Кад желите бити моториста, потребно вам је јако пуно дисциплине, самодисциплине, стрпљења, слободе и највише од свега, љубави према адреналину и вожњи. Наравно, ту је и кодекс понашања који морате поштовати, јер, као што ће вам рећи сваки бајкер, не може баш свако тако да се зове.
Само по себи, бити моториста није лако. Самим тим, далеко је теже бити моториста без једне руке и једне ноге.
Звучи готово немогуће возити мотор тако, зар не? Али Дарко Кретић из Котор Вароши је живи доказ да је и то могуће.
Двадесет година је већ на мотору и нема већих проблема.
Љубав према моторима датира од ђетињства. Од петог разреда основне школе сам на мотору“, почиње причу Дарко. Завршио је основну школу и веома млад отишао од куће, да нађе своје мјесто под небом.
Настрадао је 1. априла 1993. године. Казаће, звучан датум, а нимало хумористична ситуација. За првих десет година након страдања каже да су изгубљене.
„Био сам више под дејством алкохола, него тријезан, али кад се преживјело то, дође све на своје. Све је до појединца и како се он у својој глави постави према новонасталој ситуацији“, искрено признаје наш саговорник.
Осим што вози моторе, он их и поправља. Звучи, у најмању руку, необично, да човјек који нема једну руку поправља моторе.
„Па, ја не радим рукама, већ главом“, одговара кроз смијех.
Има и малу радионицу у којој проводи много времена. Она му је и неки лични кутак у којем сам са собом извојује битке кад баш и није у елементу. Сматра се човјеком пуним елана, воље, жеље и снаге.
„Имам и апарат за прављење кокица, па одем на вашар и данима радим. Тај посао и људима без инвалидитета ђелује напорно, стално будем на ногама, пуно се ради, али се снађем“, додаје Дарко.
Врло лако се упушта у авантуру звану вожња мотором. Посјетио је све градове у радијусу од 200 км од Бањалуке.
Користи протезу за руку, а за ногу не. Уствари, рећи ће, тамо гђе је естетика битна, употријебиће и протезу за ногу, али му у много случајева „смета“. При кретању користи штаке.
Интересантан је и начин на који штаке стоје током вожње мотором.
„Све има своје мјесто, па и штаке. Узео сам држаче за цијеви, зидне, и поставио их на мотор. Сад ми штаке уопште нису проблем у вожњи“, објашњава Дарко како је доскочио овом проблему.
Колеге мотористи су га одлично прихватили и то га посебно радује. Каже, веома га поштују. Покушао је да покрене и мото клуб у Котор Вароши, али није наишао на разумијевање оних који би могли помоћи.
„Котор Варош и нема толико дугу традицију што се тиче мотора, а немамо ни велики број мотора. Ипак, са групом људи из Бањалуке, оформио сам клуб при Ауто – мото савезу, тако да смо заокружили ту причу у којој сам желио учествовати“, прича Дарко.
Просјек година у клубу је 37 и ради се о озбиљним људима, што, напомиње, показује и колико зрелости је потребно за овакав стил живота.
Од кад је настрадао, свашта је доживио. Било је ту и помало ироничних ситуација.
„Дешавало ми се да ми приђе неко, по коме видим да се и сам бори у данашњем времену и да ми понуди новац, а да ја заузврат, њему понудим и већи износ“, присјећа се.
Не узима то ником за зло, разумије људе. Каже, нису га понижавали такви гестови који долазе од обичних људи. Са друге стране, било би му огромно понижење примити новац од данашњих политичара.
Сматра да му је највећи дио права као ратном војном инвалиду ускраћен. Више од двадесетједну годину од страдања, живи као подстанар, са инвалиднином од 160 КМ. Своја права тражио је и на суду, али му је то донијело само горчину.
„Не стидим се и не бојим се никога. Јако је тешко у данашње вријеме, али оно што је најбитније, вјеру у људе нисам изгубио“, прича Дарко.
Сматра се равноправним чланом локалне заједнице у којој живи. Чак се и осјети кад није у Котор Вароши, ако оде на дуже вријеме на рехабилитацију. А најдуже одсуствује кад је у Заводу за рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић“ у Бањалуци, мјесту које назива својом другом кућом и породицом.
Дарко има два брата и двије сестре, за које је јако везан. Мајка живи близу њега. Скоро се и оженио.
Супругу је упознао преко скајпа.
„Дошла је на викенд код мене, ваљда јој се свиђело и остала је. Мислим да је пресудила моја искреност у свему томе“, прича овај занимљиви човјек. Нада се да ће у скорије вријеме да се оствари и као отац.
Има још неколико неостварених жеља.
„Волио бих са колегама мотором отићи на Косово. Сваке године организује се такав један пут, али до сад нисам учествовао“, каже наш саговорник.
Још нешто што би желио је новац за набавку дијелова и алата који му је неопходан за рад у радионици. Каже, тек тад би могао радити онолико колико би желио, али тренутно средстава нема. Захваљујући Организацији ампутираца УДАС, почео је са радионицом, али би требало и даље набављати средства за рад.
