Остала без сина, а сада и без стана

Старица Загорка Милошевић (74), мајка ратног војног инвалида који је у рату остао без ноге а преминуо прошле године, добила је решење да се исели из стана.

Остали пожутели папири:

Мајка показује решење о додели стана

Стан су добили на коришћење 1992. године, када јој је син Добросав Топаловић тешко рањен. Када је остала и без сина јединца, градско стамбено предузеће избацује је на улицу.

- Мој син је отишао у рат 1991. године и у Ернестинову, у Срему, тешко је рањен. Имао је 32 године. Пукла је граната, остао је без ноге. Вратио се кући као тешки инвалид. Радила сам у фабрици „Филип Кљајић“ као чистачица, а он је радио као бравар, па смо од фабрике добили стан на коришћење. Укупно 38 квадрата. Имао је седам операција, није могао да се опорави никако. Умро је прошле године 12. октобра - прича своју тужну судбину Загорка.

Очајна жена која је изгубила једино што је на свету имала и највише волела - сина, сада пише писма министрима. Очекује да ће неко у Србији, која је у рат позвала Добросава, да се смилује и да је не истера на улицу. Нема где. Има само пензију од 13.000 динара.

Добросав Топаловић

- Сећам се дана када је мој Добросав остао без ноге. Био је 24. новембар, три дана пре његовог рођендана. Тешко је то поднео, лечили су га у болници, али десну ногу није имао. У почетку су га обилазили другари са ратишта. Нашао је девојку, оженио се, звала се Снежана. Волели су се, али се она тешко разболела 2000. године. Умрла је од рака дојке - каже Загорка.

Градска управа за имовину је донела решење да се Загорка исели из стана у Улици Николе Пашића број 35/3-25 одмах. Њена жалба тај поступак не одлаже.

Предузеће „Филип Кљајић“, које је доделило стан на коришћење у коме ће живети са сином инвалидом и снајом, више не постоји. Пропало је, као и одлука да се њиховој радници да стан. Преостали су јој пожутели документи, умрлица сина јединца, старе фотографије и решење за исељење.

Падао је и стално повређивао ногу

Радио је на шалтеру у „Електрошумадији“, без ноге је после био и у обезбеђењу исте фирме. Падао је и стално повређивао ту ногу коју нема. И на крају је умро. Ни ја нећу дуго, али не могу да идем из стана јер немам куда. Ако треба да умрем, нека буде овде, а не на улици, каже Загорка.

Кирија није плаћана

Директор Јавног стамбеног предузећа Славољуб Јелић је изјавио за „Блиц” да је Добросав Топаловић као ратни инвалид живео у стану, али је преминуо. Кирија није плаћана од 2005. Њему је због тешког положаја „гледано кроз прсте, али то више није могуће”.

Блиц

"Дан Ветерана - Видовдан"

Ратни инвалид четврт века покушава да легализује објекте: Порушићу све, смучило ми се

Драган Гргуревић, инвалид са Чукарице, решио да поруши објекте које 25 година покушава да легализује. Стигло му да плати порез за пет година уназад, а цена је 1.100 евра по метру квадратном.

ИАКО је министарка грађевинарства Зорана Михајловић пре само неколико дана најавила да ће новим Нацртом закона о озакоњењу објеката грађанима бити омогућено да бесправно сазидане објекте легализују по цени нижој 130 пута од садашње и то са само два документа, има и оних који су решили да такве објекте сруше! Драган Гргуровић са Чукарице одлучио је да стане на крај својим мукама и батали Сизифов посао.

- Све ми се смучило - прича Драган. - Ратни сам инвалид, али никада ништа од државе нисам тражио. Сто пута сам подносио захтеве за легализацију, прибављао папире, плаћао таксе, изводио геометре. Не тражим привилегије, већ да знам на чему сам.

Чашу жучи прелило је решење о плаћању пореза, које му је стигло недавно на кућну адресу, на објекте које покушава већ 25 година да легализује.

- Нећу да плаћам порез, 1.100 евра по квадрату као основицу, и то још пет година уназад, па да ми сруше све. Хоћу да знам на чему сам и када ћу да добијем папире. Не желим да својој деци у аманет оставим проблем који ја не могу да решим четврт века! Себи сам у задњем делу дворишта саградио лифт и то два метра под земљом да бих могао да уђем у кућу, мајци на предњем делу куће простор где може да изађе и поприча са комшиницама пошто се тешко креће, а сину простор у дворишту где би могао да започне неки посао. И све ћу то да порушим!

Унајмио је раднике који су већ почели са рушењем. И то ће га, каже, коштати мање него да плаћа порез на нешто што још није званично његово и за шта се не зна да ли ће икада бити.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

Преки ратник голубијег срца

Таково – Милутин је (било) једно од „најсрпскијих” имена. Беше један краљ, највећи ктитор међу Немањићима; па политичар Гарашанин, министар, председник владе и скупштине; па књижевник Ускоковић, писац првог београдског романа („Чедомир Илић“); па научник Миланковић, творац календара најближег Сунчевом; о нашим голготама, Данко Поповић је могао записати само из уста једног Милутина.

Милутин Брајовић (Фото из породичног албума)

А колико је, незнаних и заборављених, Милутина тек прешло (или није) Албанију, колико их је преживело (или није) Солунски фронт?! Милутин Брајовић (1868–1937) из таковског села Брезне, потомак Карађорђевог и Милошевог устаника Милића Брајовића, само је један од њих.
Пошто је прегрмео ратовање против Турака и Бугара, ни предахнуо није, а већ је притезао опанке: чекали су Сувобор, Колубара, Цер. Тешко рањен (касније ће задобити још неколико рана), бива некако пребачен у Рим на исцељење. Одатле на Солунски фронт. Праунуци Милан и данас се хвали месинганом воденичицом за кафу, првом у свом селу, коју је прадеда из Рима донео.

„Прадеда је био сељак, али у рату капетан прве класе. У подебелој књизи Исидора Ђуковића о таковским солунцима пише да се истицао храброшћу, да је вештином и мудрошћу сачувао многе животе у својој јединици, чиме је заслужио да на капетански копоран окачи шест одликовања, између осталих Карађорђеву звезду с мачевима 4. реда, Орден краља Петра, Обилићеву медаљу за храброст.“

Док нам прича, Милан нам показује сачувана одликовања у раму испод стакла. Чувала се дуго у кући и Милутинова униформа и сабља, симбол официрске части, али сабљу су сину Станимиру одузели после Другог светског рата, а од униформе су, крај ордења, остале урамљене само две еполете са по четири капетанске звездице. Сачувана је и прича да ни у рову Милутин није заборављао Никољдан, своју крсну славу: на тај дан би се снашао за гутљај ракије и комадић хлеба за сваког ратника у својој јединици.

Праунук је, са дипломом етнолога, кустос Музеја Другог српског устанка у Такову. Истовремено, на њему је и сав посао у пристојном сељачком домаћинству, одакле свакодневно, од куће до Музеја и натраг, превали аутом 24 километра. Није се кућа угасила ни у тежим временима, грехота би било да јој се то данас деси. Занимљива је Миланова прича о томе како су се деда Станимир и баба Стаменка узели:
„Прадеда се, у рову на Солунском фронту био спријатељио са Миливојем Михаиловићем из Бершића. У рову су се договорили да, ако се живи врате кући, направе свадбу. Његов син Станимир је био у осмој, а Миливојева кћерка Стаменка у једанаестој години. После десет година, 1927, што је договорено то је и учињено“, младожења је имао 17, а млада 21 годину.
Има ту још једна, етнолошка занимљивост. Осим што се, тада, гледало да невеста буде старија од малолетног младожење (способна да се прихвати послова у кући и пољу), водило се рачуна да се висок момак ожени ниском девојком како би се потомство растом „упросечило”. Станимир је био стасит, а Стаменка изразито ниска цура. И заиста, три сина и три кћери беху се висином сместили између мајке и оца.

Да причу о Милутину Брајовићу, једном од анонимних јунака Великог рата, завршимо са две анегдотице које одсликавају његов карактер. Наиме, Милутин је био веома прек, набусит човек, „дрновит”, како то у Брезни кажу. Тражио је да буде од чељади слушан, па кад није било све по његовом, викнуо би: „У рату сам знао да постројим пук војске, а вас троје (жена, најстарији син и кћерка) никако не могу!” С друге стране, био је, што народ каже, и душеван, човек голубијег срца. Поред његове куће је пролазио путељак којим су сељани ишли из једног у други крај села. Кад год је могао, сачекивао их је на дрвљанику са литром ракије и чашицом „за здравље и напредак куће, и твоје и моје”.

