Мирослав Радић (Фото Г. Оташевић)
Како је отаџбина издала свог официра Радића
Капетан ЈНА Мирослав Радић, који је у притвору Хашког трибунала на правди Бога провео четири године, шест месеци и шест дана, правду тражи пред Врховним касационим и Уставним судом Србије
Хашки оптуженик Мирослав Радић (52) робијао је, на правди Бога, 1.622 дана у Притворској јединици Уједињених нација у Схевенингену и на крају се испоставило да за то Међународни кривични трибунал није крив, а Србија није дужна. Официр је тамновао четири године, шест месеци и шест дана па се вратио у отаџбину где су надлежни судови објавили да му Србија неће платити ни динар одштете, и ником ништа.
– У свим државама света неосновано лишени слободе могу да заштите своја права а ја сам, изгледа, једини, жалосни изузетак. Ако се кроз историју догађало да официр изда отаџбину, у овом случају је обратно. Али, наставићу да се борим и тражим правду – каже Мирослав Радић за „Политику”.
Он је ових дана Врховном касационом суду Србије изјавио ревизију против правоснажне пресуде Апелационог суда у Београду, којом је одбијен његов захтев за накнаду штете од 50 милиона динара. Радић је, најпре, свој одштетни захтев испоставио Министарству правде, али је био одбијен (10. октобра 2008), а затим је и Виши суд у Београду (октобра 2011) пресудио да је захтев неоснован. Сад је то аминовао и Апелациони суд који, у образложењу своје пресуде, наводи:
„По одредби из члана 560, ст. 1 ЗКП, право на накнаду штете има лице које је било у притвору а није дошло до покретања кривичног поступка, или је обустављен правоснажним решењем, или је правоснажном пресудом ослобођено оптужбе или је оптужба одбијена. Ова одредба се не може применити на тужиоца (Радића), јер против њега пред органима Републике Србије није вођен кривични поступак”.
У истом образложењу додаје се да је Радић испоручен у Хаг тако што је домаћи суд поступао „по захтеву Међународног кривичног трибунала”, те да је реч о „извршењу међународне обавезе”. То је, дакле, било „услужно хапшење”.Слободе је лишен у Београду, 21. априла 2003, а 17. маја у 5.00 ујутро предат је представницима МКТ-а.
Радићеви пуномоћници, београдски адвокати Светозар Ж. Павловић и Слободан С. Павловић, у ревизији управо изјављеној Врховном касационом суду указују на погрешну примену материјалног права и предлажу да ревизијски суд својом пресудом исправи ту грешку. Они, насупрот Апелационом суду, доказују да против Радића јесте вођен кривични поступак у Србији и да постоји и правни континуитет између одлука суда наше државе и поступка пред МКТ.
– Против Радића је, кад је ухапшен, вођен кривични поступак у Окружном суду у Београду, пред истражним судијом и ванпретресним већем. Он је ту лишен слободе, ту му је одређен притвор, саслушан је, ванпретресно кривично веће одлучивало је по жалби о притварању и на крају предат је органима МКТ-а. Шта је то ако није кривични поступак? Без спроведеног дела истраге пред органима Србије не би био могућ ни наставак кривичног поступка пред МКТ-ом – истиче Слободан Павловић.
Истовремено, Радићеви пуномоћници поднели су уставну жалбу Уставном суду Србије, тврдећи да је официру повређено право на суђење у разумном року (3 године у првом и још 2,5 у другом степену) и право на правично суђење. У тој жалби, поред другог, наводе:
„Нико, па ни грађанин Србије, не може опстати без правне заштите само због тога што представници државе сада кажу да за штету нико није крив, односно да је тужилац (Радић) једноставно имао лошу срећу. Из одлука оба суда произлази да је практично тужилац сам крив за оно што га је снашло, односно пресуде у основи значе ’шкоди кога згоди’. У оваквој ситуацији, оба суда морала су да кажу ко је тај ко треба да надокнади штету тужиоцу. Имали су не само правну, већ и моралну обавезу за то.”
Радић је у јесен 1991. године командовао једном четом Прве гардијске моторизоване бригаде на ратишту у Вуковару и касније (1995) био, заједно с пуковником Милетом Мркшићем и мајором Веселином Шљиванчанином, оптужен за злочине против човечности и кршења закона и обичаја ратовања. Претресно веће којим је председавао Кевин Паркер из Аустралије, као првостепено, септембра 2007. осудило је Мркшића на 20 а Шљиванчанина на 5 година затвора, док је Радић ослобођен сваке одговорности („Није крив ни по једној тачки оптужнице”, објавило је веће). Тужилац Карла дел Понте није се жалила на ту одлуку, иако је на претресу захтевала доживотну робију за капетана прве класе и Тужилаштво МКТ-а, на тај начин, практично је признало своју грешку. Из притвора у Холандији пуштен је 27. септембра 2007.
Статут Хашког трибунала не предвиђа право одштете за оптужене који су ослобођени кривице. Радић је био ухапшен под сумњом да је ратни закон прекршио као официр ЈНА, испоручен је МКТ-у као старешина војске СРЈ, а кад се вратио овде је постојала Војска Србије у којој више није могао добити запослење. Обрео се на улици у родном Београду, оштећеног здравља, без средстава за живот. Од изласка на слободу, ево седам година, издржава се повременим радом на грађевинама.
-----------------------------------------------------------------
Шта је било с одлуком Владе?
– Влада Републике Србије одлучила је, на седници одржаној 1. децембра 2007. године, да се мени због свега што сам преживео додели морално обештећење од десет милиона динара. После тога сам више десетина пута покушавао да ступим у контакт с министром Расимом Љајићем и сазнам због чега се одлука не извршава и на крају из његовог кабинета добио поруку да ће ми се јавити уколико буде нечег новог. На томе је и остало, ево тече седма година – истиче Мирослав Радић.
објављено: 07.07.2014.
Политика
"Дан Ветерана - Видовдан"