Дарко је човјек којем за срећу и задовољство не треба пуно. Управо зато, његова животна прича је још већа, јер показује како и то мало буде сасвим довољно оружје да се побиједе све недаће које живот донесе.
Ана Котур, април 2014
"Дан Ветерана - Видовдан"
Звучи готово немогуће возити мотор тако, зар не? Али Дарко Кретић из Котор Вароши је живи доказ да је и то могуће.
Двадесет година је већ на мотору и нема већих проблема.
Љубав према моторима датира од ђетињства. Од петог разреда основне школе сам на мотору“, почиње причу Дарко. Завршио је основну школу и веома млад отишао од куће, да нађе своје мјесто под небом.
Настрадао је 1. априла 1993. године. Казаће, звучан датум, а нимало хумористична ситуација. За првих десет година након страдања каже да су изгубљене.
„Био сам више под дејством алкохола, него тријезан, али кад се преживјело то, дође све на своје. Све је до појединца и како се он у својој глави постави према новонасталој ситуацији“, искрено признаје наш саговорник.
Осим што вози моторе, он их и поправља. Звучи, у најмању руку, необично, да човјек који нема једну руку поправља моторе.
Има и малу радионицу у којој проводи много времена. Она му је и неки лични кутак у којем сам са собом извојује битке кад баш и није у елементу. Сматра се човјеком пуним елана, воље, жеље и снаге.
„Имам и апарат за прављење кокица, па одем на вашар и данима радим. Тај посао и људима без инвалидитета ђелује напорно, стално будем на ногама, пуно се ради, али се снађем“, додаје Дарко.
Врло лако се упушта у авантуру звану вожња мотором. Посјетио је све градове у радијусу од 200 км од Бањалуке.
Користи протезу за руку, а за ногу не. Уствари, рећи ће, тамо гђе је естетика битна, употријебиће и протезу за ногу, али му у много случајева „смета“. При кретању користи штаке.
Интересантан је и начин на који штаке стоје током вожње мотором.
„Све има своје мјесто, па и штаке. Узео сам држаче за цијеви, зидне, и поставио их на мотор. Сад ми штаке уопште нису проблем у вожњи“, објашњава Дарко како је доскочио овом проблему.
Колеге мотористи су га одлично прихватили и то га посебно радује. Каже, веома га поштују. Покушао је да покрене и мото клуб у Котор Вароши, али није наишао на разумијевање оних који би могли помоћи.
Просјек година у клубу је 37 и ради се о озбиљним људима, што, напомиње, показује и колико зрелости је потребно за овакав стил живота.
Од кад је настрадао, свашта је доживио. Било је ту и помало ироничних ситуација.
„Дешавало ми се да ми приђе неко, по коме видим да се и сам бори у данашњем времену и да ми понуди новац, а да ја заузврат, њему понудим и већи износ“, присјећа се.
Не узима то ником за зло, разумије људе. Каже, нису га понижавали такви гестови који долазе од обичних људи. Са друге стране, било би му огромно понижење примити новац од данашњих политичара.
Сматра да му је највећи дио права као ратном војном инвалиду ускраћен. Више од двадесетједну годину од страдања, живи као подстанар, са инвалиднином од 160 КМ. Своја права тражио је и на суду, али му је то донијело само горчину.
„Не стидим се и не бојим се никога. Јако је тешко у данашње вријеме, али оно што је најбитније, вјеру у људе нисам изгубио“, прича Дарко.
Сматра се равноправним чланом локалне заједнице у којој живи. Чак се и осјети кад није у Котор Вароши, ако оде на дуже вријеме на рехабилитацију. А најдуже одсуствује кад је у Заводу за рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић“ у Бањалуци, мјесту које назива својом другом кућом и породицом.
Дарко има два брата и двије сестре, за које је јако везан. Мајка живи близу њега. Скоро се и оженио.
Супругу је упознао преко скајпа.
„Дошла је на викенд код мене, ваљда јој се свиђело и остала је. Мислим да је пресудила моја искреност у свему томе“, прича овај занимљиви човјек. Нада се да ће у скорије вријеме да се оствари и као отац.
„Волио бих са колегама мотором отићи на Косово. Сваке године организује се такав један пут, али до сад нисам учествовао“, каже наш саговорник.
Још нешто што би желио је новац за набавку дијелова и алата који му је неопходан за рад у радионици. Каже, тек тад би могао радити онолико колико би желио, али тренутно средстава нема. Захваљујући Организацији ампутираца УДАС, почео је са радионицом, али би требало и даље набављати средства за рад.
Дарко је човјек којем за срећу и задовољство не треба пуно. Управо зато, његова животна прича је још већа, јер показује како и то мало буде сасвим довољно оружје да се побиједе све недаће које живот донесе.
Ана Котур, април 2014
"Дан Ветерана - Видовдан"
Нема коментара:
Постави коментар