„АКО ВИДИТЕ ЧОВЕКА КОЈИ СЕ ЖАЛИ, ТАЈ СИГУРНО НИЈЕ СРБИН!“

 РОБЕРТ СИТОН ВОТСОН: „АКО ВИДИТЕ ЧОВЕКА КОЈИ СЕ ЖАЛИ, ТАЈ СИГУРНО НИЈЕ СРБИН!“

Роберт Ситон Вотсон: „Ако видите човека који се жали, тај сигурно није Србин!“

„Они који војску цене на основу марша или униформе, неће се најпохвалније изразити о српској војсци (мада, треба нагласити да је путна опрема српског војника једна од најбољих у Европи), но као борбена машинерија, обогаћена искуством последња два рата, не може се оспорити њен огроман значај, поготово имајући у виду да је то војска земље која има само четири милиона становника“, рекао је за српску војску Роберт Ситон Вотсон у свом говору, који је одржао 10. марта 1915. године. Фото: Српска војска маршира

Прочитајте овде у целости говор који је Вотсон посветио српској војсци:

Данас је све шире прихваћено мишљење да је Србија тријумфално одбранила своју позицију у редовима савезника, и да је изузетно допринела заједничком добру, у тој мери да има право да буде пуноправно размотрена у поравнањима којима се рат завршава.

Шта онда значи српски успех за општу ствар? Најпре, Срби су први задали ударац Аустро-угарској превласти и, удружено са Белгијом на другом крају Европе, пружили су живи доказ колико осећај привржености својој нацији може постићи, упркос свему.
Затим, Срби су задржали огромну војну силу која би иначе вероватно скренула ка Западу или ка Галицијском фронту. Према мађарској званичној процени, која, будући да је непријатељска, тешко да је погрешна, губици Аустро-Угарске пели су се до 148 000 (38. 438 убијених, 92.955 рањених и 12. 208 заробљеника).

Изнад свега, Србија је формирала бедем између Централних Сила и Турске, и тиме представљала неумитну грешку у свим плановима који су ковани од Берлина до Багдада, од Беча и Будимпеште до Солуна.

„Чудовишна мешавина дисциплине и другарства“

Регент Александар са официрима

Сада би требало да кажем нешто о српској војсци. Код њих су војска и народ једно, на начин који је нама, на нашем острву, сасвим стран. Сенка страшног злочина почињеног пре дванаест година је угрозила репутацију војске, а оно што су странци потпуно превидели је брзо распламсавање сасвим новог духа у њеним редовима, све док сјајне победе над Турцима у балканским ратовима, и не мање инзванредне победе над Бугарима, не пружише јасан доказ о томе.

Шкот радо у Србину препознаје своју набуситу, ратну природу коју су његови преци усвојили и развили под моћном владавином Валса и Бруса. Пре две године, имао сам прилике да посматрам изблиза српску војску, будући да сам провео два месеца путујући по српској Македонији у ноћи Балканског рата.

Тада сам упознао многе официре, често се забављао у мензи са њима, и посетио пуно њихових гарнизона и кампова. Нико ко је био сведок тако савршеног односа између официра и људства не може а да не буде одушевљен том чудовишном мешавином дисциплине и другарства.

Неки би можда помислили да је то природно у војсци у којој капетан често заповеда свом брату или рођаку, но има много других сличних војски где ово није случај. Свакако је српска војска задојена духом демократије у најбољем смислу те речи. Као што је уобичајено да се трупама обраћа са „јунаци“, тако и официри своје људе дозивају за битку називајући их „браћом“.

А на крају дана, пријатно је било видети официре како играју коло, познати национални плес Срба, и схватити да ова невероватна фамилијарност ничим не угрожава строгу дисциплину која је тако битна у свакој војсци.

Они који војску цене на основу марша или униформе, неће се најпохвалније изразити о српској војсци (мада, треба нагласити да је путна опрема српског војника једна од најбољих у Европи), но као борбена машинерија, обогаћена искуством последња два рата, не може се оспорити њен огроман значај, поготово имајући у виду да је то војска земље која има само четири милиона становника.

Српски војници у колу са британским официрима и медицинским сестрама из Шкотске, Солун 1916.