Бошко Ломовић / Политика

Васељенска

"Дан Ветерана - Видовдан"

КВАНТНА МЕДИЦИНА ЗА РАТНЕ ВОЈНЕ ИНВАЛИДЕ од 15. септембра

Савез Ратних Војних Инвалида Србије је потписао уговор о сарадњи са Рикта Центром у Србији која је сада званични представник Међународне Асоцијације Квантне Медицине са средиштем у Москви.

У договору са Рикта Центром у оквиру пројекта „ КВАНТНА МЕДИЦИНА У ПСИХО-ФИЗИЧКОМ ОПОРАВКУ РВИ ” реализоваће се бесплатни лекарски прегледи и дијагностика целог тела најсаверменијим методама из области Квантне Медицине као и процена здравственог стања, начина живота и исхране, савете и избор ефикасне терапеутске и превентивних припреме и израде индивидуалних програма рехабилитације, фитотерапије и суплемената.

Пројекат „ КВАТНА МЕДИЦИНА У ПСИХО-ФИЗИЧКОМ ОПОРАВКУ РВИ ” није подржан од стране ресорног Министарсва као и сви остали пројекти којима је конкурисао Савез Ратних Војних Инвалида Србије како би унапредио и побољшао квалитет живота наше популације .

Критеријуми државног секретрара Драгана Поповића и његових комисија за пројекте су вођени неким другим интересима који су све остало само не борачко-нвалидска Заштита, такво понашање је санкционисање рада Савез Ратних Војних Инвалида Србије због изнетих ставова од којих нисмо одступили по питању НАЦРТА ЗАКОНА О ПРАВИМА БОРАЦА, ВОЈНИХ ИНВАЛИДА, ЦИВИЛНИХ ИНВАЛИДА РАТА И ЧЛАНОВА ЊИХОВИХ ПОРОДИЦА

Пројекат „ КВАТНА МЕДИЦИНА У ПСИХО-ФИЗИЧКОМ ОПОРАВКУ РВИ ” почиње од 15. септембра 2015. године , бесплатни ваучери за прегледе биће дељени у просторијама Савеза Ратних Војних Инвалида Србије, за све ратне војне инвалиде без обзира ком удружењу припадају са целе територије Републике Србије.

Позивамо све појединце и локална удружења да се јаве како би могли да нађемо решење и организујемо прегледе и у вашем месту а не само у Београду.

Савез ратних војних инвалида Србије Дечанска 8/2 11000 Београд
tel: 011/ 41 27 643 mob:061 6 33 77 01 / е-mal : savez.rvi@gmail.com


СРВИС

"Дан Ветерана - Видовдан"

Откривена масовна гробница српских војника из рата у БиХ?

ОЗРЕН... Председник Републичке организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила Недељко Митровић рекао је да, на основу информација којима располаже, претпоставља да је на Озрену ексхумирана масовна гробница у којој се налазе посмртни остаци српских војника из кампа Гостовић код Завидовића.

На Озрену је ексхумирана једна мања гробница од укупно 11 масовних гробница, колико их је измештено на том подручју, са око 140 тела несталих лица српске националности, изјавио је Митровић Срни.

Митровић је рекао да се у наредних месец дана очекује да ће у Заводу за судску медицину Републике Српске бити добијени први резултати идентификације ДНК анализом посмртних остатака шест српских бораца, ексхумираних на Озрену.

Он је подсетио да су током рата муџахедини заробили више од 50 српских бораца и цивила у кампу Гостовић код Завидовића, док су 2007. године ексхумирани посмртни остаци 12 српских бораца на сасвим другој локацији на Озрену, од којих је до сада шест идентификовано.

Из Тужилаштва БиХ јуче је саопштено да су на локалитетима Стевановић, Крчевина и Пољеник, на планини Озрен на подручју општине Завидовићи, под надзором Тужилаштва БиХ ексхумирани посмртни остаци, како се претпоставља, Срба убијених током протеклог рата.

Ало.рс

"Дан Ветерана - Видовдан"

Од Споменка само споменик

И док време пролази све је мање оних који се сећају најмлађег војника војске РС који је страдао у рату. Да не буде потпуно заборављен побринули су се највише његови Озренци.

ДА је данас жив Споменко Гостић - мали херој са Озрена - за неколико дана, 14. августа, навршио би 37 година. Нажалост, пуне 23 године његово тело лежи на сеоском гробљу у Јовићима где је Споменко нашао свој већ ни спокој након храбре погибије у редовима Војске Републике Српске као њен најмлађи припадник.

И док време пролази све је мање оних који га памте, који га се сећају и који се диве делу озренског дечака. Ни јалова администрација - од општинског до републичког нивоа - није имала осећај да Споменка Гостића смести на место које му припада, у галерију заслужних и да му додели - по његовом имену - назив бар једне школе у РС. Тек прошле године откривена биста у Добоју и један скромни споменик на месном гробљу у Јовићима отргао га је од дефинитивног заборава.

Да Споменко не буде потпуно заборављен брину се његови Озренци, а и незнани људи који се диве херојском делу тадашњег плавокосог дечака. Недавно су његову вечну кућу и осталих бораца из Јовића обишли бројни мештани тог озренског села, који су данас разбацани широм замаљске кугле, неки у разним местима РС, Србије, Европе и прекоокеанских замаља.

- Дошли смо да видимо наше родно селу, да обиђемно цео овај напаћени крај где сада има више вехабија неко српског живља - околину Маглаја. Да положимо цвеће и да евоцирамо успомене на Споменка и остале борце из села, рекао нам је један од Јовића док је брисао сузе са влажног лица.

Пре Јовића Споменков гроб посетили су и неки непознати туристи из Чешке који су из медија сазнали за тадашњег дечака храброг и лављег срца.

Споменко Гостић, подсетимо, живео је кратко. Имао је, кажу његови познаници, суров живот. На почетку рата, 1992. умрла му је мајка са којом је остао након што је Гостиће напустила глава породице, Споменков отац. Без родитељског старања о Споменку се бринула бака Вида која је нешто касније погинула од гранате испаљене са непријатељске стране.

Он се сав предао помажући припаднике ВРС, а у својим саборцима је нашао своју нову породицу. Прве задатке као курир обављао је војнички и беспрекорно, а онда је унапређен за снадбевача хране својих старијих сабораца на линијама одбране. Тада као дечак од 13 година возио је коњска кола развозећи три пута оброке. Са два вранца спретно је јурио од рова од рова и никада није каснио.

ПОГИНУО НА ЗАДАТКУ

Бруталност ратних закона Споменко је упознао једном приликом када је коњским колима налетео на мину. Коњи гину, а он завршава у болници. Чим је извидао ране, опет се ставио на располагање у редове ВРС. И онда за Споменка долази трагични крај. Пада у таму. Тачно 20. марта 1993. погинуо је на ратном задатку. Кобна је била граната, испаљена са муслиманске стране, коју Споменко није преживео.

ОДБИО ПАРИЗ

Још док је био ратник, Споменка Гостића упознао је један богати Србин који је живео у Француској. Понудио му је да га прихвати и - усвоји.

Уместо да сада ужива у шетњи Јелисејским пољима, Споменково тело се налази на вечној стражи на - родном Озрену.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

ТУЖНА СУДБИНА МАЈОРА ГАВРИЛОВИЋА

Херој Мајор Дагутин Гавриловић

Драгутин Гавриловић рођен је 25. мај 1882. године у Чачку. Војну академију завршио је 1901. год. Учествовао је у свим ратовима српске војске. Војну каријеру је завршио у чину пуковника. За разлику од многих сабораца, умро је 19. јула 1945. год. у Београду. Носилац је Карађорђеве звезде, француског Ратног крста као и многих других одликовања. У српској историји остаће запамћен по говору који је одржао браниоцима Београда октобра 1915. године непосредно пред јуриш у коме је и сам тешко рањен.

