред. После слома Србије кренули су са оцем Николом преко Албаније. До Крфа и Солуна, како је говорила мајка Живана, стигли су отац и најстарији Љубан. Љубан је страдао на Кајмакчалану. Никола умро од несреће.
- Живана је, прича старина Ђорђе Михајловић, на Зејтинлик донела просте колаче, четири пара вунених чарапа, грумен земље, свеће, икону, литар ракије и паклу цигара. Донела је и четири везена пешкира. Када је дарове положила у костурницу, кренула је међу крстове... Ту застајала пред белезима непознатих каплара. Дозивала, поименце, синове и мужа. А на четири крста, непознатих, везала је пешкире...
Овде су се старини покидале речи.
- Много је овде костију непознатих ратника - рекао је тихо и поновио, исто тако тихо - много костију. Ђака, студената, сељака... Никог нисмо издвајали. За мене су сви једнаки. Како у борби, тако и у смрти.
Где су гробови каплара Уркића и њиховог оца Николе? Има ли иког живог, сутра, да посведочи о овој страшној трагедији српске младости. Која се, најстрашније, очитава у огласу из „Српских новина“.
У сећањима Станислава Винавера, једног од 1.300 каплара, који је преживео страдање и голготу и доживео славу Србије, забележено је: „Четири брата, од Голупца, три ђака и један будући правник, даровани Богом да лепо свирају и певају. У Скопљу су одмах били примећени. У Нишу, на станици, повело се и коло. Они свирају, певају, и ми с њима. Веселимо се, као да смо кренули на вашар. Народ гледа и плаче. Један стари китио је коловођу Кицу Лазаревића. А Кица је даровину, после, дао најмлађем свирачу.“
Сличну причу оставио је и Јосип Маглић. Он, у успомени на трагедију четворице браће каже: „Весели Уркићи. Успели су да пређу Проклетије. Пратио их је отац кроз голготу, али су према Валони остајали... Један по један. До Крфа су преживели само најстарији Љубан и отац Никола. Близанци, исцрпљени дугим пешачењем и глађу, своје уморне душе заувек су испустили чекајући брод према северној Африци. Милош је из Валоне превезен у Тунис. Сахранили смо га на француском гробљу.“
Двадесет година касније... Траје помен српским капларима. У име родитеља страдалих синова опрашта се Бранислав Нушић.
- Ни звона црквених зона, ни плотуни почасне паљбе, ни војничке фанфаре, ни бучни хорови не могу заглушити реч наше мртве деце. Она је ту, она лебди над нама. Ја, који сам ближе смрти но животу, ја је чујем. Ви који сте ближи животу но смрти, ви је осећате у души...
... У овом дану полажем вам, децо наша, најскупоценији венац, венац родитељских суза. Али, прави споменик вама палима, подићи ћемо ако будемо кадри да сачувамо сећање на вас.
НАША родитељска срца следише се, наше очи истопише бол душа наших, а реч нам у грлу усахну до шапата посмртног опела - говорио је Нушић. - Ипак, устрајали смо да доживимо и ове дане, јер нас подржава утеха: велика дела траже и велике жртве - говорио је Нушић у име родитеља палих каплара, међу којима је био и његов јединац Страхиња.
ОСТАЛЕ УСПОМЕНЕ ВЕЛИКАНА
МЕЂУ 1.300 каплара, који су преживели и касније пронели славу Србије, били су књижевник Станислав Винавер, архитекта Александар Дероко, академик Миладин Пећинар, професор др Војислав Радовановић антропо-географ, Кристофер Црниловић уметник, Милан Јањушевић, који је иза себе оставио неколико драгоцених књига управо о делу јуначке српске историје.
Новости
"Дан Ветерана - Видовдан"
Нема коментара:
Постави коментар