Једна од главних брига српског војника је да не буде рањен у главу, и неки од њих су, у раним данима рата, будући да су приметили како земља смањује ефекат пожара и ватре, мазали своје капе дебелим слојем блата, покушавајући да примене исти принцип!

У бици код Бакарног гумна (новембар 1912. године) српска пешадија је морала да напредује преко отвореног поља, са сасвим мало заклона, насупрот утврђеним турским позицијима. На једном од брда изнад бојног поља штрчао је уништени замак Марка Краљевића, најпознатијег јунака српских легенди, чије име је и даље присутно у поезији нације.

Турске позиције су збрисане, и наредног дана су у пољској болници официри посетили и хвалили рањенике, и од више њих добили одговор: „Уз помоћ Марка Краљевића, није нам било тешко“, а испоставило се да је неколико њих имало визију Марка како јурца испред њих на свом коњу Шарцу и бодри их за победу. Није било начина да их човек убеди да тај призор нису заправо видели.

„Ако видите човека који се жали, тај сигурно није Србин!“

Пробајмо да резимирамо, у грубим потезима само, српски карактер. Србин је весео, срдачан, отворен, гостопримљив, веома пријатељски настројен према странцима, причљив, да не кажем брбљив; после дугог и сасвим непотребног разматрања шта треба урадити, он је спреман да хитро тај посао и обави. Лако га је подстаћи, но склон је променљивим расположењима и чак ударима депресије. Његова невероватна способност да се са седмог неба сурва у најдубљи пакао и одмах затим оде назад, склоност веома очигледна у овом рату, навела је површне посматраче да Србина назову Французом Балкана.

Одлазак у рат

Свакако није могућ већи контраст између Србина и његовог првог комшије Бугарина, који је истрајан и упоран, резервисан и сумњичав, далеко мање склон имагинацији и са далеко слабијом способношћу да разуме свет. Ова фундаментална разлика у психологији је прави узрок неспоразума ова два балканска суседа.

Српски сељак је велики џентлмен, у правом значењу ове често погрешно употребљаване речи. Изванредна су сведочанства сестара и доктора који су отишли у Србију, не знајући ништа о њој нити о њеним обичајима. Нису сви јединствени у похвалама образованог сталежа, али сви као један хвале сељака. Главни доктор велике болнице испуњене мешавином аустријских и српских заробљеника ми рече, док ме је спроводио кроз одељења: „Ако видите човека који се жали, тај сигурно није Србин!“

Из говора „Српски дух“ који је Роберт Ситон Вотсон одржао у Краљевском колеџу у Лондону 10. марта 1915. године.
__________________________________________
Белешка о ауторуРоберт Ситон Вотсон (1879 – 1951) је био уредник недељника „Нова Европа“ који је излазио од 1916. до 1920. године. У часопису су излагане идеје о томе како треба уредити Европу после рата, тј. после распада Аустро-Угарске. Један је од оснивача Српског потпорног фонда, најзначајнијег просрпског удружења у Великој Британији током Првог светског рата.

Извор: РТС

"Дан Ветерана - Видовдан"

Љубав према моторима побеђује инвалидитет

Кад желите бити моториста, потребно вам је јако пуно дисциплине, самодисциплине, стрпљења, слободе и највише од свега, љубави према адреналину и вожњи. Наравно, ту је и кодекс понашања који морате поштовати, јер, као што ће вам рећи сваки бајкер, не може баш свако тако да се зове.

Само по себи, бити моториста није лако. Самим тим, далеко је теже бити моториста без једне руке и једне ноге.

Звучи готово немогуће возити мотор тако, зар не? Али Дарко Кретић из Котор Вароши је живи доказ да је и то могуће.

Двадесет година је већ на мотору и нема већих проблема.

Љубав према моторима датира од ђетињства. Од петог разреда основне школе сам на мотору“, почиње причу Дарко. Завршио је основну школу и веома млад отишао од куће, да нађе своје мјесто под небом.

Настрадао је 1. априла 1993. године. Казаће, звучан датум, а нимало хумористична ситуација. За првих десет година након страдања каже да су изгубљене.

„Био сам више под дејством алкохола, него тријезан, али кад се преживјело то, дође све на своје. Све је до појединца и како се он у својој глави постави према новонасталој ситуацији“, искрено признаје наш саговорник.

