Војвода Вук никада није клекнуо већ је стојећи из пушке гађао. Шта се сагињеш, ниси јабука да у тебе гађају Турци.
ПРВА армија је прешла границу 20. октобра, застала испред Куманова ради одмора и да би сачекала пристизање Треће армије која је преко Качаничке клисуре требало да избије у долину Вардара код Скопља. Она се није појавила због граничних борби на простору Косова и Метохије.
Расположење војске и атмосферу у ноћи уочи битке овако је описао Бранислав Пантић, тада водник 4. чете 3. батаљона 18. пука, у чланку: „Осамнаести пешачки пук у Кумановској бици“: „Време је било тихо и мирно, за месец октобар изванредно; наше расположење исто тако било је у складу са овим лепим временом и до сада постигнутим успесима, тако да је то вече 22. октобра у нашем биваку проведено у пуном задовољству, са смехом, који су изазивали разни вицеви на рачун Турака.
Једном речју, вече које ничим није ни издалека наговештавало сутрашњи хаос и лом, у којима умало нису биле дохваћене, завитлане и бачене у вечност све наше младалачке илузије и маштања о победоносном уласку у Душаново Скопље, а и да не говорим о могућностима пораза, који је био тако близу, а који нам се чинио те вечери савршено немогућим.
Сви извештаји гласе да Турака нема нигде у близини! Зар наша коњица није напред?! Зар она бодрим оком не мотри и не заштићава нашу армију?!
„Све је на своме месту! Турци су на Овчем пољу - тачно онако како их је поставила наша Врховна команда - и ми ћемо их тамо наћи и тући. Дотле можемо мирно спавати и одмарати се, а за све остало има ко брине.
Ето, са таквим идејама и мислима и убеђењима легли су те значајне вечери официри 13. пешадијског пука, да се спреме и окрепе у заслуженом одмору“.
Наш познати историчар Станоје Станојевић овако је описао следећи дан: „Дан 23. октобра освануо је мутан и суморан. Киша је сипила и ромињала, а измаглица се лелујала на косама и испред коса, које су заузимале српске трупе. Од времена на време разбила би се помало магла, да би се одмах затим још више згуснула да сасвим затвори видик, до на неколико стотина корака. Српске су трупе у тој магли стајале на својим положајима, и не слутећи, да је тако близу велика непријатељска војска, и да ће такорећи за неколико тренутака почети велике освета Косовске трагедије“.
У исти мах су се, под заштитом магле, испред коса на којима је била српска војска, у долини Пчиње и Кумановке, окупљале и размештале многобројне турске трупе и извлачени топови на положаје, са којих су вероватно још раније била тачно одмерена одстојања.
Зеки-паша, командант турске Вардарске армије, пошао је против наше Прве армије пођеднако јак на целом фронту, од Пчиње до Скопске Црне горе, али свакако са намером, да прикупи што више војске тамо где осети да су Срби најслабији...
Командант турских снага Зеки-паша донео је одлуку да јаким снагама 23. октобра пређе у напад и изненади српске јединице. План му се ипак није остварио, јер су се српске снаге брзо организовале и у неповољним околностима прихватиле борбу. Највећи терет поднела је Дунавска дивизија првог позива коју су нападале четири турске дивизије и тукле је јаком артиљеријом. Њен најслабији део био је на левом крилу у области Сртевице, где је био и одред четника под командом капетана Војина Поповића, војводе Вука.
Спроводећи одлуку Врховне команде Одред војводе Вука добио је задатак да брани правац: Старо Нагоричане - Челопек и да спречи обухват левог крила српске Прве армије. Одред је бројао око 2.000 људи од којих је половина учествовала у борби на Сртевици. Учесник, ратни добровољац Владо Вукмировић, оставио је следећи запис:
„Вук је изблиза посматрао борбу на целом фронту свога одреда, обилазио поједине чете, четовође и своје старе другове четнике, храбрио их и давао савете. Био је неустрашив, никада га нисам видео да би клекнуо или легао, већ је стојећи из пушке гађао. Никада се није сагнуо када би му зрно фијукнуло поред главе, а када би неко од нас сагнуо главу знао је да нас прекори, кратко и јасно:
- Шта се сагињеш, ниси ти јабука, да у тебе гађају Турци.