ТУЖНА СУДБИНА МАЈОРА ГАВРИЛОВИЋА

“Јунаци! Тачно у 15 часова непријатеља треба разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате, дакле, да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!”, наредио је мајор Драгутин Гавриловић војницима своја три вода пред кафаном “Јасеница” 7. октобра 1915. године.

Нажалост, бројно и војно надмоћнији непријатељ савладао је српску војску и два дана касније освојио Београд. Ипак, неколико година касније храбра српска војска успеће да поврати и престоницу и отаџбину.

Међутим, при провлачењу Југословенске краљевске војске, 1941. године, у Сарајеву Драгутина Гавриловића заробили су нацисти, који су га одвели у логор у Нирнбергу, где је био до краја рата. Како су пре неколико година објавиле “Вечерње новости”, нова комунистичка власт кажњавала је његову породицу. Ћерке, у почетку, док је још био у заробљеништву, нису могле да добију посао, јер се отац “није вратио из емиграције”.

Када је умро, жена и деца нису добијали његову војну пензију пуних десет година. Означен је као човек бившег режима, а то се тешко опраштало. Причало се да је Драгутин Гавриловић био хапшен, а потом претучен на улицама Београда до смрти.

- Кад је мој прадеда дошао из заробљеништва, био је кост и кожа. Био је седам дана у сабирном центру на Бањици, где се мало опоравио. Дошао је кући и окупио породицу око себе. Срце му је десетог дана пукло од узбуђења. Умро је у свом стану на Славији, 19. јула 1945, у крајњој беди. Сахрањен је у одрпаној униформи пуковника Југословенске краљевске војске, у гробници своје рођаке на Новом гробљу, јер није имао своју – казује Милош Маринковић, унук славног војсковође.

"Дан Ветерана - Видовдан"

Космет 1998: Мучеништво Срђана Перовића

Страдање Срђана Перовића

УПОЗОРЕЊЕ: СЛЕДИ ТЕКСТ ИЗУЗЕТНО ПОТРЕСНЕ САДРЖИНЕ!!!

Срђан Перовић, од оца Јездимира, рођен је 20. децембра 1962. године у Пећи, на Космету. По професији је био полицајац, запослен у Министарству унутрашњих послова СРЈ.
Био је припадник интервентног вода "Муње" које су бројале 30-ак припадника.

6. јула 1998. године бива послат у село Брезник, удаљено 2км од Пећи, јер је стигла дојава од локалних мештана да су им у село упали шиптарски терористи. Дежурни интервентни вод (32 припадника) креће прему Брезенику. Пошто су добили процену службе безбедности, да се тренутно у реону Брезеник-Лођа и околина налази мања групација терориста ОВК, од 100 припадника. У међувремену, док су на путу према Брезенику (где већ на приласку селу налећу на патролу терориста у "Лади Ниви" са митраљезом "Бровинг 12,7мм" и улазе у сукоб у којем ликвидирају сву тројицу терориста).

Прикупљају се припадници униформисане полиције и долазе до села. Почиње се са извлачењем становника идући од куће до куће и у свакој остављају по једног или 2 припадника да штите сељане. У кући Вујошевића остају Д. и П. Већ у самом селу долази до размене ватре и по информацијама које добијају, долазе до закључка да у овоме реону делује велики број терориста, Јабланичка група ОВК коју предводи Тахир Земај - Змија, а главни командир је Рамуш Харадинај.

Када су прикупили цивиле крећу у колони прему излазу из Брезеника према кући Вујошевића где су још два њихова друга са породицом и чекају да се крене. Када су дошли на средину села, иза трафо станице излази терориста ОВК и зољом гађа воз. Погодак је био у једино слабо место и ту гину Мирко Радуновић и Дејан Прелевић, док су К., Н. и Н. рањени. Терористи их нападају из заседе и од последица пројектила бива лакше рањен и Срђан Перовић.

Како је био дезорјентисан од екплозије, изгубио је наочаре, није приметио да су кренули ван села већ је кренуо према терористима. Остали су почели да га дозивају али су се чули терористи и Шаља је почео да се дере: "Срђо, Срђо овамо". Шаља је био класни колега Перовићу на полицијској Академији и перфектно је причао српски. Од све те вике, пуцњаве, без наочара и још под дејством екплозије, Срђо иде према терористима и они га хватају и одвлаче у кукуруз.

Екипа из "Муња" креће за њима док се остали униформисани полицајци повлаче за Пећ са сељанима, али терористи их пресецају код куће Вујошевића и они остају блокирани у кући. Остали упадају у заседу и виде да се ту налази око 300 припадника ОВК. Док се боре, остали стижу у Пећи и у СУП предају извештај и објашњавају ситуацију. Тамо је у том моменту био пуковник ЈСО Милорад Улемек и он тражи да се извуку и ослободе Перовић и Раичевић, који су такође били заробљени. Начелник безбедности, и начелник СУП-а Пећ одбијају да пошаљу људство (?!) да се ваде људи јер су у међувремену схватили да се радило о јакој концентрацији терориста уз образложење да је немогуће да се извуку и да не смеју оставити град без заштите! Командант Легија тог тренутка зове своје колеге из ЈСО у Истоку и они долазе. Након четири сата борбе, извлаче их из обруча и доводе пред Лођу, али из низа разлога, нису могли да нападну село. Б. и Б. се током вечери сами извлаче са породицом Вујошевић и долазе у Пећ. Знало се да су заробили и Срђу, са њим Раићевића али су очекивали да ће понудити размену за неке своје припаднике.

Двадесет дана касније, у једној патроли заробљавају се два припадника ОВК, и пошто су схватили да су заробљеници убијани и мучени, врше притисак над овима и сазнају све.

Срђан Перовић је доведен у Лођу од стране Мифтар Саље и његовог брата Бинаком Саље и смештен у кућу која им је служила за затвор. Био је пребијан, размена се тражила, али је Мифтар одбио. Идуће јутро, Мифтар Саља са братом Бифтаром и Ганија Кастратијем изводи премлаћеног Срђана и везује га за стуб посред села. Уз увреде узима нож и сече му оба ува које Кастрати ексером прибија на дрвену плочу поред стуба. Томе присуствује цело село уз одобравање. Срђу Перовића враћају у бараку, превијају и настављају да пребијају. Сломили су му ребра, руке, ноге.

Идући дан га иста екипа изводи на трг, веже на исто место и Мифтар Саља му реже нос који опет Кастрати прибија на полочу и опет се сви веселе. Срђу опет враћају у колибу, превијају и остављају без воде и поломљеног и унакаженог до идућег дана. Треће га јутро изводе у истом саставу, вежу за стуб ... и Саља најављује да ће да му одреже полни орган да више "не силује албанке". Те речи наилазе на весеље код свих, а највише то подржавају Недзимија Морина, иначе медицинска сестра из Лође, и припаднице ОВК Махуса и Гина Саља те Хира Морина. Кастрати откопчава шлиц Перовићу а Саља му реже полни орган и опет га прибијају на плочу. Тако унакаженог Перовића после неког времена одвезује и канапом вежу за ауто и Бинак Саља га вуче по селу једно пар кругова. Кад се зауставио Срђа је још био жив и неколико терориста ОВК уринира по њему после чега га одвлаче колима. Његово се тело идуће јутро појављује са прострелном раном на челу. Тело бацају у јарак међу ђубре и остаје тамо до српског напада на Лођу у августу месецу 1998.

У августу 1998. заједно са ЈСО српски полицајци врше ослобађање села Лођа у операцији коју су назвали "Операција Срђанова душа" и налазе се њихова тела. Преносе се у Пећ и сахрањују после 44 дана од њиховог нестанка.

Злочин над Србима

"Дан Ветерана - Видовдан"

Последњи српски војник на Космету 1999: „Идите, ја остајем!“

Последњи српски војник на Космету: „Срам вас било, сви сте ви издали! Идите, ја остајем!“

О Милошу Ћирковићу се ништа не зна. Кажу да су га терористи убили после неколико дана опсаде. Други веле да је преко Проклетија успео да се извуче до Црне Горе.

Чује се такође да данас живи негде у иностранству. Оно што не мора да се нагађа је да је Милош одбио да се повуче, дa je данима из своје куће пружао отпор терористима и ликвидирао најмање њих 18, сокољен гуслама које је пуштао у инат крвницима. Одбио је да се повуче речима: „Сви сте издали – ја остајем“!

