Кад год би се заорала земља, из земље су се помаљале кости страдалника, делови униформи...
БЕЛЕГ од белог мермера, који је своме сину, поручнику аустроугарске војске погинулом у Колубарској бици, подигла мајка, на нашем имању је скоро столеће и биће ту занавек. О овом знамењу бринули су мој деда, отац, а на сваке задушнице и ја поред споменика упалим свећу и прекрстим се. Тако ће, сигурно, наставити и моји потомци. Јер, за Србе, гроб је светиња, па био макар и гроб непријатељског војника.
Ово говори Михаило Сајић (71), домаћин из села Гукоша код Љига, стежући у жуљевитим рукама шајкачу, у чијој се ливади налази мермерна плоча на којој је на немачком језику уклесано: „Овде почива поручник Фриц Штукл, стар 49 година. Погинуо у Љигу 28. новембра 1914. године. Снивај своју тужну мајку“.
- Споменик је, кажу, подигнут после Првог светског рата и од тада никад нико његов гроб није походио - каже Михаило. - Предање вели да је непријатељског поручника убио смртно рањени српски војник, јер се на том месту, који сељани зову Беле стене, водила једна од најљућих борби Колубарске битке. Ту се налазио положај српске артиљерије која је тукла Аустроугаре, одбијајући их да приђу селу.
Колубарска битка, најзначајнији окршај Првог светског рата, вођена између једне мале краљевине и моћне царевине, трајала је месец дана на фронту дугом 200 километара - од Сувобора, Љига, реке Колубаре, преко Лазаревца, Лајковца до Београда. Прва армија, под командом легендарног Живојина Мишића, посела је била фронт правцем Гукош - Медник - Баћенац - Руда - Маљен, са задатком да брани све прилазе преко Сувобора и Маљена према Горњем Милановцу и Чачку.
- Ливаде и њиве у Гукошу, Кадиној Луци, селу Ба и Славковици биле су дуго година, чак и деценија, пуне појединачних и групних гробница српске и аустроугарске војске - каже Михаило. - Кад год би се заорала бразда, из земље су се помаљале кости страдалника, делови униформи, зарђало оружје, муниција, чауре... Тако је било и у ливади на којој је спомен-плоча погинулом аустроугарском официру. Старији су причали да је било толико костију где се одигравала Колубарска битка, да су о државном трошку сакупљане у заједничке гробнице.
Из поштовања према погинулима у Колубарској бици, вођеној у новембру и децембру 1914. године, чије земне остатке и данас, понекад, обрађујући земљу, откривају, породица Добривоја Сајића такође из Гукоша, подигла је у својој њиви мермерни споменик. Обележје је постављено 1999. године. У мермеру је уклесан православни крст и текст: „Свим изгинулима у рату 1914. године, чији су гробови на моме имању и околини Белих стена подиже Д. Сајић“.
- На задушнице сваке године наша породица на овај споменик донесе цвеће, запали свећу, како обичаји заповедају, те у цркву однесе жито за покој душе свим изгинулима - каже Гордана Благојевић, ћерка Добривоја Сајића. - Покојнике, такав је у српском народу ред, поштујемо без обзира на то што су у нашу отаџбину стигли као завојевачи и непријатељи и чинили страшне злочине. Многи од тих аустроугарских војника, вероватно, нису се тада, у Првом светском рату, у Србији обрели својом вољом и овде кости оставили. У рату су били непријатељи, а сада су занавек измирени...
СПОМЕНИЦИ НА ИНТЕРНЕТУ
- Евидентирали смо и фотографисали сва спомен-обележја посвећена Првом светском рату, односно Колубарској бици која су подигнута у качерском крају - каже Владимир Ивановић, из Туристичке организације Љиг. - Све фотографије и прецизне локације унели смо у туристичке мапе, на интернет-портале и све друштвене мреже. За трајни незаборав туристима и житељима љишког краја и Србије. На Сретење, осамдесетак планинара и рекреативаца обишло је безмало сва значајна спомен-обележја посвећена Првом светском рату. Стигли су и до брда Грађеник, где се гради спомен-костурница изгинулима у Колубарској бици и до споменика који су мештани Кадине Луке подигли војницима.