Једаред сам му на то одговорио:
- Господине капетане, нисам јабука, а главу сам сагнуо инстинктивно.
На ту моју примедбу одговорио је:
- Ви студенти нешто ми много филозофирате, мислите да сте у клупама, не схватате или нећете да схватите да је ово рат, а не шетња Кнез Михаиловом улицом или Калемегданом“.
Битку на Сртевици, посебно операцију пребацивања наших трупа на њен плато, овако је описао Милутин Лазаревић, учесник Балканских ратова 1912-1913. године: „Док је војвода Вук, бранећи Бузинску Малу продирао између кућа, стиже на плато вод из Четвртог батаљона, који је од свих трупа 7. пука, први био овамо упућен и како се беше захуктао, повуче за собом заостале четнике. После неких пола сата појави се једна чета из Трећег батаљона, коју лично командант пука, потпуковник Александар Глишић, беше под врло јаком ватром непријатеља извео на плато, те и она полеже по земљи измешана са четницима. Осуше паклену паљбу, када један од војника из стрељачког строја, повика: - „Напред, браћо, изгибосмо“!
На тај поклич, који је у нашем народу остао легендаран, сва та измешана маса диже се и пође напред. У тај час, почеше избијати на плато, једна за другом остале три чете Трећег батаљона. Турска артиљерија са Голубице и Зебрњака поздрави их рафалном ватром. У њиховим редовима насташе комешање и ларма. Благодарећи, пак, хладнокрвности и присебности нижих старешина и потпуковника Глишића, који је шетајући се отворено по платоу, мирно издавао наређења, та криза је врло брзо прошла.
ТУРЦИ ДОБРО ОБАВЕШТЕНИ
ЈОШ пре објаве рата, за време мобилизације држава, Турци су добијали од пријатељски расположених сила, прилично тачне податке о стању, броју и распореду српске војске. Тачно су знали да Моравском долином наступа највећи део Прве армије, а да долином Пчиње силази мањи део трупа.
Новости
"Дан Ветерана - Видовдан"
 |
| Војвода Војин Поповић Вук |
Расположење војске и атмосферу у ноћи уочи битке овако је описао Бранислав Пантић, тада водник 4. чете 3. батаљона 18. пука, у чланку: „Осамнаести пешачки пук у Кумановској бици“: „Време је било тихо и мирно, за месец октобар изванредно; наше расположење исто тако било је у складу са овим лепим временом и до сада постигнутим успесима, тако да је то вече 22. октобра у нашем биваку проведено у пуном задовољству, са смехом, који су изазивали разни вицеви на рачун Турака.
Једном речју, вече које ничим није ни издалека наговештавало сутрашњи хаос и лом, у којима умало нису биле дохваћене, завитлане и бачене у вечност све наше младалачке илузије и маштања о победоносном уласку у Душаново Скопље, а и да не говорим о могућностима пораза, који је био тако близу, а који нам се чинио те вечери савршено немогућим.
Сви извештаји гласе да Турака нема нигде у близини! Зар наша коњица није напред?! Зар она бодрим оком не мотри и не заштићава нашу армију?!
„Све је на своме месту! Турци су на Овчем пољу - тачно онако како их је поставила наша Врховна команда - и ми ћемо их тамо наћи и тући. Дотле можемо мирно спавати и одмарати се, а за све остало има ко брине.
Ето, са таквим идејама и мислима и убеђењима легли су те значајне вечери официри 13. пешадијског пука, да се спреме и окрепе у заслуженом одмору“.
Наш познати историчар Станоје Станојевић овако је описао следећи дан: „Дан 23. октобра освануо је мутан и суморан. Киша је сипила и ромињала, а измаглица се лелујала на косама и испред коса, које су заузимале српске трупе. Од времена на време разбила би се помало магла, да би се одмах затим још више згуснула да сасвим затвори видик, до на неколико стотина корака. Српске су трупе у тој магли стајале на својим положајима, и не слутећи, да је тако близу велика непријатељска војска, и да ће такорећи за неколико тренутака почети велике освета Косовске трагедије“.