Филм „Ви идите ја остајем“ режисера Хаџи Драгана Ђуровића говори о Милошу Ћирковићу, Србину из Пећи, који није желeо да напусти град, већ је остао као последњи војник Војске Југославије, свесно се жртвујући, и достојно се одменивши.

Митрополит Амфилохије је у свом четворотомном делу „Љетопис новог косовског распећа“ – Дневнички и други записи (март-август 1999.), описао ововременог Милоша Обилића.

Ево шта је Митрополит записао:

„Дознајемо од Италијана и ово: у селу у своме дому остао је сам Милош Ћирковић, шумар од својих 38 година, у рату водич српских специјалаца, који је ‘одлично познавао свако дрво, сваки крш’.

Остао да брани село. Шаљем оца Радомира Никчевића са једним младићем из куће Стошића да га поздрави и замоли у моје име да пређе са нама у Патријаршију. О. Радомир га затиче наоружаног и обученог у војничку униформу.

Не жели да је скине. Једини српски војник у униформи на Косову и Метохији после повлачења јуна 1999. О. Радомир му преноси поздрав и поруку. Моли га, куми Богом, убеђује упорно да крене са нама. Моли га и млади Стошић. А он ће, неземаљски одлучан и земаљски опор:

‘Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!… Идите, ја остајем!..’

Последњи бранич Цркве и народа у овом погрому, спреман да погине „за краља и отачаство“, прича нам о. Радомир, по повратку.

„Сва му је кућа изрешетана. Он забаракадиран у мртвом бетенском углу приземља са гомилом муниције унаоколо. Решен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање…

Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на последњи подвиг речима:

‘Добар си дeо изабрао, Милоше срца обилићевскога! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу!’

Неколико дана касније чуло се да је око 26, по некима 20. јуна, од шиптарских зулумћара вероватно рањен, савладан и уграбљен Милош Ћирковић. Тврде да је 22. јуна требало да напуни 38 година.

Посетисмо и његову кућу у Белом Пољу. Нађосмо је спаљену. Зјапи и дими рупа од старог подрума. Новији предњи дио куће бетонски грађен стоји без крова. Тамо где је била кухиња, нађосмо мецима, бомбама и пожарима потпуно неоштећену славску икону Милошеву Светог Алимпиjа Столпника, Свето Писмо, неколико породичних слика и других предмета, међу којима и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у селу Преказе), као и неколико видео касета.

Изнад предњег угла куће у коме је био забаракадиран, на спрату нађосмо у ћошку – спаљени костур, још увек се димио. Прва мисао нам беше да је Милошев. Но, преврнувши га штапом, видјесмо по лобањи да се ради о спаљеној овци. Побегла, сирота, да се спасе! Нађосмо и Милошев молитвеник, црквене књиге. Све ово потврди да је заиста био човек побожан, како су нам рекли…

Испред куће много испаљених чаура. Од Милоша ни трага ни гласа.

Веле да је у својој јуначкој одбрани убио више од 18 терориста који су га држали под опсадом и јуришали на њега даноноћно. У каналу испред Милошеве куће отац Миљко и Раде Павловић, који су му односили храну, избројали су дванаест убијених арнаутских терориста, а пред школом су нађена два запаљена блиндирана возила која су са посадом изгорела.

Откада су у његовој спаваћој соби двојица Шиптара покушала да га усред ноћи ликвидирају, али је од његове пушке један погинуо, док је други утекао, Милош, будући стално под оружјем и у униформи, готово да више није спавао.

Да непријатељ никада не би био сигуран где је, стално је мењао место и прелазио из куће у кућу напуштеног села, накрцану оружјем и муницијом одбегле војске…

Отац Миљко и Раде Павловић односили су му храну, остављајући је час у новој, час у старој кући како је Милош чувао положај. Осмога дана, шумар није узео храну… Побегао је у шуму? Убијен, па склоњен? Вест да се појавио у Андријевици, показала се нетачна. Једно је било сигурно: пре погибије скупо је наплатио своју јуначку главу….

Кажу да су браћа, када је аутобус којим су испоручени и евакуисали последње Белопољце стигао, покушала да га наговоре да пође, али узалуд. Милош је подигао пушку и узвикнуо претећи:

‘Ви идите, ја остајем!…’ Његову славску икону и нађене ствари похранисмо у Патријарховом конаку, на спрату. Одатле их је касније узео неко од његове родбине, како нам рекоше сестре монахиње…“

Војвођанске новине/ИН4С

"Дан Ветерана - Видовдан"

Кад и мртви сметају! Уклоњен споменик погинулим припадницима полиције

ЖАНДАМЕРИЈА ЈЕ УКЛОНИЛА СПОМЕНИК У ОБЛИКУ КРСТА јер је иритирао Албанце


Припадници Жандармерије су рано јутрос (04. јула 2015.) уклонили споменик у облику крста изнад села Лучен код Бујановца, што је председник општине Бујановац Нагип Арифи оценио као „добар потез“.

„У последње време то је једини добар потез који је Влада Србије урадила овде“, рекао је Арифи ФоНету.

Он је додао да не зна где ће споменик, који је подигнут 2012. године, бити пребачен.

„Ако је премијер Србије Александар Вучић мислио да ће уклањањем споменика Жандармерије смањити тензије овде, то јесте добар потез, али не и довољан да би људима који живе овде било боље. Влада Србије треба још пуно тога да учини“, истакао је Арифи.

На споменику су имена припадника полиције који су погинули у борбама са припадницима Ослободилачке војске Прешева, Бујановца и Медведје (ОВПМБ) од друге половине 2000. до краја маја 2001. године.

Подизање овог споменика, који никада није био откривен и био је увијен у заштитну фолију, изазивало је оштре реакције медју албанским становништвом и политичким представницима.

Споменици албанским екстремистима свуда по Прешеву и Бујановцу
Лучане, Добросин, Кончуљ… села су на правцу од Бујановца према Гњилану у којима су током албанске побуне вођене жестоке битке.

Између Лучана и Кончуља подигнут је споменик Албанцу који је 2000. са својом групом убио једног и ранио три полицајца.

А на пола пута између Добросина и Лучана наслања се на церову шуму споменик тројици погинулих “војника ОВПБМ”. На позадини од жутог лишћа истичу се лимене црвене табле.

Фонет, Блиц.рс, crveneberetke.com, Србин.инфо

Нашем брату Вуксану треба помоћ! (ВИДЕО)

Пришао је тихо и пружио руку, неодлучно… Био је сигуран да се чује глас који није изустио.

Вуксан Булатовић (лево) са ратним ветераном / Фото: Стево Мрђен / КМ Новине

Ослушкивао је тих првих тренутака да ли је то један од оних снова мјерећи количину нових звукова који производе четри нове, непознате особе спремне да ућу на његову капију. Иако је очекивао посјету сумњао је да постоји неко ко има довољно времена да чује о његовој судбини, не дај Боже да помогне, организује.... И ..... И сигурно смо били бржи, није успио да обради 'новости' већ смо искусно разгледали уредни воћњак и одмјеравали баштенски сто.

Пре неки дан сам добио ФБ поруку од пријатеља, садржај је био такав да акцију није одлагао. Позвао сам ратног ветерана НС, иначе пријатеља, и након две реченице ми је рекао да зна о коме се ради, да познаје човјека. Не баш све детаље, али једино шта можемо да урадимо јесте да непосредно констатујемо и заједно одлучимо шта нам је чинити.

Пријатељ ММ, који је покренуо иницијативу нас је сачекао на уласку у Панчево, председник удружења ратних ветерана НС, ратник са Кошара, Донбаса ДБ и моја маленкост.

Убрзо након тога смо били на адреси на којој живи Вуксан Булатовић. Смјестили смо се за баштенски сто, ваљало је начети причу која неће бити као све што смо урадили до тог тренутка.

Вуксан Булатовић са гостима у свом дворишту / Фото: Стево Мрђен / КМ Новине

А како би је ви почели?!

Или!

Шта бисте радили да живите са истином да вам је годину дана млађи брат рањен гелером у главу на Кошарама, самоиницијативно напустио болницу у Приштини, сео у кола и заједно са мајком у пратњи кренуо пут Београда, на ВМА, покушавајући да залечи тешку рану и при том доживио саобраћајни удес који није преживио?! Мајка Вера јесте, сигурно је пожелела да није, живила је са тим још три године, више није могла  да трпи.... Није био несрећан случај!