Осим што вози моторе, он их и поправља. Звучи, у најмању руку, необично, да човјек који нема једну руку поправља моторе.

„Па, ја не радим рукама, већ главом“, одговара кроз смијех.

Има и малу радионицу у којој проводи много времена. Она му је и неки лични кутак у којем сам са собом извојује битке кад баш и није у елементу. Сматра се човјеком пуним елана, воље, жеље и снаге.

„Имам и апарат за прављење кокица, па одем на вашар и данима радим. Тај посао и људима без инвалидитета ђелује напорно, стално будем на ногама, пуно се ради, али се снађем“, додаје Дарко.

Врло лако се упушта у авантуру звану вожња мотором. Посјетио је све градове у радијусу од 200 км од Бањалуке.

Користи протезу за руку, а за ногу не. Уствари, рећи ће, тамо гђе је естетика битна, употријебиће и протезу за ногу, али му у много случајева „смета“. При кретању користи штаке.

Интересантан је и начин на који штаке стоје током вожње мотором.

„Све има своје мјесто, па и штаке. Узео сам држаче за цијеви, зидне, и поставио их на мотор. Сад ми штаке уопште нису проблем у вожњи“, објашњава Дарко како је доскочио овом проблему.

Колеге мотористи су га одлично прихватили и то га посебно радује. Каже, веома га поштују. Покушао је да покрене и мото клуб у Котор Вароши, али није наишао на разумијевање оних који би могли помоћи.

„Котор Варош и нема толико дугу традицију што се тиче мотора, а немамо ни велики број мотора. Ипак, са групом људи из Бањалуке, оформио сам клуб при Ауто – мото савезу, тако да смо заокружили ту причу у којој сам желио учествовати“, прича Дарко.

Просјек година у клубу је 37 и ради се о озбиљним људима, што, напомиње, показује и колико зрелости је потребно за овакав стил живота.

Од кад је настрадао, свашта је доживио. Било је ту и помало ироничних ситуација.

„Дешавало ми се да ми приђе неко, по коме видим да се и сам бори у данашњем времену и да ми понуди новац, а да ја заузврат, њему понудим и већи износ“, присјећа се.

Не узима то ником за зло, разумије људе. Каже, нису га понижавали такви гестови који долазе од обичних људи. Са друге стране, било би му огромно понижење примити новац од данашњих политичара.

Сматра да му је највећи дио права као ратном војном инвалиду ускраћен. Више од двадесетједну годину од страдања, живи као подстанар, са инвалиднином од 160 КМ. Своја права тражио је и на суду, али му је то донијело само горчину.

„Не стидим се и не бојим се никога. Јако је тешко у данашње вријеме, али оно што је најбитније, вјеру у људе нисам изгубио“, прича Дарко.

Сматра се равноправним чланом локалне заједнице у којој живи. Чак се и осјети кад није у Котор Вароши, ако оде на дуже вријеме на рехабилитацију. А најдуже одсуствује кад је у Заводу за рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић“ у Бањалуци, мјесту које назива својом другом кућом и породицом.

Дарко има два брата и двије сестре, за које је јако везан. Мајка живи близу њега. Скоро се и оженио.

Супругу је упознао преко скајпа.

„Дошла је на викенд код мене, ваљда јој се свиђело и остала је. Мислим да је пресудила моја искреност у свему томе“, прича овај занимљиви човјек. Нада се да ће у скорије вријеме да се оствари и као отац.

Има још неколико неостварених жеља.

„Волио бих са колегама мотором отићи на Косово. Сваке године организује се такав један пут, али до сад нисам учествовао“, каже наш саговорник.

Још нешто што би желио је новац за набавку дијелова и алата који му је неопходан за рад у радионици. Каже, тек тад би могао радити онолико колико би желио, али тренутно средстава нема. Захваљујући Организацији ампутираца УДАС, почео је са радионицом, али би требало и даље набављати средства за рад.

Дарко је човјек којем за срећу и задовољство не треба пуно. Управо зато, његова животна прича је још већа, јер показује како и то мало буде сасвим довољно оружје да се побиједе све недаће које живот донесе.