У исти мах су се, под заштитом магле, испред коса на којима је била српска војска, у долини Пчиње и Кумановке, окупљале и размештале многобројне турске трупе и извлачени топови на положаје, са којих су вероватно још раније била тачно одмерена одстојања.
Зеки-паша, командант турске Вардарске армије, пошао је против наше Прве армије пођеднако јак на целом фронту, од Пчиње до Скопске Црне горе, али свакако са намером, да прикупи што више војске тамо где осети да су Срби најслабији...
Командант турских снага Зеки-паша донео је одлуку да јаким снагама 23. октобра пређе у напад и изненади српске јединице. План му се ипак није остварио, јер су се српске снаге брзо организовале и у неповољним околностима прихватиле борбу. Највећи терет поднела је Дунавска дивизија првог позива коју су нападале четири турске дивизије и тукле је јаком артиљеријом. Њен најслабији део био је на левом крилу у области Сртевице, где је био и одред четника под командом капетана Војина Поповића, војводе Вука.
Спроводећи одлуку Врховне команде Одред војводе Вука добио је задатак да брани правац: Старо Нагоричане - Челопек и да спречи обухват левог крила српске Прве армије. Одред је бројао око 2.000 људи од којих је половина учествовала у борби на Сртевици. Учесник, ратни добровољац Владо Вукмировић, оставио је следећи запис:
„Вук је изблиза посматрао борбу на целом фронту свога одреда, обилазио поједине чете, четовође и своје старе другове четнике, храбрио их и давао савете. Био је неустрашив, никада га нисам видео да би клекнуо или легао, већ је стојећи из пушке гађао. Никада се није сагнуо када би му зрно фијукнуло поред главе, а када би неко од нас сагнуо главу знао је да нас прекори, кратко и јасно:
- Шта се сагињеш, ниси ти јабука, да у тебе гађају Турци.
Једаред сам му на то одговорио:
- Господине капетане, нисам јабука, а главу сам сагнуо инстинктивно.
На ту моју примедбу одговорио је:
- Ви студенти нешто ми много филозофирате, мислите да сте у клупама, не схватате или нећете да схватите да је ово рат, а не шетња Кнез Михаиловом улицом или Калемегданом“.
Битку на Сртевици, посебно операцију пребацивања наших трупа на њен плато, овако је описао Милутин Лазаревић, учесник Балканских ратова 1912-1913. године: „Док је војвода Вук, бранећи Бузинску Малу продирао између кућа, стиже на плато вод из Четвртог батаљона, који је од свих трупа 7. пука, први био овамо упућен и како се беше захуктао, повуче за собом заостале четнике. После неких пола сата појави се једна чета из Трећег батаљона, коју лично командант пука, потпуковник Александар Глишић, беше под врло јаком ватром непријатеља извео на плато, те и она полеже по земљи измешана са четницима. Осуше паклену паљбу, када један од војника из стрељачког строја, повика: - „Напред, браћо, изгибосмо“!
На тај поклич, који је у нашем народу остао легендаран, сва та измешана маса диже се и пође напред. У тај час, почеше избијати на плато, једна за другом остале три чете Трећег батаљона. Турска артиљерија са Голубице и Зебрњака поздрави их рафалном ватром. У њиховим редовима насташе комешање и ларма. Благодарећи, пак, хладнокрвности и присебности нижих старешина и потпуковника Глишића, који је шетајући се отворено по платоу, мирно издавао наређења, та криза је врло брзо прошла.
ТУРЦИ ДОБРО ОБАВЕШТЕНИ
ЈОШ пре објаве рата, за време мобилизације држава, Турци су добијали од пријатељски расположених сила, прилично тачне податке о стању, броју и распореду српске војске. Тачно су знали да Моравском долином наступа највећи део Прве армије, а да долином Пчиње силази мањи део трупа.
Новости
"Дан Ветерана - Видовдан"
Нема коментара:
Постави коментар