Брат Владислав је окончао 10 јуна 1999., у 27-мој години живота.

Шта бисте радили да живите са истином да вам је четри дана након погибије брата киднапован отац и да су киднапери шиптарски зликовци, кољачи, трговци људским органима?! А да одговор о судбини оца чекате 10 година. Вуксан га је дочекао 2009. и гласио је: Упуцан је са пиштољем у потиљак из непосредне близине, тело је премештано и закопавано више пута, кад је откривено тело било је у друштву још једног Србина. Није био сам, имао је друштво - каже Вуксан. Отац Радован је имао 70 година тада.

Вуксан Булатовић / Фото: Стево Мрђен / КМ Новине

Шта бисте радили да живите са истином да сте изгубили оба судска процеса тражећи накнаду за жртве које су поднели ваши најближи и најдражи само зато што су Срби?!

Пита ме Вуксан колико вреди људски живот. Зашто је породица Ивана Стамболића добила 250.000 евра. Зато што је он био политичар, њихови животи су вреднији?!

Чуди се Вуксан да ли 'они' после свега овога мисле да би још неко кренуо да брани ово шта је остало од Србије?!
....

Шта бисте радили да вам на сва страдања и жртве институције и канцеларије одговарају типским писмом како немају надлежност?!

Шта бисте радили да 16 година сањате сан у којем сте сви на окупу са породицом и да је време стало.... никако лето да стигне....  И мирише родни Брежаник, мирише Пећ и сви божури Космета!

Шта бисте радили да не можете да добијете посао, било које врсте, јер нисте способни да радите, а све жртве које сте имали сте положили?!

Шта бисте радили да морате да живите са 14,000 дин. очеве пензије, и то са 70% инвалидитета?!

Верујете ли лажима да Србија неће више ратовати, неће Србија никада никог нападати, то никад није радила, али ће бити нападнута,то нам је сигурно као млад мјесец!

А шта онда, јесте ли ви и ваша породица сљедећи?!

То не знамо, биће Божја воља, истина је, али зато будите достојанствени, будите хришћани и помогните своме брату Вуксану!

Он нема планова, нема идеја, није у позицији... Има једну жељу за коју се молим да му се оствари!

 

...

Сви људи добре воље који су у прилици да помогну нашем брату Вуксану Булатовићу.

За следећу зиму ће требати 6м дрва за огрев и електрични шпорет.

Рачун:  200 26609372 93 код Поштанске Штедионице

Контакт телефон Вуксана Булатовића познат редакцији, уколико желите да га лично контактирате можете затражити број путем мејла: redakcija@kmnovine.com

Аутор: Стево Мрђен

КМ Новине

"Дан Ветерана - Видовдан"

ПОЗИВ НА ПРОТЕСТ - особа са инвалидитетом

Ајмо сутра мало пред Владу!

ПОЗИВ НА ПРОТЕСТ

Почетак протестног окупљања планиран је 25. јуна у 11 сати, на платоу испред Владе Републике Србије (Немањина 11), уз протестну шетњу од зграде Владе Републике Србије до Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, као и Градске и Народне Скупштине.

 Конференција за новинаре удружења особа са инвалидитетом Србије: http://www.webtv.rs/play/79173/konferencija-za-novinare-udruzenja-osoba-sa-invaliditetom-srbije

"Дан Ветерана - Видовдан"

Бициклистичка трка до Хиландара, ратних војних инвалида - ампутираца

Бициклистичка трка ратних војних инвалида, ампутираца

Ратни војни инвалиди, чланови Организације ампутираца УДАС Републике Српске биће учесници традиционалне бициклистичке трке до Свете Горе и Манастира Хиландар, која ће почети на Видовдан, 28.06.2015. године из Источног Сарајева. Бициклистички трка се реализује у част и славу погинулих бораца Војске РС и преживелих бораца.

Наиме, представици нашег регионалног удружења ампутираца из Источног Сарајева, група од 8 (осам) чланова, од којих су 4 (четири) ратна војна инвалида, ампутирана лица, ове године учествују у бициклистичкој трци до Свете Горе и Манастра Хиландар.

Бициклистичка трка почиње 28.06.2015. године на Видовдан и трајаће 12 дана.

На путу кроз Србију одмараће у Краљеву 29. 06. 2015. године, и у Нишу 30. 06. 2015. године. Овом приликом позивају браћу по оружју из тих градова на дружење и упознавање. Ништа не траже, све им је обезбеђено.

Наведена група учесника, пре неколико година самоиницијативно је покренула наведену акцију с циљем очувања и неговања традиције Одбранбено – отаџбинског рата као и давање почасти свим погинулим борцима Војске Републике Српске и преживелим борцима.

Поред наведеног, бициклистичка трка има за циљ и промоцију важности улоге спорта за особе са инвалидитетом како би се очувало опште здравствено стања истих. Наведена трка представља позитиван пример ресоцијализације особа са инвалидитетом у заједницу, подизању свести јавности о могућностима особа са инвалидитетом као и ствараје услова за једнаке могућности без предрасуда и баријера.

Учесницима желимо срећну и успешну бициклистичку трку до Свете Горе и Манастира Хиландар.

УДАС

"Дан Ветерана - Видовдан"

Дан Ветерана - ВИДОВДАН 28. 06. 2015.

Е, овако, братијо ратна...

За Видовдан, 28. 06. 2015. године, одох ја лепо у Храм Св. Саве, на службу и помен погинулим ратницима, нашој братији. Служба почиње у малој Цркви у 09.00 часова. После Литургије служиће се Помен погинулим ратницима нашим.

Након тога, отићи ћу до оног такозваног споменика ратницима деведесетих година. (други споменик нема) Тај такозвани споменик налази се на Савском Тргу, преко пута главне железничке станице. Да запалим свећу јунацима, за мир и покој душама њиховим.

Ако неко још осећа исту потребу, слободан је са мном да уради исто. А препоручио бих и осталима по Србији, који осећају исту потребу да укажу поштовање и незаборав погинулој братији, да ураде овако за Видовдан. Без удружења, без политике, без компромиса. Људски и из срца. Да обележимо и тај дан за Видовдан, дан ветерана. Да се живи ратници сете мртве браће.

„Ако ми заборавимо нашу братију онда немојмо очекивати ни да се Господ сети нас''. 
Св. Јован Златоусти

То је најмање што могу урадити тога дана, као човек, као Србин, као ратни ветеран. Да се сетим! То је најмање што могу урадити и остали. Да се и остали народ сети својих јунака. Оних који дадоше животе за Слободу свих нас.

Мртве не заборавите, живе поштујте!

"Дан Ватерана - Видовдан"

БУЛЕВАР ХЕРОЈА КОШАРА?

ПОДРШКА! 
НОВОСАДСКИ БУЛЕВАР ЕВРОПЕ ЖЕЛЕ ДА ПРЕИМЕНУЈУ У БУЛЕВАР ХЕРОЈА КОШАРА

НОВИ САД – Поводом годишњице завршетка НАТО бомбардовања, група грађана Покрет покренула је иницијативу да се Булевар Европе у Новом Саду преименује у Булевар хероја Кошара, у част и успомену на оне који су животе дали или ризиковали за Србију.

Председник тог Покрета Томислав Ловрековић изјавио је како „борци са Кошара нису издали државу за живота, а држава њих издаје и у смрти“ и да је „данас прихватљивији загрљај Тонија Блера који је ову земљу засипао тонама пројектила, него црнина мајки српских јунака, што представља историјски апсурд где је џелат дражи од жртве“.

– Све државе у региону имају сијасет споменика и успомена на оне који су се борили и страдали за националне циљеве, једино ми немамо воље и жеље да се макар на тај начин одужимо људима који су живели и умрли за Србију. Да није било хероја Кошара, данас вероватно не би било ни Србије ни слободе, а слобода јесте једна од највећих цивилизацијских тековина. Будемо ли славили ове момке, славићемо и слободу, а то већ није питање жеље, него обавезе – рекао је Ловрековић који је на писарници Градске куће оставио књигу „Све ће то народ позлатити“, истичући како се нада да ће челници извући поуку из ове лектире, када већ то нису на време урадили.

