ДВА ПУТА БРАНИО ЗЕМЉУ, А ОНА ГА ЗАБОРАВИЛА

Ратни ветеран Драгољуб Милетић (39) због ратних траума психички оболео, а за лекове нема новца



КУРШУМЛИЈА- Драгољуб Милетић (39) из планинског села Штава у општини Куршумлија је као редован војник преживео ратне страхоте у Хрватској и рат на Косову, а сада у миру води најтежу битку за здравље и живот. Наиме, због ратних траума он је психички оболео и није способан за рад, а нема довољно новца за лекове, јер његова месечна терапија кошта између пет и шест хиљада динара.

- Кад имам новца набавим лекове, кад немам - ништа. Најтеже ми је ноћу јер ми се враћа све оно што сам преживео у Хрватској. Најјаснија ми је слика како неко хоће да ме закоље, а онда се престрављен будим сав у зноју - прича тихим гласом Драгољуб док из сваког џепа вади по једну кутију лекова за умирење.

Када је 1991. године као голобради момчић с песмом отишао у Загреб на одслужење војног рока Драгољуб није ни сањао да ће му се живот променити из корена. Почео је рат, а он је са своји друговима месецима био заробљен у касарни без воде и струје. Његови су га били већ оплакали јер месецима нису чули ништа о њему, а он о страхотама које је преживео не жели да прича.

- Боље да не чујеш како је било - каже он и додаје да је много пута помислио да никада више неће видети своју породицу и брда на којима је одрастао.

Драгољуб је преживео и вратио се кући. Болест која се манифестовала дрхтањем, боловима у глави и несаницом је све више узимала маха.

- Нисам много обраћао пажњу. Пио сам повремено лекове за смирење и гурао даље - каже Милетић.

Онда је дошла 1999. година и рат на Косову који није мимоишао ни Драгољуба. Ноћне страже, стални напади Албанаца, смрт и крв, додатно су утицали на њега.

Болест се погоршавала, а кулминација је наступила 2007. године када су у Куршумлији почели протести резервиста због неисплаћених ратних дневница. Већ озбиљно уздрман болешћу, Драгољуб је мислио да је опет почео рат, а то је је за њега већ било превише.

- Стално сам губио свест. Дрхтао сам и имао сам паничан страх - прича он.

Драгољуб је пребачен на нервно одељење прокупачке болнице где се лечио 45 дана, а неколико месеци касније још 15. Од тада узима редовну терапију, али због јаких лекова не може ништа да ради, чак ни да чува овце.


Сиротиња

Драгољуб Милетић живи са остарелим родитељима и две године млађим братом. Имају десетак оваца и две краве. За ову сиромашну породицу шест хиљада месечно за лекове је превелик издатак јер толико овде кошта једна овца.

НАЈТЕЖЕ ЈЕ КАД СИ ЗАБОРАВЉЕН!!!

Тешки ратни инвалиди тешко остварују своја права. У Србији данас живи око 200 потпуних инвалида рата



НАС „ампутираца“ из ратова деведесетих нема више много. А када треба да заменимо протезе које нам служе уместо ногу и руку, процедура траје по три месеца. Баш брига државу што ја и овако једва идем. А таквих је око 200 инвалида прве категорије.

Док ослоњен на штап храмље новобеоградским блоковима, сваки корак Бечејца Јаноша Нађа (39) је велики. Али, изгледа, само за њега и његове ближње. Као деветнаестогодишњак, отишао је да одслужи ЈНА 1991. године у тадашњи шабачки гарнизон. А одатле, у ровове на ратишту у Хрватској. Од минобацачког пројектила остао је без десне ноге у близини Глине.- За леву ногу сам се борио у болничком кревету скоро пет година - показује Јанош ожиљцима ишпартану потколеницу. - И њу је требало да ампутирају. А два прста на десној руци остала су паралисана.

У Србији, како прича, данас живи између 150 и 200 потпуних инвалида рата. Јада се Нађ да проблем настаје и када желе да подигну стамбени кредит. Држава им уплаћује инвалиднину само преко „Поштанске штедионице“, одакле не могу да пребаце рачуне у друге банке у којима би могли да се задуже.

- Само су нама смањили примања за 21 одсто - тврди Нађ. - А, наша инвалиднина, опет, прелази цензус за кредит од 300.000 динара који држава даје.

И његов пријатељ, Милан Попић дели сличну судбину. Због противтенковских мина на ратишту у Хрватској остао је без обе ноге.

- Био сам раскомадан, изгубио обе ноге - каже Попић, док џојстиком управља правац кретања. - А данас, нико од власти не жели да ме прими. Према закону, као потпуни ратни војни инвалиди прве категорије имамо право на возило домаће производње на сваких седам година. - Рекламирали су „пунто“ као наш производ, али када ми дођемо на ред кажу да није домаћи. Када смо увезли аутомобиле, платили ПДВ и очекивали његово враћање, опет је испао исти проблем.

Како обојица причају, у Србији ради много удружења која би требало да представљају инвалиде пред државом. Али, добрих представника нема, јер се сви они финансирају баш из - државне касе.

