АРХИВА
Шестогодишња девојчица, после киднаповања заједно са дедом Веселином нађена је мртва са одсеченом руком, а о деди ни трага ни гласа. Албанка из комшилука видела отмичаре.
АНА Такић, из Призрена. Имала је само шест година. Крај августа, 1999. године. У кући Такића, деда Веселин (71) и Ана, сами. Живот иза затворених врата, несношљив. Дете није разумело зашто су им прозори стално затворени. Напољу је врило. Тутњали су тешки оклоњаци. У ресторану, испред, Албанци у униформама ОВК. Немачки војници КФОР, одавно стигли у Призрен. Обећали да ће сачувати преостале призренске Србе. Многи су отишли у колонама после војске и полиције.
Велика Госпојина, 28. август. Ударају звона са цркве Светог Ђорђа. У Богословији, у близини, Срби траже уточиште до прве прилике, да оду. Деда Веселин притиснут несрећом заточеног детета. Сумња на најгоре. Девојчица кроз прозор гледа птицу. Веселин ћути. Онда је преломио. Можда је спаси у Богословији... И светац је, велики празник, његове комшије Албанци поштовали су Госпојину. Поштовали и Веселина.
Обукао је лепо, прво себе, па унуку. Ани одабрао најлепшу хаљиницу. Себи, празничну одећу. Изаћи ће, па шта буде, као у шетњу, онда до Богословије... До сигурног уточишта нису стигли. Обоје су киднаповани. Албанка из комшилука видела је отмичаре. Није смела да помогне. Памти трагедију.
СТАНИМИР И БОБАН
ПОЛОВИНА септембра. Ана је нађена на путу Призрен - Жур. Мртва. Једна рука јој је била одсечена. Ко је отео и измасакрирао девојчицу? Још нема одговора. Комшије Такића, Албанци из Призрена, говорили су да су то учинили **неки људи са стране**. О судбини деде Веселина ни речи.
Речане код Суве Реке, 22. септембра, 1998. године. Тек минуло подне. Срби у страху, после отмице браће Миодрага, Милована Крстића и њиховог рођака Слободана Митровића. Киднаповани у јуну. Памте и отмице читавих породица из Ораховца.
У Сувој Реци, деца кренула у школу. Прате их родитељи. Станимира Благојевића, ученика осмог разреда, из Речана до школе прати ујак Бобан. Отети и дечак и ујак. Станимир у мају напунио 13 година. У ђачкој књижици остале петице. Желео је у гимназију.
Николићи из Ретимља код Ораховца планирали су да Цветку (17) најстаријем сину прославе пунолетство. Да прославе, како и доликује момку, какав је био њихов првенац. Најбољи ђак трећег разреда средње техничке школе у Ђаковици.
18. септембар, Ретимље. Николићи још нису завршили ручак. У кућу упадају Албанци. Одводе и Рајка и Цветка. О њима се никад ништа није сазнало.
Исти дан, исте године, неколико сати касније наоружани Албанци напали на кућу Костића у Ораховцу. Одведени Небојша Костић, матурант техничке школе. Са њим и отац Младен.
ОСТАО МАРКОВ ЦРТЕЖ
- УЗМИТЕ све, све што имам, ево и мој живот, само ми сина поштедите - молио је отац.
- Пусти, тата, немој, идем с тобом - тешио је Небојша оца.
Костићи трагају за Младеном и Небојшом. И памте.
Приштина, 9. јун 1999. године. Утихли НАТО напади. Најављено потписивање споразума у Куманову о повлачењу војске и полиције са Косова и Метохије. Сви виде крај рата. Нико се не радује. Пригушена радост деце. Брат и сестра Марко (9) и Љубица (7) изашли из куће.
Јутро око 10 сати. Деца купила балоне. Марко још и блок и бојице. Киднапован испред куће. Остао Марков цртеж школског дворишта и деце у игри.
Петар Илић, 17 година, Горње Село код Призрена. Почетак јула, 1999. године. Лето пожурило, узрела пшеница. Илићи нису мислили да напусте Метохију, а оставе жито. Девети јул, Илићима Албанци ушли у пшеницу. Звижди коса. Пуцају откоси. Пада зрело жито.
- Полако комшије - казао је Петар Илић.
Реч по реч. Вратио се 17. годињши момак љутит. Опет је изашао на њиву... Није се вратио.
У досијеу овог младића штуро исписано: последњи пут виђен 9. јула 1999. године.
ЗНАМ ОТМИЧАРЕ
ЗНАМ отмичаре мог сина Немање Божанића - говори Драгица Божанић из Оптеруше код Ораховца - Отели су га, заједно са оцем Младеном Албанци из комшилука. Препознала сам Хоџу Мазарекуа, Сокоља Кабашија, Јупе и Седета Кабашиша. Они су их одвели. Тражим да одговоре где су, где су ми деца и муж.
Немања Божанић, кад је отет, имао је 16 година.
ЖРТВЕ ЦЕЛЕ ПОРОДИЦЕ
ПОРОДИЦА са Космета, чија су малолетна деца жртве отмичара три године трагају за својим синовима и кћерима. До сада сви - безуспешно. Драгица Мајсторовић, мајка гимназијалца Ивана Мајсторовића (17) каже:
- Срели смо се са Шираком, када је долазио у Београд. Оставио је утисак да разуме нашу несрећу. Обећао је помоћ. Није одговорио.