Међу првима, ову иницијативу подржала је Лозанка Радоичић, председница удружења „Вера – љубав – нада“ чији је син страдао на Кошарама бранећи Србију, чија борба за правду траје већ 16 година.

"Дан Ветерана - Видовдан"

Ратни ветеран и мама и тата

ТУЖНО: Ратни ветеран и мама и тата

Откако му је жена оболела, Небојша Васић (47) из Кутлова сам подиже Максима старог седам месеци с прегршт љубави у огромној немаштини. Због детета је морао да напусти посао, а живе од 8.500 динара помоћи.

КРАГУЈЕВАЦ - Сеоским каљавим путем стижемо до дворишта с монтажном оронулом кућом. На тераси мушкарац качи веш да се суши, махом бенкице и штрамплице за бебу.
- Добро дошли! Уђите ви, ја долазим, само да ово завршим. Журим јер мог бепца морам да нахраним и да му дам лекић. Мукица... закачио га вирус - каже Небојша Васић (47) из Кутлова надомак Крагујевца.

После минут улази у кућу. Хитро вади седмомесечног сина Максима из колица и с њим у наручју сипа млеко у шерпицу, па га подгрева на решоу.
- У квару су ми и шпорет и фрижидер. Немам новца да их поправим. Кувам на једној рингли решоа, а храну држим на полици у ходнику, код улазних врата. Тамо је хладно - прича Небојша док храни бебу на флашицу.

Добио старатељство

Од децембра је сам подиже.
- Бивша супруга... Добра је она, али има неких здравствених проблема, психичких... Није више кадра да се стара о детету. Ја сам га од рођења купао, хранио. Видели су то и социјални радници, па сам добио старатељство - прича Небојша нетремице гледајући у Максима.

Из његових очију просто исијава прегршт љубави према детету.

Небојша је таксирао и на бувљој пијаци трговао гардеробом. Морао је да прекине да би био уз бебу. Овом ратном ветерану, који је дошао с Косова 1999, једини приход су 8.500 динара накнаде за интерно расељене.

На хлебу и луку

- Ма, ја могу да живим на хлебу и луку. За сина ми требају пелене, млеко, гардероба... Купим то, а направим дуг за струју. Прете да ће да исеку. Не ради ми ни пумпа на бунару, па доносим воду са извора. Али леп ми је живот. Имам Максима и он ми је све што ми треба. Кад порасте, вратићу се на посао, па ће и он имати нешто више од тате - зрачи оптимизмом Небојша, коме је истекла и регистрација аутомобила, али га вози јер мора да води Максима код лекара.

Максим слабо напредује

БЕБА ИМА ШУМ НА СРЦУ, КИЛУ...

Максим има шум на срцу. Срећом, полагано се губи. Нажалост, има и препонску килу. Мора на операцију, али...
- Не смеју лекари да га оперишу док не достигне потребну тежину, а малени мој слабо напредује. Набацио је претпрошлог месеца свега 150 грама, а прошлог још мање - само 50. Јоој, само да ми ојача - све тишим, дрхтавим гласом прича Небојша бришући сузе које му навиру на очи.

Курир

За помоћ ратном ветерану...

Небојша Васић 

Број Рачуна 105-0000404008153-76 АИК Банка

Село Кутлово, бб

34000 Крагујевац

"Дан Ветерана - Видовдан"

Протест Ратних Ветерана у Новом Саду

Протест Ратних Ветерана у Новом Саду

НОВИ САД - “САВЕЗ РАТНИХ ВЕТЕРАНА СРБИЈЕ” позива све ратне ветеране, чланове њихових породица, као и све ветеранске-борачке организације у земљи и друге грађане којима је стало до праведног законског решења права ратних ветерана и чланова њихових породица у Србији, да дођу 13.06.2015. године (субота) у 17,00 часова испред Градске куће у Новом Саду, Трг Слободе 1, где ће се одржати МИТИНГ РАТНИХ ВЕТЕРАНА СРБИЈЕ

ЦИЉЕВИ МИТИНГА:

1. Упознавање са положајем ратних ветерана у Републици Србији, стањем у ресору борачко-инвалидскеј заштите протеклих година и радом ресора борачко-инвалидске заштите у Министарству по питању доношења новог Закона о ратним ветеранима (нелогичности, антиуставне одредбе - дискриминација, непостојање суштинских права, повреда свих међународном регулативом гарантованих људских права и последице усвајања оваквог законског решења), активностима ресорног Министарства на разједињавању борачких организација ( формирање тзв. “САБОРА” - Савеза борачких организација-- од послушника и подобних лидера чланица тог Савеза и покушај да се по партијској линији организују ветерани - улога државног секретара Д. Поповића), неправилностима око трошења буџетских средстава и др.

2. Позивање надлежних институција да испитају рад и неправилности у раду ресорног
Министарства; - позивање свих ветеранских-борачких организација, избегличких удружења, удружења која се баве заштитом људских права и грађана да нам се придруже у заједничкој борби за праведно решавање статуса и положаја ратних ветерана у Србији; - позивање свих народних посланика у Народној скупштини Републике Србије да, уколико накарадни предлог Закона Министарства уђе у скупштинску процедуру, не гласају за исти јер повређују част, морал и достојанство бивших бораца и њихових породица, као и Устав Републике Србије;
- позивање Владе Републике Србије да испуни наше захтеве и искаже бригу и поштовање према ратним ветеранима, а уједно и бригу за очување народа и земље.

3. Упућивање захтева надлежном Министарству и Влади Реублике Србије за: - хитно повлачење из процедуре “Нацрт закона о правима бораца, војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова њихових породица”; - стављање у скупштинску процедуру “Предлога Закона о правима ратних ветерана и чланова њихових породица” који је 26.12.2012. године предан у Народну скупштину од стране Савеза ратних ветерана Србије са 40.014 потписа грађана - ратних ветерана; - смене државног секретара Драгана Поповића и помоћника министра за борачко - инвалидску заштиту Милана Поповића; - именовање нових лица на дужности државног секретара и помоћника министра за борачко - инвалидску заштиту из редова ветеранске популације, часних и поштених људи који су се својим радом у протеклим годинама истакли у праведној борби ратних ветерана за заштиту њихових и људских права у Републици Србији, људи који нису партијски опредељени и који ће имати подршку већине ветеранске популације; - формирање новог Савета за ветеранска питања при ресору надлежног Министарства у који би ушли представници свих ветеранских организација које делују на територији Републике Србије, а не неколико представника минорних удружења одабраних по досадашњим критеријумима.

Организациони одбор.

"Дан Ветерана - Видовдан"

СРПСКОМ ВЕТЕРАНУ

СРПСКОМ ВЕТЕРАНУ

Склопио си руке ка' скромни вијенац,
око старог, сивог, лимена тањира,
зурећи у трули, чамови креденац,
у мрве од ражаног хљеба крај путира.

Кроз мисли ти само пролијећу слике,
крви, зноја, ватре и пушчаног дима,
око тебе крици, чујеш рањенике,
што предају душу Богу и свецима.

Са вјером у Бога и за Отаџбину,
прољева' си крвцу по рођеној груди ,
ни сања' нијеси да они што гину,
срећнији су често од живијех људи.

Остао си сам, без правде и права,
никог нема тешке вапаје да чује,
само штака стара што крај тебе спава,
једино ти она у јаду другује...

Док су други главу склањали од боја,
и на муци твојој убирали мâла,
ти си часно, храбро, стајао сред строја,
СРПСКИ ВЕТЕРАНЕ, довијек' ти хвала!

Сава Зоранов Станишић

"Дан Ветерана - Видовдан"

Ветерани ЗАХТЕВАЈУ смену секретара Поповића и министра Вулина

ЗАХТЕВ ЗА СМЕНУ

Ратни ветерани траже хитну смену државног секретара за борачко-инвалидску заштиту Драгана Поповића и помоћника министра за борачко-инвалидску заштиту Милана Поповића због нестручности, неодговорности и злоупотребе положаја.
Именовани су својим радом и активностима директно одговорни за велико незадовољство и огорчење ратних ветерана, које директно утиче на смањење борбене готовости Републике Србије.