Ана Котур, април 2014

"Дан Ветерана - Видовдан"

Кајмакчаланом се више није чуло бугарско "уреее"

Новински чланак написала за Српски Глас у Аустралији унука Милована Живковића, Драга Радивојевић 13.12.1996...

"Ноћ је тамна а ја редов Милован Живковић, стојим пред својом кућом и стрепим да ли су живи. На мени поцепани тешки зимски шињел и шајкача. О опасачу висе пар бомби и бајонет са Једрена, а на ногама вунене чарапе и опанци од дебеле воловске коже. Чујем глас Милеве ми жене и дечији четворогодишњи ћерке ми Петрије. На прагу угледах унуко моја Драга, бабу ти Милеву, у наручју са твојом ти мајком. Кретох на љутој Церској битки и до тада је нисам видео, баба твоја је још под појасом носише.

Са ратним другом, Милован Живковић (лево)

Сећам се 1914.године маја месеца мобилизација а ја креток ка Церу и из ове куће сам отишао пре више од четири године и те ноћи када покуцах на вратима ове моје куће сећам се 23.октобар 1918. Нешто уочи оног судбоносног рата рекох мојој Милеви, а ко се роди син дај му име Петар, а ако се роди ћерка крсти је Петрија.За Краља Петра одох да се борим и Србији поклањам главу Милева душо. То ми је била задња реч што сам реко, унуко моја Драга, љуби те твој деда Милован, када сам са воловима и воловским колима покривене арњевима кренуо према Једрену са комором лекарском, елита Војводе Степе и мојом Моравском дивизијом. Са воловским опанцима сам марширао до Једрена и натраг до Цера, па опет до Крфа, Кајмачкалана и са њима сам умарширао рањен у десну руку, поносан и жив у нашу престоницу Београд вођени нашим Краљем Петром Првим.

На Кајмакчалану сам рањен у десну руку, а ту је било најстрашније. Ноћ без месечине ништа се не види ни метар испред мене, само чујемо вукови завијају а ја са мојом десетином. Стојимо у рову до колена у води чекамо Бугари треба да нас нападну. Стојећи задремао сам чврсто држећи пушку са обе руке са бајонетом испред мене, спреман на јуриш груди у груди, а у сну видех твоју мајку Петрију моју љубимицу љуби оца и ако је још нисам видео од кад се родила кад сам у војну отишао. Повуче ме за брк и викну на мене "Устани оцо почиње служба у цркви". Скочих тргох се и изнад мене угледах као медведа великог Бугарина како са бајонетом лети право мени у груди, а планином се разлеже бугарско "уреее". Подигох десну руку и ухватих Бугаринов бајонет који ми прође кроз шаку, стегох га а са левом убих Бугарина. Извадих из шињела мараму бабе ти Милеве коју ми даде на одласку, чврсто завих шаку из које извукох бајонет. Нисам осећао болове а до јутра не знам колико сам Бугара убио са мојом десетином. Кајмакчалан је био натопљен крвљу, лешеви су лежали као стабла поломљене горе после олује. До зоре сам јуришао вичући мени и другарима поред мене "Ма ко си ти бре ово је моја Србија". Да не беше спрске шајкаче и спрског опанка никада Турке из Једрена не би истерали. То сам унуко моја Драга лично чуо из уста Сукли Паше када је сабљу предавао нашем војводи Степи Степановићу и казивао бугарском генералу. Био сам сведок и чуо мојим ушима и ја и преживели те речи, па сам по Божјој правди те исте речи викао и мени и војницима, да смо то ми српска војска која је њих спасла братски турског зулума, а сада нас салећу као бесни кучићи и то у нашој Србији, племенитој коју нико не сме да гази док смо ми живи, а ни преко наших лешева не смеју. "Крв им њину душманску"