Многи родитељи и родбина још не губе наду. Неки су били у Рудару, на идентификацији одеће предмета есхумираних Срба. Нису препознали ништа што је припадало њиховој деци. То је улило додатну наду и настављају да трагају.
За неком децом, нажалост, нема ко ни да трага. Жртве киднапера биле су и комплетне породице, као Секулићи са четворо деце.
Шестогодишња девојчица, после киднаповања заједно са дедом Веселином нађена је мртва са одсеченом руком, а о деди ни трага ни гласа. Албанка из комшилука видела отмичаре.
Велика Госпојина, 28. август. Ударају звона са цркве Светог Ђорђа. У Богословији, у близини, Срби траже уточиште до прве прилике, да оду. Деда Веселин притиснут несрећом заточеног детета. Сумња на најгоре. Девојчица кроз прозор гледа птицу. Веселин ћути. Онда је преломио. Можда је спаси у Богословији... И светац је, велики празник, његове комшије Албанци поштовали су Госпојину. Поштовали и Веселина.
Обукао је лепо, прво себе, па унуку. Ани одабрао најлепшу хаљиницу. Себи, празничну одећу. Изаћи ће, па шта буде, као у шетњу, онда до Богословије... До сигурног уточишта нису стигли. Обоје су киднаповани. Албанка из комшилука видела је отмичаре. Није смела да помогне. Памти трагедију.
СТАНИМИР И БОБАН
ПОЛОВИНА септембра. Ана је нађена на путу Призрен - Жур. Мртва. Једна рука јој је била одсечена. Ко је отео и измасакрирао девојчицу? Још нема одговора. Комшије Такића, Албанци из Призрена, говорили су да су то учинили **неки људи са стране**. О судбини деде Веселина ни речи.
Речане код Суве Реке, 22. септембра, 1998. године. Тек минуло подне. Срби у страху, после отмице браће Миодрага, Милована Крстића и њиховог рођака Слободана Митровића. Киднаповани у јуну. Памте и отмице читавих породица из Ораховца.
У Сувој Реци, деца кренула у школу. Прате их родитељи. Станимира Благојевића, ученика осмог разреда, из Речана до школе прати ујак Бобан. Отети и дечак и ујак. Станимир у мају напунио 13 година. У ђачкој књижици остале петице. Желео је у гимназију.
Николићи из Ретимља код Ораховца планирали су да Цветку (17) најстаријем сину прославе пунолетство. Да прославе, како и доликује момку, какав је био њихов првенац. Најбољи ђак трећег разреда средње техничке школе у Ђаковици.
18. септембар, Ретимље. Николићи још нису завршили ручак. У кућу упадају Албанци. Одводе и Рајка и Цветка. О њима се никад ништа није сазнало.
Исти дан, исте године, неколико сати касније наоружани Албанци напали на кућу Костића у Ораховцу. Одведени Небојша Костић, матурант техничке школе. Са њим и отац Младен.
ОСТАО МАРКОВ ЦРТЕЖ
- УЗМИТЕ све, све што имам, ево и мој живот, само ми сина поштедите - молио је отац.
- Пусти, тата, немој, идем с тобом - тешио је Небојша оца.
Костићи трагају за Младеном и Небојшом. И памте.
Приштина, 9. јун 1999. године. Утихли НАТО напади. Најављено потписивање споразума у Куманову о повлачењу војске и полиције са Косова и Метохије. Сви виде крај рата. Нико се не радује. Пригушена радост деце. Брат и сестра Марко (9) и Љубица (7) изашли из куће.
Јутро око 10 сати. Деца купила балоне. Марко још и блок и бојице. Киднапован испред куће. Остао Марков цртеж школског дворишта и деце у игри.
Петар Илић, 17 година, Горње Село код Призрена. Почетак јула, 1999. године. Лето пожурило, узрела пшеница. Илићи нису мислили да напусте Метохију, а оставе жито. Девети јул, Илићима Албанци ушли у пшеницу. Звижди коса. Пуцају откоси. Пада зрело жито.
- Полако комшије - казао је Петар Илић.
Реч по реч. Вратио се 17. годињши момак љутит. Опет је изашао на њиву... Није се вратио.
У досијеу овог младића штуро исписано: последњи пут виђен 9. јула 1999. године.
ЗНАМ ОТМИЧАРЕ
ЗНАМ отмичаре мог сина Немање Божанића - говори Драгица Божанић из Оптеруше код Ораховца - Отели су га, заједно са оцем Младеном Албанци из комшилука. Препознала сам Хоџу Мазарекуа, Сокоља Кабашија, Јупе и Седета Кабашиша. Они су их одвели. Тражим да одговоре где су, где су ми деца и муж.
Немања Божанић, кад је отет, имао је 16 година.
ЖРТВЕ ЦЕЛЕ ПОРОДИЦЕ
ПОРОДИЦА са Космета, чија су малолетна деца жртве отмичара три године трагају за својим синовима и кћерима. До сада сви - безуспешно. Драгица Мајсторовић, мајка гимназијалца Ивана Мајсторовића (17) каже:
- Срели смо се са Шираком, када је долазио у Београд. Оставио је утисак да разуме нашу несрећу. Обећао је помоћ. Није одговорио.
Многи родитељи и родбина још не губе наду. Неки су били у Рудару, на идентификацији одеће предмета есхумираних Срба. Нису препознали ништа што је припадало њиховој деци. То је улило додатну наду и настављају да трагају.
За неком децом, нажалост, нема ко ни да трага. Жртве киднапера биле су и комплетне породице, као Секулићи са четворо деце.
Нема коментара:
Постави коментар