Сматрамо их одговорним за недоношење новог "Закона о правима бораца, ратних војних инвалида и чланова њихових породица", чије доношење је сам министар Александар Вулин најавио у мају прошле године и нагласио путем средстава јавног инфирмисања да ће исти ићи у скупштинску процедуру 12-13. децембра и бити донешен до краја 2014. године.
На званичном сајту Министарства, 04.11.2014. г., је објављен је текст новог Нацрта Закона, где се простим увидом у преамбуле и поједине одреднице и чланове може видети да предлагач није стручно обрадио материју и да се таквим законским решењем неће битно променити статус готово пола милиона људи (са члановима породица 1/5 становништва Србије). Иако је државни секретар Драган Поповић упозорен на све недостатке и мане оваквог решења од стране већине ветеранских удружења, Министарство је ипак било одлучило да у децембру 2014. крене у јавну расправу са оваквим текстом.

Поступак јавне расправе је, у "полулегалној" атмосфери (без присуства државних медија), спроведен у Новом Саду, Београду, Нишу и Крагујевцу. На расправама је готово 99% присутних ратних ветерана и представника ветеранских удружења бурно негодовало и критиковало предложена законска решења. Достављено је у писаној форми преко 800 примедби и предлога за побољшање предложеног текста (што нам је директно речено, а може се видети и на званичном сајту Министарства ), што само потврђује нашу констатацију о катастрофалном Нацрту Закона. Министарство је на све то остало, до данас, глуво и немо. Наравно, шира јавност, а вероватно и влада и премијер, нису упознати са оваквим штетним радом Министарства, а посебно сектора за борачка питања.

Током јавних расправа, државни секретар је у неколико наврата изрекао неистине којима је још више дискредитовао себе лично, као и секретаријат на чијем се челу налази, а тиме и Министарство. Најдрастичнији пример је био када је, на питање ко су људи који су учествовали у изради Нацрта Закона и да ли су игде објављена њихова имена, успео да наведе само једно име члана комисије, иако је претходно изјавио да је 28 људи радило на истом, и изрекао неистину како је састав комисије објављен у службеном гласнику.
Током јануара ове године, неколико делегација ратних ветерана је посетило помоћника министра Милана Поповића, који је обећао да ће измењен и допуњен текст Нацрта Закона бити објављен на сату Министарства, а то је у неколико наврата најављивано и током фебруара, марта и априла, али до тога није дошло до данас.

Кулминација неодговорног, нестручног рада десила се у априлу ове године када су сва министарства објавила на званичном сајту извештаје свог рада у протеклих годину дана. Секретаријат за борачко-инвалидска питања, ни у једној реченици, није поменуо да се у току прошле године радило на изради Нацрта Закона о борцима и да су одржане јавне расправе.
Суочен са чињеницом да је предочени Нацрт Закона изузетно лош и да нема подршку већине ветеранске популације, државни секретар Поповић, ради личне подршке, креће у окупљање “лојалних” представника неколико удружења која ће подржати тај накарадни Нацрт Закона (укупно 3 у читавој Србији, сви из Београда: “Српски ратни ветерани”, “Удружење ратних војних инвалида Србије свих ратова” и “Удружење ратних и мирнодопских војних инвалида Србије” ), и то са знањем (или без) Министра Вулина, и одлучује да формира нови савез удружења, који би служио искључиво за подршку таквом Нацрту Закона и био алиби, у смислу правдања у јавности, да борачка удружења ипак подржавају такав нацрт закона. На тај начин је дискредитовао идеју представника Савеза ратних ветерана Србије о потреби формирања кровне ветеранске организације у Србији на правим и здравим основама.

Према информацијама са терена, лично је руководио припремама око формирања тог новог савеза, обилазио поједине представнике разних удружења, обећавао опрему за рад, канцеларије, као и средства по основу конкурса, итд.
Као резултат ових активности је формирање и регистрација, 05.02. 2015. у АПР, “Савеза борачких организација Републике Србије”, скраћено “САБОР”. У свом статуту су навели, између осталога и: “Сарадња са Министарством.....” . Лица која су га формално основала су представници појединих удружења и то: “Покрета ветерана Војводине”, “Покрета ветерана”, “Удружења ратних војних инвалида и породица погинулих бораца Србије”, “Удружења ратних ветерана Косова и Метохије”, “Удружења ратних војних инвалида и ветерана Душан Силни” и једног удружења из Прокупља. Сви они имају задатак да врбују што више удружења и појединаца у њухов “САБОР”.

Свима је обећан новац, по расписивању конкурса, што је и урађено.

Према расписаном конкурсу Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, дана 07. априла 2015. године, (комисија НН- нигде није објављен састав комисије, ко је чини и по ком критеријуму) за 32 удружења из области борачко-инвалидске заштите, додељено је укупно: 18.291,665.00 динара.

Главни координатор и носилац одлуке, у смислу опредељивања средстава, је био државни секретар Драган Поповић.

Критеријум је вероватно била лојалност њему и актуелном сазиву ресорног Министарства, на што нас наводи списак удружења која су конкурисала и добила средства, за разлику од преко 100 других.

Издвајамо следеће:

редни број 22- “Покрет ветерана Војводине”- 800.000,00
рб. 2 -“Унија ратних ветерана и инвалида Србије”- 900.000,00
рб. 29- “Удружење ратних војних инвалида и породица погинулих бораца Србије” - 1.000.000,00
рб. 31- “Удружење ратних ветерана Косова и Метохије”- 900.000,00
рб 27- “Удружење ратних војних инвалида и ветерана “Душан Силни”- 300.000,00
што чини укупно 3.900,000,00 само за удружења из тзв. “САБОР-а”.

Удружења, која су прва пружила подршку државном секретару Драгану Поповићу у изради лошег нацрта закона и лично, су такође (сва три), добила значајна средства:
“Српски ратни ветерани”- 700.000,00
“Удружење ратних војних инвалида Србије свих ратова”- 1.600.000,00
“Удружење ратних и мирнодопских војних инвалида Србије” - 1.470.000.00

Лидери ова последња три удружења су, поред финансијских средстава по основу конкурса, добили претходно сатисфакцију, да их се именује у тзв. Савет за питање ветерана, чије решење о именовању је потписао лично премијер (вероватно не знајући о чему се ради). Исти савет је за само два месеца расформиран, због лоших резултата и свог састава, а на захтев већег броја ветеранских удружења. У одлуци за формирање тог савета је било наведено да су то репрезентативна удружења, што не одговара истини.

Осим наведених примера, сумња постоји и у критеријум код доделе средстава за још 10- так удружења, али докази нису толико видљиви и проверљиви.
Само једно удружење је одбило да потпише уговор о суфинансирању пројекта из разлога јер није хтело да се нађе у кругу осталих из напред наведених разлога.
За остале “неподобне” организације тражена су, по нама, разна решења, од разних врста притисака до исплате симболичних средстава.

Ревизијом решења о инвалидности, која је у току, установљено је да је велики број ратних војних инвалида стекао тај статус на основу лажних лекарских налаза и потврда прибављених највероватније уз помоћ мита или на неке друге нелегалне начине. Део таквих се налази према нашим сазнањима и на челу неких удружења, а појединци из Министартва су то вероватно искористили као могућност да их се приволи за подршку својим активностима, доведе у статус сведока - сарадника и обавеже на лојалност.

Други начин покушаја успостављања контроле над свим удружењима, је подела конкурса на два дела. Први, поменути део је већ исплаћен, а други конкурс, са приближно истом новчаном масом се планира у јулу месецу. За очекивати је, да у другом делу “прођу” организације које су у међувремену биле послушне илу су приступиле “САБОР-у”.

Сви наводи се могу проверити увидом у податке АПР, као и у одлуку о додели средстава, по основу конкурса ресорног Министарства од 7.04.2015. године.

Из горе наведених разлога, очигледне манипулације, нестручности, злоупотребе положаја и покушаја формирања приватних ( можда и партијских) савеза и удружења бораца, покушаја протурања накарадног Нацрта Закона о борцима и дискриминације огромне већине бораца у земљи, наношења штете ветеранским организацијама које се истински боре за права ратних ветерана и њихових породица, нетранспарентности код расподеле буџетских средстава, итд., тражимо хитну смену државног секретара за борачко-инвалидску заштиту Драгана Поповића помоћника министра за борачко-инвалидску заштиту Милана Поповића.

Уколико до смене не дође у разумном временском интервалу, тражићемо смену и министра Александра Вулина и предузећемо све мере које су нам на располагању да до тога и дође.