У само јутро поп је извршио опело и нашим изгинулима јунацима и мртвим братским душманима, а доктори су почели са прегледањем рањеника међу којима сам и ја био, твој деда. Бајонет ми је скоро прошао кроз целу шаку и посекао пар ситних костију, али палац и кажипрст са којим вучем обарач су остали читави. Превио ми је шаку, опрао ракијом и везао између две дашчице за недељу дана. Нисам хтео у болницу нити кући, а зашта, још ми је здрава лева рука и обе ноге, а та огреботина је брзо зарасла. Тај сан сам сањао и на Церу када су нас Швабе напале и на Кајмакчалану. Твоја мајка унуко моја Драга у сну два пута ми је спасла главу од душманске руке, љуби оца моју лепу ћерку Петрију. Свака сила је за време а Србија је одувек, била, биће и остаће наша. Тако ће то да буде увек за све душмане који хоће нама да отму шта је наше и шта никад њино неће бити. Са сном дошло, са сном и отишло а права стварност то је да смо ми Срби и Србија постајали одвајкада, да постојимо док је света и века. Тога јутра септембра 1918. године, ни ја ни моји војни другари ништа нисмо видели осим Кајмакчалана, крви и лешева по плани по којој су нас Бугари из саде чекали са бомбама, митраљезима и бајонетима. Само са врха да потиснемо Бугаре, мислим само одатле се види наша Отаџбина Србија. Чини ми се док смо на сам врх избивали да летимо, а у грудима осећали мирис зрелих винограда и благи лахорац са Авале изнад Београда. Са врха Кајмакчалана коте 2225 Петога пука Моравске дивизије, поздрављао сам родну груду Србију, ја редов Милован Живковић из села Голобока, а твој рођени деда моја унуко Драга, да ти Бог да сву срећу целога света, а Кајмакчаланом се више није чуло "уреее". Цела планина огрезла у крви, тресла се од наших радосних поклича "Тамо је Србија, тамо је Отаџбина"

Скоро сваког дана за ових тридесет година проведених у Аустралији поглед ми залута негде далеко ка хоризонту,а кроз срце ми пролази топлина,ослушнем дедин шапат "Гледа, тамо је Србија, заувек наша па било где да живимо расути широм света, испод овог светог Српског знамења, шајкаче, опанка, правих јунака чији смо сви ми њихови потомци.
И ја, српски писац Драга Радивојевић."

Послао ми Милованов чукун унук, СТАМЕНИ...

"Дан Ветерана - Видовдан"

Напред, браћо, изгибосмо!

Војвода Вук никада није клекнуо већ је стојећи из пушке гађао. Шта се сагињеш, ниси јабука да у тебе гађају Турци.

Војвода Војин Поповић Вук

ПРВА армија је прешла границу 20. октобра, застала испред Куманова ради одмора и да би сачекала пристизање Треће армије која је преко Качаничке клисуре требало да избије у долину Вардара код Скопља. Она се није појавила због граничних борби на простору Косова и Метохије.

Расположење војске и атмосферу у ноћи уочи битке овако је описао Бранислав Пантић, тада водник 4. чете 3. батаљона 18. пука, у чланку: „Осамнаести пешачки пук у Кумановској бици“: „Време је било тихо и мирно, за месец октобар изванредно; наше расположење исто тако било је у складу са овим лепим временом и до сада постигнутим успесима, тако да је то вече 22. октобра у нашем биваку проведено у пуном задовољству, са смехом, који су изазивали разни вицеви на рачун Турака.

Једном речју, вече које ничим није ни издалека наговештавало сутрашњи хаос и лом, у којима умало нису биле дохваћене, завитлане и бачене у вечност све наше младалачке илузије и маштања о победоносном уласку у Душаново Скопље, а и да не говорим о могућностима пораза, који је био тако близу, а који нам се чинио те вечери савршено немогућим.

Сви извештаји гласе да Турака нема нигде у близини! Зар наша коњица није напред?! Зар она бодрим оком не мотри и не заштићава нашу армију?!

„Све је на своме месту! Турци су на Овчем пољу - тачно онако како их је поставила наша Врховна команда - и ми ћемо их тамо наћи и тући. Дотле можемо мирно спавати и одмарати се, а за све остало има ко брине.

Ето, са таквим идејама и мислима и убеђењима легли су те значајне вечери официри 13. пешадијског пука, да се спреме и окрепе у заслуженом одмору“.

Наш познати историчар Станоје Станојевић овако је описао следећи дан: „Дан 23. октобра освануо је мутан и суморан. Киша је сипила и ромињала, а измаглица се лелујала на косама и испред коса, које су заузимале српске трупе. Од времена на време разбила би се помало магла, да би се одмах затим још више згуснула да сасвим затвори видик, до на неколико стотина корака. Српске су трупе у тој магли стајале на својим положајима, и не слутећи, да је тако близу велика непријатељска војска, и да ће такорећи за неколико тренутака почети велике освета Косовске трагедије“.