ПЛИВАЊЕ

УПРКОС свим тешкоћама, Јанош Нађ се са успехом бави пливањем. Он се такмичи у категорији лакших инвалида, јер његова категорија у Србији засад не постоји. Освајао је запажене резултате на турнирима у Европи, док је у нашој земљи био и на другом месту.

извор:Вечерње новости,септембар 2010.године

Прослава дана захвалности ослободиоцима из 1918. године Херцег Нови

У понедељак 7. новембра у 19 часова у дворани „Парк“ одржаће се прослава дана ослобођења Херцег-Новог и доласка српске војске. Организатори су Матица Боке, Србски Соко Херцег-Нови, Коло србских сестара, Друштво за архиве и повјесницу херцегновску, Србско витешко друштво Херцег Стефан и СПKД „Просвета“. У програму учествују хор „Рождество“ из Бијеле, КУД „Игало“ и „Илија Кишић“ и Слобо Ковач са оркестром.



Вијест о капитулацији Аустро-Угарске је изазвала одушевљење у Боки Которској. На Белависти се 3. новембра одржао велики народни митинг. Град је био окићен словенским заставама. Окупило се око 5.000 душа из цијеле општине како је записао Томо Крстов Поповић. „Колико је с краја на крај пјаце све је то прекрио народ, да зрно проса не би нигдје на тло пало, нико ни чељаде; а осим тога све калдрме пут вароши, па пјаца опет у вароши све чељаде до чељадета. Ни старо, ни младо, ни сакато, ни хромо, ни слијепо зар не остаде код куће“.

Ка Боки су се кретале јединице 2. југословенског пука. Командант пука потпуковник Светислав Симовић стигао је у Котор 6. новембра дочекан од одушевљеног народа. Журио је да прими капитулацију Аустро-угарских снага од команданта ратне луке Херцег-Нови подмаршала Хоусека. Са тим циљем у Херцег-Нови су се упутили и италијански официри. Потпуковник Симовић са ађутантом и ордонансом пристао је у херцегновску луку ујутро 7. новембра. Дочекао их општински начелник и предсједник Народног вијећа Јефто Гојковић који је загрлио и братски поздравио своје ослободиоце. Упутили су се у хотел „Боку“ гдје се налазила команда ратне луке. Крај цијелог пута од луке до хотела налазили су се окупљени Новљани.

Потпуковник Симовић испред хотела „Бока“ 7. новембра 1918. године. Иза Симовића је херцегновски начелник Јефто Гојковић


У хотелу „Бокa“ већ су се налазили италијански официри. Ноћ раније подмаршал Хоусек предао је ратни материјал Народном вијећу и тако је предухитрена намјера Италијана. Потпуковник Симовић изјавио је: „Пошто је материјал предат Народном Већу, то истом остављам да оно и даље њиме рукује, пошто су се већ југословенска војска и морнарица у Боки Которској ставиле на расположење Србској војсци и србском команданту.“

Испред хотела „Бока“ чули су се звуци химне „Боже правде“ а маса је пријетила да ће ући у хотел „Боку“. Потпуковник Симовић, Јефто Гојковић и подмаршал Хоусек појавили су се на вратима хотела. Кад је подмаршал Хоусек војнички поздравио извођење српске химне одушевљење Новљана достигло је врхунац. Испред Хотела ослободиоце је поздравио Бискуп Франо Ућелини, начелник Јефто Гојковић, предсједник Србског Сокола Јово Секуловић и у име омладине госпођица Даница Обрадовић. Официри су се хтјели повући у хотел али су их одушевљени Новљани на својим рукама пронијели кроз цијели град.

извор - СРПСКИ СОКО ХЕРЦЕГ-НОВИ

У знак сећања на руске добровољце на Балкану

У Вишеграду ће сутра, 5. новембра 2011. године бити свечано откривен и освећен споменик руским добровољцима који су погинули у ратовима за одбрану српског народа 1992 – 1995. године.

Организатор: Удружење „ЗАВЕТ српско-руски“



Руски добровољци у Војсци Реублике Српске

Споменик руским добровољцима који су ратовали за Војску Републике Српске 1992-95. године биће откривен у Вишеграду.

Учесник овог рата Олег Валецки писао је: Руски добровољци су ојачали локалну војску не само бројно, већ и психолошки, давали су Србима велику моралну подршку и зато је непријатељска пропаганда настављала да тврди да у борбеним дејствима учествују хиљаде руских плаћеника.

У ствари, према прорачунима научника, број добровољаца за све време рата није премашио 600-700 људи. Погинулим се сматра преко 40. На споменику у Вишеграду уклесано је 37 имена. Ово је први споменик руским добровољцима са „именима“ подигнут на територији Републике Српске. Иницијатор подизања споменика било је Друштво српско-руског пријатељства из Бјељине и Удружење српско-руске заједнице Завјет. Говори руководилац Београдског представништва ове организације Љубиша Ристић.

