Новински чланак написала за Српски Глас у Аустралији унука Милована Живковића, Драга Радивојевић 13.12.1996...
"Ноћ је тамна а ја редов Милован Живковић, стојим пред својом кућом и стрепим да ли су живи. На мени поцепани тешки зимски шињел и шајкача. О опасачу висе пар бомби и бајонет са Једрена, а на ногама вунене чарапе и опанци од дебеле воловске коже. Чујем глас Милеве ми жене и дечији четворогодишњи ћерке ми Петрије. На прагу угледах унуко моја Драга, бабу ти Милеву, у наручју са твојом ти мајком. Кретох на љутој Церској битки и до тада је нисам видео, баба твоја је још под појасом носише.
Сећам се 1914.године маја месеца мобилизација а ја креток ка Церу и из ове куће сам отишао пре више од четири године и те ноћи када покуцах на вратима ове моје куће сећам се 23.октобар 1918. Нешто уочи оног судбоносног рата рекох мојој Милеви, а ко се роди син дај му име Петар, а ако се роди ћерка крсти је Петрија.За Краља Петра одох да се борим и Србији поклањам главу Милева душо. То ми је била задња реч што сам реко, унуко моја Драга, љуби те твој деда Милован, када сам са воловима и воловским колима покривене арњевима кренуо према Једрену са комором лекарском, елита Војводе Степе и мојом Моравском дивизијом. Са воловским опанцима сам марширао до Једрена и натраг до Цера, па опет до Крфа, Кајмачкалана и са њима сам умарширао рањен у десну руку, поносан и жив у нашу престоницу Београд вођени нашим Краљем Петром Првим.
На Кајмакчалану сам рањен у десну руку, а ту је било најстрашније. Ноћ без месечине ништа се не види ни метар испред мене, само чујемо вукови завијају а ја са мојом десетином. Стојимо у рову до колена у води чекамо Бугари треба да нас нападну. Стојећи задремао сам чврсто држећи пушку са обе руке са бајонетом испред мене, спреман на јуриш груди у груди, а у сну видех твоју мајку Петрију моју љубимицу љуби оца и ако је још нисам видео од кад се родила кад сам у војну отишао. Повуче ме за брк и викну на мене "Устани оцо почиње служба у цркви". Скочих тргох се и изнад мене угледах као медведа великог Бугарина како са бајонетом лети право мени у груди, а планином се разлеже бугарско "уреее". Подигох десну руку и ухватих Бугаринов бајонет који ми прође кроз шаку, стегох га а са левом убих Бугарина. Извадих из шињела мараму бабе ти Милеве коју ми даде на одласку, чврсто завих шаку из које извукох бајонет. Нисам осећао болове а до јутра не знам колико сам Бугара убио са мојом десетином. Кајмакчалан је био натопљен крвљу, лешеви су лежали као стабла поломљене горе после олује. До зоре сам јуришао вичући мени и другарима поред мене "Ма ко си ти бре ово је моја Србија". Да не беше спрске шајкаче и спрског опанка никада Турке из Једрена не би истерали. То сам унуко моја Драга лично чуо из уста Сукли Паше када је сабљу предавао нашем војводи Степи Степановићу и казивао бугарском генералу. Био сам сведок и чуо мојим ушима и ја и преживели те речи, па сам по Божјој правди те исте речи викао и мени и војницима, да смо то ми српска војска која је њих спасла братски турског зулума, а сада нас салећу као бесни кучићи и то у нашој Србији, племенитој коју нико не сме да гази док смо ми живи, а ни преко наших лешева не смеју. "Крв им њину душманску"
У само јутро поп је извршио опело и нашим изгинулима јунацима и мртвим братским душманима, а доктори су почели са прегледањем рањеника међу којима сам и ја био, твој деда. Бајонет ми је скоро прошао кроз целу шаку и посекао пар ситних костију, али палац и кажипрст са којим вучем обарач су остали читави. Превио ми је шаку, опрао ракијом и везао између две дашчице за недељу дана. Нисам хтео у болницу нити кући, а зашта, још ми је здрава лева рука и обе ноге, а та огреботина је брзо зарасла. Тај сан сам сањао и на Церу када су нас Швабе напале и на Кајмакчалану. Твоја мајка унуко моја Драга у сну два пута ми је спасла главу од душманске руке, љуби оца моју лепу ћерку Петрију. Свака сила је за време а Србија је одувек, била, биће и остаће наша. Тако ће то да буде увек за све душмане који хоће нама да отму шта је наше и шта никад њино неће бити. Са сном дошло, са сном и отишло а права стварност то је да смо ми Срби и Србија постајали одвајкада, да постојимо док је света и века. Тога јутра септембра 1918. године, ни ја ни моји војни другари ништа нисмо видели осим Кајмакчалана, крви и лешева по плани по којој су нас Бугари из саде чекали са бомбама, митраљезима и бајонетима. Само са врха да потиснемо Бугаре, мислим само одатле се види наша Отаџбина Србија. Чини ми се док смо на сам врх избивали да летимо, а у грудима осећали мирис зрелих винограда и благи лахорац са Авале изнад Београда. Са врха Кајмакчалана коте 2225 Петога пука Моравске дивизије, поздрављао сам родну груду Србију, ја редов Милован Живковић из села Голобока, а твој рођени деда моја унуко Драга, да ти Бог да сву срећу целога света, а Кајмакчаланом се више није чуло "уреее". Цела планина огрезла у крви, тресла се од наших радосних поклича "Тамо је Србија, тамо је Отаџбина"
Скоро сваког дана за ових тридесет година проведених у Аустралији поглед ми залута негде далеко ка хоризонту,а кроз срце ми пролази топлина,ослушнем дедин шапат "Гледа, тамо је Србија, заувек наша па било где да живимо расути широм света, испод овог светог Српског знамења, шајкаче, опанка, правих јунака чији смо сви ми њихови потомци.