У исти мах су се, под заштитом магле, испред коса на којима је била српска војска, у долини Пчиње и Кумановке, окупљале и размештале многобројне турске трупе и извлачени топови на положаје, са којих су вероватно још раније била тачно одмерена одстојања.

Зеки-паша, командант турске Вардарске армије, пошао је против наше Прве армије пођеднако јак на целом фронту, од Пчиње до Скопске Црне горе, али свакако са намером, да прикупи што више војске тамо где осети да су Срби најслабији...

Командант турских снага Зеки-паша донео је одлуку да јаким снагама 23. октобра пређе у напад и изненади српске јединице. План му се ипак није остварио, јер су се српске снаге брзо организовале и у неповољним околностима прихватиле борбу. Највећи терет поднела је Дунавска дивизија првог позива коју су нападале четири турске дивизије и тукле је јаком артиљеријом. Њен најслабији део био је на левом крилу у области Сртевице, где је био и одред четника под командом капетана Војина Поповића, војводе Вука.

Спроводећи одлуку Врховне команде Одред војводе Вука добио је задатак да брани правац: Старо Нагоричане - Челопек и да спречи обухват левог крила српске Прве армије. Одред је бројао око 2.000 људи од којих је половина учествовала у борби на Сртевици. Учесник, ратни добровољац Владо Вукмировић, оставио је следећи запис:

„Вук је изблиза посматрао борбу на целом фронту свога одреда, обилазио поједине чете, четовође и своје старе другове четнике, храбрио их и давао савете. Био је неустрашив, никада га нисам видео да би клекнуо или легао, већ је стојећи из пушке гађао. Никада се није сагнуо када би му зрно фијукнуло поред главе, а када би неко од нас сагнуо главу знао је да нас прекори, кратко и јасно:

- Шта се сагињеш, ниси ти јабука, да у тебе гађају Турци.

Једаред сам му на то одговорио:

- Господине капетане, нисам јабука, а главу сам сагнуо инстинктивно.

На ту моју примедбу одговорио је:

- Ви студенти нешто ми много филозофирате, мислите да сте у клупама, не схватате или нећете да схватите да је ово рат, а не шетња Кнез Михаиловом улицом или Калемегданом“.

Битку на Сртевици, посебно операцију пребацивања наших трупа на њен плато, овако је описао Милутин Лазаревић, учесник Балканских ратова 1912-1913. године: „Док је војвода Вук, бранећи Бузинску Малу продирао између кућа, стиже на плато вод из Четвртог батаљона, који је од свих трупа 7. пука, први био овамо упућен и како се беше захуктао, повуче за собом заостале четнике. После неких пола сата појави се једна чета из Трећег батаљона, коју лично командант пука, потпуковник Александар Глишић, беше под врло јаком ватром непријатеља извео на плато, те и она полеже по земљи измешана са четницима. Осуше паклену паљбу, када један од војника из стрељачког строја, повика: - „Напред, браћо, изгибосмо“!

На тај поклич, који је у нашем народу остао легендаран, сва та измешана маса диже се и пође напред. У тај час, почеше избијати на плато, једна за другом остале три чете Трећег батаљона. Турска артиљерија са Голубице и Зебрњака поздрави их рафалном ватром. У њиховим редовима насташе комешање и ларма. Благодарећи, пак, хладнокрвности и присебности нижих старешина и потпуковника Глишића, који је шетајући се отворено по платоу, мирно издавао наређења, та криза је врло брзо прошла.

ТУРЦИ ДОБРО ОБАВЕШТЕНИ

ЈОШ пре објаве рата, за време мобилизације држава, Турци су добијали од пријатељски расположених сила, прилично тачне податке о стању, броју и распореду српске војске. Тачно су знали да Моравском долином наступа највећи део Прве армије, а да долином Пчиње силази мањи део трупа.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ - Колоризоване фотографије - WW2

Преузето са: WW2 Colourised Photos https://www.facebook.com/pages/WW2-Colourised-Photos/393166910813107?sk=timeline