Секретар Савеза Ратних Ветерана Србије: Жељко Вукелић.

"Дан Ветерана - Видовдан"

Нишлије – хероји Гвозденог пука

СТРАХ И ТРЕПЕТ ЗА БУГАРЕ И ШВАБЕ:
Да се не заборави! Нишлије – хероји Гвозденог пука

Почасни назив „Гвоздени пук“ други пешадијски пук првог позива „Књаз Михаило“ добио је за време другог балканског рата 1913.године. У том крвавом рату са Бугарском, овај пук је изгубио команданта, све команданте батаљона и велики број командира чета и више од половина војника. Међу погинулим јунацима био је и мајор Јордан Миловановић, иначе рођени Нишлија.

Мајор Јордан Миловановић је рођен непосредно после ослобођења Ниша 1878.године, у угледној нишкој породици. Од малена је васпитаван у патриотском духу, тако да је после завршеног 6.разреда гимназије, наставио школовање као питомац Војне академије у Београду. Академију је завршио 1900.године и унапређен у чин потпоручника. Имао је срећу да је после неколико година службовања 1905.године произведен у поручника и распоређен за командира вода у 2.пешадијски пук „Књаз Михаило“ који је имао гарнизон у његово родном Нишу. Од тада, па све до јуначке погибије 1913.године он је своју судбину везао за овај пук.

Пуних седам година, све до почетка Првог балканског рата 1912.године Јордан је провео у Нишу. Обучио је и васпитао бројне генерације регрута, будућих јунака „гвозденог пука“. Као способан и марљив официр редовно је унапређиван, тако да је рат у 1912.године пошао као капетан прве класе. Од своје скромне официрске плате издржавао је мајку и сестру. Непосредно пред рат се оженио, но деце није имао.

Штаб "Гвозденог пука"

ВАНРЕДНО УНАПРЕЂЕЊЕ 1912. ГОДИНЕ

На дан објаве мобилизације пред рат са Турцима, капетан Јордан је са стотинама Нишлија, резервним и активним официрима и подофицирима кренуо за Прокупље, где се мобилисао његов 2. пешадијски пук. Са зебњом у срцу и сузама у очима испратиле су га мајка, сестра и супруга. Остале су да самују у Нишу, брижно очекујући вести са фронта. У Прокупљу је добио команду над трећом четом, трећег батаљона и са њом ће проћи све тегобе и искушења рата са Турцима.

Храбро се борио са својим војницима на Куманову, код Прилепа, на Бакарном гувну, но највеће подвиге ће извести у најтежој и најкрвавијој бици код Битоља, на самом крају рата са Турцима. Када је командант З.батаљона, мајор Катанић тражио који ће командир чете први да крене у жесток удар преко реке Шемнице испред Битоља, капетан Јордан се добровољно јавио. Са својих 300 војника „први је загазио у ту злу реку. Набујала од јесењих киша, Шемница је носила људе, који су се грчевито држали један другоме за опасаче. Под кишом митраљеских метака, капетан Јордан је секао таласе испред својих војника, дајући пример осталима. Без обзира на жртве, река је форсирана и први турски положаји на супротној обали реке били су освојени.

А затим, по мрклој ноћи, када је пук био заустављен испод висова Киромарице, капетан Јордан је са својом четом извео јединствен подвиг. По непознатом терену, он је у помоћ са четом заобишао крило турског фронта продро у њихову позадину и одатле отворио ураганску ватру на Турке. Тада је и цео пук кренуо на јуриш и Киромарица је оила освојена. То је било последње утврђење које је штитило прилаз Битољу, који је сутрадан освојила српска војска.

За показану храброст у свим биткама, а посебно код Битоља, Јордан Миловановић је одликован за храброст, и ванредно унапређен у чин мајора. Убрзо потом постављен је за команданта З.батаљона 2. пешадијског пука. Следио је кратак допуст да обиђе породицу у Нишу а затим опет повратак у Македонију јер се нови рат већ назирао.

ПОДВИГ НА БРЕГАЛНИЦИ

У ноћи 30.јуна 1913.године, без објаве рата, бугарске трупе су препле реку Брегалницу и напале српску војску, која тај напад није очекивала. Две бугарске дивизије, 7.Рилска и б.Тунџанска, напале су на Дринску дивизију, чији су изненађени пукови, трпећи велике губитке, грчевито бранили своје положаје. Одмах је дата узбуна Моравској дивизији која се налазила двадесетак километара иза фронта у резерви. Међу првима кренуо је „Гвоздени пук“.

Пред полазак свог батаљона, мајор Миловановић је одржаво војницима кратки језгровит говор, који је забележио новинар, ратни извештач једног београдског листа:

„Покажите се достојни својих предака, Југ Богдана, Топлице и Косанчића, будите хероји какви бесте на Битољу. Пут за Прокупље, моји соколови води преко Софије. Замном напред!“ Уз песму батаљон је кренуо за својим командантом. Полазећи поред њих, пуковски свештених Лука Марјановић из Ниша, кратко примети: „Са песмом у смрт – ова војска мора победити“.

„Гвоздени пук“ је тих двадесетак километара више претрчао него што је марширао. Знали су да су Дринци на измаку снаге. За њима наступали су остали пукови Моравске дивизије. У најкритичнијем тренутку, када су дрински пукови почели већ да одступају, Моравци су стигли на бојиште. По несносној јари јулске врућине, тачно у подне, „Гвоздени пук“ је зауставио бугарски напад на обронцима Рујна. У неколико јуриша и противјуриша, бугарски пукови су натерани да се укопају и прекшгу напад.

Сутрадан, 1 јула, Моравска дивизија је кренула у напад. По голом терену, без икаквих заклона, трпећи велике губитке од непријатељске артиљерије, Моравци су освајали један по један положај. У одсудном тренутку, командант „Гвозденог пука“ је самоиницијативно донео одлуку да његов пук изврши јуриш на главни бугарски положај. Са својим батаљоном мајор Миловановић је први кренуо. Са сабљом у једној и револвером у другој руци, као на паради, повео је батаљон на јуриш. Тако се иначе радило у „Гвозденом пуку“. Напред је увек ишао на јуриш командант батаљона а мало иза њега командири чета, па тек онда војници. У силовитом јуришу, за свега пола сата бугарске јединиде на Рујну биле су разбијене и натеране на повлачење према реци Брегалници, на своје полазне положаје. На тај начин најкритичнији период Брегалничке битке био је добијен.

ХЕРОЈСКА СМРТ МАЈОРА ЈОРДАНА

Двадесет дана касније, српске трупе су већ увелико напредовале према Ћустендилу. Последња линија бугарске одбране налазила се код Царевог Села, данашњег Делчева, на чувеним Грленским висовима. Ту су се одиграле и најкрвавије борбе овог рата. Знајући да иза њих више нема одбране, Бугари су се изузетно храбро, готсво очајнички борили за сваки вис, сваку чуку, сваки ров. Губици на обе стране су били страховити, била је то више кланица него ли ратно поприште.

У ноћи 10.јула, мајор Миловановић је добио задатак да заузме главни чвор бугарске одбране испод њиховог пука. Покушао је да задатак изврши са половином батаљона и није успео. Два пута су јуришали и оба пута су морали да устукну пред ватреним зидом. Губици су већ били забрињавајући. Стигло је ново наређење да се задатак изврши по сваку цену. Тада је мајор окупио цео батаљон, боље рећи опо што је преостало од батаљона. Са последљим снагама кренуо је у трећи, одлучујући јуриш.

Био је то очајнички покушај у којем је све стављено на коцку. Ручним бомбама освојена је прва линија бугарских ровова а затим се крепуло на главни положај. По врелој јулској ноћи разлегао се громки глас мајора Јордана: „За мном јунаци“. Први је јуришао, први је улетео на бугарски главни полржај. Погођен је тада са три метка у груди. Пао је као посечен бор али његов батаљон је так тада добио неку невиђену снагу.

Мајор Јордан Миловановић је часно испунио свој дут према отаџбини. Извршио је постављени задатак и дао је свој живот у Македонији. За њим су незбринуте остале мајка, сестра и супруга. Није дочекао да има деце.

Надежда Костић,(Народне новине), е-сајт Историја Ниша, М.Смиљковић

Грађанин, Србин.инфо

"Дан Ветерана - Видовдан"