Морамо знати да је у то време извршена агресија на државу Југославију да је српски народ буквално раскомадан на неколико држава и да се из тог стања јавио братски глас обичног народа из Русије, добровољаца који су дошли да поделе са нама судбину. Њих није слала држава, њих није слала никаква организација, они су једноставно дошли вођени срцем. Многи од њих су ту страдали и оно најмање што ми можемо да урадимо јесте да се помолимо Богу за њихове душе и да се сећамо заједно са њиховим породицама жртава које су они поднели за наш српски народ.

То наравно такође значи и молбу да никад више не буде рата на овим просторима и да се наши тадашњи непријатељи уразуме и да више не провоцирају оно што је довело до рата.

Људи који су ратовали у редовима Српске војске били су нешто најчеститије што је могло да се појави на тим просторима. То су напросто племенити људи. Није познато да је било ко урадио било шта што би не дај Боже било ратни злочин. Или било шта што би могло да се подведе под једно ненормално понашање, ако се, наравно, апстрахујемо од тога да је сам рат ненормално понашање.

Споменик руским добровољцима замислио је српски скулптор Небојша Савовић, који такође ради на рестаурацији храме Светог Саве у Београду. Своју концепцију он објашњава на следећи начин:

Тај основни концепт био је једна вертикала. Мислим да су то људи који су гинули усправно. Сам споменик је висок четири метра. Израђен је од камена, тамо је измешана црвена, црна и сива боја као један амбијент ратишта, као једна мешавина крви и барута. На врху тог споменика је један карактеристичан руски крст, који је видљив са све четири стране света. А у подножју споменика су као документарни податак уклесана имена, презимена, година рођења и погибије. У самом средишту споменика је кандило које ће први пут бити упаљено на дан откривања и освећења споменика. Цела прича је једна врста светилишта под отвореним небом као код нас у Србији то стабло Запис.

Споменик ће бити откривен на црквеном гробљу Вишеграда 5. новембра.

Извор: Голос России

Ратни ветерани на маргини друштва, држава не пружа помоћ

01. новембар 2011. 15:34 Извор: РТВ

НОВИ САД - Породична дисфункционалност, пораст насиља у породици и посттрауматски стресни поремећај (ПТСП) уобичајене су последице ратног искуства, које у Србији, према проценама стручњака, има скоро 10 одсто грађана. Ти људи у јавном животу Србије готово да не постоје, јер држава правно признаје само ратне инвалиде, као и породице палих бораца.


"Кад неко изгуби ногу или руку одмах видите да нема ногу или руку. Ја сам, рецимо, прво био алкохоличар и свашта сам прошао док ми није успостављена дијагноза. Тако да се и не зна који је број оболелих од ПТСП-а у Србији", каже Људевит Холар, некадашњи форензичар Покрајинског СУП-а, који је од почетка вуковарског рата био укључен у идентификацију жртава.

Он је годинама имао проблем са алкохолизмом, био на лечењу на неуропсихијатрији, а психолошко саветовалиште Центра за ратну трауму помогло му је да се врати у друштво. Данас је њихов сарадник и помаже људима који су имали слично искуство.

"Јако је потребна помоћ, а сви ветерани имају једно огромно неповерење према свима и свему", додаје Људевит.

Ветерани у Србији пате у просеку од три дијагнозе, показују истраживања, а насилно понашање и склоност ка суициду веома су чести.

"Ја не могу егзактно говорити о подацима, нити генерализовати ствари, али велики број људи и даље има оружје и то јесте генерално проблем", наводи Бранислава Вајагић, координаторка психолошког саветовалишта у Центру за ратну трауму у Новом Саду.

Процењује се да у Србији има између 400 и 700 хиљада људи који су учествовали у рату. Већину њих, међутим, држава не види као такве.

"У Србији до 1999. док није проглашено ратно стање ратни ветеран не постоји законски регулисан. То само по себи говори какав је однос према ветеранима", каже Људевит Холар.

У Центар за ратну трауму у Новом Саду у протеклих 12 година по психолошку подршку дошло је преко четири хиљаде људи.

Колико њих у Србији никада није потражило помоћ психолога или психијатра, бројка је која се и даље само наслућује.

За праву "ПАРАДУ ПОНОСА"

ПОСТТРАУМАТСКИ СТРЕСНИ ПОРЕМЕЋАЈ КОД РАТНИХ ВЕТЕРАНА

УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
КОСОВСКА МИТРОВИЦА


МИЛОШ З. МИЛОВАНОВИЋ

ПОСТТРАУМАТСКИ СТРЕСНИ ПОРЕМЕЋАЈ И КОМОРБИДИТЕТ КОД РАТНИХ ВЕТЕРАНА

ДИПЛОМСКИ РАД


М Е Н Т О Р
ДОЦ. ДР. ВЛАДИМИР ЈОВИЋ

КОСОВСКА МИТРОВИЦА, 2011 ГОДИНE


Увод:

,,Иако се чини да дрвеће расте баш као и пре, да реке теку истим током и да је живот људи исти као што је и био, ипак ништа није исто“
(Bojle, 1961)