Новости
"Дан Ветерана - Видовдан"
Споменик који су подигли грађани Кадине Луке
БЕЛЕГ од белог мермера, који је своме сину, поручнику аустроугарске војске погинулом у Колубарској бици, подигла мајка, на нашем имању је скоро столеће и биће ту занавек. О овом знамењу бринули су мој деда, отац, а на сваке задушнице и ја поред споменика упалим свећу и прекрстим се. Тако ће, сигурно, наставити и моји потомци. Јер, за Србе, гроб је светиња, па био макар и гроб непријатељског војника.
Ово говори Михаило Сајић (71), домаћин из села Гукоша код Љига, стежући у жуљевитим рукама шајкачу, у чијој се ливади налази мермерна плоча на којој је на немачком језику уклесано: „Овде почива поручник Фриц Штукл, стар 49 година. Погинуо у Љигу 28. новембра 1914. године. Снивај своју тужну мајку“.
- Споменик је, кажу, подигнут после Првог светског рата и од тада никад нико његов гроб није походио - каже Михаило. - Предање вели да је непријатељског поручника убио смртно рањени српски војник, јер се на том месту, који сељани зову Беле стене, водила једна од најљућих борби Колубарске битке. Ту се налазио положај српске артиљерије која је тукла Аустроугаре, одбијајући их да приђу селу.
Колубарска битка, најзначајнији окршај Првог светског рата, вођена између једне мале краљевине и моћне царевине, трајала је месец дана на фронту дугом 200 километара - од Сувобора, Љига, реке Колубаре, преко Лазаревца, Лајковца до Београда. Прва армија, под командом легендарног Живојина Мишића, посела је била фронт правцем Гукош - Медник - Баћенац - Руда - Маљен, са задатком да брани све прилазе преко Сувобора и Маљена према Горњем Милановцу и Чачку.
- Ливаде и њиве у Гукошу, Кадиној Луци, селу Ба и Славковици биле су дуго година, чак и деценија, пуне појединачних и групних гробница српске и аустроугарске војске - каже Михаило. - Кад год би се заорала бразда, из земље су се помаљале кости страдалника, делови униформи, зарђало оружје, муниција, чауре... Тако је било и у ливади на којој је спомен-плоча погинулом аустроугарском официру. Старији су причали да је било толико костију где се одигравала Колубарска битка, да су о државном трошку сакупљане у заједничке гробнице.
Из поштовања према погинулима у Колубарској бици, вођеној у новембру и децембру 1914. године, чије земне остатке и данас, понекад, обрађујући земљу, откривају, породица Добривоја Сајића такође из Гукоша, подигла је у својој њиви мермерни споменик. Обележје је постављено 1999. године. У мермеру је уклесан православни крст и текст: „Свим изгинулима у рату 1914. године, чији су гробови на моме имању и околини Белих стена подиже Д. Сајић“.
- На задушнице сваке године наша породица на овај споменик донесе цвеће, запали свећу, како обичаји заповедају, те у цркву однесе жито за покој душе свим изгинулима - каже Гордана Благојевић, ћерка Добривоја Сајића. - Покојнике, такав је у српском народу ред, поштујемо без обзира на то што су у нашу отаџбину стигли као завојевачи и непријатељи и чинили страшне злочине. Многи од тих аустроугарских војника, вероватно, нису се тада, у Првом светском рату, у Србији обрели својом вољом и овде кости оставили. У рату су били непријатељи, а сада су занавек измирени...
СПОМЕНИЦИ НА ИНТЕРНЕТУ
- Евидентирали смо и фотографисали сва спомен-обележја посвећена Првом светском рату, односно Колубарској бици која су подигнута у качерском крају - каже Владимир Ивановић, из Туристичке организације Љиг. - Све фотографије и прецизне локације унели смо у туристичке мапе, на интернет-портале и све друштвене мреже. За трајни незаборав туристима и житељима љишког краја и Србије. На Сретење, осамдесетак планинара и рекреативаца обишло је безмало сва значајна спомен-обележја посвећена Првом светском рату. Стигли су и до брда Грађеник, где се гради спомен-костурница изгинулима у Колубарској бици и до споменика који су мештани Кадине Луке подигли војницима.
Новости
"Дан Ветерана - Видовдан"
Нема коментара:
Постави коментар