И ја, српски писац Драга Радивојевић."
Послао ми Милованов чукун унук, СТАМЕНИ...
"Дан Ветерана - Видовдан"
"Ноћ је тамна а ја редов Милован Живковић, стојим пред својом кућом и стрепим да ли су живи. На мени поцепани тешки зимски шињел и шајкача. О опасачу висе пар бомби и бајонет са Једрена, а на ногама вунене чарапе и опанци од дебеле воловске коже. Чујем глас Милеве ми жене и дечији четворогодишњи ћерке ми Петрије. На прагу угледах унуко моја Драга, бабу ти Милеву, у наручју са твојом ти мајком. Кретох на љутој Церској битки и до тада је нисам видео, баба твоја је још под појасом носише.
 |
| Са ратним другом, Милован Живковић (лево) |
На Кајмакчалану сам рањен у десну руку, а ту је било најстрашније. Ноћ без месечине ништа се не види ни метар испред мене, само чујемо вукови завијају а ја са мојом десетином. Стојимо у рову до колена у води чекамо Бугари треба да нас нападну. Стојећи задремао сам чврсто држећи пушку са обе руке са бајонетом испред мене, спреман на јуриш груди у груди, а у сну видех твоју мајку Петрију моју љубимицу љуби оца и ако је још нисам видео од кад се родила кад сам у војну отишао. Повуче ме за брк и викну на мене "Устани оцо почиње служба у цркви". Скочих тргох се и изнад мене угледах као медведа великог Бугарина како са бајонетом лети право мени у груди, а планином се разлеже бугарско "уреее". Подигох десну руку и ухватих Бугаринов бајонет који ми прође кроз шаку, стегох га а са левом убих Бугарина. Извадих из шињела мараму бабе ти Милеве коју ми даде на одласку, чврсто завих шаку из које извукох бајонет. Нисам осећао болове а до јутра не знам колико сам Бугара убио са мојом десетином. Кајмакчалан је био натопљен крвљу, лешеви су лежали као стабла поломљене горе после олује. До зоре сам јуришао вичући мени и другарима поред мене "Ма ко си ти бре ово је моја Србија". Да не беше спрске шајкаче и спрског опанка никада Турке из Једрена не би истерали. То сам унуко моја Драга лично чуо из уста Сукли Паше када је сабљу предавао нашем војводи Степи Степановићу и казивао бугарском генералу. Био сам сведок и чуо мојим ушима и ја и преживели те речи, па сам по Божјој правди те исте речи викао и мени и војницима, да смо то ми српска војска која је њих спасла братски турског зулума, а сада нас салећу као бесни кучићи и то у нашој Србији, племенитој коју нико не сме да гази док смо ми живи, а ни преко наших лешева не смеју. "Крв им њину душманску"
У само јутро поп је извршио опело и нашим изгинулима јунацима и мртвим братским душманима, а доктори су почели са прегледањем рањеника међу којима сам и ја био, твој деда. Бајонет ми је скоро прошао кроз целу шаку и посекао пар ситних костију, али палац и кажипрст са којим вучем обарач су остали читави. Превио ми је шаку, опрао ракијом и везао између две дашчице за недељу дана. Нисам хтео у болницу нити кући, а зашта, још ми је здрава лева рука и обе ноге, а та огреботина је брзо зарасла. Тај сан сам сањао и на Церу када су нас Швабе напале и на Кајмакчалану. Твоја мајка унуко моја Драга у сну два пута ми је спасла главу од душманске руке, љуби оца моју лепу ћерку Петрију. Свака сила је за време а Србија је одувек, била, биће и остаће наша. Тако ће то да буде увек за све душмане који хоће нама да отму шта је наше и шта никад њино неће бити. Са сном дошло, са сном и отишло а права стварност то је да смо ми Срби и Србија постајали одвајкада, да постојимо док је света и века. Тога јутра септембра 1918. године, ни ја ни моји војни другари ништа нисмо видели осим Кајмакчалана, крви и лешева по плани по којој су нас Бугари из саде чекали са бомбама, митраљезима и бајонетима. Само са врха да потиснемо Бугаре, мислим само одатле се види наша Отаџбина Србија. Чини ми се док смо на сам врх избивали да летимо, а у грудима осећали мирис зрелих винограда и благи лахорац са Авале изнад Београда. Са врха Кајмакчалана коте 2225 Петога пука Моравске дивизије, поздрављао сам родну груду Србију, ја редов Милован Живковић из села Голобока, а твој рођени деда моја унуко Драга, да ти Бог да сву срећу целога света, а Кајмакчаланом се више није чуло "уреее". Цела планина огрезла у крви, тресла се од наших радосних поклича "Тамо је Србија, тамо је Отаџбина"
Скоро сваког дана за ових тридесет година проведених у Аустралији поглед ми залута негде далеко ка хоризонту,а кроз срце ми пролази топлина,ослушнем дедин шапат "Гледа, тамо је Србија, заувек наша па било где да живимо расути широм света, испод овог светог Српског знамења, шајкаче, опанка, правих јунака чији смо сви ми њихови потомци.
И ја, српски писац Драга Радивојевић."
Послао ми Милованов чукун унук, СТАМЕНИ...
"Дан Ветерана - Видовдан"
Нема коментара:
Постави коментар