НОВИ САД - Породична дисфункционалност, пораст насиља у породици и посттрауматски стресни поремећај (ПТСП) уобичајене су последице ратног искуства, које у Србији, према проценама стручњака, има скоро 10 одсто грађана. Ти људи у јавном животу Србије готово да не постоје, јер држава правно признаје само ратне инвалиде, као и породице палих бораца.
"Кад неко изгуби ногу или руку одмах видите да нема ногу или руку. Ја сам, рецимо, прво био алкохоличар и свашта сам прошао док ми није успостављена дијагноза. Тако да се и не зна који је број оболелих од ПТСП-а у Србији", каже Људевит Холар, некадашњи форензичар Покрајинског СУП-а, који је од почетка вуковарског рата био укључен у идентификацију жртава.
Он је годинама имао проблем са алкохолизмом, био на лечењу на неуропсихијатрији, а психолошко саветовалиште Центра за ратну трауму помогло му је да се врати у друштво. Данас је њихов сарадник и помаже људима који су имали слично искуство.
"Јако је потребна помоћ, а сви ветерани имају једно огромно неповерење према свима и свему", додаје Људевит.
Ветерани у Србији пате у просеку од три дијагнозе, показују истраживања, а насилно понашање и склоност ка суициду веома су чести.
"Ја не могу егзактно говорити о подацима, нити генерализовати ствари, али велики број људи и даље има оружје и то јесте генерално проблем", наводи Бранислава Вајагић, координаторка психолошког саветовалишта у Центру за ратну трауму у Новом Саду.
Процењује се да у Србији има између 400 и 700 хиљада људи који су учествовали у рату. Већину њих, међутим, држава не види као такве.
"У Србији до 1999. док није проглашено ратно стање ратни ветеран не постоји законски регулисан. То само по себи говори какав је однос према ветеранима", каже Људевит Холар.
У Центар за ратну трауму у Новом Саду у протеклих 12 година по психолошку подршку дошло је преко четири хиљаде људи.
Колико њих у Србији никада није потражило помоћ психолога или психијатра, бројка је која се и даље само наслућује.
Нема коментара:
Постави коментар